28957/95

PREDMET KRISTIN GUDVIN protiv UJEDINJENOG   KRALJEVSTVA   (Predstavka br. 28957/95)   PRESUDA   Strazbur, 11. jula 2002. godine   Ova presuda je pravosnažna ali može da bude predmet redaktorskih   izmena.   U predmetu Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva,   Evropski sud za ljudska prava, zasedajući u Velikom veću, u sledećem   sastavu:   g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik,   g. Ž. P. KOSTA (J.-P. COSTA),   ser Nikolas BRACA (Nicolas BRATZA),   gđa E. PAM (PALM),   g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),   g. R. TIRMEN (TÜRMEN),   gđa F. TULKENS (TULKENS),   g. K. JUNGVIRT (JUNGWIERT),   g. M. FIŠBAH (FISCHBACH),   g. V. BUTKEVIČ (V. BUTKEVYCH),   gđa N. VAJIĆ,   g. J. HEDIGAN (HADIGAN),   gđa H. S. GRIV (GREVE),   g. A. B. BAKA (BAKA),   g. K. TRAJA (TRAJA),   g. M. UGREHELIDZE (UGREKHELIDZE),   gđa A. MULARONI (MULARONI), sudije,   kao i g. P. Dž. MAHONI (MAHONEY), sekretar,   nakon većanja na zatvorenim sednicama, 20. marta i 3. jula 2002,   izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:   POSTUPAK   1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 28957/95) protiv   Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, koju je, na osnovu   nekadašnjeg člana 25 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   daljem tekstu: Konvencija), državljanka Ujedinjenog Kraljevstva, gđa Kristin   Gudvin (Christine Goodwin) (u daljem tekstu: podnositeljka predstavke) podnela   Evropskoj komisiji za ljudska prava (u daljem tekstu: Komisija), 5. juna 1995.   2. Podnositeljku predstavke, kojoj je dodeljena pravna pomoć, zastupali   su Bajndman i partneri, advokati1 iz Londona. Ujedinjeno Kraljevstvo (u daljem   tekstu: Država) zastupao je zastupnik, g. D. Volton (D. Walton), službenik Mini-   starstva spoljnih poslova i Komonvelta, iz Londona.   3. Podnositeljka predstavke tvrdila je da je došlo do povrede članova 8, 12,   i 14 Konvencije u pogledu pravnog statusa transseksualaca u Ujedinjenom   Kraljevstvu, a naročito u pogledu postupanja prema njima u oblasti zapošljavanja,   socijalne zaštite, penzija i braka.   4. Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 1. decembra 1997. i   prosledila je Sudu 1. novembra 1999. u skladu sa članom 5 stav 3, druga reče-   nica, Protokola br. 11 uz Konvenciju, pošto Komisija nije okončala razmatranje   predmeta do tog datuma.   5. Predstavka je dodeljena Trećem odeljenju Suda (pravilo 52, st. 1   Poslovnika Suda).   6. Podnositeljka predstavke i Država dostavili su svoje podneske o suštini   spora (pravilo 59, st. 1).   7. Veće tog odeljenja, koje su činile sledeće sudije: g. Ž. P. Kosta, g. V.   Furman (W. Fuhrmann), g. P. Kuris (P. Kűr i s), gđa F. Tulkens, g. K. Jungvirt,   ser Nikolas Braca i g. K. Traja, kao i gđa S. Dole (S. Dollé), sekretar odeljenja,   ustupilo je nadležnost Velikom veću 11. septembra 2001, pri čemu nijedna strana   nije imala prigovor na ustupanje nadležnosti (član 30 Konvencije i pravilo 72).   8. Sastav Velikog veća određen je u skladu s članom 27 stavovi 2 i 3 Kon-   vencije i pravilom 24 Poslovnika Suda. Predsednik Suda doneo je odluku da se, u   interesu ispravnog postupanja, predmet dodeli Velikom veću koje je obrazovano   radi održavanja rasprave u predmetu I. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (I. v. the   United Kingdom) (predstavka br. 25680/94) (pravila 24, 43, st. 2, kao i pravilo   71).   9. Podnositeljka predstavke i Država dostavili su svoje podneske o suštini   spora. Takođe su dostavljeni komentari trećeg lica, Libertija (Liberty), kome je   predsednik Suda dao dozvolu da podnese pisani podnesak (čl. 36 st. 2 Konven-   cije i pravilo 61, st. 3).   10. Rasprava po ovom predmetu, kao i po predmetu I. protiv Ujedinjenog   Kraljevstva, (br. 25680/94), održana je u Sudu u Strazburu 20. marta 2002. godine   (pravilo 59, st. 2).   Pred Sudom su se pojavili:   (a) u ime Države:   g. D. Volton (Walton),   g. Rabinder Sing (Singh),   zastupnik,   advokat,   Solicitor – advokati bez prava zastupanja pred sudovima u UK (prim. prev.).   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     g. Dž. Stron (J. Strachan),   g. K. Lojd (C. Lloyd),   gđa A. Poik (Powick),   gđa S. Ajza (Eisa)   advokat,   savetnici;   (b) u ime podnositeljke predstavke:   (c) gđa L. Koks (Cox), Q. C.,2   g. T. Ajk (Eicke),   gđa Dž. Sorab (J. Sohrab),   advokat,   advokat,   advokat.3   Raspravi je prisustvovala i podnositeljka predstavke.   Sud je saslušao obraćanje gđe Koks i g. Rabindera Singa.   11. Gđu Caca-Nikolovsku (Tsatsa-Nikolovska) i g. Zagrebelskog (Zagrebel-   sky), koji nisu mogli da učestvuju u daljem razmatranju predmeta, zamenili su   gđa Mularoni i g. Kafliš, 3. jula 2002.   ČINJENICE   I. OKOLNOSTI PREDMETA   12. Podnositeljka predstavke je državljanka Ujedinjenog Kraljevstva,   rođena 1937, i transseksualac koji je putem operacije promenio pol iz muškog   u ženski.   13. Podnositeljka predstavke je od ranog detinjstva imala običaj da se obla-   či kao žena i podvrgla se terapiji averzije u periodu od 1963. do 1964. Sredinom   šezdesetih, postavljena joj je dijagnoza da je transseksualac. Iako je sklopila brak   sa ženom, s kojom ima četvoro dece, bila je ubeđena da „pol kojem mentalno   pripada“ ne odgovara njenom fizičkom polu. Od tog trenutka, pa sve do 1984,   ona se za odlazak na posao oblačila kao muškarac, dok se u slobodno vreme   oblačila kao žena. Januara 1985, podnositeljka predstavke započela je ozbiljno   lečenje, odlazeći svaka tri meseca u Kliniku za polni identitet bolnice Čering   Kros na tretmane koji su podrazumevali redovne konsultacije s psihijatrom, a   povremeno i s psihologom. Prepisana joj je hormonska terapija i počela je da   pohađa časove doterivanja i glasovne vežbe. Otada je u potpunosti živela kao   žena. Oktobra 1986, podvrgla se operaciji skraćivanja glasnih žica. Avgusta 1987,   stavljena je na listu čekanja za operaciju promene pola. Operacija promene pola   obavljena je u jednoj državnoj bolnici 1990. godine. Njeno lečenje i operaciju   obezbedila je i finansirala Nacionalna zdravstvena služba.   14. Podnositeljka predstavke razvela se od bivše supruge, nije navedeno   kog datuma, ali su deca nastavila da joj pružaju ljubav i podršku.   Q. C. (Queen’s Council) – savetnik Krune je počasna titula koja se u UK dodeljuje istaku-   nutim predstavnicima advokatske profesije (prim. prev.).   Vidi napomenu 1.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   15. Podnositeljka predstavke tvrdi da su je, u periodu od 1990. do   1992, kolege na poslu seksualno uznemiravale. Pokušala je da pred Sudom za   radne sporove dobije spor zbog seksualnog uznemiravanja, ali je tvrdila da   u tome nije uspela jer se, u očima zakona, tretira kao muškarac. Ovu odluku   nije osporila ulaganjem žalbe Drugostepenom sudu za radne sporove. Nakon   toga, podnositeljka predstavke otpuštena je s posla iz razloga vezanih za njeno   zdravstveno stanje, ali ona tvrdi da je pravi razlog bio taj što je transseksualac.   16. Podnositeljka predstavke je 1996. godine počela da radi kod novog   poslodavca i od nje je zatraženo da dostavi svoj broj socijalnog osiguranja (u   daljem tekstu: SO). Strahovala je da će novi poslodavac na taj način moći da   dođe do podataka o njoj, pošto će, kad dobije taj broj, biti u prilici da sazna   ko su njeni bivši poslodavci i da od njih dobije informacije. Iako je od Službe   za socijalnu zaštitu (u daljem tekstu: SSZ) zatražila novi broj SO, njen zahtev   je odbijen, pa je na kraju novom poslodavcu dala svoj broj SO. Podnositeljka   predstavke tvrdi da je novi poslodavac sada otkrio njen identitet jer je počela da   ima probleme na poslu. Kolege su prestale da razgovaraju s njom i rečeno joj je   da je svi ogovaraju iza leđa.   17. Agencija SSZ za doprinose obavestila je podnositeljku predstavke da   pravo na državnu penziju neće moći da stekne s navršenih 60 godina života,   što je starosna granica za sticanje tog prava za žene u Ujedinjenom Kraljevstvu.   Aprila 1997, SSZ je obavestio podnositeljku predstavke da će njeni doprinosi za   penziju i dalje morati da se uplaćuju sve dok ne navrši 65 godina – što je starosna   granica za sticanje tog prava za muškarce – odnosno do aprila 2002. Stoga se,   23. aprila 1997, ona obavezala da će SSZ direktno uplaćivati doprinose za SO,   koje bi poslodavac inače odbijao od njene zarade, kao u slučaju svih zaposlenih   muškaraca. U svetlu ove obaveze, Agencija SSZ je za doprinose, 2. maja 1997,   podnositeljki predstavke izdala potvrdu na obrascu CF 384 o oslobađanju od   plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje po osnovu godina života (vidi   relevantno domaće pravo i praksu u daljem tekstu).   18. Dosije podnositeljke predstavke u SSZ označen je kao „osetljiv“   kako bi se obezbedilo da njenom dosijeu može da pristupi isključivo službenik   određenog ranga. To je u praksi značilo da je podnositeljka predstavke morala   posebno da zakazuje posete, čak i za najtrivijalnije stvari, kao i da nije mogla   direktno da se obrati lokalnoj ispostavi niti da dobije informacije preko telefona.   U njenom kartonu, ona se i dalje vodi kao osoba muškog pola i, uprkos   „posebnim procedurama“, od SSZ dobija dopise adresirane na njeno muško ime   koje je dobila po rođenju.   19. Podnositeljka predstavke je u više navrata izjavila da je morala da   bira između toga da li da pokaže svoj izvod iz matične knjige rođenih ili da se   odrekne izvesnih pogodnosti za koje je bilo potrebno dostaviti izvod iz matične   knjige rođenih. Konkretno, ona nije iskoristila kredit koji je bio uslovljen   životnim osiguranjem, ponudu za obnovu hipoteke, kao ni pravo na naknadu   za ogrev od strane SSZ. Isto tako, podnositeljka predstavke i dalje ima obavezu   da plaća skuplje premije za osiguranje vozila, koje važe za muškarce. Ona takođe   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     nije mogla da smogne snage da policiji prijavi da joj je ukradeno 200 funti jer se   plašila da će se u toku istrage od nje tražiti da otkrije svoj identitet.   II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA   A. Imena   20. Prema engleskom pravu, lice ima pravo da uzme lična imena ili prezime   koje želi. Ta imena su važeća u svrhu identifikacije i mogu se koristiti u pasošima,   vozačkim dozvolama, zdravstvenim knjižicama i potvrdama o osiguranju, itd.   Nova imena upisuju se i u birački spisak.   B. Brak i definicija pola u domaćem pravu   21. Prema engleskom pravu, brak je definisan kao dobrovoljna zajednica   muškarca i žene. U predmetu Corbett v. Corbett ([1971] Probate Reports 83),   sudija Ormrod (Ormrod) doneo je odluku da se, u tu svrhu, pol utvrđuje na   osnovu analize hromozoma, gonada i polnih organa ako se njihovi rezultati   poklapaju, bez obzira na eventualni hirurški zahvat. Ovakvo korišćenje bioloških   kriterijuma za utvrđivanje pola odobrio je Žalbeni sud u predmetu R. v. Tan   ([1983], Queen’s Bench Reports 1053) i ono je dobilo širu primenu nakon što   je sud zaključio da je osoba koja je rođena kao muškarac propisno osuđena u   skladu sa zakonskom odredbom kojom je predviđeno kažnjavanje muškaraca   koji žive od prostitucije, bez obzira na to što je optuženi bio podvrgnut terapiji   promene pola.   22. Prema članu 11 (b) Zakona o bračnim sporovima iz 1973, svaki brak   u kojem supružnici nisu muškarac i žena smatra se nevažećim. Za utvrđivanje   pola supružnika koristi se analiza koja je propisana u prethodno navedenom   predmetu Corbett v. Corbett. Prema toj istoj odluci, brak između muškarca i   transseksualca koji je od muškarca postao žena takođe bi mogao da se poništi   na osnovu argumenta da transseksualac ne može da ispunjava bračne dužnosti u   smislu normalnih i potpunih seksualnih odnosa (obiter per sudije Ormroda).   