25088/94;28331/95;28443/95

PREDMET ŠASANJU I DRUGI protiv FRANCUSKE   (Predstavke br. 25088/94, 28331/95 i 28443/95)   PRESUDA   Strazbur, 29. aprila 1999. godine   U predmetu Šasanju i ostali protiv Francuske,   Evropski sud za ljudska prava, zasedajući, shodno članu 27 Konvencije za   zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), uz izme-   ne sadržane u Protokolu br 111 i relevantnim odredbama Poslovnika Suda,2 kao   Veliko veće sastavljeno od sledećih sudija:   g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik Suda   g. E. PALM (PALM)   g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH)   g. J. MAKRČIJ (MAKARCZYK)   g. P. KURIS (KŰRIS)   g. J.-P. KOSTA (COSTA)   g. V. FURMAN (FUHRMANN)   g. K. JUNGVIRT (JUNGWIERT)   g. M. FIŠBAH (FISCHBACH)   g. B. ZUPANČIČ,   gđa N. VAJIĆ,   gđa V. TOMASEN (THOMASSEN)   gđa M. CACA-NIKOLOVSKA (TSATSA-NIKOLOVSKA)   g. T. PANČIRU (PANŢÎRU)   g. A. B. BAKA   g. E. LEVIC (LEVITS)   g. K. TRAJA,   U čijem sastavu se, takođe, nalazila i gđa M de Ber-Bukikio (M. de Boer-   Buquicchio), zamenik sekretara Suda,   nakon većanja na zatvorenim sednicama, 16. decembra 1998. godine, 6.   januara i 17. marta 1999. godine,   izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:   1–2   1–2   Napomena Seretarijata:   Protokol br. 11 i Poslovnik Suda su stupili na snagu 1. novembra 1998. godine.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   POSTUPAK   1. Predmeti Šasanju i drugi protiv Francuske, Dimon i drugi protiv Fran-   cuske i Monsion protiv Francuske su upućeni Sudu, na način predviđen pret-   hodnim članom 19 Konvencije,3 od strane Evropske komisije za ljudska prava (u   daljem tekstu: Komisija) 15. decembra 1997. godine (predmet Šasanju i drugi),   odnosno 16. marta 1998. godine (predmeti Dimon i drugi i Monsion), pre isteka   roka od tri meseca propisanog prvobitnim članovima 32 stav 1 i 47 Konvencije.   Predmeti su proistekli iz tri predstavke (br. 25088/94, 28331/95 i 28443/95) pro-   tiv Republike Francuske, koje su Komisiji podneli, po osnovu prvobitnog člana   25, francuski državljani. Prvu od ovih predstavki podneli su gđa Mari-Žan Ša-   sanju (Marie-Jeanne Chassagnou), g Rene Peti (René Petit) i gđa Simon Lasgre-   zas (Simone Lasgrezas) 20. aprila 1994. godine, drugu g Leon Dimon (Léon Du-   mont), g Pjer Galan (Pierre Galland), g Andre Galan (André Galland), g Eduar   Peti (Edouard Petit) sada pokojni, g Mišel Peti (Michel Petit) i g Mišel Pinon   (Michel Pinon) 29 aprila 1995. godine i treću gđa Žosefin Monsion (Joséphine   Montion) 30. juna 1995. godine.   Komisija se u svom zahtevu pozvala na prvobitne članove 44 i 48 i na de-   klaraciju kojom je Francuska prihvatila nadležnost Suda (prvobitno član 46). Cilj   zahteva i pretstavki bio je donošenje odluke o tome da li ove činjenice ukazuju   na kršenje obaveza tužene države po osnovu članova 9, 11 i 14 Konvencije i člana   Protokola br. 1.   2. U odgovoru na pitanje postavljeno shodno pravilu 33, stav 3 (d) prvo-   bitnog Poslovnika Suda A,4 podnosioci predstavki su izjavili da žele da učestvuju   u postpuku i u tu svrhu su imenovali istog advokata koji će ih zastupati (prvo-   bitno pravilo 30)   3. 27. marta 1998. godine g. R. Bernard, predsednik Suda u to vreme, od-   lučio je da dodeli predmete Dimon i drugi protiv Francuske i Monsion protiv   Francuske veću formiranom da vodi predmet Šasanju i drugi protiv Francuske.   4. Veće je 26. juna 1998. godine odlučilo da spoji ta tri predmeta (prvobit-   no pravilo 37, st. 3)   5. Kao predsedavajući sudskog veća, koje je prvobitno bilo formirano   (član 43 Konvencije i prvobitno pravilo 21) kako bi se bavilo proceduralnim   pitanjima, koja bi se mogla javiti pre stupanja na snagu Protokola br. 11, g. R.   Bernard, predsednik suda u to vreme, preko sekretara Suda je konsultovao dr-   žavnog zastupnika Republike Francuske (u daljem tekstu: Država), advokata   podnosilaca predstavki i delegata Komisije u vezi s vođenjem postpuka u pi-   smenoj formi. Shodno nalogu koji je u tom smislu dat, sekretar je 21. jula 1998.   Stupanjem na snagu Protokola br. 11 kojim su izmenjene odredbe člana 19, Sud počinje da   radi kao stalan sud.   Napomena Sekretarijata: Poslovnik Suda primenjen na sve predmete upućen je na razma-   tranje pre stupanja na snagu Protokola br. 9 (1. oktobar 1994. godine), a od tog dana pa sve   do 31. oktobra 1998. godine na one države za koje Protokol br. 9 nije bio obavezujući.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     godine primio podnesak od podnosilaca predstavki, a 31. septembra 1998. go-   dine od Države.   6. Nakon što je Protokol br. 11 stupio na snagu 1. novembra 1998. godi-   ne, shodno odredbama člana 5 stav 5, predmet je upućen na razmatranje Veli-   kom veću. U radu Velikog veća učestvovali su: g. J. P. Kosta ex-officio, kao sudija   izabran s francuske liste (čl. 27 st. 2 Konvencije i pravilo 24, st. 4 Poslovnika   Suda), g. L. Vildhaber, predsednik Suda, gđa E. Palm, potpredsednik Suda i g.   M. Fišbah, potpredsednik Odeljenja (čl. 27 st. 3 Konvencije i pravilo 24, st. 3 i   st. 5 (a) Poslovnika Suda). Ostali članovi Velikog veća bili su: g. L. Ferari Bravo,   g. L. Kafliš, g. J. Makarčik, g. V. Furman, g. K. Jungvirt, g. B. Zupančič, gđa N.   Vajić, g. J. Hedigan, gđa V. Tomasen, gđa M. Caca-Nikolovska, g. T. Pančiru, g.   E. Levic i g. K. Traja (pravilo 24, st. 3 i pravilo 100, st. 4). Nakon toga su sudije   zamenici, g. A. B. Baka i g. P. Kuris izabrani u Veliko veće umesto g. Ferari Brava   i g. Hedigana, koji nisu bili u mogućnosti da se bave daljim razmatranjem ovog   predmeta (pravilo 24, st. 5 (b)).   7. G. Vildhaber je 10. novembra 1998. godine odlučio da se dokumenta-   ciji o predmetu dodaju pismena zapažanja i dokumenta koje je podneo advokat   podnosilaca predstavki 22. oktobra 1998. godine (pravilo 38, st. 1)   8. Na poziv Suda (pravilo 99), Komisija je delegirala svog člana g. J. –C.   Geusa (J. –C. Geus), da učestvuje u postupku pred Velikim većem.   9. U skladu s odlukom Predsednika, održana je javna rasprava u zgradi   Suda u Strazburu 16. decembra 1998. godine, u kojoj su učestvovali:   (a) u ime Države   g. J.-F. Dobel (Dobelle), zamenik direktora Odeljenja   za pravne poslove Ministarstva spoljnih poslova   zastupnik,   g. B. Nedelek (Nedelec), na raspolaganju Odeljenju za ljudska   prava Ministarstva spoljnih poslova,   g. G. Biti (Bitti), specijalni savetnik Kancelarije   za ljudska prava, službe za evropske i međunarodne odnose   Ministarstva pravde   advokati;   advokat;   (b) u ime podnosilaca predstavki   g. G. Šaroloa (Charollois), sekretar Udruženja za   zaštitu divljih životinja (ASPAS) i Nacionalnog društva   za zaštitu prirode (SNPN),   (c) u ime Komisije   g. J.-C. Geus (Geus),   delegat,   gđa M.-T. Šepfer (Schoepfer)   sekretar Komisije   Sudu su se obratili g. Geus, g. Šaroloa i g. Dobel.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   ČINJENICE   I. UVOD   10. S obzirom na značaj i istorijski kontekst ovog predmeta smatramo   odgovarajućim – kao izuzetak – da odeljku presude naslovljenom „Okolnosti   predmeta“ prethodi kratak uvod zasnovan na informacijama dobijenim od Dr-   žave.   11. Do Francuske revolucije 1789. godine pravo na lov bilo je privilegija   aristokratije. Samo je plemstvo moglo da lovi divljač, koja je smatrana vlasniš-   tvom godpodara.   Tokom Revolucije postojale su dve škole mišljenja po ovom pitanju. Prvi   pristup, koji je podržavao Mirabo, davao je isključivo pravo na lov samim ze-   mljoposednicima; drugi, koji je zastupao Robespjer, podrazumevao je bezuslov-   nu slobodu lova za sve građane na svakom mestu. Prvi pristup je odneo prevagu,   pa je u noći 4. avgusta 1789. godine povlastica na lov ukinuta „podvrgnuta ogra-   ničenju da samo vlasnici poseda smeju loviti“. Dekret od 11. avgusta 1789. go-   dine propisao je načelo da „svaki zemljoposednik ima pravo da uništi ili izazove   uništenje svake divljači, isključivo na svom posedu“. Nakon Zakona donetog 3.   maja 1844. godine, čiji je veći deo i danas na snazi, regulisano je pravo na lov   uvođenjem lovačkih dozvola i propisivanjem stalnih sezona lova. Član 1 tog za-   kona, koji je kasnije kodifikovan kao član 365 Zemljišnog zakonika (Code rural,   prim. prev.) i tadašnjeg člana L. 222–1 predviđao je: „Niko nema pravo lova na   zemlji koja pripada drugome bez pristanka vlasnika ili lica koje predstavlja ili je   ovlašćeno od strane vlasnika“.   Međutim, sudska praksa je ustanovila da pristanak može biti prećutan, te   da je bilo moguće loviti na tuđoj zemlji ako vlasnik lovačkih prava nije izričito   ispoljio svoje protivljenje, zakonitim merama, poput davanja zemljišta u zakup,   postavljenje lovočuvara ili postavljanje oznaka „privatno lovište“.   12. Iako su, u pokušaju da se uredi i organizuje lov, spontano nastala lovačka   društva u oblastima severno od Loare, gde su veliki posedi poljoprivrednog   ili šumovitog zemljišta, načelo prećutne saglasnosti, izveden iz sudske prakse,   razvija se na jugu Francuske. Tamo je parcelisanje zemljoposeda stvorilo model   mnogo manjih imanja, što je dovelo do skoro neograničene slobode lova, poznate   kao „opšti lov“ (Chasse banale). S izuzetkom nekoliko privatnih lovišta, lovci su   mogli upražnjavati lov gde god su želeli i niko nije bio odgovoran za adekvatno   upravljanje brojnošću divljači; kao posledica, neke vrste u određenim oblastima   su desetkovane.   13. U pomenutim okolnostima, 10. jula 1964. godine usvojen je Zakon   br. 64–696, poznat kao „Verdejev zakon“ (Loi Verdeille),5 (vidi dole stav 41 i   sledeći). Njime je predviđeno uspostavljanje odobrenih Opštinskih udruženja   lovaca (Associations communales de chasse agréées – „ACCAs“) i odobrenih Me-   Nazivan i kao Zakon o lovu na tuđoj zemlji (prim. prev.).   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     đuopštinskih udruženja lovaca (Associations inter-communales de chasse agréées   – „AICAs“). Član 1 (koji je kasnije postao član L. 222–2 Zemljišnog zakonika,   vidi stav 41) ima za cilj da „u njihovim lovnim područjima podstakne pove-   ćanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina i sprečavanje krivolova, da uputi   članstvo kako da love bez ometanja prava svojine i uništavanja useva, kao i da   uopšte poboljšava tehničku organizaciju lova kako bi se taj sport mogao upra-   žnjavati na zadovoljavajući način“. Radi toga, Zakon zahteva od vlasnika manjih   imanja po površini od određenog praga, koji se razlikuje od jednog okruga (dé-   partement) do drugog, da postanu članovi ACCA na teritoriji njihove opštine i   da na ova prenesu prava na lov na svojoj zemlji da bi se stvorila opštinska lovna   područja.   14. Verdejev zakon se primenjuje u svim okruzima Francuske6 izuzev Do-   nje Rajne (Bas Rhin), Gornje Rajne (Haute Rhin) i Mozela (Moselle), gde je na   snazi poseban režim nasleđen iz nemačkog prava (vidi stav 40). Uspostavljanje   ACCA je obavezno u okruzima sa spiska koji definiše ministar nadležan za lov,   koji određuje 29 od 93 okruga na koje se Zakon odnosi, uključujući Krez (Cre-   use), gde g. Dimon, g. A. Galan, g. P. Galan, g. E. Peti, g. M. Peti i g. Pinon žive   (vidi dole stav 23) i Žirondu (Gironde) gde gđa Monsion živi (vidi dole stav 28).   U opštinama, u ostatku od 93 okruga, prefekt može ustanoviti ACCA, na osnovu   zahteva bilo kog lica koje može pružiti dokaz o saglasnosti 60% vlasnika poseda   koji u vlasništvu imaju zajedno najmanje 60% zemljišta na teritoriji opštine. Do   28. februara 1996. godine ACCA su tako bila ustanovljena u 851 opštini u 39   različitih okruga, uključujući 53 od 555 opština u Dordonji (Dordogne), gde gđa   Šasanju, g. R. Peti i gđa Lasgrezas žive (vidi stav 16).   15. Pravo na lov pripada vlasniku na njegovoj zemlji (vidi dole stav 36), ali   uspostavljanje ACCA ima za posledicu udruživanje lovnih područja jedne opšti-   ne, tako da članovi udruženja mogu loviti na celoj teritoriji koja je na taj način   stvorena (vidi dole stavove 41 i 50). Pod određenim uslovima, vlasnici imanja,   stičući u jednoj celini predviđenu minimalnu površinu zemljišta (60 hektara u   Krezu i 20 hektara u Žirondi i Dordonji) stiču pravo prigovora protiv uključi-   vanja svojih imanja u lovna područja ACCA, ili pravo da zahtevaju izuzimanje   svojih poseda iz sastava ovih udruženja (vidi dole stavove 47 do 49).   II. OKOLNOSTI PREDMETA   A. Gđa Šasanju, g. R. Peti i gđa Lasgrezas   16. Gđa Šasanju, g. R. Peti i gđa Lasgrezas rođeni su 1924, 1936. i 1927.   godine. Svo troje su zemljoradnici i žive u okrugu Dordonja, gđa Šasanju u Tur-   toaraku (Turtoirac) a drugo dvoje u Sent-Olali-d’Ans (Sainte-Eulalie-d’Ans).   Njihova imanja, koja su manje površine od 20 hektara u jednoj celini, deo   su lovnih područja ACCA Turtoarak i Šurnjak d’Ans (Chourgnac-d’Ans).   Naveden je termin „metropolitan Departements“, koji se odnosi na „France metropolitai-   ne“, što se odnosi na teritoriju Republike Francuske, bez prekomorskih teritorija, odnosno   bivših kolonija. (Prim. prev.).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   17. Tokom 1985. godine, kao članovi Pokreta protiv lova (ROC), kasni-   je i Društva za zaštitu divljih životinja (ASPAS), registrovanog društva priznate   opšte koristi u oblasti zaštite prirode, podnosioci predstavke postavili su oznake   na granicama svojih imanja, i to „zabranjen lov“ i „utočište“. ACCA Turtoaraka   i Šurnjak d’Ansa podnela su zahtev radi donošenja sudskog naloga, zahtevajući   uklanjanje pomenutih oznaka. Sudija nadležan da postupa po hitnim predme-   tima, doneo je odluku kojom je izrekao traženu sudsku zabranu 26. decembra   1985. godine, koju je 18. juna 1987. godine potvrdio Apelacioni Sud u Bordou.   18. Prefekt okruga Dordonja, 20. avgusta 1987. godine, odbio je zahtev   gđe Šasanju, g. R. Petija i gđe Lasgrezas za izdvajanje njihovih imanja iz lovnih   područja u sastavu ACCA Turtoarak i Šurnjak d’Ans.   Ovo troje su potom podneli zahtev za sudsku reviziju navedene odluke   pred Upravnim sudom u Bordou koji je doneo presudu protiv njih 26. maja   1988. godine.   1. Postupak pred prvostepenim Sudom u Perigeu   19. Podnosioci predstavke su 30. jula 1987. godine pokrenuli građanski   postupak protiv Opštinskih udruženja lovaca Turtoaraka i Šurnjak d’Ansa pred   Osnovnim sudom u Perigeu.   U suštini, oni su tvrdili da su članovi 3 i 4 Verdejevog zakona neusaglašeni   sa članovima 9, 11 i 14 Konvencije i članom 1 Protokola br. 1, najpre jer su ovi   članovi Zakona predvideli da sve neograđene zemljišne parcele, površine manje   od 20 hektara i udaljene više od 150 metara od bilo čijeg prebivališta, odno-   sno stambenog objekta, moraju biti uključene u sastav lovnih područja ACCA,   putem prenošenja prava na lov na ova udruženja od strane vlasnika poseda ili   imalaca stvarnih prava. Kao drugo, ovakav prenos prava smatrao se automatski   izvršenim, bez materijalne naknade i ikakve saglasnosti vlasnika, koji, iako ne   želi da učestvuje u lovu postaje član udruženja lovaca po automatizmu. Podno-   sioci su zahtevali da Sud, po navedenom osnovu, odluči da su oni bili u svojstvu   zainteresovane strane (trećeg lica) prema odgovarajućim ACCA, te da njihova   zemlja više ne može biti u sastavu lovnih područja ovih udruženja i da ista ne   mogu dalje računati na prenos njihovih prava na lov. Konačno, zahtevali su od   Suda da proglasi da su oni imali prava da postave na svojim imanjima oznake   zabrane, u skladu s poštovanjem njihovih prava.   20. Osnovni sud u Perigeu je 13. decembra 1988. godine doneo sledeću   presudu:   „[U pogledu argumenata koji se tiču člana 1 Protokola br. 1]“   Kao što je rečeno, ovaj Zakon podrazumeva lišavanje prava na lov, koje je   jedno od elemenata prava na imovinu, te obavezuje vlasnike zemlje, koja je pod-   vrgnuta regulisanju ACCA, da prihvate prisustvo trećeg lica na svojoj zemlji, kon-   kretno lovaca.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     Štaviše, Verdejev zakon propisuje posebna pravila koja odstupaju od načela   propisanog članom 365 Zemljišnog zakonika „Niko nema pravo lova na imanju   drugoga bez pristanka vlasnika...“   ---   [Protokol br. 1] ne isključuje ograničavanje prava na imovinu ... budući da   član 1, nakon navođenja načela „Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim   u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima   međunarodnog prava“, nastavlja stavom: „Prethodne odredbe, međutim, ni na koji   način ne utiču na pravo Države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da   bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila   naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni“.   Većina postavljenih uslova odražava veoma široku prirodu ograničenja prava   na imovinu koja nacionalna zakonodavstva Država potpisnica mogu primeniti.   Verdejev zakon, čiji je navedeni cilj ... da podstakne, između ostalog, pove-   ćanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina i sprečavanje krivolova, zadovoljava   „opšti interes“, kriterijum propisan u članu 1 [Protokola br. 1]. Prema tome, po-   kušavajući „da poboljša tehničku organizaciju lova“ Parlament je nameravao da   obezbedi demokratsko učešće u lovu, sprečavajući vlasnike poseda da rezervišu   isključiva prava na lov na svojim imanjima, ograničavajući pravo korišćenja imo-   vine, što se u ovom slučaju odnosi na pravo lova, u skladu s „opštim interesom“   prema članu 1 [Protokola br. 1].   Shodno navedenom, odredbe članova 3 i 4 [Verdejevog zakona], koji se   odnose na pravo na imovinu, nisu u suprotnosti s Konvencijom...   [U pogledu argumenata koji se odnose na članove 11, 14, 9 i 10 Konvencije]   Propisujući da će vlasnici imanja površne manje od 20 hektara biti, ipso   facto, članovi ACCA, član 4 Verdejevog zakona određuje šta predstavlja obavezno   članstvo u udruženju čije ciljeve, kao u ovom slučaju, ne dele članovi iz ličnih   moralnih razloga, te kojima su energično suprotstavljeni.   Sloboda udruživanja mora nužno biti tumačena kao „pozitivna sloboda“ za   svakog pojedinca koji se po njegovom ili njenom izboru priključuje udruženju,   ali ona takođe znači negativno pravo, da se niko ne može prinuditi na članstvo   u udruženju ili sindikalnoj organizaciji. Prihvatiti da član 11 [Konvencije] jemči   samo „pozitivne slobode“ udruživanja, značilo bi odreći se njenog suštinskog   načela, koji je zasnovan na slobodnom, dobrovoljnom izboru bilo kog lica koje   želi da se priključi grupi.   U skladu s tim, obavezujući određene vlasnike imanja da se priključe ACCA,   članovi 3 i 4 Verdejevog zakona krše samu suštinu slobode udruživanja, koja se   mora smatrati aspektom slobode savesti, mišljenja i izražavanja. Ove slobode su   zajemčene Konvencijom, te navedeni članovi ne znače samo ograničavanje slobo-   de udruživanja, već samu njenu negaciju.   Ova povreda slobode udruživanja izgleda šokantnije budući da je pravo   na prigovor protiv prenošenja prava na lov, po članu 3 Verdejevog zakona,   rezervisano isključivo za vlasnike imanja čije su pojedinčne parcele veće površine   od 20 hektara.   Time Verdejev zakon uspostavlja diskriminaciju vlasnika na osnovu veličine   zemljišnog poseda u njihovoj svojini, što je potpuno u nesaglasnosti sa članom 14     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Konvencije, gde bi pravo da se ne priključe ACCA trebalo biti jednako dostupno   svim vlasnicima, bez obzira na veličinu njihovih imanja.   Ipak, mora biti utvrđeno da li ograničavanje izražavanja slobode udruživa-   nja, koje proizlazi iz članova 3 i 4 Verdejevog zakona, može biti opravdano sta-   vom 2 člana 11 [Konvencije].   