23144/93

PREDMET OZGUR GUNDEM protiv TURSKE   (Predstavka br. 23144/93)   PRESUDA   Strazbur, 16. marta 2000. godine   U predmetu Ozgur Gundem protiv Turske,   Evropski sud za ljudska prava (Četvrto odeljenje) zasedajući u veću u   čijem su sastavu bili:   g. M. PELONPA (PELLONPÄÄ), predsednik,   g. G. RES (RESS),   g. A. Pastor RIDRUEHO (Pastor RIDRUEJO),   g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),   g. J. MAKARČIK (MAKARCZYK),   g. V. BUTKEVIČ (BUTKEVYCH), sudije,   g. F. GOLCUKLU (GÖLCÜKLÜ), ad hoc sudija,   i g. V. BERGER (BERGER), sekretar Odeljenja,   nakon većanja na zatvorenim sednicama 10. novembra 1999. godine i 3.   februara 2000. godine,   izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg navedenog datuma:   POSTUPAK   1. Predmet je Sudu uputila Evropska komisija za ljudska prava (u daljem   tesktu: Komisija) 8. marta 1999. godine, u okviru roka od tri meseca utvrđe-   nog nekadašnjim članovima 32 stav 1 i 47 Evropske konvencije o zaštiti ljud-   skih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Proistekao je iz   predstavke (br. 23144/93) protiv Republike Turske koju je Komisiji podnelo, u   skladu s nekadašnjim članom 25, troje turskih državljana, Gurbeteli Ersoz (Gur-   betelli Ersöz), Fahri Ferda Ćetin (Fahri Ferda Çetin) i Jašar Kaja (Yaşar Kaya),   i Ulkem Basin ve Jajinčilik Sanaji Tikaret (Ülkem Basýn ve Yayýncýlýk Sanayý   Ticaret Ltd), preduzeće sa sedištem u Istanbulu, 9. decembra 1993. godine. Prva   dva podnosioca predstavke bili su glavna urednica, odnosno, pomoćnik glavnog   urednika lista Ozgur Gundem dok su treći i četvrti podnosilac predstavke bili   vlasnici pomenutog lista. Komisija je kasnije odlučila da ne razmatra predstav-   ku u meri u kojoj se ona odnosi na prvog podnosioca predstavke, pošto je ona   umrla 1997. godine.   Predstavka se odnosila na navode njenih podnosilaca da je postojao   zajednički i nameran napad na njihovu slobodu izražavanja kroz kampanju na     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   čijem su udaru bili novinari i druga lica uključena u Ozgur Gundem. Podnosioci su   predstavku zasnivali na članovima 10 i 14 Konvencije i članu 1 Protokola br. 1.   Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 20. oktobra 1995. godine.   U svom izveštaju od 29. oktobra 1998. godine (nekadašnji član 31 Konvencije),   izrazila je mišljenje da je došlo do kršenja člana 10 (jednoglasno), da nije došlo do   kršenja člana 14 (petnaest glasova prema dva) i da nije bilo potrebe da posebno   razmatra da li je došlo do kršenja člana 1 Protokola br. 1 (jednoglasno).1   2. Nakon stupanja na snagu Protokola br. 11 uz Konvenciju 1. novembra   1998. godine, a u skladu s odredbama njegovog člana 5 stav 4 u vezi s pravilima   100, stav 1 i 24, stav 6 Poslovnika Suda, panel sudija Velikog veća je odlučio 31.   marta 1999. godine da predmet razmatra veće konstituisano u okviru jednog od   odeljenja Suda.   3. U skladu s pravilom 52, stav 1, predsednik Suda, g. L. Vildhaber (Wil-   dhaber), dodelio je predmet Četvrtom odeljenju. U veću konstituisanom u okvi-   ru tog Odeljenja bio je po službenoj dužnosti g. R. Tirmen (Türmen), sudija iza-   bran s liste Turske (čl. 27 st. 2 Konvencije i pravilo 26, st. 1 (a)), i g. M. Pelonpa   (Pellonpää), predsednik Odeljenja (pravilo 26, st. 1 (a)). Ostali članovi koje je   predsednik Odeljenja odredio kako bi se popunilo veće bili su g. G. Res (Ress), g.   A. Pastor Ridrueho (Pastor Ridruejo), g. L. Kafliš (Caflisch), g. J. Makarčik (Ma-   karczyk) i gđa N. Vajić (pravilo 26, st. 1 (b)).   4. G. Tirmen se 1. juna 1999. godine povukao iz veća (pravilo 28). Vlada   Turske (u daljem tekstu: Država) je shodno tome imenovala g. F. Golcuklu (Göl-   cüklü) da učestvuje u radu veća kao ad hoc sudija (čl. 27 st. 2 Konvencije i pravilo   29, st. 1).   5. Veće je 13. jula 1999. godine odlučilo da održi raspravu.   6. Shodno pravilu 59, stav 3, predsednik veća pozvao je stranke da   predaju podneske u vezi s pitanjima pokrenutim u predstavci. Sekretar je primio   podneske podnosilaca predstavke i države 5. odnosno 20. oktobra 1999. godine.   7. U skladu s odlukom veća, održana je javna rasprava u zgradi Suda u   Strazburu, 10. novembra 1999. godine.   Pred Sudom su se pojavili:   (a) za Državu   g. M. Ozmen (Özmen),   g. F. Polat (Polat),   g. F. Čališkan (Çalişkan),   gđa M. Gulsen (Gülsen),   g. E. Genel (Genel),   g. F. Guni (Güney),   kozastupnik,   savetnici;   g. C. Ajdin (Aydýn),   Napomena Sekretarijata: Izveštaj se može dobiti od Sekretarijata.   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     (b) za podnosioce predstavke   g. W. Bauring (Bowring),   g. K. Jildiz (Yýldýz),   advokat,   savetnik.   Sudu su se obratili g. Bauring i g. Ozmen.   8. Gđu Vajić, koja više nije mogla da učestvuje u razmatranju predmeta, 3.   februara 2000. godine zamenio je g. V. Butkevič pravilo 26, stav 1 (c)).   ČINJENICE   I. OKOLNOSTI PREDMETA   9. Ozgur Gundem bio je dnevna novina čije sedište je bilo u Istanbulu. To   je bila publikacija na turskom jeziku, čiji se nacionalni tiraž procenjivao na naj-   više 45.000 primeraka, i s određenim međunarodnim tiražom, koji nije naveden.   On je uključivao i list koji mu je prethodio, nedeljnik Jeni Ulke (Jeni Ülke), koji   je izlazio od 1990. do 1992. godine. Ozgur Gundem je izlazio od 30. maja 1992.   godine do aprila 1994. Nasledio ga je drugi list, Ozgur Ulke (Ozgur Ülke).   10. Predmet se odnosi na navode podnosilaca predstavke da je Ozgur   Gundem bio predmet ozbiljnih napada i uznemiravanja koji su na kraju doveli   do njegovog zatvaranja i za koje su neposredno ili posredno odgovorne turske   vlasti.   A. Slučajevi nasilja i pretnji listu Ozgur Gundem   i licima povezanim s njim   11. Podnosioci predstavke dali su detaljne izjave Komisiji, navodeći napade   izvršene na novinare, distributere i druga lica povezana s listom (vidi stavove   32–34 izveštaja Komisije). Država je, u svojim izjavama Komisiji, poricala da su   se neki od ovih napada odigrali (vidi stavove 43–62 izveštaja Komisije). U svojim   izjavama Sudu, nijedna od stranaka nije imala bilo kakav komentar na zaključke   Komisije u tom pogledu (vidi stavove 141–42 izveštaja Komisije).   12. Sledeći slučajevi nisu osporeni.   Sedam lica povezanih s listom Ozgur Gundem ubijeno je u okolnostima   koje su prvobitno smatrane za ubistva koja su izvršili „nepoznati počinioci“: (1)   Jahja Orhan (Yahya), novinar ubijen iz vatrenog oružja 31. jula 1992. godine;   (2) Husein Deniz (Hüseyin), zaposlen u listu Ozgur Gundem, ubijen iz vatrenog   oružja 8. avgusta 1992. godine; (3) Musa Anter, stalni kolumnista za Ozgur Gun-   dem, ubijen iz vatrenog oružja 20. septembra 1992. godine; (4) Hafýz Akdemir,   zaposlen u listu Ozgur Gundem, ubijen iz vatrenog oružja 8. juna 1992. godine;   (5) Kemal Kilić (Cemil Kýlýç), predstavnik lista Ozgur Gundem u Urfa (Şauhur-   fa), ubijen iz vatrenog oružja 18. februara 1993. godine (predstavka br. 22492/93   koju je podneo Kemal Kilić u vezi s navodnom odgovornošću države za ovo ubi-   stvo se rešava pred Sudom – vidi izveštaj Komisije od 23. oktobra 1998. godine);     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   (6) Cengiz Altun, izveštač za Jeni Ulke, ubijen iz vatrenog oružja 24. februara   1992. godine; (7) Ferhat Tepe, dopisnik lista Ozgur Gundem iz Bitlisa, otet 28.   jula 1993. godine i pronađen mrtav 4. avgusta 1993. godine.   Dogodili su se sledeći napadi: (1) 16. novembra 1992. godine podmetnut je   požar u novinarnici Kadira Sake u Dijarbakýru; (2) oružani napad na Ešrefa Jašu   (Eşref Yaşa), takođe prodavca novina, 15. januara 1993. godine u Dijarbakýru; (3)   oružani napad na prodavca novina Hašima Jašu (Haşim Yaşa) 15. juna 1993. go-   dine u Dijarbakýru (ovaj incident i onaj koji se odnosi na napad na Ešrefa Jašu bili   su predmet predstavke po Konvenciji – vidi presudu u predmetu Yaşa v. Turkey   od 2. septembra 1998. godine, Reports of Judgments and Decisions 1998–VI); (4)   26. septembra 1993. godine Mehmet Balamir, raznosač novina, bio je napadnut   nožem u Dijarbakýru dok je prodavao Ozgur Gundem; (5) godine 1993, u Erga-   niju, dečake koji su prodavali novine nožem je napalo neko lice; (6) podmetanje   požara u novinarnici u Mazidagýju; (7) u Bingolu, 17. novembra 1992. godine,   automobil prodavca novina uništen je u požaru; (8) u Juksekovi oktobra 1993. go-   dine, ekspolozija bombe oštetila je prodavnicu novina; (9) bomba je eksplodirala   u kancelariji u Istanbulu pravnog sledbenika lista, Ozgur Ulke, 2. decembra 1994.   godine, usmrtivši jednog zaposlenog i ranivši još osamnaestoro.   13. Podnosioci predstavke nabrojali su veliki broj drugih slučajeva (pod-   metanja požara, napada i pretnji prodavcima novina, distributerima i raznosa-   čima novina) za koje je Država tvrdila ili da se nisu ni dogodili ili da u vezi s   istima nije dobila bilo kakvo obaveštenje ili pritužbu (vidi stavove 32–34 i 43–62   izveštaja Komisije). Oni su takođe upućivali na nestanak novinara Ajsela Mal-   kača (Aysel Malkaç) 7. avgusta 1993. godine i zatvaranje i zlostavljanje mnogih   novinara, među kojima i Saliha Tekina, za koga je utvrđeno, nakon što je podneo   predstavku Strazburu, da je bio podvrgnut nečovečnom i ponižavajućem postu-   panju dok je bio u policijskom pritvoru (vidi stav 37 izveštaja Komisije i presudu   u predmetu Tekin v. Turkey, 9. juna 1998. godine, Reports 1998–IV, str. 1517–18,   st. 53–54).   14. Podnosioci predstavke, i ostali koji su zastupali list i njegove zaposlene,   uputili su brojne peticije vlastima u vezi s pretnjama i napadima za koje su tvr-   dili da su se dogodili. One su navedene u izveštaju Komisije (stav 35) i obuhva-   taju pisma podnosioca predstavke Jašara Kaje guverneru regiona pod vanrednim   stanjem, ministru unutrašnjih poslova, predsedniku i potpredsedniku Vlade, u   kojima ih obaveštava o napadima i zahteva otvaranje istraga i preduzimanje za-   štitnih mera. Na ogromnu većinu ovih pisama nije bilo nikakvog odgovora.   