Ova odluka potkrepljena je članom 12 (a) Zakona o bračnim sporovima   iz 1973, prema kojem je moguće poništiti brak koji nije konzumiran zbog toga   što jedan od supružnika ne može da ispunjava bračne dužnosti. U članu 13 (1)   tog zakona propisano je da sud ne sme da donese rešenje o poništenju braka   ako se uveri da je tužitelj znao da brak može da se poništi, ali je naveo tuženog   da poveruje da neće tražiti poništenje braka, kao i ako se uveri da bi donošenje   takvog rešenja bilo nepravično.   C. Izvodi iz matične knjige rođenih   23. Upis u matične knjige rođenih uređen je Zakonom o upisu u matične   knjige rođenih i umrlih iz 1953. godine (u daljem tekstu: Zakon iz 1953). U   članu 1 (1) tog zakona propisano je da rođenje svakog deteta mora da evidentira   matičar zadužen za upis rođenih i umrlih na području na kojem je dete rođeno.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Smatra se da upis predstavlja evidenciju o činjeničnom stanju u trenutku rođenja.   Shodno tome, izvod iz matične knjige rođenih predstavlja dokument koji ne   otkriva trenutni identitet lica, već istorijske činjenice.   24. U izvod iz matične knjige rođenih mora da se upiše pol deteta. Ovim   zakonom nisu definisani kriterijumi za utvrđivanje pola deteta u trenutku   rođenja. Prema praksi matičara, koriste se isključivo biološki kriterijumi (analiza   hromozoma, gonada i polnih organa), kako je propisao sudija Ormrod u   prethodno navedenom predmetu Corbett v. Corbett.   25. Zakonom iz 1953. predviđena je mogućnost ispravke administrativnih   ili materijalnih grešaka od strane matičara. Zvaničan stav je da izmena i dopuna   podataka može da se izvrši isključivo ako je greška napravljena prilikom upisa   rođenja deteta u matičnu knjigu rođenih. To što u kasnijem životu može da se   ispostavi da „psihološki“ pol neke osobe nije u skladu s biološkim kriterijumima   ne smatra se da ukazuje na materijalnu grešku napravljenu prilikom prvobitnog   upisa u matičnu knjigu rođenih. Samo u slučajevima kada je očigledan i fenotipski   pol pogrešno utvrđen ili kada se biološki kriterijumi ne poklapaju, može da se   unese izmena u prvobitni upis. U tu svrhu je neophodno dostaviti medicinske   dokaze o tome da je prvobitni upis bio netačan. Ne prihvata se da je napravljena   greška prilikom upisa u matičnu knjigu rođenih kod osobe koja se podvrgne   terapiji lekovima i hirurškom zahvatu koji će joj omogućiti da preuzme ulogu   suprotnog pola.   26. Država ukazuje da se glavni matičar ne zalaže za upotrebu izvoda iz   matične knjige rođenih u svrhu identifikacije, tako da izvodi iz matične knjige   rođenih već nekoliko godina sadrže upozorenje da oni ne predstavljaju dokaz o   identitetu lica koje ga podnosi. Međutim, na pojedincima je da odluče da li će   postupati u skladu s ovom preporukom.   D. Socijalna zaštita, zapošljavanje i penzije   27. U svrhu socijalne zaštite, socijalnog osiguranja i zapošljavanja,   transseksualac se i dalje vodi kao pripadnik onog pola koji je upisan po njegovom   odnosno njenom rođenju.   1. Socijalno osiguranje   28. U svrhu socijalnog osiguranja (u daljem tekstu: SO), SSZ sve britanske   državljane evidentira na osnovu podataka iz njihovog izvoda iz matične   knjige rođenih. Lica koja nisu britanski državljani, a žele da se prijave na SO u   Ujedinjenom Kraljevstvu, svoj identitet mogu da dokažu uz pomoć pasoša ili   lične karte ako nemaju izvod iz matične knjige rođenih.   29. Svakom licu koje se prijavi na SO SSZ dodeljuje jedinstveni broj SO.   Broj SO ima standardnu formu, sastavljenu od dva slova iza kojih slede tri para   cifara, kao i još jedno slovo. Sâm po sebi, taj broj ni na koji način ne ukazuje na   pol osiguranika niti na bilo koje druge lične podatke. Broj SO se koristi da bi se   utvrdio račun SO svakog lica (trenutno postoji približno 60 miliona pojedinačnih   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     računa SO). SSZ na taj način može da evidentira podatke o svim doprinosima   za SO koji se na račun osiguranika uplaćuju tokom njegovog života, kao i da   precizno prati obaveze, doprinose i pravo na naknade svih lica. U izuzetnim   slučajevima, licima mogu da se izdaju novi brojevi, na primer u okviru programa   za zaštitu svedoka ili zaštitu identiteta maloletnih počinilaca krivičnih dela.   30. Prema pravilu 44 Pravilnika o socijalnom osiguranju (doprinosima za   socijalno osiguranje) iz 1979, koje je doneto na osnovu ovlašćenja iz stava 8 (1)   (p) Priloga 1 uz Zakon o doprinosima za socijalno osiguranje i naknadama na   ime socijalnog osiguranja iz 1992, određena lica dužna su da se prijave za broj   SO ako im taj broj prethodno nije dodeljen.   31. Prema pravilu 45 Pravilnika iz 1979, zaposleni je dužan da svom   poslodavcu na zahtev dostavi svoj broj SO.   32. Član 112 (1) Zakona o socijalnom osiguranju iz 1992. propisuje:   „(1) Ako lice radi ostvarivanja bilo kakve naknade ili drugog vida novčane   pomoći predviđene zakonom ...[kako je utvrđeno u članu 110 Zakona]... bilo za   sebe ili za neko drugo lice, ili u bilo koju drugu svrhu u vezi s tim zakonom –   (a) dâ iskaz ili izjavu za koju zna da je lažna; ili   (b) dostavi ili pribavi, ili svesno omogući ili dozvoli da bude dostavljen ili   pribavljen bilo koji dokument ili informacija za koje zna da sadrže lažne podatke,   smatraće se krivim za krivično delo.“   33. Prema tome, na osnovu ovog člana, ako bilo koje lice dâ lažnu izjavu   da bi došlo do broja SO, to bi se smatralo krivičnim delom.   34. Svako može da odabere lično ime, prezime ili način oslovljavanja (npr.   g/gđa/gđica) koje želi radi prijavljivanja na SO pod tim imenom. Svaku izmenu   te vrste SSZ će uneti u kompjuterski dosije dotičnog lica, njegov fizički karton   i karticu s brojem SO. Međutim, politika SSZ je takva da jedno lice može da   ima samo jedan broj SO, bez obzira na eventualne promene njegovog polnog   identiteta putem nekog zahvata, kao što je operacija promene pola. Ponovlje-   nu predstavku, u kojoj je jedan transseksualac koji je od muškarca postao žena   tražio da mu se dozvoli da podnese zahtev za sudsko preispitivanje ove politike,   Žalbeni sud je odbio u predmetu R. v. Secretary of State for Social Services ex   parte Hooker (1993) (neobjavljen). Izričući presudu suda, lord sudija MekKauen   (McCowan) je (na str. 3 zapisnika) naveo sledeće:   „...pošto u praksi to nimalo neće promeniti stvari, uopšte ne smatram da je   odluka ministra nerazumna, već smatram da je savršeno razumna. Takođe bih   odbacio sugestiju da je podnositeljka žalbe s pravom očekivala da će joj novi broj   biti dodeljen iz psiholoških razloga, kada to zapravo ne bi imalo nikakvog efekta   u praksi.“   35. Podaci koji se u okviru SSZ nalaze u evidenciji o socijalnom osiguranju   poverljivi su i obično se ne daju trećim licima bez odobrenja lica na koje se   odnose. Izuzeci su mogući u slučajevima kada je u pitanju javni interes ili je   otkrivanje podataka neophodno da bi se zaštitila državna sredstva. Na osnovu   člana 123 Zakona o socijalnom osiguranju iz 1992, ako neko lice koje je zaposleno     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   u Zavodu za socijalno osiguranje neovlašćeno otkrije podatke do kojih je došlo u   toku svoje službe, takav postupak smatraće se krivičnim delom.   36. SSZ ima takvu politiku da se dosijei o licima za koje se zna da su   transseksualci obično označavaju kao osetljivi na nivou cele zemlje. Pristup ovim   podacima kontroliše rukovodstvo SSZ. Svaki odštampani dokument iz ovih   dosijea obično se upućuje poseboj službi u okviru SSZ kako bi se obezbedilo da   podaci o identitetu budu u skladu s podacima koje je dotično lice tražilo.   37. Doprinosi za socijalno osiguranje uplaćuju se tako što poslodavac od   zarade zaposlenog odbija određeni iznos, koji zatim uplaćuje Poreskoj upravi   (koja ga dalje prosleđuje SSZ). Prema trenutnoj praksi, zaposlenim ženama   poslodavci taj iznos odbijaju od plate sve dok ne navrše 60 godina, kada stiču   uslov za odlazak u penziju, dok za zaposlene muškarce to čine sve dok ne navrše   godina. SSZ sprovodi politiku prema kojoj transseksualac koji je od muškarca   postao žena, po navršenoj 60. godini života, može da na sebe preuzme obavezu da   SSZ direktno uplaćuju sve neuplaćene doprinose za socijalno osiguranje koje je   poslodavac prestao da mu odbija od zarade jer je bio uveren da je zaposleni žena.   U slučaju transseksualaca koji je od žene postao muškarac, takav zaposleni može   da od SSZ direktno traži povraćaj svih sredstava koja mu je na ime doprinosa   poslodavac odbijao od zarade nakon što je navršio 60 godina.   38. U nekim slučajevima, poslodavci će tražiti dokaz da je zaposlena,   koja je po svoj prilici žena, napunila ili će uskoro napuniti 60 godina, čime stiče   pravo da joj se od zarade više ne odbijaju doprinosi za socijalno osiguranje. Taj   dokaz može da se dostavi u vidu potvrde o oslobađanju od plaćanja doprinosa   za socijalno osiguranje po osnovu godina života (obrazac CA4180 ili CF384).   SSZ takvu potvrdu može da izda transseksualcu koji je od muškarca postao žena   ako to lice preuzme na sebe obavezu da sve doprinose za socijalno osiguranje   uplaćuje direktno SSZ.   2. Državne penzije   39. Prema trenutnoj praksi, transseksualac koji je od muškarca postao   žena pravo na državnu penziju stiče kad navrši 65 godina života, što je uslov za   odlazak u starosnu penziju koji važi za muškarce, a ne s navršenih 60 godina, što   je uslov za žene. Punu penziju moći će da dobija samo ako je doprinose uplaćivao   godine, a ne 39 godina, koliko žene moraju da ih uplaćuju.   40. U svrhu odlaska u starosnu penziju, pol se utvrđuje na osnovu biološkog   pola u trenutku rođenja. Ovakav pristup odobren je od strane poverenika za   socijalnu zaštitu (službenik suda, specijalizovan za zakon o socijalnoj zaštiti) u   nekoliko predmeta:   U predmetu R(P) 2/80, transseksualac koji je od muškarca postao žena   tražio je da mu se odobri pravo da se penzioniše s navršenih 60 godina života.   Poverenik je taj zahtev odbacio i u stavu 9 svoje odluke naveo je kako sledi:   „(a) Po mom mišljenju, reč „žena“ u članu 27 Zakona podrazumeva osobu   koja je u biološkom smislu žena. U članovima 28 i 29, žena se na više mesta   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     pominje na način koji ukazuje da se pod tim podrazumeva osoba koja može da   stupi u pravno važeći brak s mužem. To jedino može da bude osoba koja je u   biološkom smislu žena.   (b) Sumnjam da su, prilikom donošenja relevantnih zakona, zakonodavci   u bilo kom trenutku imali na umu razliku između osobe koja je u biološkom   smislu žena i osobe koja je žena u društvenom smislu. Bilo kako bilo, sigurno je   da Parlament nikada nikome nije dao pravo ili privilegiju da menja osnovu svojih   prava u oblasti socijalnog osiguranja i da od prava koja važe za muškarce pređe   na prava koja važe za žene. Po mom mišljenju, takvo osnovno pravo ili privilegija   morali bi da budu izričito dati. ...   (d) Potpuno razumem veliku nevolju u kojoj se podnositeljka zahteva nalazi,   ali suština spora nije u potpunosti na njenoj strani. Ona je od rođenja do 1975.   godine živela kao muškarac, a tokom jednog dela perioda otkako je postala   punoletna uživala je prava u oblasti osiguranja koja važe za muškarce. U izvesnim   aspektima, ta prava su sveobuhvatnija od prava koja važe za žene. Shodno tome,   možda bi morao da se toleriše jedan element nepravednosti prema javnosti kako   bi se dozvolilo da penzija počne da joj se isplaćuje kada stekne uslov za odlazak u   starosnu penziju koji važi za žene.