Budući da se, van svake sumnje, može smatrati da je Verdejev zakon „neop-   hodan u demokratskom društvu“, te u interesu nacionalne bezbednosti ili javne   bezbednosti, radi sprečavanja nereda i kriminala, ili zbog zaštite zdravlja i mo-   rala, on može biti smatran saglasnim s Konvencijom samo ako se prihvati da su   ograničenja uživanja slobode udruživanja „opravdana radi zaštite prava i sloboda   drugih“, što su jedina ograničenja koje predviđa član 11 Konvencije.   Stoga se mora utvrditi da li Verdejev zakon, koji uređuje organizaciju Op-   štinskih udruženja lovaca, čiji su ciljevi „uopšte“ – ili u većem delu, po podnesku   tužilaca – „poboljšavanje tehničke organizacije lova tako da se ovaj sport može   upražnjavati na zadovoljavajući način“, mogu odneti prevagu nad pravom vlasni-   ka imanja da se ne priključe udruženjima lovaca.   Na prvom mestu, moramo primetiti da Verdejev zakon nije apsolutno neop-   hodan, s obzirom da se ovaj Zakon u celosti primenjuje samo u dvadeset osam   (28) od ukupno sedamdeset jednog (71) francuskog okruga, da se odnosi samo   na oko devet hiljada (9000) opština u Francuskoj, uključujući sedamdeset sedam   (77) u Dordonji, te da nije jedini pravni akt kojim se uređuju zaštita lovne divljači   i naknade štete učinjene tim povodom.   Drugo, pravo na lov se ne smatra pravom koje štiti Konvencija (vidi, u tom   smislu, Cass. Ch. Crim 15.12. 1987 – GP 1988, str. 8).   Stoga, sama zaštita upražnjavanja sporta ne može nadvladati suštinsku slo-   bodu izbora, priključivanja ili ne, nekom udruženju. Nametanjem vlasnicima ze-   mljoposeda da postanu članovi ACCA, uprkos njihovim moralnim stanovištima i   ličnoj savesti, Verdejev zakon, u ovom slučaju, nanosi tim članovima, nesrazmer-   nu ličnu štetu u odnosu na ostvarivanje cilja kojem se teži, a to je unapređenje   organizacije i sprovođenje rekreativne aktivnosti pojedinaca, koji je upražnjavaju   u svom ličnom interesu.   Ovaj Sud stoga smatra da članovi 3 i 4 [Verdejevog zakona] nisu u skladu s   obavezujućim odredbama članova 11, 9, 10 i 14 [Konvencije].   U skladu s tim, tužioci su ovlašćeni da istupe iz članstva odgovarajućih   ACCA, kao i da na svojim imanjima postave obaveštenja sadržine po vlastitom   izboru, ako su ova u saglasnosti s poštovanjem javnog reda i prihvaćenih moral-   nih vrednosti.   2. Postupak pred Apelacionim sudom u Bordou   21. ACCA iz Turtoaraka i Šurnjak d’Ansa podnela su žalbe Apelacionom   sudu u Bordou, 23. decembra 1988. godine.   Ovaj Sud je, 18. aprila 1991. godine presudom odlučio da poništi odredbe   presude donete 13. decembra 1988. godine, dajući sledeće obrazloženje:   „Izvesno je da, težeći da unapredi razumno upražnjavanje prava na lov,   putem udruživanja prava pojedinaca na imanjima manjim od površine propisane   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     njegovim odredbama, [Verdejev zakon] odstupa, u velikoj meri, od načela   postavljenih u odredbama člana 365 Zemljišnog zakonika, da „niko nema pravo   lova na zemlji koja pripada drugome bez pristanka vlasnika ili lica koje predstavlja   ili je ovlašćeno od strane vlasnika“. Međutim, na ovaj način je pravo na lov, kao   jedan od elemenata prava na imovinu, izdvojeno s ciljem da se koristi u skladu s   opštim interesom, kako je definisano članom 1, koji predviđa da je cilj Opštinskog   udruženja lovaca, kome su poverena ovlašćenja javne vlasti, da „u njihovim   lovnim područjima podstakne povećanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina   i sprečavanje krivolova, da uputi članstvo kako da love bez ometanja prava na   imovinu i uništavanja useva, kao i da uopšte poboljšava tehničku organizaciju   lova tako da se taj sport može upražnjavati na zadovoljavajući način“.   Utvrđujući da je Parlament uzeo u razmatranje samo „unapređenje i spro-   vođenje rekreativne aktivnosti pojedinaca, koji je upražnjavaju u svom ličnom   interesu“, te da ovo ne opravdava lišavanje ljudi njihovih osnovnih prava, niži sud   je očigledno zanemario cilj gore navedenih odredaba Zakona, koje se tiču kako   zaštite životne sredine i divljači od nezakonitog lova, tako i štete od svakog anar-   hičnog upravljanja, organizovanja i kontrole ovog sporta. Lov, zbog veoma veli-   kog broja ljudi koji u njemu učestvuju, te svog odgovarajućeg privrednog značaja,   mora biti podvrgnut, kao i svaka druga popularna rekreativna aktivnost, ogra-   ničenjima skopčanim s normalnim funkcionisanjem javnih službi, koja su kao   takva prepoznata od Ustavnog saveta (Conseil de Constitution) i Državnog saveta   (Conseil d’Etat) (CE 7/7/1978 – CE 5/7/1985). Kako su ova ograničenja ostvari-   vanja prava na imovinu u javnom interesu eksplicitno predviđena u članu 1, Pro-   tokola br. 1 [Konvencije], tužioci Šasanju, Peti i Lasgrezas ne mogu pravovaljano   tvrditi da postoji kršenje pomenutih odredi. Shodno tome, udruživanje manjih   imanja, u cilju stvaranja lovnih područja dovoljne veličine, koja su pogodna da   obezebede što veću pristupačnost ovih rekreativnih aktivnosti, koja bi drugačije   neizbežno ostala privilegija srećne manjine vlasnika koji imaju dovoljno velika   imanja, lišava svakog osnova tvrdnju tužilaca da ih [Verdejev zakon] diskriminiše   po osnovu imovine, u smislu člana 14 [Konvencije].   Konačno, s obzirom da prenos prava na njihovoj zemlji na ACCA daje ovim   vlasnicima status članova po automatizmu, oni postaju time ovlašćeni da učestvu-   ju u upravljanju opštinskim lovnim područjima, te da štite svoje interese, što nisu   jedine prednosti citiranih odredaba. Za razliku od lica čije je članstvo u udru-   ženjima lovaca uslovljeno, između ostalog, plaćanjem članarine, na članove po   automatizmu ova obaveza se ne odnosi. Još je manje odredbi koje predviđaju pri-   nudu ili kaznene mere protiv ovih članova; slobodni su da odluče o svom učešću   u lovu, da nadziru na koji način ACCA sprovode svoje aktivnosti te učestvuju u   radu ovih udruženja, kao i da se uzdrže.   Štaviše, osnivanje ACCA njihov delokrug, modus operandi, kao i sastav nisu   samo uređeni Zakonom, već su podvrgnuti obavezujućem odobrenju prefekta,   što u ovom smislu, uprkos kolektivnoj strukturi ovih tela, podrazumeva da   njihova uloga u javnom interesu isključuje svaki oblik ugovornog odnosa među   članovima. Prijem u članstvo vlasnika poseda po automatizmu, bez naknade,   uz obavezu prenosa prava na udruženje, jedini je osnov delimičnog gubljenja   prava koji oni trpe, što, nesumnjivo, predstavlja dodatno ublažavanje mera koje   ograničavaju pravo na imovinu.   Izgleda da članovi Pokreta protiv lova (ROC), koji su potpuno svesni da op-   šti interes nameće izvesna ograničenja uživanja prava na imovinu, te da [Verdejev     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   zakon] ne postavlja, na bilo koji način, prepreke slobodi udruživanja, zapravo za-   htevaju priznavanje prava neučestvovanja u lovu, koje nije obezbeđeno ili zajem-   čeno nacionalnim zakonodavstvom, više od samog prava na lov po međunarod-   nim ugovorima.   ...“   3. Postupak pred Kasacionim sudom   22. Presudom od 16. marta 1994. godine Treće građansko odeljenje Kasa-   cionog suda odbilo je žalbu podnosilaca dajući sledeće razloge:   Član 1 Protokola br. 1... prepoznaje pravo Države da primenjuje zakone koje   smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesi-   ma, stoga je Apelacioni sud zaključio, najpre, da se odredbe [Verdejevog zakona]   odnose na zaštitu životne sredine i divljači od nezakonitog lova, štete od svakog   oblika anarhičnog upravljanja, i na organizovanje i uređivanje samog sporta, dru-   go, udruživanje manjih imanja, u lovna područja dovoljne veličine, koja su po-   godna da obezebede što veću pristupačnost ovih rekreativnih aktivnosti, koje bi   drugačije ostale privilegija vlasnika krupnih poseda, lišavaju svakog osnova tvrd-   nju o diskriminaciju po osnovu imovine. Zaključak podnosilaca žalbe po toj tački   je stoga neosnovan.   ...   Sud je zaključio, da su vlasnici zemlje koji su preneli svoja prava ACCA,   postali članovi istih po automatizmu, bez dodatnih obaveza, te da nisu predvi-   đene bilo prinudne ili kaznene mere protiv ovih članova, kao i da su oni mogli   učestvovati u radu udruženja ili se od toga uzdržavati. Povrh toga, uloga ovih   udruženja u javnom interesu, isključuje svaki oblik ugovornog odnosa među čla-   novima, postoji prijem po automatizmu, bez naknade, a od vlasnika poseda se, po   Zakonu, traži da prenesu svoja prava, što je ujedno i jedini oblik davanja koji im   se nameće, pa je, samo na osnovu iznetih razloga, Apelacioni sud doneo zaklučak,   u skladu sa Zakonom, odlučujući u ovom predmetu.   B. G. Dimon, g. A. Galan, g. P. Galan, g. E. Peti,   g. M. Peti i g. Pinon   23. G. Dimon, g. A. Galan, g. P. Galan i g. E. Peti (koji je preminuo juna   1995. godine) su rođeni 1924, 1926, 1936 i 1910 godine, redom; G. M. Peti i G.   Pinon su rođeni 1947. Svi oni su zemljoradnici koji žive u Ženujaku u okru-   gu koja se zove Krez. Svi oni poseduju imanja manje površine od 60 hektara   po jednoj celini, koja su u sastavu lovnih područja Opštinskih udruženja lovaca   (ACCA) La Selet (La Cellette) i Ženujak i predstavljaju sebe protivnicima lova   na moralnim osnovama. Svi oni su takođe članovi Udruženja za zaštitu divljih   životinja (ASPAS).   1. Postupak pred Upravnim sudom u Limožu   24. Avgusta i septembra 1987. godine svaki od podnosilaca zahtevao je   od prefekta Kreza da izuzme njihove parcele iz lovnih područja odgovarajućih   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     ACCA. Oni su potom zahtevali sudsku reviziju implicitne odluke prefekta, koji   na njihov zahtev nije dao bilo kakav odgovor, pred Upravnim sudom u Limožu,   pozivajući se na odredbe Konvencije, Međunarodnog pakta o građanskim i po-   litičkim pravima i Konvencije Međunarodne organizacije rada iz 1948, u vezi sa   slobodom udruživanja.   25. Upravni sud u Limožu je 28. juna 1990. godine odbio žalbe donoše-   njem šest identičnih presuda iz sledećih razloga:   „U vezi sa žalbom o mešanju u uživanje slobode savesti   ...   Nijedna odredba Zakona od 10. jula 1964. godine ... ne povređuje prava   lica koja su protivnici lova da ispoljavaju ili manifestuju svoja uverenja, čak i u   javnosti. Sama činjenica da je ACCA formirano, ne nameće im, u tom smislu bilo   kakva ograničenja, obaveze ili zabrane ... Sloboda mišljenja i izražavanja lica koja   su protiv lova je nužno ograničena zaštitom prava i sloboda lovaca i onih koji dele   njihova uverenja.   U vezi sa žalbom o mešanju u uživanje slobode udruživanja   ...   Pomenutim odredbama građani se ne mogu obavezati da se priključe udru-   ženju protiv svoje volje. Međutim, budući da, na osnovu suštinskih uslova na ko-   jima se ove odredbe zasnivaju, sloboda udruživanja može biti podvrgnuta ogra-   ničenjima, koja se smatraju neophodnim na osnovama opšteg interesa, građanin   može biti zakonito obavezan da se priključi udruženju čiji je cilj služenje opštem   interesu. Racionalno uživanje prava na lov, kako je uređeno zakonom od 10. jula   1964. godine je na osnovama opšteg interesa, uprkos činjenici da se, zbog samog   razloga ustanovljavanja i načina primene, ovaj zakon praktično ne primenjuje na   celoj državnoj teritoriji. Stoga ovako uvedena ograničenja pojedinačne slobode   udruživanja nisu prekomerna u svetlu opšteg interesa.   U vezi sa žalbom na povredu jednakosti pred zakonom   ...   U svakom slučaju odredbe Zakona... ne uvode diskriminaciju na osnovu   imovine. Iako ovaj akt propisuje minimum površine zemlje kojim se kvalifikuju   prigovori i izuzeća iz udruženja lovaca, rečnik Zakona i istorija njegovog nastanka   i donošenja ukazuju da su ova ograničenja propisana u cilju obezbeđivanja   racionalne organizacije lova. Ovako postavljen opšti interes opravdava razlike u   odnosu prema vlasnicima u zavisnosti od površine zemljišta koje poseduju, tako   da ovakav različit tretman ne predstavlja povredu jednakosti pred zakonom.   U vezi sa žalbom na povredu prava imovine i prava korišćenja   ...   Iako gorenavedene odredbe štite pravo na imovinu i pravo korišćenja imo-   vine, one ne sprečavaju dalja ograničenja nametnuta u opštem interesu. Kako je   ovaj Sud već naglasio, organizacija lova služi opštem interesu, što opravdava ova   ograničenja. Vlasnici poseda, čija je zemlja uključena u lovna područja ACCA,   dobijaju naknadu za gubitak svojih isključivih prava korišćenja imovine u obliku   članstva u udruženjima, te uslugama koje ova pružaju. Činjenica da su podnosi-     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   oci izjavili da nisu bili zainteresovani za takav oblik naknade se ne može smatrati   osnovom koji kvalifikuje naknadu nedovoljnom. Konačno, iako su podnosioci   tvrdili da Zakon od 10. jula 1964. godine nije obezbedio pravičnu i prethodno   određenu naknadu, suprotno odredbama koje imaju status ustavnog prava, nije   na upravnim sudovima da odlučuju o ustavnosti zakona. Shodno tome, takva žal-   ba ne može biti pravovaljano pokrenuta pred Upravnim sudom.   2. Postupak pred Državnim savetom (Conseil d‘Etat),7   26. Pozivajući se na članove 9, 11 i 14 Konvencije i član 1 Protokola br. 1   podnosioci su se žalili Državnom savetu.   27. Donevši 6 identičnih presuda 10. marta 1985. godine Državni savet je   odbio njihove žalbe na sledećim osnovama:   „...   Nijedna odredba [Verdejevog zakona] ne obavezuje lice koje ne učestvuje u   lovu da u njemu učestvuje, ili da odobrava lov. Prema tome, žalilac nema pravo   da tvrdi da je Upravni sud u Limožu pogrešno presudio, smatrajući da odredbe   [Verdejevog zakona] nisu u suprotnosti s odredbama člana 9 [Konvencije].   ...   [Verdejev zakon] je ustanovio Opštinska udruženja lovaca uz obavezno   odobrenje prefekata u cilju poboljšavanja tehničke organizacije lova. Imajući u   vidu da je ovim telima poverena uloga javnog servisa, na njih je Zakonom prenet   niz ovlašćenja javne vlasti. Konačno, u svakom slučaju se ne može s pravom   pozivati na pomenute odredbe da bi se dovela u pitanje zakonitost sporne odluke   koju je doneo prefekt Kreza.   ...   Činjenica da je zemljište koja pripada žaliocu uključeno u lovno područje   [ACCA], kao i da nosioci prava na lov mogu da tom imanju love, ne lišava žalioca   njegove imovine, već samo ograničava njegovo pravo da je koristi, u skladu   s pravilima propisanim u [Verdejevom zakonu], a koja nisu nesrazmerna cilju   kome se teži u opštem interesu. Stoga se prethodno razmatrana tvrdnja žalioca ne   može podržati.   ...   Činjenica da, [Verdejev zakon] propisuje različita pravila, u zavisnosti   da li odnosna imanja imaju površinu manju ili veću od 20 hektara, proizilazi   iz različitih okolnosti, koje su bile uzete u obzir u težnji ka ostvarivanju ciljeva   Zakona, konkretno upravljanja brojnošću divljači. Ovi propisi ne nameću bilo   koji oblik zabranjene diskriminacije u smislu člana 14 [Konvencije].“   C. Gđa Monsion   28. Gđa Monsion je rođena 1940. i radi kao sekretarica. Živi u Salbefu u   okrugu Žirond.   29. Podnosilac i njen suprug, koji je preminuo februara 1994. godine,   bili su vlasnici imanja površine 16 hektara, koje je činilo deo lovnog područja   Opštinskog udruženja lovaca (ACCA) Salbefa.   Sud najviše instance u Francuskoj (prim. prev.).   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     Kao član Nacionalnog društva za zaštitu prirode (SNPN) i Pokreta pro-   tiv lova (ROC), g. Monsion je bez uspeha zahtevao, tokom procedure osniva-   nja ACCA, da se njegovo imanje proglasi za ACCA rezervat. On je dalje, pred   upravnim sudovima, osporavao dekret Prefekture od 7. decembra 1979. godine   kojim je udruženje lovaca odobreno, ali takođe bez uspeha.   30. Od tada je, odlučan da svoje imanje uključi u mrežu dobrovoljnih pri-   rodnih rezervata pod upravom Nacionalnog društva za zaštitu prirode (SNPN),   zahtevao pismom od 15. juna 1987. godine od prefekta Žironde da, pre svega   naloži Opštinskom udruženju lovaca Salbefa da ga izbrišu sa spiska svojih člano-   va i drugo, da njegovu zemlju isključe sa spiska imanja koja čine lovno područje   ovog udruženja. On je podneo istovetan zahtev predsedniku Opštinskog udruže-   nja lovaca, pismenim putem.   Prefekt i predsednik ACCA odbili su dopisima od 25. juna odnosno 10.   jula 1987. godine njegov zahtev.   1. Postupak pred Upravnim sudom u Bordou   31. G. Monsion i Nacionalno društvo za zaštitu prirode (SNPN) su 13.   avgusta 1987. godine zahtevali od Upravnog suda u Bordou da stavi van snage   odluke od 25. juna i 10. jula 1987. godine na osnovu tvrdnje da su iste ultra vires.   Oni su u osnovi tvrdili da je izvršena povreda članova 9, 11 i 14 Konvencije i   člana 1 Protokola br. 1.   32. Presudom od 16. novembra 1989. godine, Upravni sud u Bordou odbio   je ove zahteve na sledećim osnovama:   „U vezi s odlukom predsednika ACCA od 10. jula 1987. godine:   ... [G. Monsionov zahtev predsedniku Opštinskog udruženju lovaca Salbefa]   ima se smatrati prigovorom članstvu zasnovanom u skladu sa Zakonom iz 1901.   [Zakon o udruženjima, prim prev.]. Iako su radi ostvarivanja ciljeva propisanih   [Verdejevim zakonom Opštinskim udruženjima lovaca] poverena neka ovlašćenja   javne vlasti, ista ipak ostaju privatno pravna tela. Odluke koje ona donose izvan   konteksta vršenja pomenutih ovlašćenja, pogotovo u pogledu davanja ili odu-   zimanja članstva, su privatno-pravna akta, te samim tim ne mogu biti predmet   odlučivanja upravnih sudova. Shodno tome, zahtevi.... usmereni protiv odluke o   odbijanju isključenja g. Monsiona sa spiska članova Opštinskog udruženja lovaca   Salbefa, su podneti sudu koji nije nadležan da ih uzme u razmatranje, te stoga isti   imaju biti odbačeni.   U vezi s odlukom Prefekta Žironde od 25. juna 1987. godine   ...   Po navodima člana 14 Konvencije   Pravo da se u lovu učestvuje ili da se u njemu ne učestvuje, nije jedno od   prava i sloboda čije je uživanje zaštićeno [Konvencijom]. Prema tome, g Monsion i   Nacionalno društvo za zaštitu prirode [SNPN] ne mogu se pozivati na Konvenciju   u izjavljivanju žalbe na povredu jednakosti pred zakonom. Međutim, jednakost   pred zakonom je opšte pravno načelo na koji se žalioci mogu pozvati.   Član 3 [Verdejevog zakona] rezerviše vlasnicima zemlje, koja dostiže   površinu od najmanje 20 hektara u jednoj celini, pravo da ističu prigovor na     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   uključivanje odnosnih parcela u lovna područija ACCA. Ova ograničenja, za koja   nije dokazano da predstavljaju diskriminaciju po osnovu imovine, propisana su   u cilju obezbeđivanja racionalnog organizovanja lova putem udruživanja u više   lovnih područja, dovoljne veličine, da bi se što većem broj ljudi omogućilo da uživa   pravo na lov. Tako postavljena ograničenja se ne mogu smatrati narušavanjem   jednakosti pred zakonom.   [Konvencija], štiteći pravo na imovinu, ne stoji na putu ograničenja tog   prava u skladu s opštim interesom. Organizacija lova, na osnovu same prirode te   aktivnosti, broja lovaca i socijalnog fenomena koji predstavlja je stvar od opšteg   interesa, koja opravdava ograničavanje prava na imovinu. Vlasnik zemlje, čija je   imovina uključena u lovno područije ACCA, dobija naknadu za gubitak svojih   prava na korišćenje u obliku prava da koristi zemlju drugih sopstvenika, da ne   pomenemo druge usluge koje obezbeđuje udruženje lovaca, čiji član vlasnik   postaje po automatizmu. Štaviše, g Monsion nema osnova da se poziva na   sopstveno odbijanje da prihvati ovu naknadu, kao dokaz za svoju tvrdnju da nije   dobio pravičnu naknadu za gubitak svojih prava korišćenja imovine.   ...   U vezi sa članom 9 [Konvencije]   Cilj ovih odredaba je zaštita prava i osnovnih sloboda u koja „pravo da se   učestvuje u lovu“ ne spada. Dalje, one predviđaju da postavljeni principi mogu biti   podvrgnuti ograničenjima svojstvenim istovremenom ostvarivanju ličnih prava i   sloboda. Zaista, ograničenja ovih prava i sloboda su stoga opravdana, po svom   principu i načinu sprovođenja, u svetlu suprotstavljenih interesa. Organizacija   lova je postala neophodna, kao što je gore naglašeno, usled potrebe zaštite javnog   reda, javne bezbednosti i opšteg prava na lov.   ...   Po navodima iz člana 11 [Konvencije]   Učešće u [ACCA], za vlasnika poseda čije je imanje uključeno u lovno   podrućje udruženja, je pravo dato kao naknada za gubitak isključivog prava na   korišćenje sopstvene zemlje i ima za cilj da mu omogući odbranu vlastitih interesa   u okviru udruženja. Povrh toga, on ima pravo da istupi iz članstva udruženja pod   uslovima propisanim u članu 8 [Verdejevog zakona], bez plaćanja ikakve posebne   naknade, jer se prenos njegovih prava ne može tumačiti kao oblik naknade,   s obzirom da su prednosti članstva predviđene kao vid kompenzacije. Shodno   tome, odbijanje da se dopusti g Monsionu istupanje iz Opštinskog udruženja   lovaca Salebefa nije povredilo slobodu udruživanja.   2. Postupak pred Državnim savetom   33. Na osnovu članova 9, 11 i 14 konvencije i člana 1 Protokola br. 1, g.   Monsion i Nacionalno društvo za zaštitu prirode žalili su se Državnom savetu 3,   odnosno 11. januara 1990. godine.   34. Državni savet je 10. maja 1995. godine odbio ove žalbe presudom, koja   je dala istovetne razloge prethodnim, koje je Savet doneo 10. marta iste godine,   u predmetima g. Dimona, g. A. Galana, G. P. Galana, g. E. Petia, g. M. Petia i g.   Pinona (vidi gore stav 27).   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     III. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO   35. Član L. 220–1 Zemljišnog zakonika predviđa:   Država je odgovorna za upravljanje i regulisanje lova u skladu s opštim in-   teresima.   A. Pravo na lov i pravo na imovinu   36. Član L. 222–1 (nekadašnji čl. 365) Zemljišnog zakonika predviđa   „Niko nema pravo lova na zemlji koja pripada drugome bez pristanka   vlasnika ili lica koje predstavlja ili je ovlašćeno od strane vlasnika“.   „Pravo na lov“, stoga, pripada vlasniku. To je lično pravo, iako zakon daje   pravo zakupcu iznajmljenog poljoprivrednog dobra, da lovi na imovini vlasnika   (čl. L. 415–7 Zemljišnog zakonika).   Vlasnik može prepustiti svoja prava na lov, ali ova ne može prodati ili njima   raspolagati nezavisno od same nepokretnosti.   37. Član R. 228–1 Zemljišnog zakonika predviđa:   „Svako ko lovi na zemljištu koje pripada drugome bez saglasnosti vlasnika   zemlje ili imaoca prava na lov biće kažnjen u skladu s prekršajnim propisima 5.   kategorije.“   38. Prema članu R. 227–5 Zemljišnog zakonika ministar nadležan za lov   dužan je da sastavi listu životinjskih vrsta koje određuje kao štetočine u skladu sa   članom L. 227–8. Ova lista se sastavlja nakon što je Nacionalni savet za lov i div-   lje životinje konsultovan, zbog mogućeg štetnog uticaja na životinjske ili ljudske   aktivnosti ili biološku ravnotežu.   Član 227–6 predviđa da Prefekt svakog okruga mora da odluči koje   životinjske vrste, s liste propisane u članu 227–5, predstavljaju štetočine u   tom okrugu, u skladu s lokalnom situacijom i to na osnovu sledećeg: zaštite   javnog zdravlja i bezbednosti, sprečavanja nastanka znatne štete poljoprivredi,   šumarstvu, vodoprivredi ili radi zaštite biljnog i životinjskog sveta.   Prefekt donosi ovu odluku svake godine, nakon konsultovanja s   Nacionalnim savetom za lov i divlje životinje u svom okrugu, kao i s Lovačkim   savezom. Odluka se objavljuje najkasnije 1. decembra i stupa na snagu 1. januara   sledeće godine.   Prema članu R. 227–7 Zemljišnog zakonika, vlasnik imanja, držalac ili   zemljoradnik u svojstvu zakupca, mora lično preduzeti odgovarajuće mere radi   uništavanja štetočina, ili dopustiti da se ove mere primene u njegovom prisustvu,   ili da delegira u pismenoj formi pravo da se ova obaveza izvrši. Niko ko je na   ovakav način delegirao svoja prava ne može tražiti naknadu.   Sudskom praksom je ustanovljeno da se uništavanje štetočina ne smatra   lovom, već se ova aktivnost smatra prirodnim sadržajem prava na imovinu ili   uživanja imovine. (Apelacioni sud Pariza, 9. Jul 1970. godine D.1971.16, po pri-   medbi M. B.)     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   B. Obavezno ukrupnjavanje lovnih područija   39. U određenim slučajevima, Zakon propisuje obavezu ukrupnjavanja   lovnih područija.   1. Propisi koji se primenjuju u okruzima Donja Rajna,   Gornja Rajna i Mozel   U okruzima Donja Rajna, Gornja Rajna i Mozel uživanje prava na lov   je uređeno lokalnim propisom od 7. februara 1881. godine. Ova prava, u ime   vlasnika imanja, nadzire opština. Opština, putem javnog tendera, prenosi svoja   prava na lovnim područijima na period od devet godina. Površina ovakvih lov-   nih područija ne može biti manja od 200 hektara. Zakup se raspodeljuje među   vlasnicima zemlje u odnosu na površinu katastarske parcele proporcionalno, ili   se predaje opštini, kada dve trećine vlasnika, koji poseduju najmanje dve trećine   zakupljenog zemljišta odluče tako.   Vlasnik zemljišne parcele veće od 25 hektara, u jednoj celini (5 hektara za   jezera, bare i druge površine pod vodom) može zadržati svoja prava na lov, ali   ako prethodno opisana, kvalifikovana većina vlasnika odluči da prepusti zakup   lovnih područija opštini, on mora platiti naknadu opštini srazmernu površini   svog imanja. Više vlasnika ne mogu udruživati svoje parcele da bi obezbedili   obavezni minimum. Ovaj propis se ne primenjuje na ograđene zemljišne parcele,   koje su izolovane od prirodne komunikacije sa susednim zemljištem.   2. Propisi koji se primenjuju u ostalim   okruzima kontinentalne Francuske   41. U ostalim okruzima, pravila koja su na snazi je propisao Zakon br.   64–696 od 10. jula 1964. godine, poznat kao Verdejev zakon, koji predviđa   obrazovanje opštinskih i međuopštinskih udruženja lovaca (ACCA odnosno   AICA).   Opštinska udruženja lovaca (ACCA), koja su u saglasnosti s Osnovnim za-   konom o udruženjima (Zakon od 1. jula 1901. godine), s posebnim odredbama   Verdejevog zakona (kodifikovanih članovima L. 222–2 i delovima Zemljišnog   zakonika), kao i regulatornim odredbama kodifikovanim članovima kao R. 222–   (et seq.) Zemljišnog zakonika udružuju lovna područija unutar svojih opština.   Zakonom propisani cilj ovih odredaba je da: „u njihovim lovnim područjima   podstakne povećanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina i sprečavanje krivo-   lova, da uputi članstvo kako da love bez ometanja prava na imovinu i uništavanja   useva kao i da uopšte poboljšava tehničku organizaciju lova tako da se taj sport   može upražnjavati na zadovoljavajući način“ (čl. L. 222–2 Zemljišnog zakonika).   42. Ne može biti više od jednog ACCA unutar jedne opštine, ali dva ili   više udruženja unutar istog okruga mogu obrazovati Međuopštinska udruženja   lovaca (AICA) (čl. L. 222–22 i R. 222–70 Zemljišnog zakonika).   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     (a) Osnivanje opštinskih udruženja lovaca   43. Formiranje opštinskih udruženja lovaca (ACCA) obavezno je samo u   određenim okruzima, na osnovu liste koju sačinjava ministar nadležan za uređe-   nje lova, po dobijanju predloga prefekata, s kojim su saglasni saveti ovih okruga,   te nakon prethodno obavljenih konsultacija s Poljoprivrednom komorom i Lo-   vačkim savezom, na nivou okruga (čl. L.222–6 Zemljišnog zakonika). Ova lista   obuhvata dvadeset devet od ukupno devedeset tri francuske okruga, s izuzetkom   okruga Donja Rajna, Gornja Rajna i Mozel, a uključuje okruge Krez i Žirondu.   U ostatku od ovih 93 okruga, prefekt sačinjava listu opština u kojima se   ACCA imaju obrazovati. Odluka prefekta se zasniva na osnovu prijave bilo kog   lica koje može pružiti dokaze da je ne manje od 60% vlasnika koji u svom pose-   du imaju ne manje od 60% zemlje u jednoj opštini, saglasno da osnuje udruženje   na period od šest godina (čl. L. 222–7 Zemljišnog zakonika). Do 28. februara   1996. godine ACCA su, tako, bila obrazovana u 851 opštini u 39 različita okruga,   uključujući 53 od ukupno 555 opština u Dordonju.   44. Sve u svemu, ACCA su osnovana u, otprilike 10.000 opština od oko   36.000 koliko postoji u kontinentalnoj Francuskoj (France metropolitaine).   45. U ovim opštinama prefekt mora da organizuje javnu raspravu da bi   utvrdio „listu imanja na koja će se odnositi prenos prava na lov na opštinska   udruženja lovaca, od strane vlasnika ovih imanja ili imalaca prava“ (čl. L. 222–8,   L. 222–9 i R. 222–17 Zemljišnog zakonika)   Član L. 222–9 Zemljišnog zakonika predviđa:   „Ovakav prenos će se smatrati obnovljivim po automatizmu, na period od 6   godina, po zahtevu opštinskih udruženja lovaca, pod uslovom da, u roku od tri   meseca od dana kada je izjava o osnivanju udruženja poslata na adresu opštine i   vlasnika zemlje ili imaoca prava na lov, koji ispunjavaju uslove propisane članom   L. 222–13, preporučenim pismom s formularom za potvrdu prijema, tako da su   poštanski troškovi plaćeni od strane pošiljaoca, a vlasnik zemlje ili imalac prava   na koju se prenos odnosi ne obavesti predsednika opštine, preporučenim pismom   s formularom za potvrdu prijema, o svom prigovoru na prenos prava, s obrazlo-   ženjem osnova u prilogu“.   (b) Predviđena površina zemljišta   (i) Zemljište na koje se odnosi prenos prava na ACCA   46. Član L. 222–10 Zemljišnog zakonika predviđa:   „Opštinska udruženja lovaca mogu da love na zemljištu izuzev:   1. u poluprečniku od 150 metara od bilo čijeg prebivališta odnosno stambe-   nog objekta.   2. onog koje je ograđeno na način kako je opisano u članu L. 224–3   Zemljišnog zakonika (neprekidnom i neprobijenom ogradom, koja predstavlja   prepreku komunikaciji sa susednim zemljištem i koju divljač ili ljudi ne mogu   preskočiti, probiti ili na drugi način savladati);     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   3. onog koje je čini neprekidnu površinu veću od minimalne koju propisuje   član L. 222–13 i u odnosu na koju su vlasnici ili imaoci prava na lov izjavili pri-   govor.   4. onog koje je u javnoj svojini i pripada državi, okrugu, opštini, ili je deo   javnog šumskog dobra ili pripada Francuskoj državnoj železničkoj kompaniji.“   (ii) Zemljište u odnosu na koje se prenos prava može   osporavati ili opozvati   47. Vlasnici zemlje ili imaoci prava na lov – ili grupe vlasnika – mogu ista-   ći prigovor protiv uključivanja njihovih poseda u lovna područja ACCA, kada   su određeni uslovi ispunjeni, u skladu sa članom L 222–13 Zemljišnog zakonika,   koji predviđa:   „Da bi prigovor vlasnika zemljišta ili imaoca prava bio osnovan, isti se mora   odnositi na imanje čija površina u jednoj celini iznosi najmanje 20 hektara.   Ovaj minimum će biti umanjen kada se odnosi na lovišta vodenih ptica:   1. do 3 hektara za neisušene močvare   2. do 1 hektara za izolovane vodene površine   3. do 50 ari za stajaće vodene površine, na kojima, do 1. septembra 1963.   godine postoje fiksne instalacije, skloništa i zakloni   Minimum će, takođe, biti snižen, kada se odnosi na lov ptica iz porodice   Colombidae, do 1 hektara za zemljište gde su, do 1. decembra 1963. godine,   postavljene fiksne instalacije u svrhu lova.   Minimum će biti podignut do 100 hektara, za zemljište u planinskim oblasti-   ma, iznad šumskog pojasa.   Rešenja doneta za svaki okrug, pod uslovima propisanim u članu L. 222–6   mogu uvećati zahtevani minimum površine zemljišta. Ovako nastala uvećanja ne   mogu biti veća od dvostruke vrednosti, u smislu gore navedenog propisanog mi-   nimuma.“   U okruzima, gde je obrazovanje ACCA obavezno, minimalna površina ze-   mljišta može biti utrostručena, odlukom nadležnog ministra (Državni savet, 15.   oktobar 1990. godine de Viri (Viry) i drugi, RFDA 6 (6), novembra – decembra   1990. godine p. 1100)   48. Član L. 222 – 14 Zemljišnog zakonika dodaje:   „Svaki vlasnik zemljišta ili imalac prava na lov, koji je izjavio prigovor obave-   zan je da plati sve takse i troškove koje mogu nastati u odnosu na privatna lovna   područja, starati se o zemljištu, preduzeti odgovarajuće mere u cilju uništavanja   štetočina, te postaviti znake na granicama svog imanja kojima potvrđuje status   istih. Ako vlasnik zemljišta to zahteva, udruženje lovaca mora postupati prema   njegovom posedu kao lovočuvar“.   49. Kada vlasnik zemljišta ili imalac prava na lov na posedu površine veće   od minimuma, u skladu sa članom L. 222 – 13 Zemljišnog zakonika, želi da   napusti članstvo u Opštinskom udruženju lovaca (ACCA), on to može učiniti   Porodica golubova (prim. prev.).   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     samo po isteku svakog od sukcesivnih perioda od 6 godina, s otkaznim rokom   od 2 godine. Opštinsko udruženje lovaca, u tom slučaju, ima pravo da zahteva   plaćanje naknade, koju određuje nadležni sud, a koja odgovara vrednosti po-   boljšanja koje je udruženje učinilo na njegovom posedu (čl. L 222–17 Zemljiš-   nog zakonika)   Kada vlasnik zemljišta manje površine od minimalne gore navedene, po-   tom stekne dopunsku parcelu zemljišta susednog prvobitnom imanju, u jednoj   celini, veću od propisanog minimuma, on ima pravo da zahteva da se tako for-   mirana zemljišna jedinica izuzme iz lovnih područja ACCA (čl. L. 222–54 Ze-   mljišnog zakonika). Vlasnici zemljišta i/ili imaoci prava na lov ne mogu se udru-   živati kako bi stekli pravo da istupe iz članstva u ACCA (Državni savet, 7. jula   1978. godine, Sieur de Vauxmoret, Recueil Lebon, p. 295).   (c) Posledice prenosa prava na lov ACCA   50. Članovi L. 222–15 i L. 222–16 Zemljišnog zakonika predviđaju,   redom:   „Prenos prava na lov učinjen od strane vlasnika ili imaoca prava na lov će   isključiti sva druga prava na lov, osim ukoliko su strane drugačije ugovorile.“   „Prenos daje prava vlasniku na naknadu od udruženja ukoliko trpi izmaklu   dobit nastalu lišavanjem prethodnih izvora prihoda.   Visinu naknade će odrediti nadležni Sud, tako da odgovara sumi koju   udruženje duguje vlasniku prava na lov koji je učinio poboljšanja na zemljištu na   kome ima pravo lova.“   (d) Članovi ACCA   51. Član L. 222–19 predviđa:   „Statut svakog udruženja će obezbediti da svako lice, koje ima važeću lovačku   dozvolu može postati član pod sledećim uslovima:   1. da ima prebivalište na teritoriji opštine, ili da ima boravište najmanje četiri   uzastopne godine bez prekida na dan prijema u članstvo, te da je na listi lica koja   su obavezna da plaćaju jedan od četiri oblika direktnog oporezivanja; ili   2. da je vlasnik zemlje ili prava na lov, koja je preneo; u ovom slučaju,   supruga, preci ili potomci ovog lica mogu takođe postati članovi; ili   3. je zakupac poljoprivrednog zemljišta kome je vlasnik zemljišta preneo   svoja prava na lov   Statut će takođe propisati minimalni broj članova udruženja da bi ono pravno   postojalo i minimalni procenat od ukupnog članstva koji mogu činiti lovci koji ne   spadaju u bilo koju od navedenih kategorija.   Vlasnik zemlje koji ne učestvuje u lovu postaće član udruženja po   automatizmu, bez naknade i neće biti u obavezi da naknadi ikakav gubitak koje   udruženje može trpeti.   52. Članovi ACCA imaju pravo da love na celom lovnom područiju,   u skladu s unutrašnjim aktima svog udruženja (čl. L. 222–20 Zemljišnog   zakonika).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   (e) Nadzor koji vrši prefekt   53. Udruženje je odobreno odlukom prefekta, nakon što je ovaj utvrdio   da su ispunjene sve procesne pretpostavke registracije i da su Statut i unutrašnja   akta udruženja saglasna ustavnim normama (čl. L. 222–2 i R. 222–39 Zemljišnog   zakonika).   Prefekt postupa kao nadzorni organ u odnosu na ACCA. Sve promene   Statuta, unutrašnjih akata ili pravila kojima se uređuje lov moraju biti podnete   prefektu na odobrenje (čl. R.222–2 Zemljišnog zakonika). Član R. 222–3 dalje   predviđa da prefekt može doneti odluku o privremenim merama ili čak raspustiti   ili u celosti zameniti Izvršni odbor ACCA, ako ova prekrše bilo koju od obaveza   propisanih članovima R. 222–1 do R. 222–81.   C. Rezervati za divljač   1. Rezervati po ranijem članu 373–1 Zemljišnog zakonika   i obavezni rezervati za divljač ACCA i AICA   54. Zakon br. 56–236 od 5. marta 1956. godine, kodifikujući najpre kao   član 373–1 a potom kao član L. 222–25 Zemljišnog zakonika uvodi obavezno   stvaranje rezervata za divljač. Ministar nadležan za lov imao je pravo da sačini,   na osnovu predloga lovačkih saveza svakog okruga listu okruga u kojima se   mogu obrazovati opštinski rezervati za divljač.   Na osnovu predloga lovačkih saveza svakog okruga, i nakon prethodne   konsultatije Opštinskog veća, Saveta okruga i Poljoprivredne komore, ministar   može odlukom ustanoviti, za svaki od ovih okruga listu opština, u kojima je   obrazovanje rezervata za divljač obavezno, s uputstvom koje propisuje minimal-   nu površinu ovih rezervata. Osim u smislu izuzetka, obrazloženog u petom stavu   člana 373–1 Zemljišnog zakonika, lov je izričito zabranjen unutar ovih rezerva-   ta.   55. Verdejev zakon zahteva od ACCA i AICA da formiraju jedan ili više   opštinskih ili međuopštinskih rezervata za divljač. Površina koju ovi rezervati   zauzimaju mora biti najmanje jedna desetina ukupne površine lovnih područija   udruženja. Spisak parcela koje čine rezervat, sačinjen na osnovu izvoda iz   zemljišno-knjižnog registra, mora odobriti prefekt. Ovi rezervati moraju biti   formirani „u delovima lovnog područija pogodnim za zaštitu vrsta divljači i   uspostavljeni na takav način koji obezbeđuje poštovanje prava svojine, uzgajanje   useva i različitih vrsta plemenitog bilja“ (čl. L. 222–21, R 222–66, R. 222–67   Zemljišnog zakonika).   2. Objedinjavanje propisa koji uređuju rezervate za divljač:   rezervati za divljač i divlje životinje   (a) Objedinjavanje propisa kojima se uređuju rezervati za divljač   56. U novoj verziji, po izmenama Zakona br. 90–85 od 23. januara 1990.   godine, član L. 222–25 predviđa:   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     „Uslovi za uspostavljanje i upravljanje rezervatima za divljač biće propisani   dekretom Državnog saveta. Ovaj će odrediti konkretne uslove za odlučivanje o   merama koje bi trebalo usvojiti radi sprečavanja uticaja aktivnosti ljudi, podsticaja   zaštite divljači i njenih staništa i održavanja biološke ravnoteže.“   57. Dekret br 91–971 od 23. septembra 1991. godine (Sl. list od 24.   septembra 1991. godine) uveo je „rezervate za divljač i divlje životinje“ i izmenio   članove R. 222–82 do R. 222–92 i R. 222–65 Zemljišnog zakonika.   Izmenjeni član R. 222–65 navodi da su rezervati uređeni odredbama   članova R. 222–82 do R. 222–92 Zemljišnog zakonika.   Član 4 Dekreta, dalje nalaže da rezervati za divljač odobreni od Države,   pre svog stupanja na snagu, budu uređeni saglasno odredbama članova R. 222–   do R. 222–92 Zemljišnog zakonika.   (b) Rezervati za divljač i divlje životinje (članovi R. 222–82 do R. 222–92   Zemljišnog zakonika)   58. Rezervate za divljač i divlje životinje osniva prefekt (čl. R. 222–82 Ze-   mljišnog zakonika) na sopstvenu inicijativu „Gde postoji potreba da se obezbedi   podrška zaštiti divljači u većim razmerama, te u smislu upravljanja projektima   koji se sprovode u opštem interesu“ (čl. R. 222–84 Zemljišnog zakonika), ili na   osnovu zahteva imaoca prava na lov (čl. R. 222–83 Zemljišnog zakonika); ako   prefekt zahtev odbije obavezan je da dâ razloge svoje odluke (ibid.).   Prefekt može da zatvori rezervat za divljač i divlje životinje u svakom   trenutku, na osnovu opšteg interesa ili na osnovu zahteva imaoca prava na lov,   posebno pri isticanju svakog od šestogodišnjih perioda po osnivanju rezervata.   Ako prefekt zahtev odbije obavezan je da razloge svoje odluke. (čl. R. 222–85   Zemljišnog zakonika).   