15. Pisane žalbe su podnosila lica iz lista u vezi s konkretnim napadi-   ma, incidentima i pretnjama za koje je Država navela da nije dobila bilo kakvo   obaveštenje ili tužbu, uključujući i napade na decu koja su raznosila novine u   Dijarbakýru tokom 1993. godine, smrt prodavca novina Zulkufa Akaje (Zülküf   Akkaya) u Dijarbakýru 27. septembra 1993. godine i napade satarama za meso   na distributere, takođe u Dijarbakýru, septembra 1993. godine (vidi stav 35 (s)   izveštaja Komisije). Pisani zahtev za preduzimanje zaštitnih mera upućen 24. de-   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     cembra 1992. godine guverneru Urfe u ime lica iz ovog lista u Urfi odbijen je   malo pre ubistva novinara Kemala Kilića iz vatrenog oružja 18. februara 1993.   godine (vidi stav 35 (l) izveštaja Komisije).   16. Nakon zahteva za preduzimanje mera za zaštitu bezbednosti koji je   policija Dijarbakira primila 2. decembra 1993. godine policija je pratila zaposle-   ne u dva preduzeća koja su se bavila distribucijom novina s granice pokrajine   Urfa do distributivnih centara. Preduzete su i mere u vezi s isporukama lista   iz centara do prodavaca novina. Država je izjavila pred Komisijom da nikakvi   drugi zahtevi za zaštitom nisu bili dobijeni. Nakon eksplozije u kancelariji Ozgur   Ulke 2. decembra 1994. godine i zahteva vlasnika, vlasti su preduzele mere bez-   bednosti, uključujući i patroliranje.   B. Pretres i hapšenje u prostorijama Ozgur Gundema   u Istanbulu   17. Policija je 10. decembra 1993. godine sprovela pretres kancelarije Oz-   gur Gundema u Istanbulu. Tokom ove operacije, priveli su one koji su se zatekli   u zgradi (107 lica, uključujući podnosioce predstavke Gurbeteli Ersoz i Fahri   Ferda Ćetina) i zaplenili sva dokumenta i celokupnu arhivu.   18. U dva dokumenta o pretresu i zapleni od 10. decembra 1993. godine   evidentirano je da je policija pronašla dva pištolja, municiju, dve vreće za spa-   vanje, i dvadesetpet gas maski. U drugom dokumentu o pretresu i zapleni od   10. decembra 1993. godine, navedeno je da su pronađeni sledeći predmeti: fo-   tografije (s opisom da su čuvane u kovertama na kojima je pisalo „Teroristička   organizacija PKK“), priznanica o plaćenom porezu s pečatom koji je sadržavao   naziv ERNK (krilo Radničke partije Kurdistana (PKK)) na 400.000.000 turskih   lira (TRL), pronađena u stolu podnosioca predstavke Jašara Kaje, i brojna štam-   pana i rukom pisana dokumenta, među kojima i članak o Abdulahu Odžalanu.   U dokumentu od 24. decembra 1993. godine, koji je potpisao javni tužilac Suda   za nacionalnu bezbednost u Istanbulu, navedeno je da je sledeći materijal bio za-   plenjen: u zapečaćenom kovertu vojna isprava Muzafera Ulutaša ubijenog u Šir-   naku marta 1993. godine, u zapečaćenoj kutiji 1.350 pribora za injekcije, jedna   pisaća mašina, jedna video kaseta i jedna audio kaseta i četrdeset knjiga nađenih   u kući podnosioca predstavke Fahri Ferda Ćetina. Kao rezultat ovih mera, dva   dana je bilo prekinuto izdavanje lista.   19. U optužnici od 5. aprila 1994. godine, podignutoj protiv urednika   Gurbeteli Ersoz, Fahri Ferda Cetina, Jašara Kaje, direktora Ali Rize Halisa i još   šestorice, navodi se da su oni bili članovi PKK, da su pomagali PKK i vršili pro-   pagandu u njenu korist. Država je izjavila da su Gurbeteli Ersoz i Ali Rýza Halis   osuđeni za pomaganje i podstrekavanje PKK, presudom Suda za nacionalnu bez-   bednost u Istanbulu br. 5, 12. decembra 1996. godine. Gurbetel Ersoz je ranije   bila osuđivana za povezanost s PKK u ili krajem decembra 1990. i puštena je iz   zatvora 1992. godine.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   C. Tužbe u vezi s izdanjima Ozgur Gundema   20. Pokrenute su brojne tužbe protiv lista (uključujući relevantnog   urednika, podnosioca predstavke Jašara Kaju kao vlasnika i izdavača, i autora   spornih članaka), na osnovu tvrdnje da su počinjena krivična dela objavljivanjem   raznih članaka. Tužbe su imale za rezultat mnoge osuđujuće presude, s novčanim   i zatvorskim kaznama i nalozima za zaplenu brojeva lista i nalozima za zatvaranje   lista u periodu od tri dana do mesec dana.   Tužbe su pokrenute u skladu s odredbama prema kojima je krivično delo,   između ostalog, objavljivanje materijala kojima se vređa ili unižava turska na-   cija, Republika ili određeni državni funkcioneri ili vlasti, materijala kojima se   izazivaju osećanja mržnje i neprijateljstva zbog rase, regiona porekla ili klase, i   materijala koji predstavljaju separatističku propagandu, otkrivaju imena funkci-   onera uključenih u borbu protiv terorizma ili izveštavaju o izjavama terorističkih   organizacija (vidi „Relevantno domaće pravo“ u tekstu koji sledi).   21. Ozgur Gundem je 3. jula 1993. godine objavio saopštenje za štampu   u kome se objavljuje da je list optužen za dela za koja je predviđena novčana   kazna, kumulativno, u ukupnom iznosu od TRL 8.617.441.000 i zatvorske kazne   koje se kreću od 155 godina i 9 meseci do 493 godina i 4 meseca.   22. U toku jednog perioda od šezdeset osam dana 1993. godine, naređena   je zaplena četrdeset jednog broja ovog lista. U dvadeset slučajeva, izdati su nalozi   za zatvaranje, tri za period od jednog meseca, petnaest za period od petnaest   dana i dva na deset dana.   23. Podnosioci predstavke su dalje naveli, i to nije osporila Država, da je   bilo tužbi povodom 486 od 580 brojeva lista i da je, prema osudama domaćih   sudova, podnosilac predstavke Jašar Kaja bio kažnjen novčanim kaznama u   iznosu do TRL 35 milijardi, dok su novinari i urednici zajedno dobili kazne od   ukupno 147 godina zatvora i novčane kazne koje su dostigle TRL 21 milijardu.   D. Materijal pred Komisijom   1. Domaći sudski postupci   24. Obe stranke dostavile su Komisiji kopije presuda i rešenja sudova, koje   se odnose na postupke pokrenute u vezi s listom. Radi se o 112 tužbi pokrenutih   između 1992. i 1994. godine. Pojedinosti članaka o kojima je reč i presuda   donetih u dvadeset jednom predmetu ukratko su prikazani u Izveštaju Komisije   (stavovi 161–237).   2. Izveštaj Susurluk   25. Podnosioci predstavke dostavili su Komisiji primerak takozvanog   „Izveštaja Susurluk“,2 koji je na zahtev predsednika Vlade sačinio G. Kutlu Savaš,   Susurluk je bilo mesto na kome se dogodila saobraćajna nesreća novembra 1996. godine,   u kojoj je učestvovalo vozilo kojim su putovali jedan poslanik, bivši zamenik šefa Službe   bezbednosti u Istanbulu, jedan ozloglašeni ultra-desničarski ekstremista, jedan narko-diler   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     potpredsednik Komisije inspektora u okviru kabineta predsednika Vlade. Nakon   što je dobio izveštaj januara 1998. godine, predsednik Vlade ga je učinio dostu-   pnim javnosti, osim jedanaest strana i određenih priloga.   26. U uvodu se kaže da izveštaj nije zasnovan na sudskoj istrazi i ne   predstavlja zvanični izveštaj o istrazi. On je sačinjen u informativne svrhe i   činilo se da mu je jedina namena da opiše pojedine događaje koji su se odigrali   uglavnom u jugoistočnoj Turskoj i kojima se u priličnoj meri potvrđivalo   postojanje nezakonitih poslova između političkih figura, državnih institucija i   tajnih grupa.   27. U izveštaju se analizira niz događaja, kao što su ubistva koja su izve-   dena po naređenju, ubistva poznatih ličnosti ili simpatizera Kurda i namerne   radnje od strane grupe „doušnika“ koji su navodno služili državi, i zaključuje se   da postoji veza između borbe da se iskoreni terorizam u regionu i ilegalnih veza   koje su bile formirane kao posledica toga, naročito u oblasti trgovine narkotici-   ma. Delovi izveštaja koji se odnose na određena pitanja koja se tiču radikalnih   periodičnih izdanja koji se distribuiraju u regionu su navedeni u daljem tekstu.   „...U svom priznanju Kriminalističkom odeljenju Dijarbakýra, ... G. G. ...   navodi da je Ahmet Demir [str. 35] govorio s vremena na vreme da je planirao   i naručio ubistvo Behčeta Canturka i drugih članova mafije i PKK koji su bili   ubijeni na isti način ... Ubistvo ... Muse Antera je takođe isplanirao i izvršio A.   Demir [str. 37].   ...   Sažet pregled informacija o precima Behćeta Canturka, koji je bio jermenskog   porekla, dat je u tekstu koji sledi [str. 72].   ...   Od 1992. godine bio je jedan od finansijera lista Ozgur Gundem. ... Iako je   bilo jasno ko je bio Canturk i šta je radio, Država nije bila u stanju da izađe na kraj   s njim. Zbog neodgovarajućih pravnih lekova podmetnut je plastični eksploziv   koji je digao u vazduh Ozgur Gundem, a kada je Canturk započeo pripreme za   osnivanje novog preduzeća, kada se očekivalo da će podneti zahtev državi, turska   Bezbednosna organizacija odlučila je da ga treba ubiti i ta odluka je sprovedena   [str. 73].   ...   Svi relevantni državni organi bili su upoznati s ovim aktivnostima i   operacijama. ... Kada su proverene karakteristike lica ubijenih u operacijama   koga je tražio Interpol i njegova devojka. Poslednje troje su poginuli. Činjenica da su svi   oni putovali u istom vozilu tako je šokirala javno mnjenje da je bilo potrebno da se pokre-   ne više od šesnaest sudskih istraga na različitim nivoima i anketni odbor u parlamentu.   Jedan od pseudonima bivšeg člana PKK koji je postao doušnik, poznat pod šifrovanim   imenom „Zeleni“, i koji je dostavljao informacije raznim državnim organima od 1973.   Ozloglašeni narko-diler za koga je postojala velika sumnja da podržava PKK i jedan od   glavnih izvora sredstava za finansiranje Ozgur Gundema.   G. Anter, prokurdski orijentisana politička ličnost, bio je jedan od osnivača Narodne parti-   je rada (HEP), direktor Kurdskog instituta u Istanbulu, književnik i vodeći pisac za, izme-   đu ostalog, nedeljnu reviju Jeni Ulke i dnevni list Ozgur Gundem. Ubijen je u Dijarbakiru   30. septembra 1992. godine. Odgovornost za ubistvo preuzela je nepoznata tajna grupa   pod nazivom“Boz-Ok“.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   o kojima je reč, razlike između onih kurdskih simpatizera koji su bili ubijeni   u regionu u kom je bilo objavljeno vanredno stanje i onih koji nisu bila je u   finansijskoj snazi koju su ovi drugi predstavljali u ekonomskom smislu. ... Jedino   sa čime se ne slažemo u vezi s onim što je učinjeno odnosi se na formu postupka   i njegove rezultate. Utvrđeno je da je ubistvo Muse Antera izazvalo žaljenje, čak i   među onima koji su odobravali sve ove događaje. Navedeno je da Musa Anter nije   bio umešan ni u jednu oružanu akciju, da se on više bavio filozofijom ove stvari i   da je efekat koji je proizvelo njegovo ubistvo prevazišao njegov stvarni lični uticaj   i da je odluka da on bude ubijen bila greška. (Informacije o ovim osobama mogu   se naći u Dodatku br. 9 ). Ubijeni su i drugi novinari [str. 74] .