“   41. Država je započela planove za ukidanje razlike između muškaraca   i žena u pogledu starosne granice kada se stiče pravo na državnu penziju.   Izjednačavanje starosne granice treba da otpočne 2010. godine, a predviđa se   da će taj proces biti okončan do 2020. godine. Što se tiče povlastica za besplatan   prevoz gradskim autobusom u Londonu, kod kojih se opet pravi razlika između   muškaraca i žena u pogledu starosne granice kada na to stiču pravo (65 godina za   muškarce, 60 za žene), Država je takođe najavila planove za uvođenje jedinstvene   starosne granice.   3. Zapošljavanje   42. Prema članu 16 (1) Zakona iz 1968. kojim se sankcioniše pribavljanje   protivpravne imovinske koristi, ostvarivanje novčane koristi na nepošten način,   putem obmane, smatra se krivičnim delom za koje je zaprećena zatvorska kazna.   Prema članu 2 (c), novčana korist podrazumeva dobijanje mogućnosti za ostva-   rivanje zarade u okviru radnog odnosa. Ako potencijalni poslodavac od tran-   sseksualca koji je putem operacije promenio pol zatraži da mu navede sva svoja   prethodna imena, a ovaj to u potpunosti ne učini pre zaključenja ugovora o radu,   to bi moglo da se smatra krivičnim delom. Pored toga, ako poslodavac otkrije da   mu nisu navedeni svi traženi podaci, takvo lice može da dobije otkaz ili posloda-   vac može da ga tuži i traži naknadu štete.   43. U presudi od 30. aprila 1996, u predmetu P. v S. and Cornwall County   Council, Evropski sud pravde (ESP) je zaključio da diskriminacija koja proističe   iz promene pola predstavlja diskriminaciju po osnovu pola, pa je, shodno tome,   član 5 stav 1 direktive Saveta br. 76/207/EEC od 9. februara 1976. u vezi sa spro-   vođenjem načela ravnopravnog postupanja prema muškarcima i ženama u smi-   slu pristupa zapošljavanju, stručnom osposobljavanju i unapređenju, kao i u smi-   slu uslova rada, isključuje mogućnost otpuštanja transseksualca iz razloga koji     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   se tiču promene pola. Odbacujući argument Države, Ujedinjenog Kraljevstva, o   tome da bi poslodavac otpustio P. čak i da je P. prethodno bio žena koja je putem   operacije promenila pol i postala muškarac, ESP je zaključio kako sledi:   „...ako osoba dobije otkaz zato što namerava da promeni pol ili zato što je   to već učinila, tada se smatra da se prema takvoj osobi postupa nepovoljno u   odnosu na druge pripadnike pola kome je ona smatrala da pripada pre nego što   je promenila pol.   Tolerisanje takvog vida diskriminacije prema toj osobi bilo bi ravno   nepoštovanju dostojanstva i slobode na koje ona ima pravo i koje je Sud dužan da   štiti.“ (stav 21–22)   44. Odluku ESP Drugostepeni sud za radne sporove primenio je u odluci   donetoj 27. juna 1997. godine (u predmetu Chessington World of Adventures Ltd   v. Reed [1997], 1 Industrial Law Reports).   45. Propisi o sprečavanju diskriminacije po osnovu pola (promene pola)   iz 1999. doneti su u cilju postupanja u skladu s odlukom koju je Evropski sud   pravde doneo u predmetu P. v. S. and Cornwall County Council (30. aprila 1996).   Tim propisima je, u opštem smislu, predviđeno da prema transseksualcima na   radnom mestu ne sme da se postupa lošije samo zato što su transseksualci (bez   obzira da li se radi o transseksualcima pre ili posle operacije promene pola).   E. Silovanje   46. Pre 1994. godine, u svrhu zakona kojim je sankcionisano silovanje,   transseksualac koji je od muškarca postao žena smatrao bi se muškarcem. Po   članu 142 Zakona o krivičnopravnoj zaštiti i javnom redu iz 1994, da bi se utvr-   dilo da se radi o silovanju, moralo je da dođe do „vaginalnog ili analnog polnog   odnosa s nekim licem“. U presudi od 28. oktobra 1996, Sud u Redingu (Reading   Crown Court) konstatovao je da se penetracija penisom u veštačku vaginu tran-   sseksualca koji je od muškarca postao žena takođe tretira kao silovanje: R. v.   Matthews (neobjavljena).   F. Lišavanje slobode   47. Zatvorska pravila obično nalažu odvojeni smeštaj muških i ženskih   zatvorenika, kao i to da svlačenje i pretresanje nijednog zatvorenika ne sme da se   vrši u prisustvu osoba suprotnog pola (pravilo 12 (1), odnosno 41 (3), Zatvorskih   pravila iz 1999).   48. Prema izveštaju Radne grupe za transseksualce (Ministarstvo   unutrašnjih poslova, april 2000, vidi stavove 49–50 u daljem tekstu), koja je   sprovela istraživanje zakona i prakse, transseksualci koji su putem operacije   promenili pol po mogućnosti se upućuju u zatvorsku ustanovu u kojoj su   smešteni zatvorenici istog pola kao što je njihov novi pol. Razmotrene su i   detaljne smernice u vezi s pretresanjem zatvorenika transseksualaca, kojima je   predviđeno da se transseksualci koji su putem operacije promenili pol iz muškog   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     u ženski prilikom pretresa tretiraju kao žene i da ih pretresaju isključivo žene   (vidi stavove 2.75–2.76).   G. Trenutni razvoj događaja   1. Analiza položaja transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu   49. Ministar unutrašnjih poslova je, 14. aprila 1999, saopštio da je   formirana Međuresorna radna grupa za transseksualce, sa sledećim projektnim   zadatkom:   „da razmotri, s posebnim osvrtom na izvode iz matične knjige rođenih,   potrebu za uvođenjem odgovarajućih zakonskih mera za rešavanje problema s   kojima su suočeni transseksualci, uzimajući u obzir naučna i društvena kretanja,   kao i mere koje su druge zemlje preduzele u cilju njihovog rešavanja.“   50. Aprila 2000, Radna grupa je sačinila izveštaj u kojem je iznela ocenu   trenutnog položaja transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, s posebnim   osvrtom na njihov status u domaćem pravu, kao i na promene koje bi mogle da   se izvrše. Tom prilikom je došla do sledećih zaključaka:   „5.1. Transseksualci na razne načine izlaze na kraj sa svojom situacijom.   Neki od njih žive kao pripadnici suprotnog pola, ne podvrgavajući se nikakvim   tretmanima da bi stekli njegove fizičke atribute. Drugi uzimaju hormone kako bi   stekli neke sekundarne odlike odabranog pola. Manji broj njih će se podvrgnuti   hirurškim zahvatima kako bi njihova tela što više bila slična telima pripadnika   njihovog novostečenog pola. Obim tretmana može da bude stvar ličnog izbora ili   da zavisi od drugih faktora, poput zdravstvenog stanja ili finansijskih sredstava.   Mnogi ljudi se ponovo vraćaju svom biološkom polu, nakon što su neko vreme   živeli kao pripadnici suprotnog pola, a neki, pak, celog života prelaze iz jednog   pola u drugi. Prema tome, prilikom razmatranja daljih koraka, treba uzeti u obzir   potrebe ljudi u ovim različitim fazama promene.   5.2. Uodređenimoblastimavećsupreduzetemerezapomoćtransseksualcima.   Na primer, diskriminacija na radnom mestu po osnovu transseksualnosti   zabranjena je Propisima o zabrani diskriminacije po osnovu pola (promene pola)   iz 1999, kojima je, uz nekoliko izuzetaka, predviđeno da se prema transseksualcu   (bez obzira da li se radi o transseksualcu pre ili posle operacije promene pola)   ne sme nepovoljnije postupati samo zato što je transseksualac. Krivičnopravni   sistem (odnosno policija, zatvori, sudovi, itd) nastoji da izađe u susret potrebama   transseksualaca onoliko koliko je to moguće u okviru operativnih ograničenja.   Transseksualac koji je počinio krivično delo obično će biti optužen kao pripadnik   novostečenog pola, a zatvorenik, transseksualac, koji je putem operacije promenio   pol obično će biti upućen u odgovarajuću zatvorsku ustanovu koja je u skladu s   njegovim novim statusom. Isto tako, žrtve i svedoci transseksualci će, u većini   slučajeva, biti tretirani kao pripadnici novostečenog pola.   5.3. Pored toga, u slučajevima gde se radi o identifikaciji, a ne o pravnom   statusu takvih lica, često se izdaju zvanični dokumenti u kojima je naveden njihov   novostečeni pol. Na taj način, transseksualac može da pribavi pasoš, vozačku   dozvolu, zdravstvenu knjižicu, itd, u kojima će biti naveden njegov novi pol. Kako   smo shvatili, mnogi nevladini organi, poput ispitnih komisija, često izdaju nova     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   uverenja o položenim ispitima, itd. (ili neki drugi dokaz o kvalifikacijama) u   kojima je naveden traženi pol. Takođe smo utvrdili da barem jedno osiguravajuće   društvo transseksualcima izdaje polise u kojima je naveden njihov novostečeni   pol.   5.4. Uprkos ovim odredbama, transseksualci su svesni određenih problema   s kojima najveći deo stanovništva ne mora da se suočava. U podnescima   dostavljenim Radnoj grupi ukazano je da u najvažnije oblasti u kojima zajednica   transseksualaca traži promene spadaju izvodi iz matične knjige rođenih, pravo na   stupanje u brak i puno priznavanje njihovog novog pola u sve pravne svrhe.   5.5. Utvrdili smo da postoje tri moguće opcije u budućnosti:   – da trenutno stanje ostane nepromenjeno;   – da se izdaju izvodi iz matične knjige rođenih u kojima će biti   navedeno novo ime i, po mogućnosti, novi pol lica;   – da, u pravnom smislu, novi pol bude u potpunosti priznat, pod   uslovom da se primene određeni kriterijumi i procedure.   Predlažemo da, pre izjašnjavanja o ovim opcijama, država eventualno obavi   javne konsultacije u vezi s ovim pitanjima.“   51. Ovaj izveštaj predočen je Parlamentu jula 2000. Kopije izveštaja po-   hranjene su u biblioteke oba doma Parlamenta i poslate na 280 adresa, uključu-   jući članove radne grupe, državne zvaničnike, članove Parlamenta, pojedince i   organizacije. Javnost je o ovom izveštaju obaveštena u saopštenju Ministarstva   unutrašnjih poslova, a uvid u izveštaj građani mogu da dobiju ako se tom mi-   nistarstvu obrate pismenim putem, elektronskom poštom, telefonom ili preko   vebsajta ministarstva.   2. Domaća sudska praksa novijeg datuma   52. U predmetu Bellinger v. Bellinger, EWCA Civ 1140 [2001], 3 FCR 1,   podnositeljka žalbe, koja je po rođenju bila zavedena kao osoba muškog pola,   podvrgla se operaciji promene pola i 1981. godine zasnovala neki vid bračne   zajednice s muškarcem koji je bio upoznat s njenom prošlošću. Ona je tražila   da se taj brak proglasi važećim na osnovu Zakona o porodičnom pravu iz   1986. Žalbeni sud je, većinom glasova, zaključio da je njen brak nevažeći pošto   supružnici nisu muškarac i žena, što je trebalo da se utvrdi na osnovu bioloških   kriterijuma, kako je navedeno u odluci u predmetu Corbett v. Corbett [1971].   Mada je konstatovano da se sve veći naglasak stavlja na uticaj psiholoških faktora   na pol, nije jasno u kom trenutku za takve faktore može da se kaže da su doveli   do promene pola. Neko ko je po rođenju pravilno upisan kao osoba muškog   pola, a kasnije se podvrgao operaciji promene pola i sada živi kao žena, smatra   se muškracem u biološkom smislu i stoga se, u svrhu braka, ne može definisati   kao osoba ženskog pola. Odluku o tome u kom trenutku bi bilo svrsishodno   priznati da je osoba kojoj je po rođenju pripisan jedan pol promenila pol u   svrhu sklapanja braka treba da donese Parlament, a ne sudovi. Lejdi Elizabet   Batler-Slos (Elizabeth Butler-Sloss), predsednica Porodičnog odeljenja ovog suda,   konstatovala je da je Evropski sud za ljudska prava upozorio da i dalje nema   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     nikakve reakcije u pogledu položaja transseksualaca i primetila da je najviše   zbog tih kritika i osnovana Međuresorna radna grupa, koja je, aprila 2000,   objavila temeljnu i sveobuhvatnu ocenu tog medicinskog stanja, trenutne prakse   u drugim zemljama, kao i stanja engleskog prava u pogledu relevantnih aspekata   života pojedinca:   „[95.] ... Pitali smo g. Mojlana (Moylan), zastupnika državnog tužioca, kakve   korake preduzima bilo koji od državnih resora u cilju dalje razrade bilo koje od   preporuka iz tog izveštaja ili izrade informativnog dokumenta za potrebe javne   rasprave.   [96.] Na naše zaprepašćenje, rečeno nam je da nisu preduzeti nikakvi koraci,   a koliko je g. Mojlanu poznato, nisu ni planirani da se preduzmu u cilju daljeg   rešavanja ovog pitanja. Prema tome, čini se da naručivanje i izrada ovog izveštaja   predstavljaju celokupnu aktivnost koja je preduzeta u pogledu problema koje je   ministar unutrašnjih poslova utvrdio u projektnim zadacima, a članovi Radne   grupe u svojim zaključcima. Nama se čini da to predstavlja neuvažavanje sve   veće zabrinutosti i promene stavova širom zapadne Evrope, koji su jasno i snažno   istaknuti u presudama Evropskog suda u Strazburu, a kojima, po našem mišljenju,   Ujedinjeno Kraljevstvo mora da se pozabavi...   [109.] Međutim, svakako imajući na umu kritike Evropskog suda za   ljudska prava, dodali bismo i to da sadašnji krajnje nezadovoljavajući položaj i   patnja transseksualaca nesumnjivo zahtevaju pažljivo razmatranje. Preporuka   Međuresorne radne grupe da se održe javne konsultacije zaslužuje da državni   resori koji se bave ovim pitanjima preduzmu nešto po ovim pitanjima. Ovi   problemi neće sami od sebe nestati, već se, pre ili kasnije, mogu ponovo naći pred   Evropskim sudom.“   53. U svom izdvojenom mišljenju uz presudu, lord sudija Torp (Thorpe) je   izneo stav da temelji presude u predmetu Corbett v. Corbett nisu više tako sigurni,   smatrajući da pristup koji se svodi na biološke kriterijume više nije prihvatljiv u   svetlu promena u oblasti nauke, medicine i društva.   „[155.] U kontekstu braka, tvrdnja da hromozomski faktor predstavlja   uverljiv ili čak dominantan dokaz meni deluje naročito sporna jer je u pitanju   jedna nevidljiva odlika pojedinca, koja se ne može uočiti niti registrovati ni na   jedan drugi način osim uz pomoć naučnog testa. Taj faktor ni na koji način ne   doprinosi fiziološkom ili psihološkom aspektu ličnosti. U kontekstu institucije   braka, onakve kakva je danas, zaista mi se čini da je, kao stvar principa i logike,   ispravno dati prednost psihološkim faktorima, isto kao što mi se čini da je ispravno   da se suštinska procena pola izvrši ili prilikom sklapanja braka ili neposredno pre   toga, a ne u trenutku rođenja...   [160.] Više je nego očigledno da ova žalba spada u domen porodičnog   sudstva. Taj sistem uvek mora da bude dovoljno fleksibilan da bi mogao da izađe   u susret promenama u društvu. Isto tako, mora da bude human i spreman da   hitro prizna pravo na ljudsko dostojanstvo i slobodu izbora u privatnom životu   pojedinca. Jedan od ciljeva reforme kodifikovanog prava u ovoj oblasti mora da   bude taj da se obezbedi da zakon reaguje na društvene promene i da bude njihov   odraz. Tom cilju moraju da teže i sudije koje se bave ovom materijom, u svom     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   tumačenju postojećih zakonskih odredbi. Čvrsto stojim na stanovištu da, imajući   u vidu interese ostalih kojih se to tiče, ili, što je još važnije, interese društva u   celini, ne postoje dovoljno snažni razlozi da brak ove podnositeljke žalbe ne bude   u pravnom smislu priznat. Ja bih prihvatio ovu žalbu.“   On je takođe konstatovao da nema nikakvog napretka u sprovođenju   domaćih reformi:   „[151.] ...iako je [međuresorni] izveštaj po objavljivanju postao dostupan   javnosti, g. Mojlan je izjavio da otada nije bilo nikakvih javnih konsultacija. Osim   toga, upitan da li država u ovom trenutku namerava da pokrene javne konsulta-   cije ili bilo koji drugi proces u cilju izrade nacrta zakona, g. Mojlan je rekao da u   tom smislu nije dobio nikakva uputstva. On nije imao nikakva uputstva ni u vezi   s pitanjem da li Država namerava da donese propise s tim u vezi. Moje iskustvo iz   proteklih deset godina ukazuje da je svakom državnom resoru veoma teško da se   izbori za to da reforma porodičnog prava dobije svoje mesto u osnovnim zakon-   skim aktima. Takve okolnosti učvršćuju moj stav da je sudu ne samo prepušten   zadatak, već je to i njegova dužnost, da član 11 (c) tumači ili strogo, ili, pak, kraj-   nje slobodno, onako kako se na osnovu dokaza i podnesaka u ovom predmetu to   čini opravdanim.“   3. Predlozi za reformu sistema upisa u matične   knjige rođenih, venčanih i umrlih   54. Januara 2002, Država je Parlamentu dostavila dokument pod   naslovom: „Upis građana u matične knjige: suštinska promena (upis u matične   knjige rođenih, venčanih i umrlih u 21. veku)“, u kojem su izloženi planovi za   stvaranje centralne baze podataka iz matičnih knjiga, koja bi predstavljala iskorak   od tradicionalnog, šturog prikaza događaja u životu pojedinca ka koncepciji   žive evidencije koja se stalno menja ili koncepciji jedinstvene evidencije koja   pojedinca prati „tokom celog života“.   „Vremenom bi ažuriranje podataka u matičnoj knjizi rođenih podrazumevalo   i mogućnost unošenja promena u smislu imena lica, pa možda čak i u smislu   njegovog pola.“ (stav 5.1)   „5.5 Unošenje izmena   Postoji snažna podrška naporima za ublažavanje pravila kojima se regulišu   ispravke u matičnim knjigama. Trenutno je praksa takva da se jednom upisani   podaci mogu ispraviti jedino onda kada se ispostavi da je greška napravljena   prilikom samog upisa i kada je to moguće utvrditi. Da bi se ispravila čak i   najobičnija pravopisna greška, potrebno je sprovesti zvanične procedure i   razmotriti odgovarajuće dokaze. Konačna verzija evidencije sadrži kompletne   originalne, kao i ispravljene podatke, koji će biti prikazani i u izvodima koji će   naknadno biti izdati. Država je svesna da to može da predstavlja destimulišući   faktor. Izmene (koje ukazuju na događaje nakon prvobitnog unosa podataka)   ubuduće će se vršiti i zvanično evidentirati. U izvodima iz matičnih knjiga nalaziće   se samo izmenjeni i dopunjeni podaci, mada će se svi podaci i dalje čuvati. ...“   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     H. Argumenti trećeg lica – Liberty   55. Liberty je ažurirao zapažanja koja su, u formi pisanog podneska,   dostavljena u predmetu Sheffield and Horsham (Sheffield and Horsham v. the   United Kingdom, presuda od 30. jula 1998, Reports of Judgments and Decisions,   1998–V, str. 2021, st. 35) u vezi s pravnim priznavanjem transseksualaca   u uporednom pravu. U svojoj studiji iz 1998, Liberty je ustanovio da se, u   prethodnoj deceniji, u državama članicama Saveta Evrope pojavila jasna   tendencija punog pravnog priznavanja promene pola. Konkretno je zapazio da,   od trideset i sedam analiziranih zemalja, samo četiri (uključujući i Ujedinjeno   Kraljevstvo) ne dozvoljavaju nikakvo unošenje izmena u izvode iz matične knjige   rođenih u smislu upisivanja promenjenog pola određenog lica. U slučajevima   kada je promena pola zakonito izvršena i finansirana od strane države, novi   polni identitet takvog lica nije u potpunosti pravno priznat samo u Ujedinjenom   Kraljevstvu i Irskoj.   56. U naknadnoj studiji, dostavljenoj 17. januara 2002, Liberty je naveo   da, iako u Evropi statistički nije zabeležen porast u smislu broja država koje u   potpunosti pravno priznaju promenu pola, podaci o stanju izvan Evrope ukazuju   na to da se stvari kreću u tom smeru. Na primer, u Singapuru je promena   pola zakonski priznata, a sličan obrazac priznavanja postoji i u Kanadi, Južnoj   Africi, Izraelu, Australiji, na Novom Zelandu, kao i u svim saveznim državama   Sjedinjenih Američkih Država, osim dve. Posebno su citirani predmeti Attorney-   General v. Otahuhu Family Court [1995] 1 NZLR 60 i Re Kevin [2001] FamCA   1074, u kojima je, na Novom Zelandu i u Australiji, transseksualcima priznat   njihov promenjeni pol kako bi njihovi brakovi bili proglašeni važećim: u ovom   drugom slučaju, sudija Čizem (Chisholm) je zaključio:   „Ne vidim nikakav pravni niti politički osnov zbog kojeg bi australijsko   pravo trebalo da sledi odluku u predmetu Corbett. Mislim da bi takav postupak   doveo do neopravdanog nesklada između australijskog zakona o braku i drugih   australijskih zakona. To bi zakon odvelo u pravcu koji je u opštem smislu   suprotan razvoju događaja u drugim zemljama. Održalo bi se stanovište koje   direktno prkosi sadašnjim medicinskim saznanjima i praksi. Povrh svega, to bi   nametnulo neopravdane patnje ljudima koji su i bez toga dovoljno propatili, dok   samo društvo od toga ne bi imalo nikakve koristi...   ...Zbog toga što reči ‘muškarac’ i ‘žena’ imaju svoje uobičajeno, savremeno   značenje, ne postoji rešenje u vidu formule za utvrđivanje nečijeg pola u svrhu   zakona o braku. To znači da se, u pravnom smislu, ne može reći da će ovo   pitanje u konkretnom slučaju biti rešeno primenom samo jednog kriterijuma   ili ograničenog spiska kriterijuma. Stoga je pogrešno reći da nečiji pol zavisi od   nekog pojedinačnog faktora, poput hromozoma ili fenotipskog pola, ili nekog   ograničenog niza faktora, poput gonada, hromozoma ili polnih organa (u   trenutku rođenja ili u nekom drugom trenutku). Isto tako, u pravnom smislu, bilo   bi pogrešno reći da ovo pitanje može da se reši pozivanjem isključivo na psihičko   stanje neke osobe ili utvrđivanjem ‘pola kojem mentalno pripada’.   Da bi se pol neke osobe utvrdio u svrhu zakona o braku, moraju se uzeti u   obzir sva relevantna pitanja. Nije mi namera da nabrajam ceo spisak tih pitanja     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   ili da sugerišem da su neki faktori nužno bitniji od drugih. Međutim, relevantna   pitanja, po mom mišljenju, obuhvataju biološke i fizičke karakteristike osobe   u trenutku rođenja (uključujući i gonade, polne organe i hromozome); njena   životna iskustva, uključujući i pol u skladu s kojim je vaspitavana, kao i njen stav   prema tom polu; činjenicu da li ta osoba sebe doživljava kao muškarca ili kao   ženu; stepen u kojem je ona u društvu funkcionisala kao muškarac ili kao žena;   sve hormonske, hirurške ili druge medicinske tretmane kojima se podvrgla radi   promene pola, zatim posledice takvih tretmana, kao i njene biološke, psihološke i   fizičke karakteristike u trenutku stupanja u brak...   U cilju utvrđivanja valjanosti braka prema australijskom pravu, pitanje da li   je osoba muškarac ili žena treba da se utvrdi na dan stupanja u brak...“   57. Što se tiče prava transseksualaca koji su putem operacije promenili pol   da stupe u brak s licem čiji je pol suprotan od njihovog novostečenog pola, istra-   živanje koje je sproveo Liberty je ukazalo na to da je takav brak dozvoljen u 54   odsto država ugovornica (u Dodatku 6 nabrojane su Austrija, Belgija, Danska,   Estonija, Finska, Fancuska, Nemačka, Grčka, Island, Italija, Letonija, Luksemburg,   Holandija, Norveška, Slovačka, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska i Ukrajina), a   nije dozvoljen u 14 odsto država (Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo ne dozvoljavaju   takav brak, dok u Moldaviji, Poljskoj, Rumuniji i Rusiji ne postoje nikakvi propisi   na tu temu). Pravno stanovište preostalih 32 odsto država nije jasno.   III. MEĐUNARODNI DOKUMENTI   58. Članu 9 Povelje o osnovnim pravima u Evropskoj uniji, potpisane 7.   decembra 2000. godine, predviđena:   „Pravo na brak i pravo na zasnivanje porodice mora biti garantovano u   skladu sa nacionalnim zakonima kojima se uređuje ostvarivanje tih prava.“   PRAVO   I. NAVODNA POVREDA ČLANA 8 KONVENCIJE   59. Podnositeljka predstavke tvrdi da je došlo do povrede člana 8   Konvencije, čijim se relevantnim delom predviđa sledeće:   „1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog... života...   