59. Svaki lov je zabranjen u rezervatima za divljač i divlje životinje. Od-   luka kojom je osnovan rezervat može, međutim, predvideti mogućnost prime-   ne plana lova kada je neophodno da se održi biološka ravnoteža i uravnotežen   odnos između lova, poljoprivrede i šumarstva. U tom slučaju, primena plana   lova mora biti odobrena, svake godine, odlukom kojom se dodeljuju kvote (čl.   R. 222–86 Zemljišnog zakonika). Štaviše, hvatanje lovne divljači u naučne svr-   he ili u cilju povećanja brojnosti, može biti odobreno pod uslovima propisanim   osnovnim Zakonom (čl. 222–87 Zemljišnog zakonika). Sve druge aktivnosti koje   bi verovatno smetale divljači ili ugrožavale njeno stanište mogu biti kontrolisane   ili zabranjene (čl. R. 222–89 do R. 222–91).   C. Prirodni rezervati   1. Prirodni rezervati osnovani dekretom   60. Član L. 242–1 Zemljišnog zakonika predviđa:   „Delovi teritorije jedne ili više opština mogu biti proglašeni kao prirodni   rezervati, gde su od naročitog značaja, očuvanje biljnog i životinjskog sveta,   zemljišta, voda, nalazišta minerala ili fosilnih materijala te životne sredine uopšte,     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   ili gde je ove neophodno zaštiti od bilo kakvog oblika nepredvidljivih veštačkih   uticaja, koji bi im mogli naneti štetu. Ovakvo proglašavanje prirodnih rezervata   se može odnositi na pomorsko javno dobro i Francuske nacionalne vode. „   Najvažniji faktori koje bi trebalo uzeti u obzir u ove svrhe su: očuvanje   biljnih i životinjskih vrsta ili staništa kojima preti uništenje na svim delovima   državne teritorije, ili onoj koju karakterišu retke, ili izuzetne odlike; obnavljanje   populacije biljnog i životinjskog sveta ili njihovih staništa; očuvanje botaničkih   bašta i rezervata za retke ili izuzetne biljke i vrste kojima preti izumiranje;   očuvanje životnog staništa i retkih geoloških, geomorfoloških i speleoloških   tvorevina; i očuvanje ili obrazovanje među-odredišta na glavnim putevima   migracije divljih životinja.   61. Odluka o proglašavanju prirodnog rezervata vrši se dekretom, nakon   što su sve nadležne lokalne vlasti konsultovane. U slučaju da vlasnik uskrati   pristanak, rezervat se proglašava dekretom Državnog saveta (član 242–2 Ze-   mljišnog zakonika). Postupak proglašavanja, koji pokreće ministar nadležan za   zaštitu prirode, propisan je u članovima R. 242–1 do R. 242–18 Zemljišnog   zakonika.   Do 23. septembra 1998. godine 144 prirodna rezervata su ustanovljena po   pomenutom postupku.   2. Dobrovoljni prirodni rezervati   62. Član L. 242–11 Zemljišnog zakonika predviđa:   „U cilju zaštite divljih biljnih i životinjskih vrsta od naučnog i ekološkog   interesa, koji se javljaju na privatnoj imovini, vlasnici mogu zahtevati odobrenje   osnivanja dobrovoljnog prirodnog rezervata od organa uprave, u konsultaciji s   nadležnim lokalnim vlastima.   63. Vlasnik imanja mora podneti zahtev za odobravanje rezervata pre-   fektu, uz dokumentaciju u prilogu koja sadrži, između ostalog, sledeće (čl. R.   242–26 Zemljišnog zakonika): dopis koji iznosi cilj, razloge i delokrug projekta;   izveštaj stručnog lica koje dokazuje konkretan naučni i ekološki interes kome   se teži primenom projekta; spisak postupaka ili aktivnosti za koje se smatra da   ugrožavaju zaštitu vrsta od naučnog i ekološkog interesa, te spisak adekvatnih   mera, bilo trajnih ili privremenih, koje podnosilac zahteva želi da budu preduze-   te; kao i detalje uređenja koje vlasnik namerava da preduzme radi nadzora nad   rezervatom i objektima koji su potrebni za njegovu zaštitu.   Prefekt podnosi ovu dokumentaciju, radi pribavljanja mišljenja, nadlež-   nim opštinskim većima, ACCA – ili, gde ova nisu formirana, Lovačkom savezu   okruga – kada postoji zahtev da se lov na području rezervata zabrani ili reguliše,   te Zemljišnoj komisiji okruga, koja zaseda u svojstvu organa vlasti nadležnog za   zaštitu prirode (čl. 242–27 Zemljišnog zakonika).   64. Prefekt je ovlašćen da donose odluku. Kada je to neophodno, njegova   odluka, koja znači odobrenje, određuje granice rezervata, prirodu mera za   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     očuvanje koje se imaju primeniti i obaveze vlasnika imanja u vezi s nadzorom i   zaštitom (čl. R 242–28 Zemljišnog zakonika).   65. Odobrenje se izdaje na period od šest godina, obnovljivo je uz prećut-   nu saglasnost i može biti povučeno po isteku svakog perioda od šest godina, ako   vlasnik prethodno podnese takav zahtev (čl. R 242–31 Zemljišnog zakonika).   Do 7. septembra 1988. godine 129 ovakvih rezervata je ustanovljeno u   skladu s pomenutim postupkom.   POSTUPAK PRED KOMISIJOM   66. Komisiji su se obratili podnošenjem predstavki gđa Šasanju, g R. Peti i   gđa Lasgrezas 20. aprila 1994. g. Dimon, g. P. Galan, g. A. Galan, g. E. Peti, g. M.   Peti i g. Pinon 29. aprila 1995. godine i gđa Monsion 30. juna 1995 godine.   Podnosioci predstavki su izneli stav da su, u skladu sa Zakonom br. 64–   od 10. jula 1964. godine o organizaciji Opštinskih udruženja lovaca, koji   je poznat kao „Verdejev zakon“ bili u obavezi da, uprkos svom protivljenju   lovu na moralnim osnovama, prenesu pravo na lov na sopstvenoj zemlji na   pomenuta odobrena udruženja lovaca, da su postali članovi ovih udruženja po   automatizmu, te da nisu mogli da spreče lov na svojim posedima, dokazujući   da su im ovim povređena prava na slobodu savesti i udruživanja i neometanog   uživanja imovine, zajemčena, redom, članovima 9 i 11 Konvencije i članom 1   Protokola br. 1. Oni su dalje tvrdili da su bili žrtve diskriminacije na osnovu   imovine, suprotno članu 14 Konvencije, u vezi s tri pomenute odredbe, odnosno   da su isključivo vlasnici poseda koji prelaze određeni minimum površine   žemljišta, mogli izbeći obavezan prenos prava na lov na Opštinska udruženja   lovaca, to jest sprečavati lov na svojoj zemlji i sebe izuzeti od obaveznog članstva   u ovim udruženjima.   67. Komisija je proglasila tri predstavke (br. 25088/94, 28331/95 i 28443/95)   prihvatljivim 1. jula 1996. godine. U svom izveštaju (prethodno čl. 31 Konvenci-   je), po predstavci br. 25088/94, od 30. oktobra 1997. godine, izrazila je mišljenje   da je bilo povrede člana 1 Protokola 1, razmatrano odvojeno (sa dvadeset sedam   glasova prema pet) i u vezi sa članom 14 Konvencije (sa dvadeset pet glasova   prema sedam) i da je bilo povrede člana 11 Konvencije, razmatrano odvojeno (sa   dvadeset četiri glasa prema osam), a u vezi sa članom 14 (sa dvadest dva glasa   prema deset), ali da nije bilo neophodno razmatrati predmet u odnosu na član 9   Konvencije (sa dvadeset šest glasova prema šest). U svom izveštaju po predstav-   kama br. 28331/95 i 28443/95, obe od 4. decembra 1997. godine, donela je isti   zaključak s dvadeset šest glasova prema pet (čl.1 Protokola br. 1 odvojeno), dva-   deset četiri glasa prema sedam (čl. 1 Protokola br. 1 u vezi sa čl. 14 Konvencije),   dvadeset četiri glasa prema sedam (čl. 11), dvadeset dva glasa prema devet (čl.   u vezi sa čl. 14) i dvadeset četiri glasa prema sedam (da nije bilo neophodno   razmatrati predmet u odnosu na čl. 9 Konvencije). Integralni tekst mišljenja Ko-     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   misije u vezi s predstavkom broj 25088/94, i suprotnih mišljenja njenih članova   objavljeni su kao aneks (dodatak) ove presude.9   ZAVRŠNI PODNESCI SUDU   68. Država je u svom podnesku zahtevala da Sud odbaci žalbe podnosilaca   predstavki u vezi sa članovima 9 i 11 Konvencije, pre svega, jer smatra da su ove   u nesaglasnosti s Konvencijom ratione materiae i po drugom osnovu, jer smatra   da nije postojala povreda citiranih odredaba. Država je zahtevala od Suda da   odbije stav podnosilaca predstavki po članu 1 Protokola br. 1, na osnovu svo-   je tvrdnje da nije postojala povreda ovih odredaba. Konačno, u vezi sa stavom   predstavki po članu 14 Konvencije u vezi sa članovima 9 i 11 i članom 1 Proto-   kola br. 1, Država je shodno zahtevala od Suda da ove odbije po osnovu svoje   tvrdnje da nije bilo povrede člana 14 Konvencije.   69. Podnosioci predstavki zahtevali su da Sud zaključi da je primena   Verdejevog zakona povredila njihova prava u smislu članova 9 i 11 Konvencije,   člana 1 Protokola br. 1 i člana 14 Konvencije, u vezi s drugim odredbama na ko-   jima se ovaj član zasniva, te da im shodno odredi pravičnu naknada.   PRAVO   I. NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA 1   RAZMATRANA ODVOJENO   70. Podnosioci predstavki smatraju da je obavezni prenos prava na lov na   njihovom zemljištu na ACCA, u smislu odredbi Verdejevog zakona, predstavljalo   ometanje njihovog prava na neometano uživanje imovine, koje je zajemčeno   članom 1 Protokola br. 1 koji propisuje:   „Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.   Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima   predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava“.   Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da   primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u   skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina   ili kazni“.   A. Primena člana 1 Protokola br. 1   71. Strane pred Sudom saglasne su da je obavezni prenos prava na lov na   ACCA, u smislu Verdejevog zakona, trebalo razmatrati u svetlu drugog stava   člana 1 Protokola br. 1, koji je rezervisao Državi pravo da primenjuje zakone koje   Napomena Sekretarijata: Iz praktičnih razloga aneks će postati sastavni de ove presude   tek kada konačna verzija bude publikovana (u službenom zborniku odabranih presuda i   odluka Suda), ali se kopija izvešatja Komisije može dobiti u Sekretarijatu Suda.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     smatra potrebnim da bi regulisala pravo korišćenja imovine, u skladu s opštim   interesom. S druge strane, one se nisu saglasile u pogledu tvrdnje da je došlo do   ograničavanja prava podnosilaca predstavki na uživanje svoje imovine.   72. Podnosioci predstavki su izjavili da njihova obaveza da prenesu prava   na lov na njihovom zemljištu na ACCA, protivno njihovoj volji i bez naknade ili   protivusluge, čini protivpravno ograničavanje njihovih prava na korišćenje imo-   vine, pre svega, zato što su obavezni da trpe prisustvo lovaca na svojoj zemlji,   iako su oni protivnici lova iz moralnih razloga, drugo, zato što ne mogu koristiti   svoja imanja za osnivanje prirodnih rezervata, u kojima bi lov bio zabranjen.   73. Država, s druge strane, smatra da je ograničavanje prava na imovinu   podnosilaca bilo od manjeg značaja, budući da ovi nisu zaista bili lišeni svojih   prava da koriste imovinu. Verdejev zakon nije ukinuo pravo na lov, koje je jedan   od elemenata prava na imovinu, već je samo nameravao da umanji isključivo   uživanje tog prava vlasnicima imanja. Stoga su podnosioci bili lišeni samo   svog prava da spreče druge da love na njihovom zemljištu. Lov je, međutim,   upražnjavan samo tokom šest meseci svake godine, te je član L. 222–10   Zemljišnog zakonika izričito propisao da članovi ACCA ne smeju loviti na   zemljištu unutar poluprečnika od 150 metara u odnosu na stambene objekte ili   bilo čije prebivalište (površina od oko 7 hektara).   74. Sud primećuje da, iako podnosioci nisu bili lišeni svog prava da   koriste imovinu, da je daju u zakup ili je prodaju, obavezan prenos prava na   lov na njihovom zemljištu na ACCA ih je sprečavao da koriste svoje pravo na   lov, na način kako njima odgovara, iako je ovo pravo neraskidivo povezano s   pravom na imovinu. U ovom slučaju podnosioci ne žele da love na svojoj zemlji   i protive se činjenici da drugi mogu loviti na njihovim imanjima. Međutim,   iako su protiv lova na moralnim osnovama, oni su u obavezi da trpe prisustvo   naoružanih ljudi i pasa goniča na svojoj zemlji svake godine. Ovo ograničenje   prava uživanja nesumnjivo jeste ograničavanje prava na imovinu podnosilaca   predstavki. Shodno tome, drugi stav člana 1 je primenljiv u ovom predmetu.   B. Saglasnost s uslovima propisanim u drugom stavu   75. Opšte je prihvaćen stav sudske prakse da se drugi stav člana 1   Protokola br. 1 mora tumačiti u svetlu načela propisanih u prvoj rečenici ovog   člana. Prema tome, ovo ograničenje prava mora uspostaviti „pravičnu ravnotežu“   između zahteva od opšteg interesa za društvo i potrebe zaštite osnovnih ličnih   prava. Težnja ka uspostavljanju ove ravnoteže se odražava u strukturi člana 1,   u celosti, te stoga iz drugog stava ovog člana sledi da: mora biti uspostavljen   pravičan odnos srazmere između sredstava koja se koriste i cilja kome se teži.   Razmatrajući da li je ovaj uslov ispunjen, Sud zaključuje da Država uživa široko   polje slobodne procene, kako u pogledu sredstava primene tako i procene da li   su posledice primene propisa opravdane u opštem interesu, odnosno u svrhu   postizanja cilja konkretnog Zakona (vidi the Fredin v. Sweden (No. 1), presuda   od 18. februara 1991. godine, Series A No. 192, str. 17, st. 51).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   1. Cilj mešanja [u uživanje prava]   76. Podnosioci pretstavke su osporavali legitimnost ciljeva Verdejevog za-   kona. Oni su izneli mišljenje da ovaj zakon nije usvojen u opštem interesu, već u   korist određene kategorije građana, odnosno lovaca. Budući da sam Zakon utvr-   đuje da je cilj ACCA da „poboljšava tehničku organizaciju lova tako da se taj   sport može upražnjavati na zadovoljavajući način“.   Ovaj zakon je predvideo divlje životinje samo kao vrstu „divljači“, drugim   rečima kao one vrste koje su tradicionalno predmet lova. U vezi s uništavanjem   štetočina, čemu je stvaranje Opštinskih udruženja lovaca takođe trebalo da služi,   podnosioci predstavke izneli su stav da čak i tamo gde su ova udruženja (ACCA)   osnovana, pravo na uništavanje štetočina je u isključivom domenu vlasnika, dr-   žalaca ili zakupaca zemljišta (član L. 227–8 Zemljišnog zakonika), te da ova pra-   va mogu biti preneta, ako je neophodno, na ACCA.   77. Podnosioci predstavki su, dalje, mišljenja da detaljni propisi za primenu   Verdejevog zakona otkrivaju odsustvo svakog opravdanog opšteg interesa.   Obavezni prenos prava na lov na ACCA bio je izuzetak u francuskom pravu u   odnosu na načelo da niko nema pravo da lovi na imanju drugoga bez njegovog   pristanka, prava koje je takođe podrazumevalo, po mišljenju podnosilaca   predstavki, pravo da se ne učestvuje u lovu. Verdejev zakon vređa lična uverenja,   budući da uopšte nije predvideo mogućnost postojanja vlasnika poseda koji ne   žele da učestvuju u lovu. Konačno, radi efikasnog staranja o brojnosti divljači,   uopšte nije postojala potreba uspostavljanja ovog mehanizma prethodnog pri-   svajanja prava, koji je predviđen Verdejevim zakonom.   Podnosioci tvrde da su, nakon više od 30 godina primene ovog zakona,   od ukupno 36.200 opština na teritoriji Francuske, u samo oko 9.200 ustanov-   ljena su ACCA, među kojima su, grubo govoreći, oko 8.700 uspostavljena na   načelu obaveznosti, prema oko 500, koja su osnovana dobrovoljno, dogovorom   vlasnika zemljišta. Verdejev zakon se ne primenjuje u tri okruga, i to u Donjoj   Rajni, Gornjoj Rajni i Mozelu, kao i na imovini u vlasništvu države, lokalnih ili   regionalnih vlasti. Prema podnosiocima, činjenica da sistem zapravo nije opšte   primenljiv dokazuje da nije bilo opšteg interesa, te da ACCA postoje samo da bi   upravljala lovom kao vidom rekreacije.   Podnosioci su izneli da je lobi lovaca, iako predstavlja samo 3% stanov-   ništva, nametnuo svoju politiku i sproveo je propisima koji krše pravo Evrop-   ske unije i međunarodno pravo koje obezebeđuje bolju zaštitu prirode. Citirali   su, kao dokaz iznete tvrdnje, činjenicu da je Francuska jedina evropska zemlja   u kojoj je dopušteno ubijanje ptica selica tokom februara, uprkos presudi Suda   pravde Evropskih zajednica, te presude Državnog saveta od 10. marta 1995.   godine i više od sto presuda upravnih sudova u zemlji koja primenjuje direk-   tive EZ.   78. Država smatra uprošćenom, ocenu dekoruga opšteg interesa Verdeje-   vog zakona koja se služi samo aršinom unapređenja lova kao isključive koristi za   same lovce. Divlje životinje i zaštita svojine i useva su, takođe, crpli koristi od   adekvatne organizacije lova.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     Država je skrenula pažnju da je lov aktivnost koja je čvrsto ukorenjena   u seoskoj tradiciji Francuske. Međutim, pravilo da niko nema pravo da lovi na   zemljištu koje ne poseduje je dugi niz godina bilo zanemarivano na teritoriji do-   brano većoj od polovine Francuske. Jedan od glavnih ciljeva Verdejevog zakona   je, stoga, bilo ustanovljavanje osnovnog organizacionog tela, bez koga bi svaka   pravična i racionalna organizacija lova, u skladu s očuvanjem životne sredine,   bila nemoguća. Pored toga, ACCA su odigrala i obrazovnu ulogu, zahvaljujući   učešću samih lovaca u vođenju udruženja i formulisanju pravila lova kao i samo-   ustanovljenoj disciplni, koja je propisana prema članstvu, bez obzira na učešće   u lovu, te pravilima ovih udruženja i propisima o lovu, s predviđenim sistemom   sankcija, koji im daje potporu.   Država je, na sličan način, odbacila tvrdnju podnosilaca da, s obzirom da   se Verdejev zakon ne primenjuje na celokupnoj teritoriji Francuske, on ne služi   bilo kakvom opštem interesu. Država smatra da se Zakon mogao primenjivati u   celoj Francuskoj pod demokratskim uslovima, što, naime, potvrđuju obavezno   osnivanje ACCA nakon obaveznog konsultovanja Saveta okruga, Poljoprivredne   komore, i Saveza lovaca tih okruga, kao i postojanje dobrovoljnog vida osnivanja   udruženja, koji je predviđen u drugim slučajevima.   Konačno, Zakon se ne može primenjivati u svim delovima Francuske, s   obzirom da potreba ukrupnjavanja lovnih područja zavisi od geografskih i pri-   rodnih odlika pojedinačnih okruga. Na primer, nije moglo biti govora o organi-   zovanju ACCA u planinskim ili izgrađenim, urbanim regionima ili u okruzima   gde je lov već bio organizovan.   79. Sud smatra da je, u pogledu ciljeva koje je Verdejev zakon namenio   ACCA, kako je izneto u članu 1 ovog zakona, te objašnjenjima koja su data u   odnosu na ovu oblast, nesumnjivo u opštem interesu suzbijanje nedozvoljenog   lova i podsticanje racionalnog upravljanja brojnošću divljači.   2. Srazmernost ograničavanja prava   80. Podnosioci predstavki smatraju da je obavezan prenos prava na lov na   njihovom zemljištu na udruženje lovaca predstavljao nesrazmerno ograničavanje   njihovog neometanog uživanja imovine. Oni su izjavili da nisu raspolagali   sredstvima da izbegnu ovakav prenos, uprkos zahtevima koje su uputili   udruženjima lovaca ili prefektima, u cilju izuzimanja njihove imovine iz lovnih   područija nadležnih udruženja lovaca. Oni su izneli mišljenje da nije bilo potrebe   za prisvajanjem malih poseda radi dobrobiti ACCA, u svrhu racionalisanja   brojnosti divljači. U okruzima i opštinama gde ACCA ne postoje, činjenica da   neki vlasnici poseda ne žele da učestvuju u lovu, odnosno zabranjuju lov na svojoj   zemlji, nije prouzrokovalo bilo kakav problem, kako u vezi s razmnožavanjem   određenih životinjskih vrsta ili u vezi s vrstama koje su proglašene štetočinama,   koje samo vlasnici zemljišta imaju pravo da uništavaju.   81. Država je odbacila ove tvrdnje. Ona stoji na stanovništu da je Verdejev   zakon obezbedio široku lepezu sredstava koja stoje na raspolaganju vlasnicima     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   zemljišta koje žele da izbegnu svoje uključivanje u pomenuta udruženja. Država   je citirala, u vezi s tim, činjenicu da je podnosiocima stajala na raspolaganju mo-   gućnost da ograde svoja imanja (član L. 222–10 i L. 224–3 Zemljišnog zakonika,   vidi gore stav 46), da bi stekli u skladu sa članom R. 222–54 Zemljišnog zakoni-   ka, dodatno zemlju susednu njihovoj s kojom bi činila jedinstvenu parcelu koja   površinom prelazi minimum propisan članom L. 222–13 Zemljišnog zakonika   (vidi gore stavove 47 i 49) ili da upute zahtev odgovarajućem ACCA radi uklju-   čivanja njihovih imanja u rezervat za divljač, koji je svako udruženje lovaca bilo   obavezno da formira, kako je propisano u članu L. 222–21 Zemljišnog zakonika   (vidi gore stav 55).   