“   28. Izveštaj se završava brojnim preporukama, kao na primer poboljšanje   koordinacije i komunikacije između različitih ogranaka bezbednosnih, policijskih   i obaveštajnih organa; otkrivanje i otpuštanje pripadnika bezbednosnih snaga   umešanih u nezakonite aktivnosti; ograničavanje upotrebe „priznavalaca“8;   smanjenje broja pripadnika seoskih straža; prekid upotrebe Biroa za specijalne   operacije izvan jugoistočnog regiona i njegovo pripajanje policiji izvan tog   regiona; otvaranje istraga o raznim slučajevima; preduzimanje mera da se   suzbiju aktivnosti bandi i krijumčara droge; i preporučivanje da se rezultati do   kojih je došla istraga Velike narodne skupštine Susurluka dostave odgovarajućim   organima kako bi bili pokrenuti odgovarajući postupci.   II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO   A. Krivični zakonik   29. Relevantne odredbe Krivičnog zakonika glase:   Član 36 stav 1   „U slučaju osude, Sud naređuje zaplenu i konfiskaciju bilo kog predmeta koji   je bio korišćen za izvršenje ili pripremu kriminalnog ili krivičnog dela...“   Član 79   „Lice koje prekrši više odredaba ovog zakonika jednom radnjom kažnjava se   prema odredbi kojom se propisuje najteža kazna.“   Član 159 stav 1   „Ko god preterano vređa ili unižava tursku naciju, Republiku, Veliku narodnu   skupštinu, ili moralnost Vlade, ministarstava ili vojnih ili bezbednosnih snaga   države ili moralnost sudskih vlasti biće kažnjen zatvorskom kaznom od jedne do   šest godina.“   Član 311 stav 2   „U slučajevima u kojima se podstrekavanje na izvršenje dela vrši putem   sredstava masovne komunikacije, bilo koje vrste – bilo putem snimaka,   U izveštaju nedostaje prilog.   Stranica koja sledi posle ove poslednje rečenice takođe nedostaje u izveštaju.   Lica koja sarađuju sa vlastima nakon što su priznali da su bili povezani sa PKK.   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     gramofonskih ploča, novina, štampanih publikacija ili drugog publikovanog   materijala – rasturanjem ili distribuiranjem štampanih novina ili lepljenjem   plakata ili postera na javnim mestima, zatvorska kazna kojoj osuđene osobe   podležu se udvostručava...“   Član 312   „Lice koje izričito hvali ili odobrava radnju koja je kažnjiva po zakonu kao   krivično delo ili podstrekava stanovništvo da krši zakon podleže, nakon donošenja   osude, kazni zatvora u trajanju od šest meseci do dve godine i visokoj novčanoj   kazni u iznosu od šest hiljada do trideset hiljada turskih lira.   Lice koje podstrekava druge na mržnju ili neprijateljstva po osnovu razlike   između društvenih klasa, rasa, vera, veroispovesti ili regiona, podleže, nakon   donošenja osude, zatvorskoj kazni od jedne do tri godine i novčanoj kazni u   iznosu od devet hiljada do tridesetšest hiljada lira. Ako je takvim podstrekavanjem   ugrožena javna bezbednost, kazna će biti povećana za trećinu do polovinu.   Kazne koje se izriču licima koja su počinila krivična dela definisana u pret-   hodnom stavu se udvostručavaju kada su dela izvršena sredstvima navedenim u   članu 311 stav 2.“   30. Osuda lica prema članu 312 stav 2 povlači dalje posledice, naročito u   pogledu obavljanja određenih aktivnosti koje su uređene posebnim propisima.   Na primer, lica osuđena za krivično delo u skladu s tim članom ne mogu da osni-   vaju udruženja (Zakon br. 2908, čl. 4 (2) (b)) ili sindikate, niti mogu da budu čla-   novi izvršnog odbora sindikata (Zakon br. 2929, čl. 5). Takođe im je zabranjeno   da osnivaju ili ulaze u političke partije (Zakon br. 2820, čl. 11 (5)) i ne mogu da   budu kandidati na izborima za parlament (Zakon br. 2839, čl. 11 (f 3)).   B. Zakon o štampi (Zakon br. 5680 od 15. jula 1950)   31. Relevantna odredba Zakona o štampi iz 1950. godine glasi:   Član 3   „Za potrebe ovog zakona, izraz „periodična izdanja“ znači novine, izveštaje   novinskih agencija i svaki drugi štampani materijal koji se objavljuje u redovnim   vremenskim razmacima.   ‘Publikovanje’ znači izlaganje, prikazivanje, distribuciju, emitovanje, prodaju   ili nuđenje na prodaju štampanih materijala u prostorijama kojima javnost ima   pristup i gde ih svako može videti.   Neće se smatrati da je izvršeno krivično delo putem štampanog sredstva   informisanja osim ako nije došlo do objavljivanja, izuzev u slučajevima u kojima   je sam materijal protivpravan.“   C. Zakon o sprečavanju terorizma   (Zakon br. 3713 od 12. aprila 1991)   32. Ovaj zakon, proglašen u cilju sprečavanja terorističkih akata, odnosi   se na jedan broj krivičnih dela utvrđenih Krivičnim zakonikom, koja on opisuje   kao “terorističke akte“ ili „akte počinjene u svrhu terorizma“ (čl. 3 i 4) i na koja     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   se primenjuje. Relevantne odredbe Zakona o sprečavanju terorizma iz 1991. go-   dine glase:   Član 6   „Smatraće se krivičnim delom, kažnjivom novčanom kaznom u iznosu   od pet miliona do deset miliona turskih lira, objavljivanje, usmeno ili u obliku   publikacije, da će terorističke organizacije izvršiti krivično delo protiv određenog   lica, bez obzira na to da li se otkriva... identitet tog lica, pod uslovom da se to   čini na način koji omogućava da on ili ona budu identifikovani, ili otkrivanje   identiteta državnih službenika koji su učestvovali u antiterorističkim operacijama   ili određivanje bilo kog lica kao mete.   Smatraće se krivičnim delom, kažnjivim novčanom kaznom u iznosu od pet   miliona do deset miliona turskih lira, štampanje ili objavljivanje izjava ili letaka   koji potiču od terorističkih organizacija.   ...   U slučajevima u kojima su krivična dela razmatrana u gorenavedenim sta-   vovima počinjena korišćenjem periodičnih izdanja u smislu člana 3 Zakona o   štampi (Zakon br. 5680), izdavač takođe podleže novčanoj kazni jednakoj deve-   deset odsto prihoda od prosečne prodaje za prethodni mesec ako periodični list   izlazi više od jednom mesečno, ili od prodaje prethodnog broja ako periodični   list izlazi jednom mesečno ili ređe, ili od prosečne prodaje za prethodni mesec   dnevnog lista s najvećim tiražom ako se krivično delo odnosi na drugi štampani   materijal koji nije periodično izdanje ili ako je periodično izdanje tek pokrenuto.   Međutim, novčana kazna ne može biti manja od pedeset miliona turskih lira.   Uredniku periodičnog lista naložiće se da plati iznos jednak polovini novčane   kazne izrečene izdavaču.“   Član 8   (pre izmena i dopuna Zakonom br. 4126 od 27. oktobra 1995)   „Pisana i izgovorena propaganda, sastanci, okupljanja i demonstracije koje   imaju za cilj podrivanje teritorijalnog integriteta Republike Turske ili nedeljivog   jedinstva nacije su zabranjeni, bez obzira na metode koje se koriste i nameru. Bilo   koje lice koje se upušta u takvu aktivnost biće osuđeno na najmanje dve, a najviše   pet godina zatvora i kažnjeno novčanom kaznom u iznosu od pedeset miliona do   sto miliona turskih lira.   U slučajevima u kojima je krivično delo propagande navedeno u gornjem sta-   vu počinjeno korišćenjem periodičnih izdanja u smislu člana 3 Zakona o štampi   (Zakon br. 5680), izdavač takođe podleže novčanoj kazni jednakoj devedeset odsto   prihoda od prosečne prodaje za prethodni mesec ako periodični list izlazi češće od   jednom mesečno, ili od prosečne prodaje za prethodni mesec dnevnog lista s najvećim   tiražom ako se krivično delo odnosi na drugi štampani materijal koji nije periodično     izdanje ili ako je periodično izdanje tek pokrenuto. Međutim, kazna ne može biti   manja od sto miliona turskih lira. Uredniku periodičnog lista o kome je reč će biti   naloženo da plati sumu koja je jednaka polovini kazne izrečene izdavaču i biće osu-   đen na zatvorsku kaznu od najmanje šest meseci, a najviše dve godine.“   Deo rečenice u kurzivu izbrisan je presudom Ustavnog suda 31. marta 1992. godine i pre-   stao je da važi 27. jula 1993. godine.     Deo rečenice u kurzivu izbrisan je presudom Ustavnog suda 31. marta 1992. godine i pre-   stao je da važi 27. jula 1993. godine.   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     Član 8   (izmenjen i dopunjen Zakonom br. 4126 od 27. oktobra 1995)   „Pisana i izgovorena propaganda, sastanci, okupljanja i demonstracije koje   imaju za cilj podrivanje teritorijalnog integriteta Republike Turske ili nedeljivog   jedinstva nacije su zabranjeni. Bilo koje lice koje se upušta u takvu aktivnost biće   osuđeno na najmanje jednu, a najviše tri godine zatvora i kažnjeno novčanom   kaznom u iznosu od sto miliona do trista miliona turskih lira. Kazna izrečena   povratniku ne može biti preinačena u novčanu kaznu.   U slučajevima u kojima je krivično delo propagande navedeno u prvom stavu   počinjeno korišćenjem periodičnih izdanja u smislu člana 3 Zakona o štampi   (Zakon br. 5680), izdavač takođe podleže novčanoj kazni jednakoj devedeset   odsto prihoda od prosečne prodaje za prethodni mesec ako periodični list izlazi   češće od jednom mesečno. Međutim, kazna ne može biti manja od sto miliona   turskih lira. Uredniku periodičnog lista o kome je reč će biti naloženo da plati   sumu koja je jednaka polovini kazne izrečene izdavaču i biće osuđen na zatvorsku   kaznu od najmanje šest meseci, a najviše dve godine.   U slučajevima u kojima je krivično delo propagande navedeno u prvom stavu   počinjeno korišćenjem štampanog sredstva informisanja ili sredstvom masovne   komunikacije koje nije periodična štampa u smislu drugog stava, odgovorna lica i   vlasnici sredstava masovne komunikacije biće osuđeni na kaznu zatvora u trajanju   od najmanje šest meseci, a najviše dve godine i plaćanje novčane kazne u iznosu   od sto miliona do trista miliona turskih lira ...   ...“   D. Zakon br. 4126 od 27. oktobra 1995. godine kojim   su izmenjeni članovi 8 i 13 Zakona br. 3713   33. Izvršene su sledeće izmene i dopune zakona o sprečavanju terorizma iz   1991. godine nakon donošenja Zakona br. 4126 od 27. oktobra 1995. godine:   Prelazna odredba koja se odnosi na član 2   „U mesecu nakon stupanja na snagu ovog Zakona, Sud koji je izrekao presudu   će preispitati predmet lica osuđenog shodno članu 8 Zakona o sprečavanju   terorizma (Zakon br. 3713) i, u skladu s izmenama i dopunama... člana 8 Zakona   br. 3713, ponovo će razmotriti visinu zatvorske kazne izrečene tom licu i odlučiti       da li mu se može dozvoliti da koristi prednosti članova 4 i 6 Zakona br. 647   od 13. jula 1965.