2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu   sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne   bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja   nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda   drugih.“   A. Argumenti strana   1. Podnositeljka predstavke   60. Podnositeljka predstavke je navela da, uprkos upozorenjima Suda da   je važno da se prati potreba za sprovođenjem pravne reforme, Država još uvek   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     nije preduzela nikakve konstruktivne korake da se izađe na kraj s patnjom i   poteškoćama kroz koje prolaze podnositeljka predstavke i drugi transseksualci   koji su putem operacije promenili pol. Zbog toga što njen promenjeni pol nije   pravno priznat, ona je imala brojna diskriminišuća i ponižavajuća iskustva kroz   koja je prolazila u svakodnevnom životu. U prošlosti, a naročito u periodu od   1990. do 1992, ona je bila zlostavljana na poslu i nije bila na odgovarajući način   zaštićena od diskriminacije. Ona je tvrdila da sve one posebne procedure kroz   koje je morala da prođe u vezi s doprinosima za SO i državnom penzijom,   same po sebi, predstavljaju neopravdanu razliku u postupanju jer za tim ne bi   bilo nikakve potrebe da je u pravne svrhe priznata kao žena. Konkretno, sama   činjenica da SSZ sprovodi politiku prema kojoj su podaci o transseksualacima   označeni kao osetljivi već predstavlja razliku u postupanju. Kao posledica toga,   podnositeljka predstavke, na primer, ne može da ode u SSZ bez prethodnog   zakazivanja dolaska.   61. Podnositeljka predstavke je dalje navela da je postojala realna opasnost   da njen poslodavac sazna za njen prethodni identitet. Poslodavac je mogao da   otkrije podatke o njenom prethodnom zaposlenju na osnovu njenog broja SO,   što se zaista i desilo. Ona je tvrdila da je to što nedavno nije dobila unapređenje   posledica činjenice da je njen poslodavac saznao za njen status.   62. Što se tiče starosne granice za odlazak u penziju, podnositeljka   predstavke je izjavila da je radila 44 godine i da je odbijanje da joj se prizna pravo   na državnu penziju s navršenih 60 godina života, na osnovu čisto biološkog testa   za utvrđivanje pola, u suprotnosti sa članom 8 Konvencije. Isto tako, ona nije   mogla da podnese zahtev za izdavanje povlastice za besplatan prevoz gradskim   autobusom u Londonu s navršenih 60 godina, kao što to mogu druge žene, već   je morala da čeka da navrši 65 godina. Prilikom popunjavanja zahteva za životno   osiguranje, hipoteku, privatnu penziju ili osiguranje vozila, ona je morala da   navede pol koji je imala po rođenju ili da pokaže svoj izvod iz matične knjige   rođenih, zbog čega se opredelila da ne iskoristi ove pogodnosti.   63. Podnositeljka predstavke je iznela argument da se u oblasti naučnih   saznanja i društvenog stava o transseksualnosti stvari brzo menjaju i to ne samo   širom Evrope, već i drugde u svetu. Ona se, pored ostalog, pozvala i na član 29   holandskog Građanskog zakonika, član 6 italijanskog Zakona br. 164 od 14. aprila   1982, kao i na član 29 turskog Građanskog zakonika, koji je izmenjen i dopunjen   Zakonom br. 3444 od 4. maja 1988, na osnovu kojeg je dozvoljena promena   građanskog statusa. Isto tako, prema zakonu Novog Zelanda iz 1995, Deo V, član   28, sud može da naloži pravno priznavanje promenjenog pola transseksualca   nakon što razmotri medicinske i ostale dokaze. Podnositeljka predstavke ne vidi   nikakav ubedljivi razlog zbog kojeg sličan pristup ne bi mogao da se usvoji i   u Ujedinjenom Kraljevstvu. Podnositeljka predstavke ukazala je i na sve veću   prihvaćenost transseksualaca u društvu, kao i na sve izraženije interesovanje   za probleme s kojima se oni suočavaju, što se vidi i po načinu izveštavanja u   novinama, na radiju i televiziji, kao i po blagonaklonoj dramatizaciji likova   transseksualaca u vodećim programima.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   2. Država   64. Pozivajući se na praksu Suda, Država je tvrdila da među državama   ugovornicama ne postoji opšteprihvaćen stav o transseksualnosti i da, s obzirom   na polje slobodne procene koje je po Konvenciji dato državama, nepriznavanje   novog polnog identiteta podnositeljke predstavke u pravne svrhe u Ujedinjenom   Kraljevstvu ne podrazumeva povredu člana 8 Konvencije. Država je osporila   tvrdnju podnositeljke predstavke da su naučna istraživanja i „ogromne društvene   promene“ dovele do opšteg prihvatanja transseksualnosti ili konsenzusa po ovim   pitanjima.   65. Država se složila da možda postoje posebni slučajevi u kojima odbi-   janje da se u pravnom smislu prizna novi polni identitet transseksualca može   da predstavlja povredu člana 8, pogotovo onda kada transseksualac zbog toga   svakodnevno trpi praktičnu i stvarnu štetu i poniženja (vidi B. v. France, presuda   od 25. marta 1992, Series A No. 232–C, str. 52–54, st. 59–63). Međutim, osporila   je to da je podnositeljka predstavke bila suočena s bilo kakvim praktičnim poteš-   koćama koje se s tim slučajevima mogu uporediti, pošto je, pored ostalog, mogla   da pribavi važne lične isprave u kojima su navedena imena i polni identitet koje   je odabrala (na primer, novi pasoš i vozačku dozvolu).   66. Što se tiče konkretnih poteškoća koje je podnositeljka predstavke   navela, Država je ukazala da poslodavac ne može da utvrdi pol podnositeljke   predstavke na osnovu samog broja SO jer taj broj ne sadrži nikakvu šifrovanu   oznaku njenog pola. Podnositeljki predstavke izdata je nova kartica SO koja glasi   na njeno promenjeno ime, uz izmenjeni način oslovljavanja. Pored toga, SSZ   sprovodi politiku čuvanja tajnosti ličnih podataka o osiguranicima, a naročito   politiku i procedure posebne zaštite transseksualaca. Kao rezultat toga, nema   načina da poslodavac od SSZ zakonskim putem dobije informacije o prethodnom   polnom identitetu zaposlenog. Po mišljenju Države, takođe postoji veoma mala   verovatnoća da poslodavac podnositeljke predstavke na bilo koji drugi način   preko njenog broja SO sazna za njenu promenu pola. Odbijanje da joj se izda   novi broj SO je opravdano jer je jedinstvenost broja SO od ključnog značaja   za upravljanje sistemom socijalnog osiguranja i sprečavanje zloupotreba starih   brojeva SO.   67. Država je iznela argument da je potpuno neosnovana bojazan podno-   siteljke predstavke da će njen prethodni polni identitet biti otkriven nakon što   navrši 60 godina, kada njen poslodavac više neće biti u obavezi da joj od plate   odbija doprinose za SO, pošto je podnositeljka predstavke već dobila potvrdu   o oslobađanju od plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje po osnovu godina   života, koja se izdaje na obrascu CF384.   68. Što se tiče nemogućnosti podnositeljke predstavke da dobije državnu   penziju s navršenih 60 godina života, Država je navela da je zaključeno da je   razlika koja se pravi između muškaraca i žena u pogledu godina života kada se   stiče pravo na penziju u skladu s pravom Evropske zajednice (čl. 7 (1) (a) Direktive   79/7/EEC; Evropski sud pravde, R. v. Secretary of State for Social Security ex parte   Equal Opportunities Commission Case C–9/91 [1992] ECR I–4927). Isto tako,   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     očuvanje pravnog statusa podnositeljke predstavke kao muškarca, kao takvo, nije   u suprotnosti sa članom 8 Konvencije, tako da bi odobravanje prava na odlazak   u penziju s navršenih 60 godina života predstavljalo povlašćeni tretman koji bi   bio nepravedan prema javnosti.   69. Na kraju, što se tiče tvrdnji o napadu i zlostavljanju na poslu, Država   je izjavila da je, na osnovu krivičnog prava, podnositeljka predstavke mogla   da podnese krivičnu prijavu zbog uznemiravanja i napada. Uznemiravanje na   radnom mestu zbog transseksualnosti takođe bi predstavljalo povod za tužbu   po Zakonu o sprečavanju diskriminacije po osnovu pola iz 1975. u slučaju da   su poslodavci znali za to uznemiravanje, a nisu preduzeli korake da ga spreče.   Prema tome, postojala je odgovarajuća zaštita prema domaćem pravu.   70. Država je ukazala da je, prema tome, uspostavljena pravična ravnoteža   između prava pojedinca i opšteg interesa zajednice. U pogledu toga da može da se   desi da transseksualac bude suočen sa situacijom da u ograničenom obimu bude   otkrivena činjenica da je promenio pol, takve situacije su neizbežne i neophodne,   na primer, u kontekstu ugovora o osiguranju, u kojima istorija bolesti i pol utiču   na obračunavanje premija.   B. Ocena Suda   1. Prethodni aspekti   71. U ovom predmetu postavlja se pitanje da li tužena Država jeste ili nije   postupila u skladu s pozitivnom obavezom da obezbedi poštovanje prava na   privatni život podnositeljke predstavke, transseksualca koji je putem operacije   promenio pol iz muškog u ženski, pogotovo s obzirom na to da njena promena   pola nije priznata u pravnom smislu.   72. Sud podseća da pojam „poštovanje“, prema smislu iz člana 8, nije jasno   definisan, posebno kad je reč o pozitivnim obavezama koje taj pojam podrazu-   meva: uzimajući u obzir raznovrsnu praksu koju države ugovornice slede, kao i   situacije s tim u vezi, zahtevi koji proističu iz tog pojma značajno će se razliko-   vati od predmeta do predmeta, a polje slobodne procene koje vlastima treba da   se dâ može da bude šire od onoga koje se prema Konvenciji primenjuje u dru-   gim oblastima. Prilikom utvrđivanja da li pozitivna obaveza postoji ili ne postoji,   mora da se ima u vidu i pravična ravnoteža koja mora da se uspostavi između   opšteg interesa zajednice i interesa pojedinca, a težnja za tom ravnotežom pro-   žima celu Konvenciju (Cossey v. the United Kingdom, presuda od 27. septembra   1990, Series A No. 184, str. 15, st. 37).   73. Sud podseća da je već razmatrao žalbe u vezi s položajem transseksu-   alaca u Ujedinjenom Kraljevstvu (vidi Rees v. the United Kingdom, presuda od   17. oktobra 1986, Series A No. 106; Cossey v. the United Kingdom, prethodno   navedena presuda; X, Y. and Z. v. the United Kingdom, presuda od 22. aprila   1997, Reports of Judgments and Decisions 1997–II; kao i Sheffield and Horsham v.   the United Kingdom, presuda od 30. jula 1998, Reports 1998–V, str. 2011). U tim   predmetima, Sud je zaključio da se odbijanje Države, Ujedinjenog Kraljevstva, da     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   izmeni podatke u matičnoj knjizi rođenih i izdaje izvode iz matične knjige rođe-   nih, čija se sadržina i priroda razlikuju od sadržine i prirode prvobitno upisanih   podataka o nečijem polu, ne može smatrati mešanjem u pravo na poštovanje pri-   vatnog života (prethodno navedena presuda u predmetu Rees, str. 14, st. 35, kao   i presuda u predmetu Cossey, str. 15, st. 36). Takođe je zaključio da Država nema   pozitivnu obavezu da izmeni postojeći sistem upisa u matične knjige rođenih   uvođenjem novog sistema ili vrste dokumenata koji bi se koristili za dokazivanje   trenutnog građanskog statusa. Isto tako, Država nije dužna da dozvoli unoše-   nje napomena u postojeće matične knjige rođenih niti da takvu vrstu napomena   drži u tajnosti od trećih lica (prethodno navedena presuda u predmetu Rees, str.   17, st. 42, kao i presuda u predmetu Cossey, str. 15, st. 38–39). U tim predme-   tima je utvrđeno da su vlasti preduzele korake da na najmanju moguću meru   svedu nametljive upite (na primer, tako što su dozvolile da se transseksualcima   izdaju vozačke dozvole, pasoši i druge vrste isprava s novim imenom i polom).   Takođe nije pokazano da su, zbog toga što u pravnom smislu nisu dobili opšte   priznanje promene pola, podnositelji predstavke pretrpeli dovoljno ozbiljnu šte-   tu u istorijatu svojih slučajeva da bi tuženoj Državi bilo ukinuto polje slobodne   procene u ovoj oblasti (Sheffield and Horsham, prethodno navedena presuda, str.   2028–2029, st. 59).   