Dodatno, podnosioci su mogli da zahtevaju od ministra ili prefekta da   uključe njihove posede u sastav rezervata za divljač ili rezervata za divljač i divlje   životinje (čl. L. 222–25 i R. 222–83, vidi gore stavove 56 i 58). Na sličan način,   oni su mogli zahtevati da se njihova zemlja proglasi za prirodni rezervat ili da se   registruje kao dobrovoljni prirodni rezervat (čl. L. 241–1 i L. 242–11 Zemljišnog   zakonika, vidi gore stavove 60–63).   Država dalje naglašava da vlasnici nisu prinuđeni na prenos svojih prava   na lov na udruženje lovaca bez dobijanja ikakve naknade; podnosioci su, doduše,   izgubili svoja isključiva prava na lov, ali je ovaj gubitak nadoknađen činjenicom   da su oni, sa svoje strane, mogli da love na celom lovnom području odgovaraju-   ćih udruženja lovaca.   Štaviše, obavezni prenos daje pravo vlasnicima na naknadu, kada su oni   po ovom osnovu trpeli izmaklu dobit usled lišavanja prethodnog izvora prihoda   (čl. L. 222–16 Zemljišnog zakonika vidi stav 50).   82. Sud smatra da nijedna od mogućnosti koje je pomenula Država, u   praksi, ne bi mogla da obezbedi izuzimanje podnosilaca od zakonske obaveze   prenosa prava na lov na njihovom zemljištu na ACCA. Sud primećuje da ograda,   u smislu člana L. 224–3, mora biti neprekidna, neprobijena i takva da je divljač   ili ljudi ne mogu probiti, što pretpostavlja da ona mora biti određene visine i   čvrstine. Od podnosilaca se ne može zahtevati da trpe znatne troškove da bi   izbegli obavezu prenosa prava na lov na svom zemljištu na ACCA. Takav zahtev   prema podnosiocima izgleda još više nepravičan zbog materijalne održivosti   korišćenja zemljišta u tom slućaju, budući da se ova, s izuzetkom imanja gđe   Monsion, koriste u poljoprivredne svrhe, koje bi bile ugrožene podizanjem takve   ograde.   Kada je reč o tvrdnji da su podnosioci predstavki mogli zahtevati   priključivanje njihovog zemljišta rezervatima za divljač ili prirodnim rezervatima,   Sud smatra da ni ACCA, ni ministar, kao ni prefekt nisu ovlašćeni da usvoje takve   zahteve fizičkih lica, što je očigledno u ovom slučaju jer su zahtevi podnosilaca   odbijeni (vidi gore stavove 18, 24 i 29–30). Konačno, vidi se iz odredbi kojima se   uređuju prirodni rezervati (vidi gore stavove 60 i 62) da podnosioci nisu mogli   da potvrde da ispunjavaju posebne uslove propisane za proglašavanje njihovih   poseda rezervatima.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     Kada je reč o različitim oblicima propisane naknade koje ističe Država,   Sud je na stanovištu da se ne može smatrati da ove predstavljaju pravičnu   naknadu za gubitak prava korišćenja imovine. Jasno je da je namera Verdejevog   zakona da podvrgne vlasnike zemljišta obaveznom prenosu isključivog prava na   lov na njihovoj zemlji, čiji bi gubitak trebalo da bude nadoknađen povezanim   pravom na lov na delovima opštinske teritorije koji su pod upravom udruženja   lovaca ACCA. Međutim, ovakva naknada je vredna samo ako su zainteresovani   vlasnici zemljišta lovci ili spremni da prihvate lov kao takav. Ali Zakon od 1964.   godine ne predviđa bilo kakav vid naknade za vlasnike poseda koji su protivnici   lova, koji, po definiciji ne žele da ostvare bilo kakvu prednost ili dobit od prava   na lov koje izričito ne žele da koriste. Shodno tome, naknada za izmaklu dobit,   koja je nastala po osnovu lišavanja prethodnog izbora prihoda, odnosi se samo   na vlasnike zemljišta, koji su, pre osnivanja ACCA u njihovoj opštini, ostvarivali   prihode korišćenjem svojih prava na lov, dajući ih u zakup npr; navedeno se ne   može primeniti na podnosioce predstavki u ovom predmetu.   Kako su svi podnosioci zapravao vlasnici zemljišnih poseda površine ma-   nje od zahtevane za pravno valjan prigovor (vidi gore stav 47), oni, stoga, nisu   mogli izbeći obavezni prenos svojih prava na lov na svom zemljištu na ACCA, u   svojim opštinama.   83. Međutim, ovakav obavezni prenos prava je izuzetak od opšteg   načela propisanog članom 544 Građanskog zakonika, koji predviđa da imovina   podrazumeva pravo na uživanje i korišćenje imovine u apsolutnom smislu, ako   se ova prava ne koriste na način zabranjen zakonom. Obavezan prenos prava na   lov, koji je u francuskom pravu element prava svojine, takođe odstupa od načela   propisanog članom L. 222–1 Zemljišnog zakonika, prema kome niko nema   pravo da lovi na zemlji drugoga, bez pristanka vlasnika. Sud dalje primećuje da   su, po članu R. 228–1, kršenja ovog propisa kažnjiva sankcijama propisanim za   kategoriju prekršaja. Konačno, trebalo bi primetiti, da su po Zakonu (čl. R.   227–7), vlasnici ujedno i nosioci lične odgovornosti za uništavanje štetočina, te   da se ova, ako je neophodno, može preneti, u pismenoj formi, na ACCA, ili na   bilo koje drugo lice po izboru vlasnika.   84. Sud dalje primećuje da su, nakon usvajanja 1964. godine Verdejev za-   kon, kojim su, od početka, izuzeti okruzi Donja Rajna, Gornja Rajna i Mozel,   samo dvadeset devet (29), od ukupno devedeset tri (93) okruga na koje se ovaj   zakon primenjuje, bila podvrgnuta mehanizmu obaveznog osnivanja ACCA, te   da su ova dobrovoljno formirana u samo 851 opštini, kao i da se Zakon pri-   menjuje na imanja površine manje od 20 hektara, izuzimajući velika privatna   zemljišna dobra i zemljište u državnoj svojini (vidi gore stav 46).   85. U zaključku, uprkos legitimnim ciljevima usvajanja Verdejevog zako-   na, Sud smatra da posledica sistema obaveznog prenosa prava, koji propisuje,   stavlja podnosioce predstavki u položaj kojim je narušena ravnoteža pravičnosti   između zaštite prava na imovinu i ciljeva od opšteg interesa. Obavezivanje vla-   snika malih poseda da prenesu svoja prava na lov na svom zemljištu, tako da ga   druga lica mogu koristiti, na način potpuno nespojiv s njihovim uverenjima im     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   nameće nesrazmeran teret, koji nije opravdan u smislu člana 1 stava 2 Protokola   br. 1. Stoga, Sud smatra da je postojala povreda navede odredbe.   II. NAVODNE POVREDE ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1,   RAZMATRANE U VEZI SA ČLANOM 14 KONVENCIJE   86. Podnosioci predstavki su izjavili da ih odredbe Verdejevog zakona   diskriminišu dvojako, po osnovu imovine i po osnovu njhovih uverenja i načina   života. Oni su se pozvali na član 14 Konvencije:   „Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se   bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik,   veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s   nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.“   87. Oni sebe smatraju žrtvama oblika diskriminacije, koji nastaje   primenom mehanizma ustanovljenog Verdejevim zakonom, na osnovu činjenice   da su samo vlasnici zemljišta površine veće od 20 hektara, ili oni koji raspolažu   dovoljnim materijalnim sredstvima da podignu skupu, neprobojnu ogradu, izu-   zeti od obaveze da prenesu svoja prava na ACCA.   Oni takođe izjavljuju, da je postojao i drugi vid diskriminacije, s obzirom   da su lovci stavljeni u povoljniji položaj, budući da im je, kao naknada za ustu-   panje njihovog ličnog prava na lov, dato ovakvo pravo na većoj teritoriji, dok   su lica koja ne učestvuju u lovu izgubila, ostavši pri tom bez ikakve naknade,   ne samo svoje pravo korišćenja imovine već i slobodu misli i izražavanja svojih   uverenja, narušavanjem njihovih prava da primenjuju svoja moralna načela na   vlastitoj zemlji. Pritom, lovci su kolektivno dobili, bez naknade, prava na privat-   nom zemljištu putem obaveznog prenosa, dok udruženja za očuvanje prirode   nisu više mogla da koriste prava na osnovu dobrovoljnog prenosa, na zemljištu   svojih članova.   88. Država je dokazivala da načelo nediskriminacije, propisano članom   14, ne zabranjuje primenu različitih pravila prema licima u različitom položaju.   U ovom slučaju, samo imovina određene veličine može biti predmet racionalnog   upravljanja brojnošću divljači, zbog čega je trebalo da manji posedi budu udruženi.   U skladu s tim, različite kategorije vlasnika ne čine jedinstvenu kategoriju lica,   pa je razlika među njima objektivne prirode, čime je postojanje različitog praga   primene prava na prigovor opravdano. S tim u vezi, Država dodaje da, iako je   kriterijum površine zemljišta od 20 hektara više približan nego proizvoljan,   sudska praksa u ovoj sferi primene instituta Konvencije ostavlja državama široko   polje slobodne procene.   Konačno, Država je izjavila da je predstavka o diskriminaciji po osnovu   imovine, na osnovu činjenice da su vlasnici najvećih poseda mogli izbeći oba-   veze zakona iz 1964. godine, neozbiljna. U svakom slučaju, Država je smatrala   da je ta tvrdnja netačna, s obzirom da su određeni posedi manje površine od 20   hektara mogli imati mnogo veću privrednu i vrednost u novcu od nekih imanja   površine veće od 20 hektara, koje čini pusto ili neobradivo zemljište.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     89. Sud naglašava da član 14 ne egzistira nezavisno, već ima značajnu ulo-   gu u dopuni drugih odredaba Konvencije i protokola, s obzirom da štiti lica u   sličnom položaju od svake diskriminacije koja ometa uživanje njihovih prava   propisanih drugim odredbama. Kada se poziva na bitan član Konvencije, kako   pojedinačno ili u vezi sa članom 14, te kada je posebna povreda suštinskog člana   ustanovljena, opšte uzevši, nije neophodno da Sud razmatra predmet po članu   14, iako je stav drugačiji, ako je nejednako postupanje prema uživanju nekog od   prava temeljni aspekt premeta (vidi Dudgeon v. United Kingdom, presuda od 22.   oktobra 1981. godine, Series A No. 45, str. 26, st. 67).   90. U ovom predmetu, Sud mora uzeti u razmatranje posledice osnivanja   ACCA u skladu s Verdejevim zakonom, na uživanje prava zajemčenih Protoko-   lom br. 1 podnosiocima, kao vlasnicima poseda. Diskriminišuća postupanja koja   podnosioci navode, leže u razlici povučenoj između vlasnika poseda površine od   hektara ili više u Dordonji i Žirondi, odnosno 60 hektara u Krezu, u odnosu   na mogućnost isticanja prigovora protiv obaveznog prenosa njihovih prava na   lov na ACCA, u skladu sa članom L. 222–13 Zemljišnog zakonika (vidi gore stav   47), te onih vlasnika manjih poseda, poput podnosilaca, koji ovo nisu mogli.   Imanja različitih podnosilaca, u ovom predmetu, pružaju dobru ilustraciju situ-   acije koje mogu proisteći; imanja gđe Šasanju, g. Petija i gđe Lasgrezas nalaze se   u Dordonji, okrugu gde je osnivanje ACCA dobrovoljno i prag za podnošenje   prigovora iznosi 20 hektara, dok se imanja g. Dimona, g. P. Galana, g. A. Galana,   g. M. Petija i g. Pinona nalaze u Krezu, odnosno Žirondi (gđa Monsion), što su   okruzi u kojima je osnivanje ACCA obavezno, a prag za podnošenje prigovora   iznosi 60 hektara u Krezu i 20 hektara u Žirondi.   91. Sud ponovo naglašava da je razlika u postupanju diskriminišuća ako   „nema objektivnog i razumnog opravdanja“, te ako ona ne teži „legitimnom cilju“,   ili ako ne postoji „razuman odnos srazmernosti između upotrebljenih sredstava   i cilja čijoj se realizaciji teži“. Štaviše, Države ugovornice uživaju izvesno polje   slobode procene u određivanju da li i u kojoj meri razlike između inače sličnih   situacija opravdavaju različita postupanja (vidi poslednji, Larkos v. Cyprus [GC],   br. 29515/95, st. 29, ECHR 1999–I).   92. Sud primećuje da je tužena Država težila da opravda razlike u   postupanju prema vlasnicima malih u odnosu na vlasnike većih zemljišnih   poseda, opravdavajući potrebu udruživanja manjih parcela ciljem unapređivanja   racionalnog upravljanja brojnošću divljači. Prihvatajući da mera koja vodi   različitom postupanju prema licima u sličnom položaju može biti opravdana   u javnom interesu, Sud konstatuje da, u ovom predmetu, Država nije pružila   uverljivo obrazloženje u odnosu na pitanje kako se zapravo služi opštem interesu   obavezom prenosa prava na lov, nametnutom samo vlasnicima malih poseda.   Na prvi pogled, racionalna eksploatacija divljači u konkretnoj opštini jednako je   nužna na velikim imanjima koliko i na malim, a Država nije dokazala postojanje   pretežnog interesa koji bi opravdao upotrebu kriterijuma površine zemljišta   kao isključivog osnova razlikovanja. Sud ne uočava čime bi se mogla objasniti   činjenica da u jednoj te istoj opštini vlasnici velikih poseda mogu zadržati za sebe     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   isključivo pravo lova na svom zemljištu, posebno u pogledu izvlačenja profita od   većih imanja, a da su pri tom izuzeti od obaveze da prenesu ova prava na opštinu,   ako sami ne učestvuju u lovu, raspolažu pravom da zabrane drugima da to čine   na njihovoj zemlji, dok su vlasnici malih poseda, nasuprot tome, obavezni da   prenesu prava na svojoj zemlji na ACCA.   93. Štaviše, iako može biti u interesu lovaca koji su vlasnici malih parcela   da se povezuju u cilju stvaranja većeg lovnog područja, nema objektivnog i   razumnog opravdanja za nametanje povezivanja ljudima koji to ne žele, putem   obavezujućeg prenosa prava, isključivo na osnovu kriterijuma površine zemlje   koji je, kako je Država priznala, više približan aršin.   Dalje, u okruzima, poput Dordonja, gde je osnivanje ACCA dobrovoljno i   gde samo u 53 od 555 opština postoje ova udruženja, primena Verdejevog zakona   vodi situaciji u kojoj su neki od vlasnika malih poseda obavezni na prenos prava   na lov na svom zemljištu, dok su u susednoj opštini, u kojoj su zastupljeni slična   vrsta zemljišta i iste vrste divljih životinja, svi vlasnici poseda, bili ovi veliki ili   mali, slobodni da koriste svoju imovinu kako žele.   95. Sud zaklučuje da, budući da su posledice različitog postupanja prema   velikim posednicima u odnosu na male u tome što samo prvi uživaju pravo   korišćenja imovine u skladu sa savešću, ovo predstavlja diskriminaciju po osnovu   imovine, u smislu člana 14 Konvencije. Stoga, Sud smatra da je postojala povreda   člana 1 Protokola br. 1 u vezi sa članom 14 Konvencije.   III. NAVODNE POVREDE ČLANA 11 KONVENCIJE   RAZMATRANE SAMOSTALNO   96. Podnosioci predstavke su izjavili da su trpeli povredu svoje slobode   udruživanja na osnovu činjenice da su, prema relevantnim odredbama Verde-   jevog zakona, protiv svoje volje, bili prinuđeni da postanu članovi Opštinskih   udruženja lovaca po automatizmu, koja po ovom zakonu nisu mogli da napuste.   Pozvali se na član 11 Konvencije koji predviđa:   „1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s   drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite   svojih interesa.   2. Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih   koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu na-   cionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala,   zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovim se članom   ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih prava pripadnicima oružanih   snaga, policije ili državne uprave.“   A. Primena člana 11   97. Podnosioci predstavki smatrali su da ACCA nesumnjivo spadaju u   delokrug člana 11. Oni su dokazivali da su udruženja lovaca, iako odobrena od   strane vlasti, ostala isključivo tela privatnopravnog karaktera, kako je i Verdejev   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     zakon izričito predvideo u skladu sa Zakonom o udruženjima od 1. jula 1901.   godine. Udruženjem predsedava lovac koji je izabran od strane lovaca. Ovim   udruženjima nisu poverene bilo kakve ovlašćenja javne vlasti izvan delokruga   ordonansi,10 budući da sam mehanizam zvaničnog odobravanja nije dovoljan da   pretvori udruženje privatnopravnog karaktera u telo javne uprave.   98. Država je, s druge strane, dokazivala da su udruženja lovaca javno   pravnog karaktera, budući da im je Parlament poverio ovlašćenja javne vlasti,   u značenju koje je izvan pravnog domena člana 11. Udruženje lovaca je tako   moglo biti osnovano, na primer, odobrenjem prefekta, te nije imalo odrešene   ruke u vezi s usvajanjem kako svog Statuta tako i unutrašnjih akata, osnovnih   elemenata koji su propisani članovima R. 222–62 i dr. Zemljišnog zakonika. Po-   red toga, prefekt je imao pravo nadzora i nametanja sankcija ACCA, ovlašćenje   prethodnog odobrenja svake promene akata, kao i disciplinska ovlašćenja prema   ovim udruženjima.   Država je, stoga, smatrala da su ACCA, iako osnovana u skladu sa Za-   konom od 1. jula 1901. zapravo javnopravne, kvazi-upravne institucije, čija su   unutrašnja upravljačka tela, uistinu, slična odgovarajućim udruženjima, ali čiji   ih Statuti jasno razdvajaju od običnih udruženja, budući da su ACCA podvrgnu-   ta mešanom pravnom režimu, koji sadrži elemente i privatnog i javnog prava.   Predstavka o povredi člana 11 je, u skladu s napred navedenim, u nesaglasnosti s   Konvencijom, ratione materiae.   99. Sud primećuje da je pitanje da li udruženja lovaca reguliše privatno ili   javno pravo daleko od rešene stvari u francuskom pravu. Upravni Sud u Bordou   je primetio, na primer, u svojoj presudi od 16. novembra 1989. godine (vidi gore   stav 32): „Iako su, u svrhu postizanja cilja propisanog Verdejevim zakonom,   udruženjima lovaca preneta ovlašćenja javne vlasti, ona, u svakom slučaju, ostaju   privatnopravna tela“, pa je dalje naveo: „Odluke koje ona donose...naročito u   pogledu odobravanja ili ukidanja pojedinačnog članstva, su privatnopravna akta,   koja ne podležu oceni Upravnih sudova.“   Ovakav pristup su, takođe, zauzeli i građanski sudovi, odlučujući u pred-   metu gđe Šasanju i drugih (vidi gore stavove 21 i 22). S druge strane, u odluci   protiv podnosilaca (g. Dimona i ostali i gđa Monsion), koji su se žalili Upravnim   sudovima protiv odbijanja prefekta da isključi njihova imanja iz lovnih područja   ACCA, nadležni sudovi su se pozvali na ovlašćenja javne vlasti, koja su, navod-   no, samo poverena ovim udruženjima.   100. Međutim, glavno pitanje nije da li su u francuskom pravu ova udru-   ženja privatnopravnog, javnog ili kvazi-javnog, ili kombinovanog karaktera, već   da li su ona udruženja za svrhu člana 11 Konvencije.   Ako bi Države ugovornice bile u mogućnosti, da, po svom nahođenju,   klasifikuju ova udruženja kao „javna“ ili „kvazi-upravna“, te da ih uklone iz   pravnog domena člana 11, to bi im dalo takvu širinu tumačenja, koja bi mogla     Uredbe sa zakonskom snagom, kojima su bliže, postavljena načela i sadržina opštih ustav-   nih odredbi u pojedinim pravnim oblastima, npr. udruživanja (prim. prev.).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   dovesti do posledica u nesaglasnosti s ciljem i svrhom Konvencije, a to je, za-   štita prava, koja nisu teorijska ili prividna već praktična i delotvorna (vidi the   Artico v. Italy, presuda od 13. maja 1980. godine, Series A No. 37, str. 15–16, st.   33, i kasnije, the United Communist Party of Turkey and Others v. Turkey, pre-   suda od 30. januara 1998. godine, Reports of Judgements and Decisions 1998–I,   str. 18–19, st. 33).   Sloboda misli i mišljenja, kao i sloboda izražavanja, zajemčene članovima   i 10 Konvencije, redom, imale bi veoma ograničen značaj, ako ne bi bile pro-   praćene jemstvima koje omogućavaju pojedincima da dele svoje ideje i uverenja   s drugima, naročito, putem udruženja lica koja dele zajednička uverenja, ideje ili   interese.   