“   PRAVO   I. AKTIVNA LEGITIMACIJA GURBETELI ERSOZ   34. Sud podseća da je ovu predstavku podnelo četvoro podnosilaca, od   kojih je prva bila Gurbeteli Ersoz, nekada urednica Ozgur Gundema. U svom   izveštaju od 29. oktobra 1998. godine, Komisija je odlučila da ne razmatra       Ova odredba odnosi se na alternativne kazne i mere koje mogu da budu naložene u vezi sa   krivičnim delima koja povlače zatvorsku kaznu.   Ova odredba odnosi se na odlaganje izvršenja smrtne kazne.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   predmet u meri u kojoj se on odnosi na Gurbeteli Ersoz pošto je ona umrla u   jesen 1997. godine i nije dobijena nijedna informacija da neko od naslednika ili   bliskih rođaka želi da nastavi s njenom tužbom.   35. Stranke nisu dale nikakve izjave o ovom aspektu predmeta.   36. Sud smatra, u skladu sa članom 37 stav 1 (c) Konvencije, da više nije   opravdano nastaviti razmatranje predstavke u delu koji se odnosi na Gurbeteli   Ersoz. Shodno tome, ovaj deo predmeta se briše sa spiska.   II. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 10 KONVENCIJE   37. Podnosioci predstavke žalili su se da je list Ozgur Gundem bio primoran   da prestane s objavljivanjem, zbog kampanje napada na novinare i druga lica   povezana s listom i zahvaljujući pravnim koracima koji su preduzeti protiv lista i   njegovih zaposlenih, pozivajući se na član 10 Konvencije kojim se utvrđuje:   „1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu   posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja   bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da   zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.   2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti,   ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama   propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu   nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi   sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili   prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi   očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.“   A. U vezi s navodnim napadima na list i lica povezana s njim   38. Podnosioci predstavke tvrdili su da su turske vlasti, neposredno ili   posredno, nastojale da ometu, spreče i onemoguće pravljenje lista Ozgur Gundem   tako što su ohrabrivale ili prećutno odobravale nezakonita ubistva i nasilne   nestanke, uznemiravale i zastrašivale novinare i distributere, i time što nisu   pružile bilo kakvu ili nikakvu adekvatnu zaštitu novinarima i distributerima kada   su njihovi životi bili u očiglednoj opasnosti i uprkos zahtevima za pružanjem   takve zaštite.   Podnosioci predstavke pozivali su se na zaključke u Izveštaju Komisije   o tome da je postojao uznemirujući obrazac napada na lica koja su bila u vezi   s listom Ozgur Gundem i da su vlasti, time što nisu preduzele mere zaštite   i nisu sprovele odgovarajuće istrage u pogledu očiglednog obrasca napada   na Ozgur Gundem i lica povezana s njim, nisu ispunile svoju izričitu obavezu   da podnosiocima predstavke obezbede pravo na slobodu izražavanja koja je   garantovana članom 10 Konvencije.   39. Država je naglasila da je Ozgur Gundem bio oruđe terorističke   organizacije PKK i propagirao cilj te organizacije da naruši teritorijalni integritet   Turske nasilnim putem. Ona je osporila mogućnost bilo kakvog pozivanja na   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     ranije presude Suda ili na izveštaj Susurluk u zaključivanju da je postojalo bilo   kakvo saučesništvo države u bilo kom od navodnih napada. Pri tome, izveštaj   Susurluk nije bio sudski dokument i nije imao nikakvu dokaznu vrednost.   Država je izjavila da je Komisija zasnivala svoje zaključke na opštim   pretpostavkama bez bilo kakvih dokaza koji bi ih podržali i da podnosioci   predstavke nisu potkrepili svoje tvrdnje o propuštanju da se zaštite životi i fizički   integritet lica koja su bila povezana s listom Ozgur Gundem. Niti su potkrepili   tvrdnje da su napadnuta lica bila povezana s listom. Oni su osporili da se   bilo kakva izričite obaveza odnosi i na zaštitu i unapređivanje propagandnog   instrumenta neke terorističke organizacije već su tvrdili da su, u svakom slučaju,   preduzete neophodne mere kao reagovanje na pojedinačne tužbe, a javni tužioci   su sproveli istrage po zahtevu.   40. Sud konstatuje da je Država uopšteno osporila zaključke Komisije   koji se odnose na obrazac napada neprecizirajući koji zaključci nisu tačni i na   koji način. Dalje konstatuje da Država posebno poriče da se izveštaju Susurluk   i njegovom opisu saglašavanja i umešanosti državnih organa u nezakonite   aktivnosti, od kojih su neke bile uperene protiv lista Ozgur Gundem i novinara,   među kojima je Musa Anter konkretno imenovan, može dati bilo kakav značaj.   U svojoj presudi u predmetu Yaşa (Yaşa v. Turkey presuda od 2. septembra   1998. godine, Reports 1998–VI, str. 2437–38, st. 95–96), u kome se tvrdilo da su   snage bezbednosti bile umešane u napad na Ešrefa Jašu i njegovog ujaka koji su   bili uključeni u prodaju i distribuciju lista Ozgur Gundem u Dijarbakiru, Sud je   utvrdio da izveštaj Susurluk ne predstavlja osnov koji bi omogućio da se iden-   tifikuju počinioci napada na Ešrefa Jašu i njegovog ujaka. Ipak, Sud je utvrdio   da je izveštaj izazvao ozbiljnu zabrinutost i da u predmetu Yaşa nije bilo sporno   da se dogodilo više ozbiljnih napada na novinare, novinske kioske i distributere   lista Ozgur Gundem. Nadalje, mada zaista nije moguće oslanjati se na izveštaj   Susurluk radi utvrđivanja potrebnog standarda dokaza da su državni funkcioneri   bili umešani u bilo koji konkretan incident, Sud smatra da se izveštaj, koji je   bio sačinjen na zahtev premijera i koji je prema njegovoj odluci trebalo učiniti   javnim, mora smatrati ozbiljnim pokušajem da se pruže informacije i analizira-   ju problemi vezani za borbu protiv terorizma iz opšteg ugla i da se preporuče   preventivne i istražne mere. Na osnovu toga, moguće je osloniti se na izveštaj u   smislu pružanja faktičkih potvrda strahova koje su izražavali podnosioci pred-   stavke od 1992. godine naovamo, da su list i lica povezana s njim izložena riziku   od nezakonitog nasilja.   41. Imajući u vidu izjave stranaka i zaključke Komisije u njenom izveštaju,   Sud se uverio da je od 1992. do 1994. godine došlo do brojnih slučajeva nasilja,   uključujući ubistva, napade i podmetanja požara, koji su se odnosili i na list   i na novinare, distributere i druga lica povezana s njim. Vlastima se skrenula   pažnja na zabrinutost lista i njegove strahove da je žrtva organizovane kampanje   koju su tolerisali, ako ne i odobravali državni funkcioneri (vidi gore stavove 14–   15). Međutim, ne čini se da su bile preduzete bilo kakve mere da se istraži ova   tvrdnja. Niti su državni organi reagovali bilo kakvim zaštitnim merama, osim u   dva slučaja (vidi gore stav 16).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   42. Sud je dugo smatrao da, iako je osnovni cilj mnogih odredbi Kon-   vencije da zaštiti pojedinca od proizvoljnog mešanja javnih vlasti, možda ipak   postoje izričite obaveze inherentne efektivnom poštovanju prava o kojima je reč.   Utvrdio je da takve obaveze mogu da proističu iz člana 8 (vidi, između ostalog,   presudu u predmetu Gaskin v. the United Kingdom od 7. jula 1989, Series A No.   160, str. 17–20, st. 42–49) i član 11 (vidi presudu u predmetu Plattform „Ärzte   für das Leben“ v. Austria od 21. juna 1988, Series A No. 139, str. 12, st. 32). Ta-   kođe je utvrđeno da u kontekstu člana 2 nastaju obaveze da se preduzmu koraci   u smeru sprovođenja delotvornih istraga (vidi, na primer, presudu u predmetu   McCann and Others v. the United Kingdom od 27. septembra 1995, Series A No.   324, str. 49, st. 161) i člana 3 (vidi presudu u predmetu Assenov and Others v.   Bulgaria od 28. oktobra 1998, Reports 1998–VIII, str. 3290, st. 102), dok izričita   obaveza da se preduzmu mere radi zaštite života može takođe da postoji prema   članu 2 (vidi presudu u predmetu Osman v. the United Kingdom od 28. oktobra   1998, Reports 1998–VIII, str. 3159–61, st. 115–17).   43. Sud podseća na suštinsku važnost slobode izražavanja kao jednog od   preduslova za funkcionalnu demokratiju. Stvarno, delotvorno ostvarivanje ove   slobode ne vezuje se samo za dužnost Države da se ne meša, već može da izisku-   je izričite mere zaštite, čak i u sferi odnosa između pojedinaca (vidi mutatis mu-   tandis, presudu u predmetu X and Y v. the Netherlands od 26. marta 1985, Series   A No. 91, str. 11, st. 23). Pri utvrđivanju da li izričita obaveza postoji ili ne, mora   se imati u vidu pravična ravnoteža koja mora biti uspostavljena između opšteg   interesa zajednice i interesa pojedinca, a potraga za tom ravnotežom je inheren-   tno sadržana u čitavoj Konvenciji. Predmet ove obaveze će se svakako menjati, s   obzirom na različitost situacija koje postoje u državama ugovornicama, teškoće   koje postoje u održavanju poretka u modernim društvima i izbore koji moraju   da budu napravljeni kada se radi o prioritetima i resursima. Takva obaveza ne   sme ni da bude tumačena na način da vlastima nameće nemoguć ili pretežak   teret (vidi, među ostalim izvorima, presudu u predmetu Rees v. the United King-   dom od 17. oktobra 1986, Series A No. 106, str. 15, st. 37, i presudu u predmetu   Osman v. the United Kingdom navedenu gore, str. 3159–60, st. 116).   44. U ovom predmetu, vlasti su bile svesne da su list Ozgur Gundem, i   lica povezana s njim, bila predmet niza nasilnih radnji i da su se podnosioci   predstavke plašili da su oni namerno bili cilj u nameri da se spreči objavljivanje i   distribucija ovog lista. Međutim, ogromna većina peticija i zahteva za zaštitu koji   su podneti od strane lista ili zaposlenih ostala je bez odgovora. Država je mogla   da identifikuje jednu zaštitnu meru koja se odnosila na distribuciju lista i koja je   bila preduzeta dok su ove novine još postojale. Koraci koji su preduzeti nakon   bombaškog napada na kancelariju u Istanbulu decembra 1994. godine odnosili   su se na pravnog sledbenika lista. Sud smatra, uzimajući u obzir ozbiljnost napa-   da i njihovu široku rasprostranjenost, da Država ne može da se pouzda u istrage   koje nalažu pojedinačni javni tužioci o konkretnim slučajevima. Sud nije uve-   ren tvrdnjom Države da je ovim istragama pružen odgovarajući ili delotvoran   odgovor na navode podnosilaca predstavke da su napadi bili deo organizovane   kampanje koju su vlasti podržavale ili tolerisale.   