74. Premda Sud nema formalnu obavezu da postupa shodno svojim pret-   hodnim presudama, u interesu je pravne sigurnosti, predvidivosti i jednakosti   pred zakonom da, bez valjanog razloga, ne odstupa od presedana ustanovlje-   nih u prethodnim predmetima (vidi, na primer, Chapman v. the United Kingdom   [GC], br. 27238/95, ECHR 2001–I, st. 70). Međutim, pošto Konvencija pre svega   predstavlja sistem za zaštitu ljudskih prava, Sud mora da uzme u obzir uslove   koji se menjaju u okviru tužene Države, kao i u okviru država ugovornica uop-   šte, i da odgovori, na primer, na svako evolutivno približavanje standardima koje   treba ostvariti (vidi, pored ostalih izvora, presudu u predmetu Cossey, str. 14, st.   35, kao i predmet Stafford v. the United Kingdom [GC], br. 46295/99, presuda od   28. maja 2002, koje će biti objavljene u ECHR 2002–..., st. 67–68). Od suštinske   je važnosti da se Konvencija tumači i primenjuje na način koji omogućuje da u   njoj predviđena prava budu ostvariva i delotvorna, a ne teoretska i prividna. Ako   Sud ne uspe da zadrži dinamičan i evolutivni pristup, zaista mu preti opasnost   da postane prepreka reformi ili unapređenju (vidi prethodno navedenu presudu   u predmetu Stafford v. the United Kingdom, st. 68). U sadašnjem kontekstu, Sud   je od 1986. godine u nekoliko navrata ukazivao na to da je svestan ozbiljnih   problema s kojima se suočavaju transseksualci i naglašavao koliko je važno da se   prati potreba za odgovarajućim zakonskim merama u ovoj oblasti (vidi presudu   u predmetu Rees, st. 47; presudu u predmetu Cossey, st. 42; presudu u predmetu   Sheffield and Horsham, st. 60).   75. Stoga, Sud predlaže da se ispita situacija u državama ugovornicama, kao   i izvan njih, da bi se „u svetlu današnjih uslova“ procenilo kakvo bi tumačenje i   primena Konvencije sada bili odgovarajući (vidi Tyrer v. the United Kingdom, pre-   suda od 25. aprila 1978, Series A No. 26, st. 31, kao i kasniju sudsku praksu).   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     2. Položaj podnositeljke predstavke kao transseksualca   76. Sud primećuje da se podnositeljka predstavke, koja je po rođenju   upisana kao muškarac, podvrgla operaciji promene pola i da u društvu živi kao   žena. Uprkos tome, podnositeljka predstavke se u pravne svrhe i dalje tretira   kao muškarac. To je uticalo, a i dalje utiče, na život podnositeljke predstavke u   situacijama kada je pol u pravnom smislu bitan i kada se pravi razlika između   muškaraca i žena, kao, pored ostalog, u oblasti penzija i starosne granice za   odlazak u penziju. Na primer, podnositeljka predstavke mora da nastavi da   uplaćuje doprinose za socijalno osiguranje sve dok ne navrši 65 godina zato što   ima pravni status muškarca. Međutim, pošto je zaposlena pod polnim identitetom   žene, ona je morala da pribavi potvrdu o oslobađanju od plaćanja doprinosa za   socijalno osiguranje, na osnovu koje će njen poslodavac prestati da joj uplaćuje   doprinose, a ona će nastaviti sama da ih uplaćuje. Iako je Država navela da su   na taj način u dovoljnoj meri uzete u obzir poteškoće koje proističu iz položaja   podnositeljke predstavke, Sud konstatuje da ona ipak mora da koristi posebnu   proceduru, koja, sama po sebi, može da skrene pažnju na njen status.   77. Isto tako, mora se priznati činjenica da može do dođe do ozbiljnog   mešanja u privatan život onda kada stanje domaćeg prava dolazi u sukob s jed-   nim važnim aspektom ličnog identiteta (vidi, mutatis mutandis, Dudgeon v. the   United Kingdom, presuda od 22. oktobra 1981, Series A No. 45, st. 41). Po mi-   šljenju Suda, stres i otuđenje proistekli iz nesklada između položaja u društvu   koji zauzima transseksualac koji je putem operacije promenio pol i položaja   koji mu nameće zakon koji odbija da prizna njegov promenjeni pol ne može se   smatrati manjom neprijatnošću nastalom zbog jedne formalnosti. Tu dolazi do   sukoba između društvene realnosti i prava, što transseksualca stavlja u jedan   neprirodan položaj koji kod njega može da izazove osećanja ranjivosti, poniže-   nja i strepnje.   78. U ovom predmetu, kao i u mnogim drugim predmetima, podnositelj-   ka predstavke je promenu pola izvršila o trošku nacionalne zdravstvene služ-   be, koja priznaje stanje polne disforije i, pored ostalog, obezbeđuje promenu   pola operativnim putem kako bi se, kao jedan od osnovnih ciljeva, postigla što   veća asimilacija s polom kome transseksualac smatra da stvarno pripada. Sud   iznenađuje činjenica da, uprkos tome, promena pola, koja je zakonito obezbe-   đena, nije u potpunosti pravno priznata jer bi ona mogla da se smatra konač-   nim korakom koji predstavlja kulminaciju dugotrajnog i mukotrpnog procesa   transformacije kroz koji je transseksualac prošao. Usklađenost administrativne   i pravne prakse u okviru nacionalnog sistema mora da se posmatra kao bitan   faktor u oceni sprovedenoj na osnovu člana 8 Konvencije. Ako je Država odo-   brila lečenje i hirurški zahvat radi ublažavanja stanja u kojem se transseksualac   nalazi, finansirala ili obezbedila deo sredstava za operacije, pa čak dozvoljava i   veštačku oplodnju žene koja živi s transseksualcem koji je od žene postao muš-   karac (kao što je pokazano u prethodno navedenom predmetu X, Y. and Z. v.   the United Kingdom), onda je nelogično da ne priznaje pravne implikacije rezul-   tata takvog lečenja.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   79. Sud primećuje da su trenutno nezadovoljavajući položaj i tešku situ-   aciju transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu priznali domaći sudovi (vidi   prethodno navedeni predmet Bellinger v. Bellinger, stav 52), kao i Međuresorna   radna grupa, koja je ispitivala stanje u Ujedinjenom Kraljevstvu i zaključila da   su, uprkos tome što im se u praksi izlazi u susret, transseksualci svesni određe-   nih problema s kojima najveći deo stanovništva ne mora da se suočava (vidi gore   stav 50).   80. U odnosu na ove aspekte, Sud je razmotrio podjednako bitne   argumente koji su, po svojoj prirodi, od javnog interesa i koji su izneti da bi se   opravdalo to što se sadašnje stanje nastavlja. Sud primećuje da je u prethodnim   predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva pridat značaj medicinskim i naučnim   aspektima, zatim stanju koje se tiče bilo kakvog konsenzusa na evropskom i   međunarodnom nivou, kao i uticaju bilo kakvih promena na sadašnji sistem   upisa u matične knjige rođenih.   3. Medicinski i naučni aspekti   81. Još uvek ne postoje uverljivi nalazi koji bi ukazivali na uzrok   transseksualnosti, pogotovo ne o tome da li je ona u potpunosti psihološke   prirode ili je povezana s fizičkom diferencijacijom u mozgu. Utvrđeno je da   nalazi veštaka u pogledu domaćeg predmeta Bellinger v. Bellinger ukazuju na sve   veće prihvatanje saznanja u vezi s polnim razlikama u mozgu koje se određuju   još u prenatalnoj fazi, mada su naučni dokazi koji idu u prilog ovoj teoriji   daleko od potpunih. Međutim, Sud smatra da je mnogo značajnije to što je na   međunarodnom nivou transseksualnost u medicini postala naširoko priznata   kao stanje koje se leči u cilju ublažavanja tegoba (na primer, u četvrtom izdanju   Priručnika za dijagnostiku i statistiku (DSM-IV), dijagnoza transseksualnosti   zamenjena je „poremećajem polnog identiteta“; vidi takođe deseto izdanje   Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD–10). U Ujedinjenom Kraljevstvu, kao   u ogromnoj većini država ugovornica, Nacionalna zdravstvena služba priznaje   postojanje ovog stanja i obezbeđuje ili dozvoljava lečenje, uključujući ireverzibilne   hirurške zahvate. Medicinski i hirurški zahvati, putem kojih se u ovom slučaju   vrši promena pola, zaista se obavljaju pod nadzorom nacionalnih zdravstvenih   vlasti. Isto tako, imajući u vidu mnogobrojne i bolne zahvate koje takva operacija   podrazumeva, kao i stepen rešenosti i ubeđenja koji su neophodni da bi neko   promenio svoju polnu ulogu u društvu, ne može se sugerisati da ima bilo čega   samovoljnog ili hirovitog u odluci koju je donela osoba koja treba da se podvrgne   promeni pola. U takvim okolnostima, tekuća naučna i medicinska rasprava o   tačnim uzrocima ovog stanja gubi na značaju.   82. Mada je tačno i to da transseksualci ne mogu da poprime sve biološke   karakteristike pripisanog pola (prethodno navedeni predmet Sheffield and   Horsham, str. 2028, st. 56), Sud konstatuje da, uprkos sve sofisticiranijim hirurškim   zahvatima i hormonskoj terapiji, hromozomi čine osnovni i nepromenljivi biološki   aspekt polnog identiteta. Poznato je, međutim, da hromozomske anomalije mogu   nastati prirodnim putem (na primer, u slučajevima interseksualnih stanja, kada   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     se biološki kriterijumi ne poklapaju u trenutku rođenja) i, u takvim slučajevima,   neke osobe moraju da se odrede kao pripadnici jednog ili drugog pola, u   skladu s onim što se čini najprimerenijim u okolnostima pojedinačnog slučaja.   Za Sud nije očigledno da, od svih drugih faktora, upravo hromozomski faktor   neizbežno mora da ima presudni značaj za pravno određivanje polnog identiteta   transseksualaca (vidi izdvojeno mišljenje lorda sudije Torpa u predmetu Bellinger   v. Bellinger, citirano gore u stavu 52, kao i presudu sudije Čizema u australijskom   predmetu Re Kevin, citiranu gore u stavu 55).   83. Prema tome, Sud nije ubeđen da medicina ili naučna saznanja pružaju   bilo kakav odlučujući argument po pitanju pravnog priznavanja transseksualaca.   4. Stanje koje se tiče bilo kakvog konsenzusa na evropskom   i međunarodnom nivou   84. Već u vreme kad je razmatran predmet Sheffield and Horsham, među   državama ugovornicama Saveta Evrope postepeno se pomaljao konsenzus o   tome da promena pola treba da bude pravno priznata (vidi stav 35 te presude).   Najnovije istraživanje koje je za ovaj predmet dostavio Liberty ukazuje da na   međunarodnom nivou postoji neprestana tendencija ka takvom pravnom   priznavanju (vidi gore stavove 55–56). Izgleda da u Australiji i na Novom Zelandu   sudovi polako napuštaju stav da se pol utvrđuje na osnovu bioloških parametara   u trenutku rođenja (kao što je to navedeno u predmetu Corbett v. Corbett iz   Ujedinjenog Kraljevstva) i zauzimaju stav da, u kontekstu kada transseksualac   želi da sklopi brak, pol treba da zavisi od mnoštva faktora koje treba proceniti u   samom trenutku sklapanja braka.   85. Sud napominje da je, u predmetu Rees iz 1986. godine, konstatovao da   među državama ugovornicama po ovom pitanju skoro da ne postoji zajednički   stav, tako da neke od njih dozvoljavaju promenu pola, a neke ne, i da se, u   opštem smislu, čini da se pravo nalazi u prelaznoj fazi (vidi stav 37). U kasnijem   predmetu Sheffield and Horsham, Sud je, u svojoj presudi, naglasak stavio na   nepostojanje zajedničkog evropskog pristupa pitanju kako rešiti problem   reperkusija koje bi pravno priznavanje promene pola moglo da podrazumeva u   drugim oblastima prava, kao što su brak, srodstvo, privatnost ili zaštita podataka.   