Termin „udruživanje“ stoga poseduje autonomno značenje; klasifikacija   u domaćem pravu ima samo relativnu vrednost i predstavlja zapravo početnu   tačku u ostvarivanju prava.   101. Tačno je da ACCA duguju svoje postojanje volji Parlamenta, među-   tim, Sud primećuje da su ova udruženja zapravo ustanovljena u skladu sa Za-   konom od 1901. godine, te sačinjena od lovaca ili vlasnika prava na lov, dakle   fizičkih lica, koja sva, a priori, žele da udruže svoja imanja u svrhu lova.   Shodno tome, činjenica da prefekt vrši nadzor nad radom ovih udruženja   nije dovoljna da podrži argument da ona čine sastavni deo državne uprave (vidi,   mutatis mutandis, the Le Compte, Van Leuven and De Meyere v. Belgium, presuda   od 23. juna 1981. godine, Series A No. 43, str. 26–27, st. 64). Štaviše, ne može se   tvrditi da, po Verdejevom zakonu, ACCA uživaju nadležnosti izvan sfere ordo-   nansa, bilo upravnog, ili disciplinskog karaktera, ili u domenu donošenja pravi-   la i propisa, odnosno obavljanju poslove javne vlasti, u svojstvu profesionalnih   udruženja.   102. Sud, na osnovu iznetog, smatra, saglasno stavu Komisije, da su ACCA   zapravo „udruženja“ ustanovljena u svrhu predviđenu članom 11.   B. Saglasnost sa članom 11   1. Postojanje povrede prava   103. Strane pred Sudom nisu osporile da je obaveza pristupanja udruže-   njima lovaca, po Verdejevom zakonu, zapravo ograničavanje „negativne“ slobode   udruživanja. Sud deli to mišljenje, pa će razmatrati, u skladu s tim, predstavku   po članu 11 u smislu člana 9, s obzirom da zaštita prava na lično mišljenje je-   ste jedan od ciljeva slobode udruživanja, koja podrazumeva i negativnu slobodu   udruživanja (vidi the Sigurður A. Sigurjónsson v. Iceland, presuda od 30. juna   1993. godine, Series A No. 264, str. 17, st. 37).   2. Opravdanost ograničavanja   104. Ovakvo ograničavanje je u suprotnosti sa članom 11, osim ako nije   „propisano zakonom“ i predviđeno u svrhu dosezanja jednog ili više legitimnih   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     ciljeva navedenih u stavu 2, odnosno „neophodnih u demokratskom društvu“,   radi postizanja tog cilja ili ciljeva.   (a) „Propisano zakonom“   105. Strane pred Sudom su se složile da je ograničavanje prava propisano   Zakonom, budući da obavezu podnosiocima predstavki da se priključe ACCA u   svojim opštinama nameće Verdejev zakon iz 1964 godine, kao i posebno, članovi   L. 222–9 i L. 222–19, st. 3 Zemljišnog zakonika (vidi gore stavove 45 i 51).   (b) Legitimi cilj   106. Država je izjavila da je ograničavanje prava na koje se predstavke   odnose, učinjeno radi postizanja legitimnog cilja zaštite prava i sloboda drugih.   Propisujući udruživanje manjih parcela zemlje i zahtevajući od vlasnika ovih da   se priključe udruženjima lovaca (ACCA), Verdejev zakon je težio da obezbedi   demokratsko učešće u lovu, s ciljem da učini pristupačnim ovu rekrativnu aktiv-   nost što većem broju ljudi, koja bi, drugačije, ostala privilegija vlasnika krupnih   poseda.   107. Podnosioci su, nasuprot, izjavili da je lov ništa drugo osim rekrea-   tivne aktivnosti za one koji u njemu učestvuju. Iako podnosioci nisu osporavali   pravo lovcima da uživaju i učestvuju u lovu, oni su smatrali da nije na Parla-   mentu da nameće obavezu onima koji su protiv lova da se priključe ACCA, čije   ciljeve i pravila, svim svojim bićem ne odobravaju.   108. Komisija je smatrala da je, iako je lov bio drevna aktivnost, upra-   žnjavana hiljadama godina, takođe tačno da, razvojem poljoprivrede, urbani-   zacijom i stvaranjem novih stilova života, u današnje vreme, glavna svrha lova   postaje da obezbedi zadovoljstvo i opuštanje onima koji u njemu učestvuju, po-   štujući lovnu tradiciju. Međutim, organizacija i upravljanje rekreativnom aktiv-   nošću može takođe biti stvar koja se nalazi u domenu državne odgovornosti,   naročito u pogledu dužnosti da osigura, u ime društva, bezbednost imovine i   lica. U skladu s tim, Sud smatra, saglasno mišljenju Komisije, da je ovaj akt   težio ostvarivanju legitimnog cilja u svrhu koja je predviđena stavom 2 člana 11   Konvencije.   (c) „Neophodan u demokratskom društvu“   109. Podnosioci su izjavili da nije postojala neophodnost obavezivanja lju-   di u demokratskom društvu, koji su, na osnovama savesti, protivnici lova kao   rekreativne aktivnosti, da postanu članovi udruženja lovaca. Štaviše, činjenica da   su oni morali da se priključe ACCA, sprečavala ih je da daju delotvoran smisao   svom članstvu u udruženjima za zaštitu prirode, koja se protive lovu iz moralnih   razloga, s obzirom da nisu mogli preneti svoja prava na vlastitoj zemlji na pome-   nuta udruženja, u cilju osnivanja prirodnih rezervata.   110. Država je izjavila da, iako su ACCA udruženja lovaca regulisana Za-   konom od 1901. godine, odgovarajuća načela ordonansa se shodno primenjuju     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   na njih. Tako su članovi mogli slobodno odlučivati kako će se njihovim udruže-   njem upravljati, te stoga nije postojala bilo kakva prepreka vlasnicima zemljišta,   koji nisu želeli da učestvuju u lovu, da uzmu učešća u radu ovih tela, budući   da su, poput ostalih članova, uživali pravo glasa na opštim skupovima članova   udruženja lovaca. Ako to nisu želeli da čine, obaveza priključivanja ACCA nije   podrazumevala bilo kakve prinudne posledice, s obzirom da po članu L. 222–19   Zemljišnog zakonika, lica koja ne učestvuju u lovu, doduše, postaju članovi po   automatizmu, ali nemaju obavezu plaćanja članarine ili naknade udruženjima za   gubitak, koji bi ova zbog toga mogla trpeti.   U tom smislu, pozicija lica koja ne učestvuju u lovu, bila je u suprotnosti   s osnovom napred citirane presude Suda, u predmetu Sigurður A. Sigurjónsson,   zbog činjenice da je članstvo po automatizmu ACCA predstavljalo posledicu a   ne preduslov prenosa prava na zemljištu, dok je u predmetu protiv Islanda, to   bio nužan uslov za nastavak bavljenja delatnošću.   111. Sud smatra da razlikovanje koje je Država težila da uspostavi, između   obaveze vlasnika imanja da prenese svoja prava na zemljištu, te njegove obaveze,   kao fizičkog lica, da se priključi udruženju protiv svoje volje, izgleda veštački.   Trebalo bi naglasiti da je Francuski parlament odlučio da obezbedi obavezan pre-   nos prava na lov na zemljištu putem obavezujućeg članstva u udruženju, koje je   odgovorno za upravljanje ovako udruženim imanjima. Upravo je prigovor pro-   tiv pravnog mehanizma udruženja, to što čini suštinu ovog predmeta u odnosu   na pravo udruživanja obrazloženog članom 11 Konvencije, budući da je pitanje   obaveznog prenosa prava na lov stvar koja spada u domen prava na neometano   uživanje imovine, kako je zajemčeno članom 1 Protokola br. 1.   112. Sud ponovo naglašava da u procenjivanju neophodnosti datih   mera čitav niz, načela mora biti uzet u razmatranje. Termin „neophodne“ ne   obezbeđuje fleksibilnost poput izraza „korisan“ ili „poželjan“. Takođe, pluralizam,   tolerancija i slobodoumlje obeležja su „demokratskog društva“. Iako pojedinačni   interesi moraju povremeno biti podređeni kolektivnim, demokratija ne znači   da mišljenja većine moraju uvek prevagnuti: mora se uspostaviti ravnoteža   koja obezbeđuje pravičan i prikladan odnos prema manjinama i sprečavati   zloupotrebu dominantne pozicije većine. Konačno, svako ograničavanje koje   se nameće pravima iz Konvencije mora biti srazmerno legitimnom cilju kome   se teži (vidi the Young, James i Webster v. the United Kingdom, presuda od 13.   avgusta 1981. godine, Series A No. 44, str. 25, st. 63).   113. U ovom predmetu, jedini cilj na koji se pozivala Država da bi oprav-   dala ograničavanje prava, na koje se predstavke odnose, bio je „zaštita prava   i sloboda drugih“. Kada su sama ova prava i slobode među onima koje jemči   Konvencija ili njeni protokoli, mora se prihvatiti da potreba njihove zaštite može   dovesti države u ograničavanje ostalih prava i sloboda, koja su takođe proklamo-   vana Konvencijom. Upravo je ova neprekidna težnja za uspostavljanjem ravno-   teže između osnovnih prava svakog pojedinca, ono što čini temelje „demokrat-   skog društva“. Uravnotežiti pojedinačne interese može biti teška i kontradiktorna   stvar, pa Visoke strane ugovornice moraju imati široko polje slobodne procene u   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     ovom smislu, s obzirom da su nacionalne vlasti, u principu, u boljem položaju u   odnosu na Evropski sud da procene da li postoji „hitna društvena potreba“, koja   može opravdati ograničavanje nekih prava zajemčenih Konvencijom.   Druga je stvar kada su ograničenja nametnuta pravima i slobodama koje   jemči Konvencija radi zaštite „prava i sloboda“ koja, kao takva, nisu predviđena   ovim aktom. U ovom slučaju, samo nesporni i imperativni razlozi mogu opravdati   ograničavanje uživanja prava iz Konvencije.   U ovom slučaju, Država je tvrdila postojanje potrebe zaštite i podsticanja   demokratsko učešće u lovu. Čak iako uzmemo da francusko pravo predviđa   „pravo“ i „slobodu“ na lov, Sud primećuje, kao i Upravni sud u Bordou (vidi gore   stav 32), da ova prava i slobode nisu među onima koje Konvencija zastupa, koja   pak, izričito jemči pravo i slobodu udruživanja.   114. Da bi odredio da li je bilo opravdano zahtevati od vlasnika zemljišnih   poseda koji se protive lovu da se priključe udruženju lovaca, Sud je uzeo u   razmatranje sledeće razloge.   Podnosioci se protive lovu na moralnim osnovama i Sud smatra da njiiho-   va uverenja odlikuju znatan nivo uverljivosti, međusobne povezanosti i značaja,   pa su stoga vredni poštovanja u demokratskom društvu (vidi Campbell and Co-   sans v. the United Kingdom, presuda od 25. februara 1982. godine, Series A No.   48, str. 16–17, st. 36). U skladu s tim, Sud smatra da je obaveza licima koje se   protive lovu da se priključe udruženju lovaca, može biti, prima facie, nesaglasna   s članom 11.   Štaviše, pojedinac ne uživa pravo na slobodu udruživanja, ako u stvarnosti   sloboda njegovog delanja ili izbor koji mu stoji na raspolaganju ne postoje, ili   su toliko suženi da nemaju ikakvog praktičnog značaja (vidi pomenuti predmet   Young, James i Webster v. the United Kingdom, str. 23, st. 56).   115. Nasuprot tvrdnjama Države, Sud primećuje da, podnosioci u ovom   predmetu nemaju prihvatljivu mogućnost da istupe iz članstva. Činjenica da   su njihova imanja uključena u lovna područija ACCA, te da oni ne poseduju   dovoljno veliku površinu zemljišta koja bi im omogućila pravo podnošenja   prigovora, dovoljna je da učini njihovo članstvo obaveznim.   Dalje je primećeno, da vlasnici imanja koji se suprotstavljaju lovu nisu bili   obavezni da aktivno učestvuju u radu ACCA. Iako su, doduše, postali članovi   po automatizmu, oni nisu bili u obavezi da plaćaju članarinu ili da naknade bilo   kakav gubitak koji bi udruženje moglo da trpi. Stoga, ovde nije postojao dovoljan   stepen obaveznosti, koji bi opravdao zaključak da je bilo povrede člana 11.   Sud smatra da činjenica, da su podnosioci primljeni u ACCA, iz čisto for-   malnih razloga, na osnovu njihovog statusa vlasnika imanja, ne ublažava obave-   zujuću prirodu njhovog članstva.   116. Sud dalje primećuje da je, po članu L. 222–10 Zemljišnog zakonika,   sva javna imovina, koja pripada državi, okrugu, opštini, ili je deo javnog   šumskog dobra ili pripada Francuskoj državnoj železničkoj kompaniji, izričito   izuzeta iz delokruga Verdejevog zakona (vidi gore stav 46). Drugim rečima,     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   obaveza udruživanja zemljišta radi lova, odnosi se samo na ograničen broj   vlasnika privatnih poseda, čija mišljenja uopšte nisu uzeta u obzir. Štaviše,   osnivanje ACCA, obavezno je u samo 29 od ukupno 93 okruga, u kojima se   Zakon primenjuje na teritoriji Francuske, dok od 36.200 opština u Francuskoj   samo je 851 izabrala da dobrovoljno osnuje ovakvo udruženje, uključujući, u   ovom predmetu, opštine Turtoarak i Šurnjak d’Ans u Dordonji, gde su udruženja   lovaca formirana 1977. godine. Konačno, Sud primećuje, da svaki vlasnik poseda   koji je veći od 20 hektara (60 hektara u Krezu), ili je potpuno ograđen, može   osnovano prigovarati svom članstvu u udruženju.   117. U svetlu gore navedenih razmatranja, argumenti koje je iznela Država   nisu dovoljni da bi se utvrdilo da je bilo neophodno nametati podnosiocima   članstvo u ACCA u njihovim opštinama, nasuprot njihovim ličnim uverenjima.   S obzirom na potrebu zaštite prava i sloboda drugih da uživaju demokratsko   učešće u lovu, obaveza da se priključe udruženjima lovaca, nametnuta vlasnicima   zemljišta u svakoj četvrtoj opštini u Francuskoj, ne može se smatrati srazmernom   legitmnom cilju kome se teži. Sud ne uočava zašto bi bilo neophodno udruživati   samo mala imanja, dok se veliki posedi, kako javni tako i privatni, štite od demo-   kratskog učestovanja u lovu.   Prisiliti osobu Zakonom da se priključi nekom udruženju, koje je suštinski   suprotno njegovim uverenjima da bi postao njegov član, te obavezati ga, po   osnovu članstva u istom, da prenese svoja prava na imovini, tako da odnosno   udruženje može ostvariti ciljeve koje on ne odobrava, ide dalje od onoga što je   neophodno da bi se osiguralo pravično uravnoteženje suprotstavljenih interesa,   te se ne može smatrati srazmernim cilju kome se teži. Stoga je postojala povreda   člana 11.   IV. NAVODNA POVREDA ČLANA 11 KONVENCIJE   RAZMATRANA U VEZI SA ČLANOM 14   118. Podnosioci su izjavili, iz razloga koji su već izneti u vezi s navodnom   povredom člana 1 Protokola br. 1, razmatranom u vezi sa članom 14 Konvencije,   da su bili žrtve diskriminacije, prvo po osnovu imovine,... da su veliki posednici   mogli izbeći svako ograničavanje svojih prava na udruživanje, i drugo, da lica   koja ne učestvuju u lovu, trpe ograničenja svoje slobode udruživanja koja je   nametnuo Vedejev zakon, isključivo u korist lovaca.   119. Država je odbacila ovaj argument, dok ga je Komisija prihvatila.   120. Sud smatra da ispitivanje predstavke po članu 11, razmatrano u vezi   sa članom 14, je suštinski analogno ispitivanju prethodno sprovedenom u odnosu   na član 1 Protokola br. 1, te ne vidi razlog da izmeni svoj prethodni zaključak.   Sud će se ograničiti na zapažanje da član L. 222–13 Zemljišnog zakonika zaista   stvara razliku u postupanju prema osobama u uporedivim situacijama, konkretno   vlasnicima zemlje ili prava na lov, obzirom da oni koji poseduju 20 hektara ili više   zemlje u jednoj celini, mogu izreći prigovor uključivanju svojih poseda u lovna   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     područija ACCA, tako izbegavši prinudno članstvo u udruženju, dok oni, poput   podnosilaca koji poseduju manje od 20 ili 60 hektara, isto ne mogu učiniti.   121. Sud smatra da Država nije iznela bilo kakva objektivna i razumna   opravdanja za pomenutu razliku u postupanju, koja obavezuje male posednike   da postanu članovi ACCA, ali omogućava velikim posednicima da izbegnu   prinudno članstvo, bilo da oni uživaju svoja isključiva prava na lov na svojoj   imovini ili, radije, na osnovu svojih uverenja, žele da upotrebe svoju zemlju u   cilju uspostavljanja utočišta ili prirodnog rezervata. Sud primećuje da, u prvom   slučaju ne postoji objašnjenje zašto imanja veća od 20 hektara ne moraju biti   priključena lovnim područijima ACCA ako je, prema tvdnjama koje je iznela   Država, svrha udruženja lovaca da obezbede demokratski pristup lovu.   U drugom slučaju, Sud smatra da razlika povučena između malih i velikih   vlasnika zemlje, u pogledu slobode da koriste svoju imovinu u drugačiju svrhu   od lova, nema primerenog opravdanja.   Zaključak Suda je da je postojala povreda člana 11 Konvencije u vezi sa   članom 14.   V. NAVODNE POVREDE ČLANA 9 KONVENCIJE   122. Podnosioci su izjavili da je povređena njihova sloboda misli i savesti i   pozvali su se na član 9 Konvencije, koji predviđa:   „1. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo   uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili za-   jedno s drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propo-   vedi, običajima i obredom.   2. Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim   ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu   u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi   zaštite prava i sloboda drugih.“   123. Podnosioci su izjavili da pravo zajemčeno članom 9 ne može biti sve-   deno na pravo da se neko zatvori i izoluje unutar svoje kuće ili svog imanja, bez   mogućnosti da izrazi spoljašnjim manifestacijama svoje moralne stavove. Stoga,   činjenica da su bili obavezni da tolerišu lov na svojoj zemlji, iako su oni sami bili   protivnici lova, činilo je, po njihovom mišljenju, povredu njihove slobode misli.   124. Država je dokazivala, svojim najvažnijim iskazom, da su ovi podnesci   u nesaglasnosti s odredbama Konvencije, ratione materiae, budući da uverenja   podnosilaca koja se odnose na protivljenje lovu i ekologiju nisu u pravnom do-   menu člana 9. Drugačije, Država izjavljuje da nije bilo povrede.   125. Saglasno Komisiji, Sud smatra da, u svetlu zaključaka koje je doneo   u vezi sa članom 1 Protokola br 1 i članom 11 Konvencije, razmatranih posebno   i u vezi sa članom 14, nije potrebno sprovesti posebno ispitivanje predmeta sa   stanovišta člana 9.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   VI. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE   126. Prema članu 41 Konvencije,   „[k]ada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje   pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu,   Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci“.   A. Šteta   127. Svaki od podnosilaca predstavki je zahtevao, na ime naknade, sumu   od 100.000 francuskih franaka (FRF) koja bi pokrila sve tačke odštete. Oni nisu   tražili naknadu na ime sudskih troškova i troškova zastupanja, budući da ih je,   bez naknade, zastupao g. Šaroloa tokom postupka pred telima Konvencije.   128. Na raspravi pred Sudom, Država je izjavila da, kako ne postoji ikakav   materijalni dokaz priložen koji se odnosi na navodno učinjenu materijalnu štetu,   svaki zahtev po toj tački može biti samo odbačen. U vezi s nematerijalnom šte-   tom, svaka odluka Suda, kojom se potvrđuje postojanje povrede Konvencije, po   sebi predstavlja pravično zadovoljenje.   129. Delegat komisije nije imao primedbi po ovom pitanju.   130. Sud primećuje da podnosioci nisu podneli bilo kakve dokaze koji-   ma potvrđuju svoje zahteve za naknadu materijalne štete, tako da nije adekvatno   odrediti bilo kakvu naknadu po toj tački. U vezi s nematerijalnom štetom, Sud   smatra da je, po osnovu svake povrede koja je ustanovljena, svakom od podno-   silaca nepobitno učinjena nematerijalna šteta, koju Sud procenjuje, u jednakim   iznosima, na FRF 30.000 francuskih franaka.   B. Zatezna kamata   131. Na osnovu podataka koji su na raspolaganju Sudu, zakonska zatezna   kamata koja se primenjuje u Francuskoj na dan usvajanja ove presude iznosi   3.47% godišnje.   IZ OVIH RAZLOGA, SUD   1. Odlučuje, s dvanaest glasova prema pet, da je bilo povrede člana 1   Protokola 1 razmatranog odvojeno;   2. Odlučuje, sa četrnaest glasova prema tri, da je bilo povrede člana 1   Protokola 1 razmatranog odvojeno i u vezi sa članom 14 Konvencije;   3. Odlučuje, s dvanaest glasova prema pet, da je bilo povrede člana 11   Konvencije razmatranog odvojeno;   4. Odlučuje, sa šesnaest glasova prema jedan, da je bilo povrede člana 11   Konvencije, razmatrano odvojeno i u vezi sa članom 14;   5. Odlučuje, sa šesnaest glasova prema jedan, da nije bilo neophodno   razmatrati odvojeno predmet u odnosu na član 9 Konvencije;   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     6. Odlučuje, jednoglasno, da tužena Država ima platiti svakom od devet   podnosilaca, u roku od tri meseca, po FRF 30.000 na ime nemateri-   jalne štete, na koji će se iznos, po isteku gore navedenog roka od tri   meseca, zaračunavati prosta kamata stopa od 3.47% godišnje, sve do   konačne isplate.   