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     45. Sud je konstatovao izjave Države u vezi s njenim čvrstim uverenjem   da su list Ozgur Gundem i zaposleni u njemu podržavali PKK i delovali kao   oruđe njene propagande. Ovo, makar bilo i istinito, ne daje opravdanje za   nepreduzimanje koraka, na delotvoran način, u cilju sprovođenja istraga i, tamo   gde je potrebno, pružanja zaštite od nezakonitih radnji s elementima nasilja.   46. Sud zaključuje da Država nije, u datim okolnostima, ispunila svoju   izričitu obavezu da zaštiti Ozgur Gundem pri korišćenju njegove slobode   izražavanja.   B. U vezi s policijskom operacijom u prostorijama lista   Ozgur Gundem u Istanbulu 10. decembra 1993. godine   47. Podnosioci predstavke pozvali su se na zaključke u izveštaju Komisije   da je operacija pretresa i hapšenja sprovedena u prostorijama lista Ozgur Gun-   dem u Istanbulu, tokom koje su svi zaposleni bili pritvoreni, a arhiva, biblioteka i   administrativna dokumenta zaplenjeni, pokazala mešanje u slobodu izražavanja   lista za koje nije bilo nikakvog uverljivog opravdanja. U svojim izjavama Komi-   siji, oni su naveli da postoje sasvim obična objašnjenja za navodno inkriminišući   materijal pronađen u prostorijama (vidi stav 36 (i) izveštaja Komisije).   48. Država je ukazala na materijale zaplenjene tokom pretresa, među ko-   jima su bili pribor za injekcije, gas maske, priznanica od ERNK i lična isprava   mrtvog vojnika, koji, prema njihovoj izjavi, predstavljaju nesporan dokaz veza   između lista i PKK. Oni su se pozivali na osuđujuću presudu od 12. decembra   1996. protiv urednice Gurbeteli Ersoz i direktora Ali Riza Halisa za pomaganje   PKK. Oni su takođe tvrdili da 40, od 107 lica uhapšenih u kancelariji u Istanbu-   lu, nije moglo da navede da imaju bilo kakvu vezu s novinom, što je dalo dodat-   ne osnove za sumnju u saučesništvo s terorističkom organizacijom.   49. Sud smatra da je operacija, koja je imala za posledicu prekid u izdavanju   lista u trajanju od dva dana, predstavljala ozbiljno mešanje u slobodu izražavanja   podnosilaca predstavke. On prihvata da je operacija bila sprovedena u skladu sa   „zakonom propisanim“ postupkom radi sprečavanja kriminala i nereda u smislu   drugog stava člana 10. Sud, međutim, ne smatra da je mera takvih razmera bila   proporcionalna ovom cilju. Nije dato nikakvo opravdanje za zaplenu arhiva,   biblioteke i dokumentacije lista. Takođe, Sud nije dobio objašnjenje činjenice da   je svako lice koje se zateklo u prostorijama lista zadržano u policijskom pritvoru,   uključujući i kuvara, čistača i tehničara na održavanju grejanja. Prisustvo   četrdeset lica koja nisu bila zaposlena u listu nije, samo po sebi, dokaz bilo kakve   rđave svrhe ili izvršenja bilo kog krivičnog dela.   50. Kao što je navedeno u Izveštaju Komisije, nužnost bilo kakvog ogra-   ničenja u korišćenju slobode izražavanja mora da bude uverljivo utvrđena (vidi,   između ostalih izvora, presudu u predmetu Otto-Preminger-Institut v. Austria od   20. septembra 1994, Series A No. 295–A, str. 19, st. 50). Sud zaključuje da nije   pokazano da je operacija pretresa, onako kako su je vlasti sprovele, bila neop-   hodna u demokratskom društvu radi ostvarivanja bilo kog legitimnog cilja.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   C. U vezi s pravnim merama koje su preduzete   u pogledu izdanja lista   1. Podnosioci predstavke   51. Podnosioci predstavke tvrdili su da je Država takođe nastojala da   omete, spreči i onemogući pravljenje i distribuciju lista Ozgur Gundem putem   neopravdanih pravnih postupaka. Oni su usvojili zaključke iz izveštaja Komisije   da su mnoge od tužbi pokrenutih protiv lista u vezi sa sadržajem članaka i vesti   po svojim efektima bile neopravdane i preterane. Oni su izjavili da je Komisija   pažljivo analizirala reprezentativni uzorak tužbi u svetlu načela koja je uspostavio   Sud i utvrdila da većina spornih članaka nije sadržavala nikakvo podsticanje na   nasilje ili komentare za koje se može verovati da će pogoršati situaciju, koji bi   mogli da opravdaju uvedene mere.   2. Država   52. Država je izjavila da je Komisija bila selektivna u načinu na koji je ispi-   tivala odluke domaćih sudova u vezi s publikacijama lista Ozgur Gundem. Štavi-   še, po njihovom mišljenju, bilo je veoma pojednostavljeno smatrati da samo reči   koje direktno i izričito podstiču na nasilje mogu opravdano da budu zabranjene,   što je bio pristup koji je Komisija usvojila pri ispitivanju članaka. Implicitne, taj-   ne i prikrivene poruke mogu takođe da imaju negativni uticaj. Država je tvrdila   da je pravi test bio ispitivanje stvarne opasnosti koju je prouzrokovala publikaci-   ja. Oni su takođe tvrdili da je namera lista, da deluje kao propagandno sredstvo   za PKK i da podržava njen cilj ugrožavanja teritorijalnog integriteta Turske, bila   od ključne važnosti u ovoj oceni. Na domaćim vlastima koje su u kontaktu s   vitalnim snagama svojih zemalja je da odrede da li su ugroženi sigurnost ili bez-   bednost i država ugovornica mora da uživa široko polje slobodne procene u bilo   kom nadzoru koji sprovodi Strazbur.   3. Komisija   53. U svom izveštaju, Komisija je ispitala dvadesetjednu sudsku odlu-   ku koja se odnosila na tužbe u vezi s tridesetdva članka i novinska izveštaja.   Ove tužbe odnosile su se na različita krivična dela: vređanje države i vojnih   vlasti (čl. 159 Krivičnog zakonika), izazivanje rasnih i regionalnih neprijatelj-   stava (čl. 312 Krivičnog zakonika), izveštavanje o saopštenjima PKK (čl. 6 Za-   kona o sprečavanju terorizma iz 1991), identifikovanje zvaničnika imenovanih   za borbu protiv terorizma (čl. 6 Zakona iz 1991), i objavljivanje separatističke   propagande (čl. 8 Zakona iz 1991). Tužbe su rezultirale osudama sa zatvor-   skim kaznama, novčanim kaznama i zatvaranjem novine. Komisija je utvrdila   da osude za krivična dela i izricanje presuda mogu da budu opravdani samo u   pogledu tri broja lista. Rezimei članaka i sudskih odluka sadržani su u izvešta-   ju Komisije (st. 160–237).   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     4. Procena Suda   54. Sud, kao prvo, ne vidi razlog za kritikovanje pristupa koji je usvojila   Komisija, koji se sastojao od odabira domaćih odluka za ispitivanje. Komisija   je analizirala materijal i informacije koje su dale stranke, uključujući i osude   i oslobađajuće presude. Detaljnu analizu svih predmeta bilo bi nemoguće   sprovesti s obzirom na broj tužbi i odluka. Komisija je identifikovala odluke   koje odražavaju različita krivična dela o kojima je reč u domaćim predmetima.   Članci koji su ispitivani razlikovali su se po temi i formi i obuhvatali su novinske   izveštaje o različitim temama, intervjue, recenziju knjige i karikaturu. Država   nije dala nijedan razlog za to da se smatra da je ovaj odabir bio pristrasan,   nereprezentativan ili je na neki drugi način davao iskrivljenu sliku; takođe, nisu   identifikovali nijednu sudsku odluku ili članke koje je trebalo ispitati umesto   onih koji su bili predmet ispitivanja.   55. Sud stoga prihvata pristup za koji se odlučila Komisija i ispitaće da li,   u predmetima koje je ona uvrstila u svoj izveštaj, primenjene mere otkrivaju bilo   koje kršenje člana 10 Konvencije.   56. On smatra prvo da su ove mere, prima facie, predstavljale mešanje u   slobodu izražavanja u smislu prvog stava člana 10 i treba da budu opravdane u   smislu drugog stava. Mada podnosioci predstavke izjavljuju, u svom podnesku,   da su odredbe Zakona o sprečavanju terorizma iz 1991. godine (vidi gore stavove   32–33) tako neodređene, i potencijalno mogu da obuhvate sve, da se time krši   slovo i duh člana 10, oni nisu pružili nikakav precizan argument za to zbog   čega mere o kojima je reč ne treba da se smatraju merama koje su „propisane   zakonom“.   Sud podseća da je već razmatrao ovo pitanje u ranijim presudama (vidi,   na primer, Sürek v. Turkey (br. 1) [GC], br. 26682/95, st. 45–46, ECHR 1999–IV   i dvanaest drugih predmeta vezanih za slobodu izražavanja u vezi s Turskom) i   utvrdio da se mere koje su uvedene po Zakonu iz 1991. godine mogu smatrati   „propisanim zakonom“. Podnosioci predstavke nisu pružili nikakav osnov za   promenu ovog zaključka. Kao i u onim drugim presudama, Sud zato smatra da   se za preduzete mere može reći da su bile u funkciji legitimnih ciljeva zaštite   nacionalne bezbednosti i teritorijalnog integriteta i sprečavanja kriminala i   nereda (vidi, na primer, Sürek (br. 1) gore navedena, st. 52).   57. Sud sada ispituje da li su ove mere bile „neophodne u demokratskom   društvu“ za postizanje tih ciljeva u svetlu načela utvrđenih kroz njegovu sudsku   praksu (vidi, među novijim izvorima, presudu u predmetu Zana v. Turkey od   25. novembra 1997, Reports 1997–VII, str. 2547–48, st. 51, i Sürek (br. 1), gore   naveden, st. 58). One se mogu ukratko prikazati na sledeći način:   (i) Sloboda izražavanja predstavlja jedan od bitnih temelja demokratskog   društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i samoostva-   renje svakog pojedinca. Shodno stavu 2 člana 10, ona se proteže ne   samo na „informacije“ ili „ideje“ koje su primljene s odobravanjem,   ili se ne smatraju uvredljivim ili bitnim, već i na one koje vređaju,     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   šokiraju ili uznemiravaju. Takvi su zahtevi onog pluralizma, toleran-   cije i otvorenosti bez kojih nema „demokratskog društva“. Kao što je   navedeno u članu 10, ova sloboda podleže izuzecima koji, međutim,   moraju da budu strogo shvaćeni, a potreba za uvođenjem bilo kojih   ograničenja mora da bude uverljivo utvrđena.   (ii) Pridev „neophodan“, u smislu člana 10 stav 2 podrazumeva posto-   janje „hitne društvene potrebe“. Države ugovornice imaju određeno   polje slobodne procene u ocenjivanju toga da li takva potreba posto-   ji, ali to polje slobodne procene ide ruku pod ruku s nadzorom koji   sprovodi Evropa, koji obuhvata i zakonodavstvo i odluke kojima se   ono primenjuje, čak i one koje donosi neki nezavisni sud. Sud je sto-   ga ovlašćen da donese konačnu odluku o tome da li se „ograničenje“   može uskladiti sa slobodom izražavanja koja je zaštićena članom 10.   (iii) U vršenju svoje nadzorne nadležnosti, Sud mora da razmotri mešanje   u svetlu predmeta u celini, uključujući i sadržaj spornih saopštenja   i kontekst u kome su data. Konkretno, on mora da utvrdi da li je   mešanje bilo „srazmerno legitimnim ciljevima kojima se teži“ i da li   su razlozi koje su navele nacionalne vlasti da ga opravdaju „relevantni   i dovoljni“. Pri tome, Sud mora da se uveri da su nacionalne vlasti   primenile standarde koji su bili u skladu s načelima sadržanim u članu   i, štaviše, da su se rukovodili prihvatljivom procenom relevantnih   činjenica.   58. S obzirom da se ovi predmeti takođe tiču mera protiv novinskih publi-   kacija, oni isto tako moraju biti posmatrani u svetlu suštinske uloge koju štampa   ima u obezbeđivanju pravilnog funkcionisanja demokratije (vidi, među mnogim   drugim izvorima, presudu u predmetu Lingens v. Austria od 8. jula 1986, Series   A No. 103, str. 26, st. 41, i Fressoz and Roire v. France [GC], br. 29183/95, st. 45,   ECHR 1999–I). Iako štampa ne sme da prekorači granice postavljene, između   ostalog, radi zaštite vitalnih interesa države, kao što je zaštita nacionalne bez-   bednosti ili teritorijalnog integriteta od pretnje nasiljem ili sprečavanje nereda   ili kriminala, dužnost štampe ipak je da prenosi informacije i ideje o političkim   pitanjima, čak i onim koja izazivaju podele. Ne samo da štampa ima zadatak   da saopštava takve informacije i ideje; javnost ima pravo da ih dobija. Sloboda   štampe daje javnosti jedno od najboljih sredstava za saznavanje i formiranje mi-   šljenja o idejama i stavovima političkih vođa (vidi presudu u predmetu Lingens,   gore navedena, str. 26, st. 41–42).   (a) Tužbe koje se odnose na krivično delo vređanja države i vojnih vlasti   (čl. 159 Krivičnog zakonika)   59. Komisija je u ovom kontekstu razmotrila tri članka koja se odnose na   navodno razaranje kuća u Liceu od strane snaga bezbednosti, koji su doveli do   izricanja zatvorske kazne u trajanju od deset meseci i naloga za zatvaranje lista u   trajanju od petnaest dana, i karikaturu koja prikazuje Republiku Tursku kao crtež   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     označen s „kahpe“13, koja je povlačila izricanje novčane kazne, desetomesečne   zatvorske kazne i naloga za petnaestodnevno zatvaranje (vidi stavove 161–66   izveštaja Komisije).   60. Sud ponavlja da dominantna pozicija koju imaju državni organi   iziskuje da oni ispolje odmerenost u pribegavanju krivičnim postupcima. Vlasti   jedne demokratske države moraju da budu tolerantne prema kritici, čak i ako   se ona može smatrati provokativnom ili uvredljivom. Sud konstatuje, u pogledu   članaka koji su se odnosili na razaranje u Liceu, da su navodi o umešanosti snaga   bezbednosti naveliko kružili i zapravo su predmet postupaka u Strazburu (vidi,   na primer, predmet Ayder and Others v. Turkey, koji je Sud [u trenutku izricanja   presude u ovom predmetu razmatrao], predstavka br. 23656/94, izveštaj Komisije   od 21. oktobra 1999, neobjavljen). Komisija je takođe utvrdila da su navodi u   članku bili činjenični po svom sadržaju, a po tonu emotivni, ali ne i uvredljivi.   U vezi s karikaturom, on konstatuje da je domaći sud odbacio tvrdnju da je ona   bila zamišljena kao šala i odlučio da ona otkriva „koncentrisanu prirodu namere   da vređa“. Sud nije, međutim, pronašao bilo koji uverljiv razlog za kažnjavanje   bilo koju od ovih publikacija opisanih u prethodnom tekstu. On se slaže sa   zaključcima Komisije da preduzete mere nisu bile „neophodne u demokratskom   društvu“ radi ostvarivanja bilo kog legitimnog cilja.   (b) Tužbe koje se odnose na krivično delo izazivanja rasnog i   regionalnog neprijateljstva (čl. 312 Krivičnog zakonika)   61. Slučaj koji se razmatra u okviru ovog naslova tiče se članka u kome se   opisuju navodni napadi snaga bezbednosti na sela na jugoistoku i napadi koje   su izvršili teroristi, uključujući i ubistvo imama (vidi stavove 167–69 izveštaja   Komisije). Domaći sud, koji je izrekao novčanu kaznu i kaznu zatvora u trajanju   od šesnaest meseci autoru članka i izdao nalog za zatvaranje lista na period od   mesec dana, osvrnuo se na način na koji je članak napisan, razlog zbog koga je   napisan i društveni kontekst, ne ponudivši nikakvo objašnjenje. Sud konstatuje   da se on nije pozvao ni na kakvu navodnu netačnost u članku. Komisija je utvr-   dila da je članak iznosio činjenice i bio u javnom interesu i da nije sadržavao   nikakve elemente podsticanja na nasilje ili otvorene podrške PKK da koristi na-   silje. Sud ne smatra relevantnim niti dovoljnim razlozima za izricanje krivičnih   osuda i kazni u vezi s ovim člankom i slaže se s Komisijom da mešanje nije bilo   opravdano shodno članu 10 stav 2 Konvencije.   (c) Tužbe za izveštavanje o saopštenjima PKK (čl. 6 Zakona iz 1991)   62. Komisija je analizirala sedam sudskih odluka koje su se odnosile   na osude izrečene u vezi s osam članaka, i kojima su izrečene novčane kazne   i zaplena nekoliko brojeva lista. Među člancima su bili izveštaji o objavama   organizacija povezanih s PKK (na primer, ARGK), saopštenja, govor i intervju s   Abdulahom Odžalanom, vođom PKK, saopštenje evropskog predstavnika PKK,   intervju s Osmanom Odžalanom, komandantom PKK, saopštenje evropske     Ova reč ima čitav niz značenja, između ostalog „prostitutka“, „prepreden“, „varljiv“.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   kancelarije Dev-Sol,14 i intervju sa Ćemilom Bajikom, komandantom PKK (vidi   stavove 174–95 izveštaja Komisije).   63. Sud podseća da činjenica da je intervju ili saopštenje dao član neke   zabranjene organizacije ne može sama po sebi da opravda mešanje u slobodu   izražavanja lista. Niti to može činjenica da intervjui ili saopštenja sadrže stavove   koji grubo omalovažavaju državnu politiku. Umesto toga, moraju se uzeti u obzir   reči koje su korišćene i kontekst u kome su bile objavljene, u cilju određivanja   toga da li tekstovi u celini mogu da se smatraju tekstovima koji podstiču na nasilje   (vidi, na primer, Sürek and Özdemir v. Turkey [GC], br. 23927/94 i 24277/94, st.   61, 8. jul 1999, nije ušla u zbornik presuda).   64. Sud se slaže s Komisijom da četiri od osam članaka ne mogu da se   smatraju člancima koji podstiču na nasilje, s obzirom na njihov sadržaj, ton i   kontekst. Konkretno, on smatra da je saopštenje kancelarije Dev-Sol u Evropi, u   kome se iznosi navodno policijsko maltretiranje lica na jednoj turskoj sahrani u   Nemačkoj, ne sadrži nikakav materijal od značaja za pitanja javnog reda u Tur-   skoj.   65. Za tri članka Komisija je utvrdila da sadrže delove koji zagovaraju   intenziviranje oružane borbe, veličaju rat i propagiraju nameru da se bori do   poslednje kapi krvi. Sud se slaže da se oni, u kontekstu sukoba na jugoistoku,   mogu osnovano smatrati tekstovima koji podstiču upotrebu nasilja (vidi, na   primer, Sürek (br. 1), gore navedenu, st. 61–62). S obzirom na relativno blage   kazne koje su izrečene, Sud smatra da su mere protiv kojih je uložena žalba bili   razumno srazmerne legitimnim ciljevima sprečavanja kriminala i nereda i mogu   se opravdati kao neophodne u demokratskom društvu u smislu drugog stava   člana 10.   (d) Tužbe zbog identifikovanja zvaničnika koji su učestvovali u   borbi protiv terorizma (čl. 6 Zakona iz 1991)   66. Pet sudskih odluka koje se odnose na šest članaka su navedene u   okviru ovog naslova. Kazne obuhvataju novčane kazne, oduzimanje izdanja lista   i, u jednom slučaju, nalog za zatvaranje lista na petnaest dana (vidi stavove 199–   izveštaja Komisije).   67. Sud napominje da su osude i kazne izrečene zbog toga što su u člancima   identifikovani navođenjem imena određeni zvaničnici u vezi s navodnim   povredama dužnosti, naime, smrću sina kandidata DEP (Demokratska partija)   dok je bio u pritvoru, izneti navodi o prećutnoj saglasnosti zvaničnika za ubistvo   Muse Antera, nasilnoj evakuaciji sela, zastrašivanja seljana, bombardovanje   Sirnaka i ubistva iz osvete dva lica nakon iznenadnog napada PKK na sedište   žandarmerije. Međutim, značajno je to što se u dva od ovih članaka za imenovane   zvaničnike zapravo nije tvrdilo da su odgovorni za povrede dužnosti već su samo   pomenuti u vezi s pratećim događajima. Konkretno, u vezi sa smrću u pritvoru,   navedeno je da je šef bezbednosti Sirnaka prethodno dao uveravanja porodici     „Dev-Sol“ (Revolucionarna levica) je naziv koji se obično koristi za oružani pokret   ekstremne levice „Türkiye Halk Kurtuluş Partisi/Cephesi-Devrimci Sol“.   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     da će taj čovek biti oslobođen nepovređen, a glavni javni tužilac Sirnaka, prema   izveštaju, nije bio dostupan za davanje komentara. Mada su tri seoska čuvara bila   imenovana u članku u vezi s ubistvom iz osvete, tvrdilo se da su to dvoje ljudi   ubili žandarmi.   68. Tačno je da su u ostala tri članka izneti navodi o ozbiljnim povredama   dužnosti koje su izvršili zvaničnici čija su imena navedena i mogli su da ih izlože   javnoj osudi. Međutim, kao i kod drugih članaka, istinitost njihovog sadržaja   očigledno nije bila uzeta u obzir kao faktor a, ako su tačne, stvari koje su opisane   predstavljale su javni interes. Niti je uzeto u obzir da su imena zvaničnika i nji-   hova uloga u borbi protiv terorizma već bila javno poznata. Tako je guverner re-   giona u kome je bilo proglašeno vanredno stanje, koji je bio imenovan u jednom   članku, bio javna ličnost u regionu, dok su komandiri žandarmerije i seoski ču-   vari pomenuti po imenu u drugim člancima verovatno bili dobro poznati u svo-   jim okruzima. Interes u zaštiti njihovog identiteta bio je stoga znatno smanjen i   potencijalna šteta, koju se nastojalo sprečiti ograničenjem, bila je minimalna. U   meri u kojoj su, stoga, vlasti imale relevantne razloge da izreknu krivične sankci-   je, ti razlozi se nisu mogli smatrati dovoljnim da opravdaju ograničenja slobode   izražavanja koja su nametnuta listu (vidi, na primer, Sürek v. Turkey (br. 2) [GC],   br. 24122/94, st. 37–42, 8. jul 1999, nije ušla u zbornik presuda). Dakle, ove mere   nisu mogle da budu opravdane u smislu člana 10 stav 2 Konvencije.   (e) Tužbe zbog saopštenja koja predstavljaju separatističku   propagandu (čl. 8. Zakona iz 1991)   69. Pod ovim naslovom, Komisija je identifikovala šest sudskih odluka   koje su se odnosile na dvanaest članaka. Kazne koje su izrečene nakon osude   obuhvatale su zatvorske kazne od dvadeset meseci i dve godine, novčane kazne,   oduzimanje brojeva i, u jednom slučaju, nalog za zatvaranje lista na jedan mesec   (vidi stavove 218–317 izveštaja Komisije).   70. Sud napominje da su članci koji su u pitanju obuhvatali izveštaje o   ekonomskim ili socijalnim pitanjima (na primer, projekat izgradnje brane,   zdravstvena zaštita stanovništva), objašnjenja istorijskih događaja u jugoistoč-   nom regionu, izjavu kojim se osuđuju mučenje i masakri u Turskoj i traži demo-   kratsko rešenje, i izveštaje o navodnom razaranju sela u jugoistočnom delu. Sud   konstatuje da je upotreba izraza „Kurdistan“ u kontekstu koji implicira da bi on   trebalo da bude ili jeste, odvojen od teritorije Turske, i tvrdnje lica da vrše vlast   u ime tog subjekta, mogu da budu veoma provokativne za vlasti. Međutim, jav-   nost ima pravo da bude obaveštena o različitim uglovima gledanja na situaciju   na jugoistoku Turske, ma kako neugodnim se ovi uglovi gledanja činili vlastima.   Sud nije uveren da, čak i u okolnostima ozbiljnih nemira u regionu, tekstovi za   koje se čini da podržavaju ideju odvojenog kurdskog entiteta, moraju da budu   viđeni kao nešto što neminovno pogoršava situaciju. Mada je nekoliko od ovih   članaka bilo veoma kritično prema vlastima i u njima se snagama bezbednosti   pripisivalo nezakonito ponašanje, ponekad i živopisnim i podrugljivim izrazima,   Sud svejedno smatra da se ne može osnovano smatrati da su oni zagovarali ili     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   podstrekavali na upotrebu nasilja. Imajući u vidu težinu kazni, on zaključuje da   su ograničenja slobode izražavanja koja su nametnuta listu, a koja se vide u ovim   slučajevima, bila nesrazmerna u odnosu na cilj kome se težilo i ne mogu da budu   opravdana kao „neophodna u demokratskom društvu“.   D. Zaključak   71. Sud zaključuje da tužena država nije uspela da preduzme odgovarajuće   zaštitne i istražne mere da zaštiti Ozgur Gundem u korišćenju njegove slobode   izražavanja i da je uvela mere protiv lista, kroz operaciju pretresa i hapšenja koju   je izvela 10. decembra 1993. i putem brojnih tužbi i osuda u vezi s brojevima   lista, koje su bila nesrazmerne i neopravdane u ostvarivanju bilo kog legitimnog   cilja. Kao rezultat ovih kumulativnih faktora, list je prestao da izlazi. Dakle, doš-   lo je do kršenja člana 10 Konvencije.   III. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 14 KONVENCIJE   72. Podnosioci predstavke tvrdili su da su mere uvedene protiv lista Ozgur   Gundem pokazale diskriminaciju, pozivajući se na član 14 Konvencije kojim je   utvrđeno da:   „Uživanje prava i sloboda predvidenih u ovoj Konvenciji obezbeduje se   bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik,   veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s   nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rodenje ili drugi status.“   73. Podnosioci predstavke tražili su od Suda da preispita mišljenje,   izraženo u Izveštaju Komisije, da su njihove pritužbe na diskriminaciju bile   nepotkrepljene. Oni su izjavili da su zaključci o kršenju člana 10 podržavali   zaključak da su oni pretrpeli diskriminaciju zbog njihovog nacionalnog porekla   i veze s nacionalnom manjinom. Tvrdili su da je bilo koje izražavanje kurdskog   identiteta bilo tretirano od strane vlasti kao zagovaranje separatizma i propaganda   PKK. U odsustvu bilo kakvog opravdanja za restriktivne mere koje su uvedene   u vezi s većinom članaka koje je ispitivala Komisija, ove mere mogle su da budu   objašnjene samo zabranjenom diskriminacijom.   74. Država je izjavila da tvrdnje podnosilaca predstavke o diskriminaciji   nisu potkrepljene.   75. Sud podseća da je on utvrdio kršenje člana 10 Konvencije. Međutim,   u donošenju zaključka da mere uvedene u vezi s dvadesetdevet članaka i   novinskih izveštaja nisu bile neophodne u demokratskom društvu, on se uverio   da se njima težilo ostvarivanju legitimnih ciljeva zaštite nacionalne bezbednosti   i teritorijalnog integriteta ili sprečavanja kriminala i nereda. Ne postoji nijedan   razlog da se veruje da ograničenja slobode izražavanja koja su proistekla mogu   da budu pripisana razlici u postupanju zasnovanoj na nacionalnom poreklu   podnosilaca predstavke ili njihovoj vezi s nacionalnom manjinom. Dakle, Sud   zaključuje da nije bilo kršenja člana 14 Konvencije.   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     IV. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE   76. Podnosioci predstavke zahtevali su naknadu materijalne i nematerijalne   štete kao i naknadu sudskih i ostalih troškova koje su imali u postupcima pred   domaćim sudovima i po Konvenciji. Članom 41 Konvencije predviđeno je da:   „Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo   Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će,   ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“   A. Materijalna šteta   77. Preduzeće podnosioca predstavke, Ulkem Basin ve Jajinčilik Sanaji Ti-   karet, tvrdilo je da je pretrpelo novčani gubitak zbog tužbi i zaplene njegovog   dnevnog tiraža. Pre radnji koje su preduzele vlasti, prodavalo se oko 45.000 pri-   meraka lista na dan. Tiraž je pao kao posledica tih radnji na oko 30.000 i onda   je objavljivanje potpuno prestalo. List se prodavao za 10.000 turskih lira (TRL).   Oni su stoga smatrali da bi bilo razumno tražiti iznos jednak vrednosti jednogo-   dišnje produkcije lista, naime TRL 110.000 miliona.   Preduzeće kao podnosilac predstavke je takođe tvrdilo da se od njega tra-   žilo da plati advokatske honorare, troškove lečenja i druge izdatke kao što su   putni i troškovi komunikacija koji su nastali u vezi s napadima i hapšenjem i   suđenjem protiv dopisnika, distributera i drugih radnika. Procenjeno je da su   ovi izdaci iznosili TRL 1.000 miliona. Preduzeće podnosilac predstavke je tako-   đe platilo sve izdatke u vezi sa sedamnaest urednika koji su zadržani u pritvo-   ru, uključujući honorare advokata u ukupnom iznosu od TRL 20.000 miliona.   Nadalje, 10. decembra 1993. godine, izvršena je racija i pretres u prostorijama   lista u Istanbulu, Dijarbakiru, Batmanu, Elazýgu, Vanu, Izmiru, Agriu, Antaliji   i Tatvanu i zaplenjeni su arhiva i dokumenti. Nijedan od ovih dokumenata nije   vraćen. Vrednost dokumenata i arhive bila je oko TRL 10.000 miliona. Odštetni   zahtevi su ukupno iznosili TRL 141.000 miliona.   Preduzeće kao podnosilac predstavke je navelo da nije bilo u mogućnosti   da dostavi pisane dokaze o novčanom gubitku pošto su svi dokumenti i celokupna   evidencija lista, koju je zadržao njegov pravni sledbenik list Ozgur Ulke, bili   uništeni u bombardovanju zgrade decembra 1994. godine.   78. Država je navela da nikakva naknada nije plativa pošto nije bilo   ikakvog kršenja Konvencije. Međutim, čak i pod pretpostavkom da je došlo do   kršenja, iznosi koje su na ime odštete zahtevali podnosioci predstavke bili su   preterani, veštački uvećani i neprihvatljivi.   79. Sud konstatuje da preduzeće podnosilac predstavke nije u mogućnosti   da dostavi bilo kakav pisani dokaz kojim bi potkrepilo svoje zahteve za naknadu   materijalnog gubitka. Ono takođe nije ni pokušalo da precizira, u meri u kojoj   je moguće, osnov za odštetne zahteve u vezi s advokatskim honorarima i troš-   kovima lečenja i ostalim izdacima. Sud se nije uverio da postoji direktna uzroč-   no-posledična veza između zaključka da nije bilo zaštite ili istrage i zahtevane     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   odštete za materijalne gubitke po osnovu troškova lečenja i drugih izdataka. On   takođe konstatuje da se zahtevi preduzeća odnose na zakonske mere preduzete   protiv lista u celini, bez obzira da li je utvrđeno da je mera bila opravdana ili   ne. Osim toga, podneti su dodatni odštetni zahtevi po osnovu zaplene arhive i   dokumenata u jednom broju kancelarija, iako su se materijalne tužbe preduzeća   podnosioca predstavke odnosile na njegovo sedište u Istanbulu.   80. Ipak, Sud prihvata da je određeni materijalni gubitak morao proiste-   ći iz utvrđenih prekršaja, kako u vezi s pretresom i zaplenom arhive i dokume-   nata u kancelariji u Istanbulu, tako i neopravdanih ograničenja koja se vide iz   tužbi i osuda utvrđenih u ovoj presudi. Takođe je utvrdio da su kumulativni   efekti kršenja doveli do prestanka izlaženja lista. Donoseći procenu na osnovu   načela pravičnosti, Sud dodeljuje preduzeću podnosiocu predstavke TRL 9.000   miliona.   B. Nematerijalna šteta   81. Podnosilac predstavke Fahri Ferda Ćetin tražio je odštetu od 30.000   funti sterlinga (GBP) za tešku uznemirenost, bol i duševnu patnju. On je tvrdio   da je tokom pritvora u kome se nalazio trinaest dana bio mučen, i da je bio   prinuđen da napusti Tursku po puštanju iz pritvora, ostavljajući svoju ženu i   decu u Turskoj.   82. Podnosilac predstavke Jašar Kaja takođe traži GBP 30.000. On je na-   veo da mu je Sud za nacionalnu bezbednost br. 5 u Istanbulu izrekao zatvorsku   kaznu za članke koje je objavljivao u listu. I on je bio prinuđen da pobegne iz   zemlje i ostavi svoju ženu i decu u Turskoj, te takođe doživi tešku uznemirenost,   bol i duševnu patnju.   83. Država je navela da su iznosi tražene odštete neopravdano uvećani i da   će, ako budu dodeljeni, biti jednaki neopravdanom bogaćenju.   84. Sud podseća da nije doneo nikakve zaključke po Konvenciji u pogledu   pritvora Fahri Ferda Ćetina niti perioda zatvorske kazne izrečene Jašaru Kaji. On,   međutim, ne sumnja da su ovi podnosioci predstavke doživeli veliki bol i stres u   vezi s kršenjima koja je ustanovio Sud. Imajući u vidu druge odštete dosuđene u   predmetima protiv Turske (vidi, na primer, Ceylan v. Turkey [GC], br. 23556/94,   st. 50, ECHR 1999–IV, i Arslan v. Turkey [GC], br. 23462/94, st. 61, 8. jul 1999,   nije ušla u zbornik presuda) i odluke zasnovane na načelu pravičnosti, dosuđuje   podnosiocima predstavke po GBP 5.000.   