Dokle god je, po svoj prilici, situacija takva, gotovo da i ne čudi to što četrdeset   i tri države ugovornice, koje imaju veoma različite pravne sisteme i tradicije,   nemaju zajednički pristup ovom pitanju. U skladu s načelom subsidijarnosti,   države ugovornice pre svega treba da donesu odluke o neophodnim merama   kojima će se obezbediti zaštita prava iz Konvencije u okviru njihovih nadležnosti,   a prilikom rešavanja praktičnih problema proisteklih iz pravnog priznavanja   pola promenjenog putem operacije u okviru njihovih pravnih sistema, državama   ugovornicama mora se dati široko polje slobodne procene. Shodno tome, Sud   manji značaj pridaje nedostatku dokaza o postojanju zajedničkog evropskog   pristupa rešavanju postojećih pravnih i praktičnih problema, nego što ga pridaje   jasnim i neospornim dokazima o neprestanoj međunarodnoj tendenciji koja   ide u prilog ne samo sve većoj prihvaćenosti transseksualaca u društvu, već i     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   pravnom priznavanju novog polnog identiteta transseksualaca koji su putem   operacije promenili pol.   5. Uticaj na sistem upisa u matične knjige rođenih   86. U predmetu Rees, Sud je prihvatio činjenicu da Država može da   pridaje veliki značaj istorijskom aspektu sistema upisa u matične knjige rođenih.   Argument o tome da bi, kad bi se dozvolili izuzeci u ovom sistemu, njegova   funkcija bila dovedena u pitanje, umnogome je uticao na ovu ocenu.   87. Međutim, može se konstatovati da su, što se tiče istorijske osnove si-   stema upisa u matične knjige rođenih, izuzeci već napravljeni i to u slučaju pri-   znavanja vanbračne dece i usvajanja, kada postoji mogućnost izdavanja ažuri-   ranih izvoda iz matične knjige rođenih u kojima će biti evidentirana promena   statusa nakon rođenja. Po mišljenju Suda, pravljenje novih izuzetaka u slučaju   transseksualaca (kategorije koja obuhvata između 2.000 i 5.000 lica u Ujedinje-   nom Kraljevstvu, prema proceni iz Izveštaja Međuresorne radne grupe, str. 26)   ne bi predstavljalo opasnost da se čitav taj sistem sruši. Mada je prethodno uka-   zano na štetu koju bi pretrpela treća lica koja možda ne bi mogla da dođu do   originalnih podataka, kao i na komplikacije koje bi nastale u oblasti porodičnog   i naslednog prava (vidi presudu u predmetu Rees, str. 18, st. 43), ove tvrdnje su   uopšteno formulisane, tako da, na osnovu materijala koji se pred njim nalazi u   ovom trenutku, Sud ne može da konstatuje da su uočeni bilo kakvi realni izgledi   za nastanak štete ukoliko bi se izvršile promene u sadašnjem sistemu.   88. Pored toga, Sud konstatuje da je Država nedavno dala predloge za   sprovođenje reforme koja bi omogućila kontinuiranu izmenu i dopunu podataka   o građanskom statusu (vidi stav 54). Prema tome, Sud nije uveren da, u sadašnjoj   atmosferi, potreba da se kruto podrži integritet istorijske osnove sistema upisa u   matične knjige rođenih ima isti značaj kao što je imala 1986. godine.   6. Uspostavljanje ravnoteže u ovom predmetu   89. Sud je u prethodnom tekstu (stav 76–79) konstatovao poteškoće i ne-   pravilnosti u vezi s položajem podnositeljke predstavke kao transseksualca koji   je putem operacije promenio pol. Mora se priznati to da u ovom predmetu nije   dostignut onaj stepen svakodnevnog mešanja kakav je pretrpeo podnosilac pred-   stavke u predmetu B. v. France (presuda od 25. marta 1992, Series A No. 232),   kao i to da se, u određenim situacijama, rizik od nastanka poteškoća ili neprijat-   nosti s kojima se ova podnositeljka suočila može ublažiti ili svesti na najmanju   moguću meru uz pomoć prakse koju su vlasti usvojile.   90. Bez obzira na to, poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudske slobode   predstavlja samu suštinu Konvencije. Konkretno, po članu 8 Konvencije, u kojem   pojam lične autonomije predstavlja važno načelo na kojem se temelji tumačenje   garantija koje taj član sadrži, štiti se lična sfera svakog pojedinca, uključujući i   njegovo pravo na određivanje podataka o svom identitetu kao ljudske jedinke   (vidi, pored ostalog, Pretty v. the United Kingdom, br. 2346/02, presuda od 29.   aprila 2002, st. 62, kao i Mikulić v. Croatia, br. 53176/99, presuda od 7. februara   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     2002, st. 53, koje će biti objavljene u ECHR 2002–...). U dvadeset i prvom veku,   pravo transseksualaca na lični razvoj i fizičku i moralnu sigurnost, kakvu u   punom smislu uživaju ostali članovi društva, ne može da se posmatra kao nešto   što je kontroverzno i što iziskuje da prođe neko vreme da bi pitanja s tim u vezi   mogla da se sagledaju u jasnijem svetlu. Ukratko, nezadovoljavajuća situacija   u kojoj transseksualci koji su putem operacije promenili pol žive u nekakvom   međuprostoru, ne pripadajući u potpunosti ni jednom ni drugom polu, više nije   održiva. Uvažavanje ove ocene na domaćem nivou može se pronaći u izveštaju   Međuresorne radne grupe, kao i u presudi Žalbenog suda u predmetu Bellinger   v. Bellinger (vidi stavove 50, 52–53).   91. Sud ne umanjuje značaj poteškoća ili važnih reperkusija koje će svaka   veća promena sistema neizbežno izazvati i to ne samo u oblasti upisa u matične   knjige rođenih, već i u oblastima pristupa dokumentaciji, porodičnog prava,   srodstva, nasleđivanja, krivičnopravnog sistema, zapošljavanja, socijalne zaštite   i osiguranja. Međutim, kao što je Međuresorna radna grupa u svom izveštaju   jasno naznačila, daleko od toga da se ovi problemi ne mogu prevazići, pa je,   stoga, Radna grupa našla za shodno da kao jednu od mogućnosti predloži puno   priznavanje novog pola u pravnom smislu, pod uslovom da se primene određeni   kriterijumi i procedure. Prema konstataciji lorda sudije Torpa u predmetu   Bellinger, bilo kakve „poteškoće u pogledu spektra“, naročito u oblasti porodičnog   prava, podjednako su rešive i prihvatljive ako se ograniče na slučajeve potpuno   ostvarenih transseksualaca koji su putem operacije promenili pol. Isto tako,   Država nije uspela da ubedi Sud u svoju argumentaciju da bi dopuštanje da se   na podnositeljku predstavke primene pravila koja važe za žene, čime bi se takođe   promenio datum njenog sticanja prava na državnu penziju, nanelo bilo kakvu   nepravdu drugim ljudima koji su obuhvaćeni sistemom socijalnog osiguranja   i državnih penzija, kako tvrdi Država. Nije dokazano da postoji bilo kakva   verovatnoća da će promene statusa transseksualaca prouzrokovati konkretne ili   suštinske nevolje ili štetu javnom interesu, a što se tiče ostalih mogućih posledica,   Sud smatra da se od društva opravdano može očekivati da toleriše određenu   dozu neprijatnosti kako bi se pojedincima omogućilo da vode dostojanstven i   častan život s polnim identitetom za koji su se, uz velike lične žrtve, opredelili.   92. U prethodnim predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva, ovaj Sud je od   1986. godine naglašavao koliko je važno da se prati potreba za odgovarajućim   zakonskim merama, imajući u vidu naučna i društvena kretanja (vidi reference   gore u stavu 73). Najskorijeg datuma je njegova napomena u predmetu Sheffield   and Horsham iz 1998. da tužena Država još uvek nije preduzela nikakve korake u   tom smislu, uprkos sve većoj društvenoj prihvaćenosti fenomena transseksualnosti   i sve većem uvažavanju problema s kojima se transseksualci suočavaju (kako   je navedeno gore u stavu 60). Iako u tom predmetu nije konstatovana nikakva   povreda, ponovo je izričito ukazano na potrebu za praćenjem dešavanja u   ovoj oblasti. Otada je Međuresorna radna grupa, aprilu 2000, objavila izveštaj,   u kojem je izložila rezultate istraživanja trenutnog položaja transseksualaca,   pored ostalog, u krivičnom pravu, porodičnim i radnim sporovima i utvrdila     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   razne opcije za reformu. Pošto zapravo ništa nije urađeno na ostvarivanju   ovih predloga, Žalbeni sud je, u julu 2001, konstatovao da se tako nešto ni ne   planira (vidi stavove 52–53). Može se primetiti da je jedina pomena vredna   zakonodavna reforma, koja se odnosi na primenu na transseksualce određenih   odredbi o nediskriminaciji, proistekla iz odluke Evropskog suda pravde od 30.   aprila 1996, u kojoj je zaključeno da je diskriminacija po osnovu promene pola   jednaka diskriminaciji po osnovu pola (vidi gore stavove 43–45).   93. Imajući u vidu prethodno pomenute aspekte, Sud smatra da tužena   Država ne može više da tvrdi da na ovo pitanje može da primeni svoje polje   slobodne procene, osim u pogledu odgovarajućeg sredstva putem kojeg će biti   priznato pravo koje je zaštićeno Konvencijom. Budući da ne postoje značajni   faktori od javnog interesa koji bi odneli prevagu nad interesom ove podnositeljke   predstavke da se u pravnom smislu prizna promena pola kojoj se podvrgla,   Sud zaključuje da pravična ravnoteža koja se u Konvencija podrazumevi sada   odlučno naginje u korist podnositeljke predstavke. Shodno tome, nije poštovano   njeno pravo na privatan život, čime je prekršen član 8 Konvencije.   II. NAVODNA POVREDA ČLANA 12 KONVENCIJE   94. Podnositeljka predstavke takođe je tvrdila da je došlo do povrede člana   Konvencije, kojim je propisano kako sledi:   „Muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i   zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji uređuju vršenje ovog   prava.“   A. Argumenti stranaka   1. Podnositeljka predstavke   95. Podnositeljka predstavke se žalila da, iako sada ima potpuni fizički   odnos s muškarcem, ona i njen partner ne mogu da sklope brak jer se ona u   očima zakona tretira kao muškarac. Ona je iznela argument da se, u skorašnjem   predmetu Bellinger v. Bellinger ispostavilo da definicija pola u svrhu braka iz   predmeta Corbett v. Corbett više nije dovoljna, kao i to da, čak i kad bi oslanjanje   na biološke kriterijume i dalje bilo prihvatljivo, upotreba samo nekih od tih   kriterijuma za utvrđivanje pola i isključivanje onih koji te elemente ne ispunjava-   ju predstavlja povredu člana 12.   2. Država   96. Država se pozvala na prethodnu praksu Suda (prethodno navedene   presude u predmetima Rees, Cossey i Sheffield and Horsham) i tvrdila je da   se ni po članu 12 niti po članu 8 Konvencije od države ne zahteva da dozvoli   transseksualcu da sklopi brak s osobom koja pripada njegovom odnosno njenom   prvobitnom polu. Takođe je istakla da je Žalbeni sud u predmetu Bellinger v.   Bellinger nedavno ispitao i podržao pristup iz domaćeg prava, tako da ovo pitanje   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     sada čeka na razmatranje u Gornjem domu Parlamenta. Po mišljenju Države,   ako u ovoj važnoj ili delikatnoj oblasti treba da se izvrše bilo kakve promene, one   treba da poteknu isključivo od sudova u Ujedinjenom Kraljevstvu koji postupaju   u okviru polja slobodne procene koje je ovaj Sud uvek dopuštao. Država se   pozvala i na činjenicu da svaka promena može da izazove neželjene posledice,   navodeći da bi pravno priznavanje moglo da dovede do poništenja postojećih   brakova, pa bi transseksualci i njihovi partneri mogli da se nađu u istopolnim   brakovima. Država je naglasila značaj pravilnog i pažljivog analiziranja svih   promena u ovoj oblasti, kao i potrebu za prelaznim odredbama.   B. Ocena suda   97. Sud podseća da u predmetima Rees, Cossey i Sheffield and Horsham   nije ustanovljeno da to što transseksualaci u ovim predmetima nisu mogli da   sklope brak s osobom čiji je pol suprotan od njihovog promenjenog pola pred-   stavlja povredu člana 12 Konvencije. Takve konstatacije su, između ostalog, bile   zasnovane i na rezonovanju da se pravo na sklapanje braka odnosi na tradicio-   nalni brak između osoba suprotnog biološkog pola (vidi presudu u predmetu   Rees, str. 19, st. 49), stanovištu da je kontinuirano usvajanje u domaćem pravu   bioloških kriterijuma za utvrđivanje pola u svrhu braka obuhvaćeno ovlašćenjem   država ugovornica da unutrašnjim zakonima urede ostvarivanje prava na sklapa-   nje braka, kao i na zaključku da unutrašnje zakone ne treba posmatrati kao nešto   što pravo transseksualca na sklapanje braka ograničava ili umanjuje na takav na-   čin ili u takvom obimu da to narušava njegovu samu suštinu (presuda u predme-   tu Cossey, str. 18, st. 44–46, presuda u predmetu Sheffield and Horsham, str. 2030,   st. 66–67). Ukazano je i na formulaciju člana 12, kojom se brak štiti kao osnova   za zasnivanje porodice (Rees, loc. cit).   