7. Odbacuje, jednoglasno, ostatak zahteva podnosilaca predstavki za   pravično zadovoljenje.   Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspavi u   zgradi Suda u Strazburu, 29. aprila 1999. godine.   Lucius Vildhaber   Predsednik   Mod de Ber-Bukikio   Zamenik sekretara   U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika   Suda, sledeća posebna mišljenja su u dodatku ove presude:   (a) posebno mišljenje sudije Fišbaha;   (b) delimično saglasno i delimično izdvojeno mišljenje sudije Kafliša   kome se pridružio sudija Pančiru;   (c) delimično saglasno i delimično izdvojeno mišljenje sudije Zupančiča;   (d) delimično saglasno i delimično izdvojeno mišljenje sudije Traje;   (e) izdvojeno mišljenje sudije Koste.   Parafirao L. V.   Parafirala M. B.   IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE FIŠBAHA   U VEZI SA ČLANOM 9   (prevod)   Ne slažem se s većinskim mišljenjem da nije neophodno sprovesti posebno   ispitivanje ovog predmeta sa stanovišta člana 9.   Smatram da je pitanje poštovanja sloboda misli i savesti u samoj suštini   ovog predmeta.   Mišljenja sam da uverenja u vezi sa zaštitom životne sredine i ekologijom   spadaju u domen člana 9, ako postoji saznanje šta je zaista društveno stanovište.   Ova uverenja su čvrsto u vezi s ličnošću svakog pojedinca i određuju odluke u   odnosu na način života koji neko želi da vodi.   Štaviše, nepobitno je da su pitanja zaštite životne sredine, a naročito divljih   životinja, danas predmet mnogih debata koje se vode u našim društvima.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Rekavši to, ja prilazim članu 9 sa stanovišta dva potpuno odvojena pravila.   Prvo od ovih, obrazloženo uvodnom frazom prvog stava, jemči slobodu misli,   savesti i veroispovesti u apsolutnom smislu: u principu, svako ograničavanje   koje čine Visoke strane ugovornice predstavlja kršenje Konvencije. Naredno je   obrazloženo drugom izrekom prvog stava, koji normira slobodu promene vere ili   uverenja, kao i slobodu ispoljavanja vere i uverenja: samo sloboda „ispoljavanja“   je predmet ograničenja koja su predviđena drugim stavom.   Smatram da se prvo od ovih pravila odnosi na ovaj predmet, koji – su-   štinski – pokreće sledeće pitanje: do koje mere je legitimno, u smislu člana 9   Konvencije, obavezivati lica da učestvuju u aktivnosti koja je u nesaglasnosti s   njihovim uverenjima?   Držim da se dve situacije moraju razlikovati. Ako je aktivnost koja se na-   meće nedvosmisleno u opštem interesu, može se prihvatiti da, pod određenim   okolnostima, Država ugovornica može obavezati pojedinca na učestvovanje upr-   kos njegovim uverenjima. Na primer, niko se ne može valjano pozivati na svoja   antiratna uverenja da bi odbio da plati porez, ako se deo tako prikupljenog pore-   skog prihoda koristi za budžet odbrane.   S druge strane, obavezivanje lica da učestvuju u aktivnostima koje, u   suštini služe privatnom interesu, predstavlja očiglednu povredu člana 9. Ali, to   je upravo ono što je učinjeno u ovom slučaju. Od podnosilaca se zahtevalo da   pomažu upražnjavanje „sporta“ – što je upravo izraz korišćen u Verdejevom   zakonu – u kome samo mali deo stanovništva učestvuje, a što je sve u potpunoj   suprotnosti s njihovim dubokim uverenjima.   Stoga, zaključujem da je bilo povrede člana 9.   DELIMIČNO SAGLASNO I DELIMIČNO IZDVOJENO   MIŠLJENJE SUDIJE KAFLIŠA KOME SE PRIDRUŽIO   SUDIJA PANČIRU   (prevod)   Kao i većina Sudija, smatram da je bilo povrede člana 1 Protokola br. 1   razmatrano zajedno sa članom 14 Konvencije, i člana 11, takođe u vezi sa članom   14. S druge strane, smatram da je teško tvrditi da je učinjena povreda člana 1   Protokola br. 1 ili člana 11 Konvencije, razmatranih odvojeno.   Po članu 1 Protokola br. 1, ograničavanje prava korišćenja imovine koje je   u načelu nesaglasno Konvenciji, može, međutim, biti opravdano ako je „potreb-   no da bi se regulisalo korišćenje imovine u skladu s opštim interesima“. Takođe,   mora postojati razuman odnos srazmernosti između mera koje su preduzete i   cilja kome se teži.   U ovoj stvari, Zakon koji je predmet predstavki ima tri cilja, i to, da uredi   rekreativnu aktivnost koja, ako ostane van kontrole, može predstavljati stvarnu   opasnost, da demokratizuje lov i da uspostavi sistem racionalnog i delotvornog   upravljanja brojnošću lovne divljači, čime se, takođe, obezbeđuje zaštita životne   sredine.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     Pitanja koja nastaju su da li je ograničavanje prava na imovinu, kao po-   sledica primene Verdejevog zakona, neophodno da bi se uredio lov u skladu s   opštim interesom, te da li je takvo ograničavanje u razumnoj srazmeri s ciljevi-   ma koji su gore navedeni. Razmatranje ovih pitanja nije nužno stvar ocene da li   je tužena Država mogla postići cilj kome je težila drugim sredstvima, na primer,   dajući vlastima isključivo pravo na izdavanje lovačkih dozvola, s obzirom da Dr-   žava uživa izvesno polje slobode procenjvanja.   U predmetu Mellacher and Others v. Austria, Sud je odlučio: „Zakonodav-   nac mora imati široko polje procene, kako u vezi s postojanjem problema tako   i u odnosu na mere koje se odnose na ovlašćenja regulisanja javnog interesa i u   vezi s preciznim pravilima primene ovih mera“ (vidi presudu od 19. decembra   1989. godine, Series A No. 169, str. 25–27, st 45–47). Sud stoga poštuje proce-   nu nacionalnog zakonodavstva „osim ako ta procena nije očigledno bez razu-   mnog utemeljenja“, što će reći, kada ne postoji „pravičan odnos“ između opšteg   interesa i potrebe zaštite ličnih prava, odnosno, gde ne postoji razuman odnos   srazmernosti između upotrebljenih sredstava i cilja kome se teži (ibid., p. 27, st.   48). Tačno je da se presuda u predmetu Melaher, koja takođe nosi u sebi tuma-   čenje člana 1 Protokola br. 1, odnosila na glavni stav, koji je unekoliko različit od   onoga na koji se odnosi ovaj predmet, naime, radilo se o zakonitom uređivanju   visine zakupnine na štetu stanodavaca. Međutim, načela postavljena u predmetu   Melaher su izneti veoma široko, pa su, stoga opšte primenljivi.   Sasvim je očigledno da su kriterijumu koje je Sud koristio da bi odredio da   li je, u ovom predmetu, Država povredila slobodu zajemčenu članom 1 Protokola   br. 1 – koristeći se procenom odredaba Zakona poput, „očigledno neodmeren“, te   uočenim nedostatkom „pravičnog odnosa“ i „razumnog odnosa srazmernosti“–   uključio u velikoj meri subjektivnost; teško da bi se ovo moglo učiniti drugačije.   Tako se može zauzeti stav, različit od stava većine Sudija, da nije postojala   povreda odredaba člana u pitanju, razmatranog odvojeno, zbog značaja ciljeva   kojima Verdejev zakon teži, a koji idu dalje od pukog uređivanja rekreativnih   aktivnosti, koje odlikuju privredni i ekološki aspekt, zatim na osnovu stava o   prostoru za slobodnu procenu, ostavljenom Državi u izboru sredstava kojima   se postiže cilj i konačno zbog odsustva bilo kakve očigledne nesrazmere između   postavljenog cilja i mera koje su ustanovljene da bi se cilj postigao.   Ostaje da se vidi da li je postojala povreda člana 1 Protokola br. 1 raz-   matrana u vezi sa članom 14 Konvencije, koji zabranjuje diskriminaciju. Verde-   jev zakon razlikuje velike i male vlasnike poseda. Vlasnici velikih poseda nisu   u obavezi da predaju svoja prava odobrenim ACCA, pa stoga imaju pravo da   upravljaju lovom na svojim imanjima lično, dok vlasnici malih poseda gube svo-   je isključivo pravo lova na sopstvenoj zemlji. Povrh toga, oni mesecima moraju   da tolerišu druge članove udruženja lovaca da love na njoj, što, u značajnoj meri   ide na uštrb njihovog prava na imovinu, te izaziva nesumnjivu opasnost.   Prema sudskoj praksi ovog Suda (vidi Darby v. Sweden, presuda od 23.   oktobra 1990. godine, Series A No. 187, str. 12, st. 31, i navedena sudska praksa   u ovom predmetu, vidi takođe Van Raalte v. the Netherlands, presuda od 21. fe-     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   bruara 1997. godine, Reports of Judgments and Decisions 1997–I, str. 186, st. 39   i sudsku praksu u ovom predmetu), postupanje je diskriminatorno samo ako se   ne teži „legitimnom cilju“ i ako ne postoji „razuman odnos srazmernosti izme-   đu korišćenih sredstava i cilja čijem se ostvarivanju teži“, naročito u situacijama   gde nije sigurno da bi akt diskriminacije bio uopšte koristan. Čini nam se, da je   to slučaj u ovom predmetu. Država nije zapravo dokazala da je nametnuti vid   diskriminacije uopšte koristan u svrhu postizanja cilja kome se teži. Naprotiv.   Francuski Parlament zahteva od vlasnika malih poseda da podnesu značajne   žrtve, koje ovi mogu izbeći samo uz velike teškoće. S druge strane, Parlament   prepušta samim vlasnicima velikih zemljišnih poseda brigu o brojnosti divljači,   ne ograničavajući pri tom njihovo pravo na imovinu na bilo koji način (čl. L.   222–14 Zemljišnog zakonika); dužnosti koje su im nametnute su nezahtevne i   nejasne, što tim više baca sumnju na delotvornost Zakona u celosti. Štaviše, teš-   ko je videti kako i zašto bi vlasnici imanja površine veće od 20 hektara mogli biti   delotvorniji u upravljanju svojom imovinom, dok je, navodno, suprotan slučaj, u   odnosu na manje posede. Stoga je teško dokazati da postoji razuman odnos sraz-   mernosti, u situaciji gde se značajni ustupci pružaju jednoj kategoriji vlasnika, a   drugoj uskraćuju, naročito jer diskriminatorni mehanizam ovako uspostavljen,   u krajnjem ishodu, nije efikasan u željenoj meri. Ovaj sistem bi, možda bolje   funkcionisao, kada bi se odnosio na sve vlasnike poseda, bez obzira na veličinu,   te kada bi geografski domen primene bio širi. S obzirom na odsustvo razumnog   odnosa srazmernosti između cilja kome se teži i diskriminatornog mehanizma   ustanovljenog Verdejevim zakonom, može se zaključiti, kako je Sud i učinio, da   je postojala povreda člana 1 Protokola br. 1, razmatranog u vezi sa članom 14   Konvencije.   Pitanje povrede člana 11 Konvencije se postavlja na sličan način. Ogra-   ničenja prava obrazloženih u toj odredbi, koja takođe štiti negativnu slobodu   udruživanja (vidi Sigurður A. Sigurjónsson v. Iceland, presuda od 30. juna 1993.   godine, Series A No. 264, str. 15–17, st. 35–37), su dopuštena drugim stavom   istog člana. Uprkos postojanju obaveze nekih vlasnika imanja da se priključe   ACCA, što je zaista predstavljalo ograničavanje slobode udruživanja, Država je   dokazivala da je cilj njene intervencije bio „zaštita prava i sloboda drugih“ (član   stav 2 Konvencije), te je tako ustanovljeno ograničenje legitimno.   Ciljevi koje je postavio mehanizam primene Verdejevog zakona, koji oba-   vezuje vlasnike malih imanja da se priključe ACCA, su da se demokratizuje lov,   uredi ova aktivnost i unapredi očuvanje brojnosti divljači, što sve može spadati   u domen „zaštite prava i sloboda drugih“, pomenutih u članu 11 stav 2. Stoga se   ponovo čini mogućim oceniti ovo ograničavanje koje čini Država, kao razumno   i srazmerno cilju kome se teži, što dozvoljava da se zaključi da nije postojala po-   vreda člana 11, razmatrana odvojeno.   Donevši ovaj zaklučak, međutim, čini se neophodnim istaći diskrimina-   tornu prirodu Verdejevog zakona, najpre, jer se ovaj akt ne primenjuje jednako   na sva imanja pogodna za lov, te drugo i najvažnije, da se uopšte ne primenjuje   na sve vlasnike zemlje, budući da su vlasnici krupnih poseda izuzeti. Mere koje   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     ovaj Zakon ustanovljava mogu biti opravdane, čak i iz perspektive zahteva ne-   diskriminacije, ako je cilj kome se teži Verdejevim zakonom u razumnoj sraz-   meri sa svojim posledicama. Ali, kako sam već pokušao da istaknem u vezi sa   članom 1 Protokola br. 1, te posledice su veoma neizvesne, upravo zbog diskri-   minatorne prirode mera predviđenih ovim zakonom.   Stoga sam izveo zaključak da su član 1 Protokola br. 1 i član 11 Konven-   cije bili povređeni, ali samo ako se ovi uzmu u razmatranje u vezi sa članom 14   Konvencije.   DELIMIČNO SAGLASNO I DELIMIČNO   IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE ZUPANČIČA   I Po mom mišljenju, predmet je od početka pogrešno opisan, pa je tako   glavno pitanje predmeta, koje je trebalo da bude u žiži razmatranja, rasuto u niz   posebnih pitanja. Da je ovde ova stvar definisana kao diskriminacija, lato sensu,   pitanje bi tada bilo: „Da li je Verdejev zakon diskriminatoran prema vlasnicima   imanja koji su protivnici lova, dajući lovcima izvesna, navodno, prekomerna pra-   va?“   Da bismo shvatili ovo pitanje iz prave perspektive, trebalo bi razumeti,   da je, svakako, svrha gotovo svake pravne norme – bilo da je ova naredba, za-   brana ili dozvola – da razlikuje različite kategorije pravnih subjekata. Čak i kri-   vično pravo, u ovom smislu, uspostavlja diskriminaciju između onih za koje i   dalje važi pretpostavka nevinosti i onih koji su proglašeni krivim. Svaki pravni   sistem funkcioniše na pojmovnom razlikovanju koje povlači pravne posledice   – u ustavnom, građanskom, krivičnom, upravnom, međunarodnom pravu, itd, u   svakoj grani prava. Značenje latinskog glagola discriminare je prosto razlikovati,   odnosno doživljavati različitost, itd.   Čak i u običnom govoru, reč „diskriminacija“ dobija pogrdnu konotaciju,   osim ako postoji razumno opravdanje različitog postupanja prema pojedincu11   (ili celoj kategoriji pojedinaca). Kada ovakva diferencijacija bude, usled predra-   suda ili prosto nedostatka razumnog razmišljanja, spojena upotrebom sile, govo-   rimo o samovolji, hirovitosti, nestalnosti, neregularnosti, nepredvidljivosti... Mi   intuitivno shvatamo da su ovi atributi nepomirljivi s idealom vladavine prava,   pravne države (etat de droit, Rechtsstaat), itd.   S druge strane, ideal vladavine prava pretpostavlja opštost svih zakona,   drugim rečima, njihovu jasnu i pravednu primenu (in abstracto) i njihovu   uniformnu primenu (in concreto). Razlog zašto zakoni moraju unapred     Naravno, ovakvo različito postupanje može biti ili diskriminatorno (stricto sensu) ili po-   vlašćeno. U drugom slučaju govorimo o privilegijama. Ove privilegije za jednu kategoriju   pravnih subjekata, međutim, često (kada se u konačnom zbiru, svi slučajevi anuliraju) se   suprotstavljaju interesima druge kategorije pravnih subjekata. Ono što je privilegija za jed-   ne, može biti gubitak ili šteta za druge.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   objavljeni, te apstraktni (opšti), za razliku od, na primer, leges in privos datae, leži   u navedenom.   Visok nivo pojmovne različitosti, odnosno stalnog stvaranja normativnog   razlikovanja, ono je što izdvaja razvijen pravni sistem od primitivnog. Tako se   razvijeni pravni sistemi suočavaju s osnovnom dilemom: „Kako zadržati jednakost   pred zakonom, jednaku zaštitu zakona, itd. – a neprekidno stvarati nove zakonite   razlike („diskriminacije“), nove pravne kategorije, nove klase pravnih subjekata   prema kojima će se postupatu različito...?“ Zato je suštinska kontradiktornost   svega zakonitog neprekidna oscilacija između imperativa jednakosti s jedne stra-   ne, te stalne potrebe za daljim diskriminacijama, s druge.   Budući da je dialektika u osnovi svega legalnog – stvaranje novih zakona,   ujednačenost sudske prakse, načelo stare decisis, neproizvoljna primena ovlašćenja   izvršne vlasti – gvozdeni repertoar načela zakonitosti nas, u konačnoj analizi, više   ne može snabdevati pouzdanim i definitivnim kriterijumima procene. Pravni   sistemi, sa svojim različitim modelima tumačenja pravnih normi, obezebeđuju   pripremljene kriterijume za procenu i odlučivanje. Ali, kada se postavi pitanje   da li je neki zakon kao takav diskriminatoran, na primer pred ustavnim sudom,   ovakvi kriterijumi su od malo koristi.   Moderni ustavni i vrhovni sudovi (ako su snabdeveni ovlašćenjem sudske   revizije zakona) suočavajući se sa slučajevima diskriminacije, koji nastaju jedan   za drugim, pribegavaju meta-sudijskom kriterijumu rasuđivanja, u određivanju   da li je konkretan zakon, sudska ili upravna odluka proizvoljna, konfliktna,   neopravdana, diskriminatorna, itd.   Nije potrebno naglašavati, da se ovaj kriterijum rasuđivanja može lako   pretvoriti u načelo prihvatanja nezakonitosti. Preterano razmatranje valjanosti   namera zakonodavca, može izazvati posledicu da sud koji ovako postupa prekrši   načelo uzdržanosti, odnosno neutralnosti. Ipak, stvar ne leži u uzdržanosti suda,   već u očuvanju autonomije pravnog rasuđivanja.   Kao drugi ekstrem, pojavljuje se, stidljiv, defanzivan nazadak u formalno-   pozitivistički stil pravnog formulisanja, karakterističan za nove ustavne sudove,   koji se, još uvek, nisu postavili vis-à-vis zakonodavne i izvršne grane vlasti. Ali,   kako smo gore istakli, pred sudovima najviše instance ne može postojati prost   praecepta: Ovi sudovi moraju ići dalje od pukog tumačenja konkretnih zakona,   što spada u delokrug rada opštih sudova.   Izgleda da smo mi stali na stanovište negde između ova dva ekstrema u   tumačenju Konvencije i njenog člana 14.   II   Na sreću, ipak je mnogo lakše reći šta nije razumno u odnosu na on što je-   ste. Ako bismo konkretan predmet pred nama definisali u smislu diskriminacije,   otvorilo bi se jedinstveno pitanje opravdanosti različitog postupanja prema vla-   snicima koji se protive lovu, vis-à-vis lovaca. Predmet je već dovoljno politizovan   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     od strane samih podnosilaca da bismo ovo pitanje načela postavili kao centralno   u ovoj raspravi. Vlasnici koji se protive lovu, zapravo navode da je „lobi lovaca“   u Francuskoj politički privilegovana grupa. Podnosioci dalje tvrde, gotovo ide-   ološki, da su oni, u suštini svojih principa, svim svojim bićem suprotstavljeni   ubijanju životinja kao i članstvu „pro forme“ u lokalnim ACCA.   Ono što, u izvesnoj meri, zamagljuje ovo pitanje je činjenica da podnosi-   oci u ovom predmetu zasnivaju svoj položaj (legitimatio activa), na pravu svo-   jine, ili svom vlasništvu na zemlji na joj se odigrava lov. Zamislite pak, da oni   nisu posedovali bilo kakvu zemlju, ali su protivnici načela ubijanja divljači, jer   su zastupnici prava životinja, recimo. Oni bi tada tvrdili da je zakon koji uopšte   dopušta lov kao takav, zbog sumnjivih motiva zakonodavca, bio diskriminatoran   prema njima; oni bi morali da tvrde da je takav zakon dao pravo ubijanja životi-   nja lovcima, dok je zakonodavac, neopravdano, ignorisao njihovo principijelno   protivljenje takvom „varvarskom činu“.   Da bismo stavili ovo u kontekst prethodnih razmatranja, morali bismo da   kažemo da je zakonodavac ovde uspostavio odabranu kategoriju „lovaca“, zajed-   no s njihovim navodno nerazumnim privilegijama. Na osnovu ovih nerazumnih   privilegija lovaca, oni koji se protive lovu bi tvrdili da su stavljeni u neravnopra-   van položaj, drugim rečima, diskriminisani. Oni bi dalje tvrdili da nisu postojale   razumne osnove za privilegije, s xobzirom da lov nije služio bilo kakvoj odredi-   voj društvenoj svrsi, već je bio prosto anahroni oblik nastavljanja aristokratskih   privilegija, težnja ka zadovoljstvu, itd... Oni bi tvrdili da je davanje prava na lov   – nezavisno od spone s imovinom – bilo proizvoljno, jer ne postoji racionalno   opravdanje njegovog ustanovljavanja uopšte.   