C. Sudski i ostali troškovi   85. Podnosioci predstavke tražili su naknadu honorara i troškova g.   Osmana Ergina, koji je zastupao list u postupcima pred domaćim sudovima, ali   nisu dostavili nikakve pojedinosti. Takođe nisu dostavili pojedinosti odštetnog   zahteva za honorare i troškove turskih advokata koji su im pomagali. Oni su   tražili GBP 5.390 (umanjeno za 5.595 francuskih franaka (FRF) primljenih na   ime pravne pomoći od Saveta Evrope) za takse, izdatke i troškove koje su imali   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     njihovi britanski advokati i GBP 7.500 na ime honorara, GBP 1.710 na ime   administrativnih troškova, GBP 12.125 na ime troškova prevođenja i GBP 1.650   na ime putnih troškova koje je imao Kurdski projekat za ljudska prava (Kurdish   Human Rights Project – KHRP) u vezi s pružanjem pomoći oko predstavke. U   vezi s raspravom pred Sudom, podnosioci predstavke tražili su GBP 1.450 na   ime taksi i GBP 46 na ime administrativnih troškova (umanjeno za FRF 3.600   primljenih na ime pravne pomoći) za svoje britanske advokate i takođe, u vezi   s troškovima i taksama KHRP za raspravu, GBP 2.490 za takse, troškove i   izdatke.   86. Država je izjavila da su ovi odštetni zahtevi preterani, i da sitni troškovi,   kao što su oni čiju naknadu traži KHRP, ne treba da budu prihvaćeni pošto bi to   veštački uvećalo iznos odštete i pretvorilo je u neopravdano bogaćenje.   87. Sud se nije uverio da svi iznosi čija je naknada tražena u vezi s KHRP   mogu da se smatraju nužnim, osim u slučaju troškova prevođenja. Uzimajući u   obzir odštete dodeljene u drugim slučajevima, i donoseći procenu zasnovanu na   načelu pravičnosti, Sud dodeljuje GBP 16.000 umanjeno za FRF 9.195 primljenih   kroz pravnu pomoć Saveta Evrope.   D. Zatezna kamata   88. Sud smatra celishodnim da usvoji zakonsku kamatnu stopu koja se   primenjuje u Ujedinjenom Kraljevstvu na datum donošenja ove presude, koja,   prema informacijama koje su joj dostupne, iznosi 7,5% godišnje.   IZ OVIH RAZLOGA, SUD   1. Odlučuje, jednoglasno, da briše predmet s popisa u meri u kojoj se   odnosi na Gurbeteli Ersoz;   2. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do kršenja člana 10 Konvencije;   3. Odlučuje, jednoglasno, da nije bilo kršenja člana 14 Konvencije;   4. Odlučuje sa šest glasova prema jednom:   (a) da tužena država mora da plati, u roku od tri meseca:   (i) preduzeću koje je podnelo predstavku TRL 9.000.000.000   (devet hiljada miliona turskih lira);   (ii) Fahri Ferda Ćetinu i Jašaru Kaji za nematerijalnu štetu po GBP   5.000 (pet hiljada funti sterlinga) pretvorenih u turske lire po   kursu koji se primenjuje na datum izricanja ove presude;   (iii) podnosiocima predstavke za sudske i ostale troškove GBP   16.000 (šesnaest hiljada funti sterlinga) umanjeno za FRF   9.195 (devet hiljada stotinudevedesetpet francuskih franaka)   koji će biti pretvoreni u funte sterlinga po kursu koji se   primenjuje na datum izricanja ove presude;   (b) da se obračunava prosta kamata po godišnjoj stopi od 7,5% od   isteka prethodno navedenog roka od tri meseca do namirenja;     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   5. Odbacuje, jednoglasno, ostatak zahteva podnosilaca predstavke za   pravičnu naknadu.   Sačinjeno na engleskom jeziku i objavljeno na javnoj raspravi u zgradi   Suda u Strazburu dana 16. marta 2000. godine.   Vinsent Berger   sekretar   Mati Pelonpa   predsednik   U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika   Suda, uz ovu presudu se prilaže delimično izdvojeno mišljenje G. Golcuklua.   M. P.   V. B.   DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE   SUDIJE GOLCUKLUA   (Prevod)   Na moje veliko žaljenje, nisam u mogućnosti da se pridružim u zaključku   koji je donela većina u vezi s primenom člana 41 u ovom slučaju. Dozvolite mi   da objasnim.   1. Preduzeće podnosilac predstavke tvrdilo je da je pretrpelo znatnu mate-   rijalnu štetu zbog toga što je bilo krivično gonjeno, što mu je zaplenjena imovina   i zbog drugih mera. Kao potporu svojih zahteva, ono je samo iznelo tvrdnje koje   su se odnosile na hipotetičke, iluzorne i imaginarne činjenice, bez pružanja bilo   kakvih dokaza. Ukratko, ono je iznelo spekulacije i, šta više, određene stvari na   koje se pozivalo nisu imale nikakve veze s istinom. Osvrnuću se samo na jednu   od tvrdnji, kako bi ona mogla da bude sagledana u svetlu zaključka Evropske ko-   misije za ljudska prava zasnovanog na njenoj sopstvenoj istrazi u jednom ranijem   slučaju. Tako je, prema navodima preduzeća podnosioca predstavke, pre radnji   koje su preduzele vlasti, list Ozgur Gundem imao dnevnu prodaju od 45.000 pri-   meraka. Ta cifra je pala na 30.000 i list je trajno nestao kao posledica tih radnji   (vidi stav 77 presude). Komisija je pokazala da taj navod nije istinit. Komisija je   navela u svom izveštaju od 23. oktobra 1998. godine u predmetu Kýlýç v. Turkey   (br. 22492/93, st. 176): „Ozgur Gundem bio je dnevna novina... s tiražem u zemlji   od nekoliko hiljada primeraka... U aprilu 1994. godine ili otprilike tada, Ozgur   Gundem je prestao da izlazi i nasledio ga je drugi list, Ozgur Ulke ...“ Razlika   između navodne cifre i brojke koju pominje Komisija je zapanjujuća. Pored toga,   Ozgur Gundem je nestao samo u teoriji, pošto ga je zamenio, Ozgur Ulke. To ja-   sno pokazuje izmišljenu i spekulativnu prirodu zahteva za naknadu materijalne   štete u ovom slučaju.   Predmet Ozgur Gundem protiv Turske     2. Prema utvrđenoj praksi, Evropski sud za ljudska prava dodeliće nakna-   du materijalne štete samo ako su zahtevi bili valjano utvrđeni i ako postoji ne-   posredna i direktna uzročno-posledična veza između činjenica i navodne štete.   Ovo pravilo je ilustrovano u sledećim primerima uzetim iz presuda u predmeti-   ma protiv Turske koji se takođe odnose na član 10 Konvencije.   „81. U vezi s materijalnom štetom, predstavnik Komisije predložio je da Sud   razmotri pitanje primene člana 50. u svetlu hipotetičnog karaktera iznosa koji   se traži u odštetnom zahtevu. On je prepustio pitanje nematerijalne štete Sudu   na odlučivanje po sopstvenom nahođenju. Na kraju, u vezi sa sumom koja je   tražena na ime sudskih i ostalih troškova, pomenuo je problem koji predstavlja   nepostojanje prateće dokumentacije.   82. U vezi s pitanjem materijalne štete, Sud pre svega smatra da on ne može   da nagađa kakav bi bio ishod postupka u skladu sa članom 6 stav 1. On dalje kon-   statuje da nema dovoljno dokaza uzročno-posledične veze između kršenja člana   koje je utvrdio i gubitka profesionalnog i komercijalnog prihoda za koji pod-   nosilac tvrdi da je pretrpeo. Nadalje, zahtevi podnosioca u vezi s materijalnom   štetom nisu potkrepljeni nikakvim dokazom. Stoga Sud ne može da ih dozvoli.“   (presuda u predmetu Incal v. Turkey od 9. juna 1998, Reports of Judgments and   Decisions 1998–IV, str. 1575)   „47. Podnosilac predstavke je tražio 262.000 francuskih franaka (FRF) za   materijalnu štetu i FRF 500.000 za nematerijalnu štetu.   48. Država je pozvala Sud da odbaci taj zahtev.   49. Pošto g. Čiraklar nije precizirao prirodu materijalne štete u vezi s kojom   je uložio tužbu, Sud ne može da postupi drugačije osim da odbaci dotični odštet-   ni zahtev. Što se tiče navodne nematerijalne štete, za nju je data dovoljna naknada   zaključkom o kršenju člana 6 stav 1“ (presuda u predmetu Çýraklar v. Turkey od   28. oktobra 1998, Reports 1998–VII, str. 3074)   „66. Predstavnik Komisije izjavio je da je izlaganje podnosilaca predstavke   – koje je bilo veoma uopšteno i hipotetično – bilo nedovoljno da omogući da se   njihovi zahtevi shodno članu 50 podrže.   67. Sud konstatuje da podnosioci predstavke nisu dostavili nikakve dokaze   kojim bi potkrepili svoje zahteve za značajne sume odštete po osnovu materijalne   štete i sudskih i ostalih troškova. Sledstveno tome, on ne može da odobri ove   zahteve (vidi, mutatis mutandis, presudu u predmetu Pressos Compania Naviera   S. A. and Others v. Belgium od 3. jula 1997. (čl. 50), Reports 1997–IV, str. 1299,   st. 24). On, međutim, konstatuje da su podnosioci predstavke primili FRF 57.187   kroz pravnu pomoć koju je isplatio Savet Evrope“ (presuda u predmetu Socialist   Party and Others v. Turkey od 25. maja 1998, Reports 1998–III, str. 1261).   „57. Država je odgovorila da nije bilo nikave uzročno-posledične veze između   navodnog kršenja Konvencije i materijalne štete u vezi s kojom je uložena tužba.   U svakom slučaju, g. Arslan nije dostavio dokaze o dohotku o kome je govorio.   58. Sud je utvrdio da nema dovoljno dokaza o uzročno-posledičnoj vezi   između kršenja člana 10 koje je utvrdio i gubitka zarade od strane podnosioca   predstavke. Štaviše, nikakav pisani dokaz nije podnet kao potpora odštetnim   zahtevima podnosioca predstavke u vezi s materijalnom štetom. Sud stoga ne   može da ih odobri“ (Arslan v. Turkey [GC], br. 23462/94, 8. jul 1999, nije ušla u   zbornik presuda).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   „66. Država je tvrdila da g. Karataš nije dokazao da je pretrpeo gubitak   zarade.   67. Predstavnik Komisije nije izrazio nikakvo mišljenje po ovom pitanju.   68. Sud smatra da nema dovoljno dokaza o postojanju uzročno-posledične   veze između kršenja i navodnog gubitka zarade za podnosioca predstavke. Kon-   kretno, Sud nema nikakve pouzdane informacije o plati g. Karataša. Shodno tome,   on ne može da dodeli nadknadu po ovoj tački (vidi pravilo 60, st. 2 Poslovnika   Suda).“ (Karataş v. Turkey [GC], br. 23168/94, ECHR 1999–IV)   „53. Predstavnik Komisije smatrao je da nije bilo razloga da Sud dođe do   drugačijeg zaključka od onog koji je donet u predmetima u vezi s Ujedinjenom   komunističkom partijom i Socijalističkom partijom, navedenim u prethodnom   tekstu.   54. Sud konstatuje da partija podnosilac predstavke nije dostavila nikakav   dokaz u prilog svom zahtevu. Stoga nije u mogućnosti da ga prihvati (pravilo 60,   st. 2 Poslovnika Suda; vidi, mutatis mutandis, predmet The Socialist Party and   Others v. Turkey gore naveden, str. 1261, st. 67), (Freedom and Democracy Party   (ÖZDEP) v. Turkey [GC], br. 23885/94, ECHR 1999–VIII).