U predmetu pred nama, morali bi se složiti, a fortiori, pravne privilegije   date, bez racionalnih osnova izazivaju proizvoljno nametnute neprijatnosti   (imissiones, u rimskom pravu) onima koji su, po sili zakona, obavezni da tolerišu   zakonito upražnjavanje ovih privilegija na vlastitoj zemlji. Reći da oni imaju   mogućnost da izbegnu ovu obavezu ograđivanjem svojih 20 hektara imovine,   dodalo bi uvredu učinjenoj šteti. Stoga je jasno da se mi ovde suočavamo s   diskriminacijom, per se.   III   Meni ipak, nije očigledno da lov nema bilo kave odredive društvene   svrsishodnosti ili korisnosti. Da je tako, postojale bi države u kojima je lov   striktno stavljen van zakona. Ja ne znam nijednu takvu državu. Mogao bih se   složiti, arguendo, da postoji klasa onih koji se protive lovu, koja se može osećati   diskriminisano, naročito ukoliko veruju da je lov gnusna aktivnost, koja uključuje   ubijanje nedužnih životinja.   Takođe je jasno da se stvar svodi na pitanje rasuđivanja, vel non, o lovu   kao društvenom običaju. Kako je dalje nemoguće reći, izuzev sa čisto ideološkog   stanovišta, da je lov nerazuman, Sud se nalazi u poziciji da mora odmeravati   razumnu osnovu lova s jedne strane, i neophodne immissiones koje moraju trpeti     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   oni koji se protive lovu, s druge. U pogledu jednakosti zaštite, pitanje je da li je   navedena diskriminacija racionalno povezana s legitimnim interesom zakona.   U ovom smislu, Verdejev zakon je, doduše, nespretan, odnosno može   se primetiti da, bar u nekim aspektima, nije u racionalnoj vezi s legitimnim   društvenim interesom. Ipak, postoje pozitivni aspekti Verdejevog zakona, kako   je uverljivo objasnio, u svom izdvojenom mišljenju, sudija Kosta. Moramo imati   na umu da većina problema potiče od pokušaja, koji je učinjen Verdejevim   zakonom, da se postigne pravičan kompromis između prava na lov i prava   privatnih vlasnika poseda. Ako bi se ova dva aspekta odvojila, kao što je slučaj u   mnogim državama gde vlasnici zemljišnih poseda ne stiču automatsko članstvo u   udruženjima lovaca, niti pravo ili mogućnost da sprečavaju lov na svojoj zemlji,   izvesna neumesna rešenja Verdejevog zakona uopšte ne bila potrebna. Stoga je   prilično neprikladno osuditi francusko zakonodavstvo, zato što je pokušalo da   postigne ravnotežu između prava na lov i prava privatnih vlasnika poseda – time   se izlažući prigovoru o činjenju diskriminacije. Iz ovog razloga, takođe, ja se ne   mogu pridružiti tvrdnji da je Verdejev zakon pao na proveri razumnog odnosa   prema postavljenim ciljevima.   Međutim, trebalo bi razumeti da se ocena umerenog, razumnog odnosa   diskriminacije primenjuje na društvena i ekonomska pitanja, poput odnosa lova   prema zaštiti životne sredine. Ako je pretpostavljena klasifikacija, uspostavljena   u odnosu na rasu, inostranost, nacionalno poreklo, u pitanju, primenila bi se   striktna provera, ili, drugim rečima, smatralo bi se da je Konvencija prekršena,   osim ako ne postoji uverljiv interes Države, koji se sprovodi zakonom prikladno   skrojenim da služi ovom interesu. Kada je reč o polu, vanbračnoj deci i sl. povišena   mera provere bi se imala primeniti, to jest, takav zakon bi kršio Konvenciju,   izuzev ako ovaj nije u čvrstoj vezi sa suštinski važnim interesom Države.   Doduše, postoje ocene zaštite jednakosti pred zakonom, tipično   primenjivane na ustavne žalbe pred ustavnim sudovima. Ali, jedina značajna   razlika je u tome što mi odlučujemo in concreto i inter partes, a opšti erga omnes   uticaj naše odluke biva implicitan u odlučivanju po pojedinačnim tvrdnjama.   Suštinski, problem diskriminacije je identičan.   Izuzimajući navedeno, ja se priključujem većini u stavu da nameravana   privilegija dobijanja članstva u ACCA, može određenim vlasnicima poseda biti,   privilegium odiosum, odnosno predstavljati povredu njihove slobode udruživanja   – iz čisto subjektivnih, moralnih, čak ideoloških razloga.   DELIMIČNO SAGLASNO I DELIMIČNO   IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE TRAJE   Slažem se sa sudijom Kostom, iz razloga iznetih u njegovom mišljenju,   da nije bilo povrede člana 1 Protokola br. 1, bilo razmatrano odvojeno ili u   vezi sa članom 14 Konvencije, ali se takođe slažem s mišljenjem sudije Kafliša,   u delu gde on zaključuje da je postojala povreda člana 11 Konvencije u vezi sa   članom 14.   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE KOSTE   (prevod)   1. Većina je zaključila da su postojale povrede više članova Konvencije kao   i člana 1 Protokola br. 1. Ja sam nesaglasan po svim tačkama.   2. Pored pojedinačne situacije podnosilaca predstavki, koja se svakako   mora ispitati in concreto, postoji problem, više opšte prirode, o saglasnosti fran-   cuskog zakona o lovu, konkretno Zakona od 10. jula 1964. godine, koji je poznat   kao „Verdejev zakon“, s Konvencijom i njenim protokolima, budući da niko nije   osporavao da su upravni i sudovi opšte nadležnosti, koji su doneli odluke protiv   podnosilaca, ispravno primenili pravo.   3. Povrh svega, mora se naglasiti da su predmet i posledica Verdejevog   zakona, koji se primenjivao nekih trideset pet godina, bili regulisanje lova   u Franuskoj, naročito na jugu Zemlje, gde je, usled unutrašnjeg parcelisanja   seoskih imanja i veoma velike slobode lova („opšti lov“), ovaj postao gotovo   slobodan za svakoga. To je imalo loš efekat na divljač, useve i, u konačnoj analizi,   na ceo ekosistem. Daleko od toga da je bio ograničen na zaštitu sebičnih interesa   lovaca, Verdejev zakon je težio stvarnim ciljevima u opštem interesu, konkretno,   ublažavanju posledica unutrašnjih podela imanja, sprečavanju krivolova,   podsticanju uništavanja štetočina i omogućavanju uspostavljanja rezervata za   divljač.   4. Glavno načelo ove politike u opštem interesu bilo je ustanovljavanje   opštinskih udruženja lovaca (ACCA); ova su morala biti formirana u nekim   okruzima, odnosno mogla biti, u drugim. Okruzi u kojima je postojala obaveza   uspostavljanja ACCA su oni u kojima prefekt predlaže osnivanje, uz obaveznu   saglasnost saveta okruga, koji sačinjavaju predstavnici naroda, izabrani po op-   štem, neposrednom pravu glasa; u okruzima gde se primenjuje načelo dobro-   voljnog uspostavljanja ACCA, ova ne moraju biti formirana, osim ako kvalifiko-   vana većina vlasnika imanja, (koji čine kvalifikovanu većinu teritorije opštine),   ne odluče suprotno. Zakonodavac se ne može, po mom mišljenju, kriviti za is-   poljavanje svog dvostrukog interesa za demokratiju, na nivou okruga i opštine,   stoga činjenica da na tek skoro trećini od ukupnog broj opština postoji formi-   rano udruženje lovaca, ni u jednom smislu ne znači da Verdejev zakon ne služi   opštem interesu. Štaviše, okruzi u kojima se upražnjavao lov uopšte nisu bile po-   granične, zapravo daleko od toga. U industrijskom i postindustrijskom društvu,   opštine gde je lov uopšte zamisliv, ili gde bi imao ikakav smisao, ne uključuju   bilo šta poput gradova, pa čak i sela.   5. Povrh toga, glavni smisao ovih ACCA, a to je u stvari srce ovog   problema, je upravljanje lovnim područjima koja su dovoljne veličine, nastale   udruživanjem imanja vlasnika zemljišta s tertorije opštine (isključivo u svrhu   lova, razume se).   6. Neophodno je istaći potrebu organizovanja lova u javnom interesu, kako   zbog toga što je ona prilično zanemarena u ovom predmetu, tako i zbog toga   što sudska praksa ovog Suda, legitimno, dodeljuje veliki značaj javnom interesu,     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   naročito u svrhu primene članova na koji su se pozvali podnosioci predstavki.   Zapravo, dva glavna problema koja nastaju u ovom predmetu su ograničavanje   prava svojine i povreda negativnog prava na slobodu udruživanja, u oba slučaja   u odnosu na potrebu regulisanja lova u opštem interesu.   7. U vezi s pravom na imovinu, Sud je, sledeći jezik i duh člana 1 Proto-   kola br. 1, posebno drugog stava ovog člana, oduvek prihvatao da Države imaju   pravo „da primenjuju zakone koje smatraju potrebnim da bi regulisale korišće-   nje imovine u skladu s opštim interesom“.   Po mom mišljenju, to je upravo ono što je Francuska učinila. Verdejev   zakon podrazumeva da su vlasnici zemlje udruženi u ACCA, čak i oni koji ne   učestvuju u lovu lično, pa i oni koji se protive lovu, saglasni, nolentes volentes,   da dopuste lovcima pristup njihovoj zemlji i lov na njoj, ne u cilju upražnjava-   nja sporta, već radi učešća u istinskom poslu od opšteg interesa (iako ponašanje   izvesnih pojedinačnih lovaca, na žalost, učini da navedeno izgubimo iz vida).   8. Doduše, Sud je dosledno zahtevao da ograničavanje prava korišćenja   imovine bude u razumnoj srazmeri i ravnoteži koja se mora zadržati, između   opšteg interesa i osnovnih prava.   9. Moj stav je, međutim, da upravo ova ravnoteža nije bila poremećena u   ovom predmetu. Od tri atributa prava svojine, samo jedno – usus je trpelo neka   ograničenja, abusus nije, niti je ikakva ograničenja trpeo fructus– što verovatno   nema bilo kakvog značaja za podnosioce, koji se svim svojim bićem protive bilo   kakvom obliku lova – budući da Verdejev zakon stvara mogućnost za plaćanje   naknade vlasnicima, po osnovu izmakle dobiti koja je nastala lišavanjem izvora   prihoda koje su uživali pre osnivanja ACCA. Čak i samo ograničavanje ususa nije   ni opšte, ni apsolutno. Ograničeno je godišnjim sezonama lova (čak i tada lovci,   koji su uključeni u nešto što je za njih hobi, teško mogu loviti svakog dana) i   zabranom lova u poluprečniku od 150 metara od bilo čijeg prebivališta, odnosno   stambenog objekta, (što predstavlja površinu od 7 hektara, radi poređenja sa,   kao što ćemo videti, najčešće zahtevanim pragom od 20 hektara). Postoje i   drugi načini za one koji se protive lovu da „zaštite“ svoju zemlju (ograditi je   neprekidnom, neprobojnom ogradom, podneti prigovor ako površina zemljišta   prelazi zahtevani prag, obezbediti kroz kolektivnu demokratsku akciju da   formiranje ACCA ne dobije podršku većine u savetu okruga, ili kvalifikovanu   većinu unutar opštine, itd.). Priznajem da su ove mogućnosti često više formalne   nego stvarne, jer je ograda skupa, na primer, ali ne bi bilo ispravno ne pomenuti   ih. U svakom slučaju, one odražavaju nepobitnu brigu na strani Parlamenta.   10. Kada bi trebalo uravnotežiti opšti interes i izvesno ograničavanje prava   svojine, ne nalazim da drugi tas na vagi ima veću težinu od prvog, osim ako se   ne podlegne iskušenju davanja božjih svojstava pravu svojine, što bi, po mom   mišljenju, bilo pogrešno. Mi ne bismo smeli učiniti gradsko planiranje, regional-   ni razvoj, javne radove, ukrupnjavanje imanja i slično, nemogućim. Neko može   biti potpuno privržen slobodi i vladavini prava – kao što su utemeljivači Kon-   vencije bili – a da ne čini pojedinačne slobode apsolutnim ili da isključi opšti   interes iz vladavine prava – što, očigledno nije bila namera onih koji su pisali   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     Konvenciju. U vezi s lovom, oblašću u kojoj bi svakoj državi trebalo ostaviti ši-   roko polje procene, gde mnoge evropske države imaju zakone koji ograničavaju   pravo svojine u cilju primenjivanja politike lova, čini mi se da Sud ide individua-   lističkim pravcem, koji će primenu ove vrste politike učiniti teško sprovodivom.   U svakom slučaju, teško mi je da prhvatim da je u ovom predmetu bilo povrede   člana 1 Protokola br. 1.   11. Drugi problem se odnosi na slobodu udruživanja, konkretnije ono   što se naziva negativnom slobodom udruživanja. Za razliku od Univerzalne   deklaracije (član 20), Konvencija ne propisuje izričito pravilo da „niko ne može   biti obavezan na pripadnost nekoj asocijaciji“ ali, Sud ju je izveo, vrlo legitimno,   na peremptoran način, iako ne bez uslova (vidi Young, James and Webster v.   United Kingdom, presuda od 13. avgusta 1981. godine, Series A No. 44).   12. Međutim, ako prihvatimo da član 1 Protokola br. 1 nije prekršen   primenom Verdejevog zakona prema podnosiocima, nije teško prihvatiiti da,   takođe, nije postojala povreda člana 11 Konvencije.   13. Doduše, ljudi u položaju podnosilaca, smatraju sebe, de plano,   članovima udruženja, čije postojanje i svrhu ne odobravaju, kao stvar principa.   Ali ova udruženja su posebne vrste, što stavlja ovu stvar, u velikoj meri, u   perspektivu.   14. Kao prvo, ova udruženja, koja je Parlament klasifikovao kao takva i   predvideo da ona da budu podvrgnuta Zakonu od 1. jula 1901. godine, veoma   su slična javnopravnim pravnim licima. Njihov cilj je propisan Verdejevim za-   konom. Ona moraju biti odobrena aktom upravnih vlasti. Može postojati samo   jedno u datoj opštini. Ona ne mogu biti slobodno uspostavljena. Njihovi statuti   sadržavaju obavezujuće odredbe. Od ovih udruženja se zahteva da formiraju re-   zervate za divljač određene minimalne površine propisane Zakonom. Prefekti   vrše nadzor nad njima i imaju pravo odobravanja njihovih statuta, unutrašnjih   pravila postupka, kao i pravila kojima se uređuje lov. Oni mogu raspustiti izabra-   ne izvršne odbore ovih tela i zameniti ih imenovanim rukovodećim odborima.   Ukratko, Sud je mogao zauzeti stanovište da ovo nisu udruženja u smislu zna-   čenja koje predviđa član 11, već javnopravne institucije, koje teže cilju od opšteg   interesa, uprkos njihovoj klasifikaciji u domaćem pravu; ovo bi podrazumevalo   zaključak da je član 11 neprimenljiv. Postoje precedenti za ovakav pristup; ali,   odgovor na ovo pitanje je subjektivne prirode, tako da ovo razmatranje ostaje   bez posledica. Većina je, tako (ne bez izvesnih ubedljivih argumenata), dala od-   lučujući značaj klasifikaciji kojom je Parlament ustanovio ACCA, i u skladu s   tim, prihvatila da se na ova odnosi član 11.   15. Drugo, iako lica poput podnosilaca mogu smatrati sebe članovima   ACCA protiv svoje volje, oni imaju prava koja se odnose na sve članove, naro-   čito pravo da utiču na odluke udruženja lovaca, bez obaveza, koje se zauzvrat   postavljaju u ovakvim slučajevima; kao članovi po automatizmu ne moraju da   plaćaju članarinu i nisu u obavezi da plate naknadu za bilo kakav gubitak koji bi   udruženje moglo da pretrpeti. Ako je prihvaćeno da, u skladu sa članom 11 stav   2, ograničenja mogu biti postavljena pravu na slobodu udruživanja – uključujući     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   i negativno pravo – naročito u cilju zaštite prava i sloboda drugih, ograničenja   sprovedena Verdejevim zakonom, u odnosu na negativno pravo slobode udruži-   vanja vlasnika zemlje koji ne učestvuju u lovu ili se suprotstavljaju lovu, ne mogu   se smatrati nesrazmernim, pogotovu imajući u vidu polje slobodne procene koje   bi državi trebalo ostaviti.   16. Kao treće, zapravo, stvarno ograničenje kojim Verdejev zakon delu-   je na prava i slobode zajemčene Konvencijom odnosi se na pravo na imovinu.   Udruženja su zapravo samo pravni mehanizam sekundarnog značaja u krajnjoj   analizi, radi uključivanja zemljišnih parcela u opštinska ili međuopštinska lov-   na područija. Ono što uznemirava podnosioce predstavki nije činjenica da su   članovi ACCA, već to što vide lovce i njihove pse na svojoj zemlji. Štaviše, Sud   je bio u pravu uzevši u razmatranje najpre član 1 Protokola br. 1. S obzirom na   moja izneta razmatranja da nije bilo povrede člana 1 Protokola br. 1, sa svoje   strane, ne mogu doneti zaključak o postojanju povrede člana 11 Konvencije.   17. Međutim, ako prava zajemčena članom 11 Konvencije i članom 1 Pro-   tokola br. 1, razmatrana odvojeno, nisu bila povređena, nužno ne sledi da nije   bilo prekršaja ovih odredbi u vezi sa članom 14. Drugim rečima, može postojati   treći problem u vezi s diskriminacijom. Štaviše, neke sudije su bile osetljivije na   ovaj aspekt predmeta (vidi konkretno delimično saglasno i delimično izdvojeno   mišljenje sudije Kafliša).   18. Ne delim ovo mišljenje, takođe. U odnosu na pravo na imovinu, pita-   nje je da li je razlikovanje između malih zemljišnih poseda (obično manjih od   hektara, u nekim okruzima manjih od 40 ili 60) i velikih poseda, razumno   opravdano. Verujem da jeste. Parlament nije imao nameru kažnjavanja „malih“   vlasnika zemlje i favorizovanja „velikih“, koja u svakom slučaju ne bi bila mu-   dra politika sa stanovišta birača (dok je Verdejev zakon do sada preživeo devet   uzastopnih parlamentarnih saziva!). Njegova briga je bila kako da obezbedi – u   opštem interesu – stvaranje lovnih područija dovoljne veličine da bi bila održiva   (divljač svakako ne poštuje granice imovine). Stoga je bilo neophodo postaviti   razuman prag. Kao sva takva rešenja, prag o kome je reč ima proizvoljan as-   pekt, ali ono što je bitno je razlikovanje između onih koji su obavezni da ostave   svoju zemlju „otvorenom“ (izuzev ako je ograde) i onih koji mogu ovo odbiti,   što ima biti saglasnosno s Konvencijom. Da bi se ovaj uslov ispunio, ne može   biti zasnovan na imovini, na primer (čl. 14); ali to nije slučaj, bilo u skladu s   namerom Parlamenta ili zbog činjenice da ne postoji bilo kakva međuzavisnost   između minimalne površine i vrednosti zemlje (vidi na primer James and Others   v. United Kingdom, presuda od 21. februara 1986. godine, Series A No. 98). Ta-   kođe, mora postojati razuman odnos srazmere između upotrebljenih sredstava   i cilja čijem se ostvarivanju teži (vidi Darby v. Sweden, presuda od 23. oktobra   1990. godine, Series A No. 187). Ali upotrebljena sredstva (prag) srazmerna su   legitimnom cilju kome se teži, kako nam pokazuju primeri mnogih evropskih   zemalja koje primenjuju ovakav prag, u istu svrhu. U vezi s diskriminacijom koja   navodno počiva u činjenici da se prema vlasnicima malih zemljišnih poseda po-   stupalo različito od jedne opštine do druge, zavisno od toga da li postoji ACCA,   Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske     svojstveno je prirodi Zakona, koji je u težnji da primeni demokratska načela bio   zamišljen ne da „nameće odozgo“ već da „organizuje odozdo“. Ova mera opreza   potpuno je legitimna u oblasti kao što je lov, čiji su emotivni i katkada strastveni   elementi upravo ilustrovani u ovom predmetu, te se ne može, bez paradoksa,   upotrebiti kao oružje protiv onih koji su je preduzeli.   19. Rekavši ovo, mogu biti vrlo kratak u vezi s pravom slobode   udruživanja. Obzirom da smatram članstvo u ACCA drugorazrednom stvari,   vis-à-vis pitanja korišćenja imovine, nalazim da bi bilo još teže prepoznati   povredu članova 14 i 11, razmatranih zajedno, nego povredu člana 1 Protokola   br. 1, u vezi sa članom 14.   20. Ograničiću svoje konačne primedbe na zapažanje da bi Sud svojom   presudom trebalo da obaveže Državu i Parlament, da razmotre Zakon koji je do-   net 1964. godine. Na kraju, to je verovatno pozitivna stvar, s obzirom da propisi   u ovoj oblasti zavise toliko od savremenih društvenih shvatanja, a očigledno je   da se društvo promenilo i da društvena ravnoteža 1999. godine – između ekolo-   ga i lovaca, na primer – nije onakva kakva je bila pre trideset pet godina. Može   se, s pravom postaviti pitanje kakav bi zakon trebalo da bude usvojen, da bi bio   usaglašen sa zahtevima Suda. Da parafraziram predmet Mellacher and Others v.   Austria, presuda od 19. decembra 1989. godine, (Series A No. 169, konkretno   st. 45 i 48, na str. 25 i 26), što je presuda Suda [koji je tada12 većao] u plenumu,   zakonodavstvo će morati da zasniva svoj sud prema tome šta je na razumnoj   osnovi opšti interes, te upotrebi sredstva, koja su u razumnoj srazmeri s ciljevi-   ma kojima teži. To neće biti lako ostvariti, ali je svakako moguće...     Pre stupanja na snagu Protokola br. 11 a u skladu s tadašnji pravilom 50 Poslovnika Suda   veće je u određenim okolnostima moglo ustupiti predmet na razmatranje plenarnom sa-   stavu Suda. Nakon stupanja na snagu pomenutog protokola postoji mogućnost ustupanja   nadležnosti Velikom veću, koje ne veća u plenumu, već ga čini 17 sudija (prim. ur.).