98. Razmatrajući stanje iz 2002. godine, Sud primećuje da član 12   obezbeđuje osnovno pravo muškarca i žene da stupe u brak i zasnuju porodicu.   Međutim, njegov drugi aspekt nije uslovljen prvim, tako da to što neki parovi ne   mogu da imaju dece ili da budu roditelji, samo po sebi, ne može da se posmatra   kao ukidanje njihovog prava na ostvarivanje prvog segmenta ove odredbe.   99. Ostvarivanje prava na sklapanje braka povlači za sobom društvene,   lične i pravne posledice. To pravo podleže unutrašnjim zakonima država ugo-   vornica, ali ograničenja koja se njima uvode ne smeju to pravo da sputavaju ili   umanjuju na takav način ili u takvom obimu da to narušava njegovu samu sušti-   nu (vidi presudu u predmetu Rees, str. 19, st. 50; F. v. Switzerland, presuda od 18.   decembra 1987, Series A No. 128, st. 32).   100. Tačno je da se prva rečenica izričito odnosi na pravo muškarca i žene   da stupe u brak. Sud nije ubeđen da, na dan razmatranja ovog predmeta, još uvek   može da se pretpostavi da se ovi pojmovi odnose na utvrđivanje pola putem čisto   bioloških kriterijuma (kao što je zaključio sudija Ormrod u predmetu Corbett v.   Corbett, stav 21 gore). Od usvajanja Konvencije desile su se značajne društvene   promene u instituciji braka, kao i dramatične promene izazvane medicinskim     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   i naučnim dostignućima na polju transseksualnosti. Sud je, na osnovu člana   Konvencije, u prethodnom tekstu ustanovio da test poklapanja bioloških   faktora više ne može da se smatra presudnim za odbijanje da se u pravnom   smislu prizna pol transseksualca koji je promenjen operativnim putem. Postoje   i drugi važni faktori – prihvatanje od strane zdravstvenih radnika i zdravstvenih   vlasti u državama ugovornicama stanja koje podrazumeva poremećaj polnog   identiteta, obezbeđivanje lečenja, uključujući hirurške zahvate kako bi se takva   osoba što više asimilovala s pripadnicima pola kojem smatra da zaista pripada,   kao i preuzimanje društvene uloge pripisanog pola od strane transseksualca.   Sud takođe konstatuje da nema sumnje da član 9 nedavno usvojene Povelje o   osnovnim pravima u Evropskoj uniji namerno odstupa od formulacije iz člana   Konvencije time što se u njemu ne pominju muškarci i žene (vidi stav 58   gore).   101. Međutim, pravom na poštovanje privatnog života po članu 8 nisu   obuhvaćena sva pitanja iz člana 12, u kojem se uslovi nametnuti unutrašnjim   zakonima posebno pominju. Stoga je Sud razmotrio pitanje da li u domaćem   pravu svrstavanje u pol koji je upisan odmah po rođenju predstavlja ograničenje   koje narušava samu suštinu prava na sklapanje braka u ovom predmetu. U tom   smislu, Sud konstatuje da nije prirodno tvrditi da transseksualci nisu lišeni prava   na sklapanje braka jer, po zakonu, oni i dalje mogu da sklope brak s osobom   suprotnog pola od njihovog prethodnog. Podnositeljka predstavke u ovom   predmetu živi kao žena, u vezi je s muškarcem i isključivo bi želela da sklopi brak   s muškarcem. Ona nema nikakvu mogućnosti da to učini. Po mišljenju Suda,   ona zato može da tvrdi da je narušena sama suština njenog prava na sklapanje   braka.   102. Sud nije utvrdio nijedan drugi razlog koji bi ga sprečio da donese   ovakav zaključak. Država je iznela argument da u ovoj delikatnoj oblasti odluku   o ispunjavanju uslova za brak prema domaćem pravu treba prepustiti domaćim   sudovima u okviru polja slobodne procene od strane Države, skrećući pažnju na   uticaj koji to može da ima na već postojeće brakove u kojima je jedan od partnera   transseksualac. Međutim, na osnovu mišljenja većine u presudi Žalbenog suda u   predmetu Bellinger v. Bellinger, čini se da domaći sudovi naginju mišljenju da ovo   pitanje najbolje može da reši zakonodavna vlast, iako Država u ovom trenutku   ne namerava da donese propise s tim u vezi (vidi stavove 52–53).   103. Na osnovu materijala koje je dostavio Liberty može se konstatovati   da, uprkos rasprostranjenom prihvatanju braka između transseksualaca, manji   broj zemalja dozvoljava brak između transseksualaca u njihovom pripisanom   polu, nego što priznaje samu promenu pola. Sud, međutim, nije ubeđen da to   ide u prilog argumentu da ovo pitanje treba u potpunosti prepustiti državama   ugovornicama kao nešto što potpada pod njihovo polje slobodne procene.   To bi bilo ravno zaključku da niz mogućnosti koje državi ugovornici stoje na   raspolaganju obuhvata i delotvornu zabranu ostvarivanja prava na sklapanje   braka. Polje slobodne procene ne može da bude toliko rastegljivo. Iako država   ugovornica, pored ostalog, mora da utvrdi uslove pod kojima lice koje traži da u   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     pravnom smislu bude priznato kao transseksualac treba da dokaže da je promena   pola obavljena na odgovarajući način ili uslove pod kojima prethodni brakovi   prestaju da važe, kao i formalnosti koje će se primenjivati na buduće brakove   (uključujući, na primer, informacije koje treba pružiti budućim supružnicima),   Sud nije ustanovio da je opravdano da se transseksualcu zabrani ostvarivanje   prava na sklapanje braka pod bilo kojim okolnostima.   104. Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 12 Konvencije u ovom   predmetu.   III. NAVODNA POVREDA ČLANA 14 KONVENCIJE   105. Podnositeljka predstavke je takođe tvrdila da je došlo do povrede   člana 14 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:   „Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se   bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik,   veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s   nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.“   106. Podnositeljka predstavke se žalila da je to što njen promenjeni pol   nije pravno priznat uzrok brojnih oblika diskriminacije i štete. Posebno je   ukazala na činjenicu da ne može da podnese zahtev za državnu penziju dok ne   navrši 65 godina, kao i na činjenicu da ne može da podnese zahtev za „besplatnu   povlasticu za prevoz“, koja bi joj omogućila besplatan prevoz u Londonu, što je   pogodnost na koju žene stiču pravo s navršenih 60, a muškarci s navršenih 65   godina.   107. Država je iznela stav da se ne pokreću nikakva pitanja koja se razlikuju   od pitanja kojima se bavi član 8 Konvencije, kao i da žalbe ne ukazuju ni na kakav   vid diskriminacije koji je u suprotnosti s prethodno navedenom odredbom.   108. Sud smatra da upravo to što u pravnom smislu nije priznata promena   pola transseksualca koji je putem operacije promenio pol čini suštinu žalbe koju   je podnositeljka predstavke podnela na osnovu člana 14 Konvencije. Ova pitanja   razmotrena su na osnovu člana 8 i, kao rezultat toga, ustanovljena je povreda te   odredbe. U datim okolnostima, Sud smatra da na osnovu člana 14 Konvencije nije   pokrenuto nijedno posebno pitanje i zato ne donosi nikakav poseban zaključak.   IV. NAVODNA POVREDA ČLANA 13 KONVENCIJE   109. Podnositeljka predstavke je tvrdila da je došlo do povrede člana 13   Konvencije, kojim je propisano kako sledi:   „Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji   ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li   povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“   110. Podnositeljka predstavke se žalila da nije imala na raspolaganju delo-   tvoran pravni lek u vezi s pitanjima na koja se prethodno žalila.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   111. Država je navela da nije bilo dokazivog kršenja nijednog prava   predviđenog Konvencijom koje bi podrazumevalo pravo na pravni lek na   osnovu člana 13. U svakom slučaju, od 2. oktobra 2000, kada je stupio na snagu   Zakon o ljudskim pravima iz 1998, pred domaćim sudovima moguće je pozvati   se na prava predviđena Konvencijom, tako da bi podnositeljka predstavke pred   domaćim sudom sada imala na raspolaganju pravni lek za bilo kakvo kršenje   prava predviđenog Konvencijom.   112. Sud ponavlja da se članom 13 Konvencije garantuje raspoloživost   pravnog leka na nacionalnom nivou za sprovođenje suštine prava i sloboda po   Konvenciji u kom god vidu ona bila zajemčena u domaćem pravnom poretku.   Stoga je efekat člana 13 u zahtevu za obezbeđenje domaćeg pravnog leka kako   bi se rešila suština „dokazive žalbe“ po Konvenciji i pružila odgovarajuća zaštita   (vidi, pored ostalih izvora, Aksoy v. Turkey, presuda od 25. septembra 1996,   Reports 1996–VI, str. 2286, st. 95).   113. S obzirom da su prethodno ustanovljene povrede članova 8 i 12 Kon-   vencije, žalba podnositeljke predstavke je u tom smislu nesumnjivo dokaziva u   smislu člana 13 Konvencije. Međutim, sudska praksa koja se odnosi na pravne   institute Konvencije ukazuje da efekat člana 13 ne može da se tumači u smislu   zahteva za obezbeđenje pravnog leka protiv samog domaćeg prava jer bi, u pro-   tivnom, Sud državama ugovornicama nametao zahtev da u njega ugrade Kon-   venciju (vidi James and Others v. the United Kingdom, presuda od 21. februara   1986, Series A No. 98, str. 48, st. 86). Prema tome, pošto u domaćem pravu prav-   ni lek nije postojao sve do 2. oktobra 2000, kada je Zakon o ljudskim pravima iz   1998. stupio na snagu, žalbe podnositeljke predstavke kose se s ovim načelom.   Posle tog datuma, podnositeljka predstavke mogla je da se žali domaćim sudovi-   ma, koji bi imali na raspolaganju čitav niz mogućih pravnih lekova.   114. U datim okolnostima, Sud nije konstatovao povredu člana 13 Kon-   vencije u ovom predmetu.   V. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE   115. U članu 41 Konvencije propisano je kako sledi:   „Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo   Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će,   ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“   A. Šteta   116. Podnositeljka predstavke tražila je ukupan iznos od 38.200 funti   sterlinga (GBP) na ime materijalne štete. To uključuje iznos od GBP 31.200 na   ime penzije koju nije mogla da traži s navršenih 60 godina života, kao i GBP   7.000 na ime procenjene vrednosti povlastice za besplatan prevoz penzionera   gradskim autobusom, za koju nije ispunjavala uslove. Na ime nematerijalne   štete, podnositeljka predstavke tražila je GBP 40.000 za pretrpljeni bol, strepnju   i poniženje.   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     117. Država je smatrala da bi, ukoliko Sud konstatuje bilo kakvu povredu   Konvencije, sama ta konstatacija predstavljala dovoljno pravično zadovoljenje u   smislu člana 41 Konvencije.   118. Sud podseća da mora da postoji jasna uzročno-posledična veza iz-   među povrede Konvencije i materijalne štete koju podnositeljka predstavke po-   tražuje, kao i da time, u odgovarajućem slučaju, može da bude obuhvaćena i   naknada na ime gubitka zarade ili drugih izvora prihoda (vidi, pored ostalih   izvora, Barberà, Messegué and Jabardo v. Spain, presuda od 13. juna 1994 (član   50), Series A No. 285–C, str. 57–58, st. 16–20; Cakýcý v. Turkey, presuda od 8.   jula 1999, Reports 1999–IV, st. 127).   119. Sud primećuje da podnositeljka predstavke nije mogla da se   penzioniše s navršenih 60 godina života, na šta imaju pravo ostale zaposlene   žene, ni da dobije državnu penziju niti da podnese zahtev za izdavanje povlastice   za besplatan prevoz autobusom. Međutim, nije sasvim jasno u kojoj meri je   podnositeljka predstavke usled toga pretrpela eventualnu finansijsku štetu, pošto   je podnositeljka predstavke, iako možda ne po sopstvenom izboru, nastavila da   radi i na osnovu toga ostvaruje zaradu. Mada je prethodno ukazao na poteškoće   i stres proistekle iz položaja podnositeljke predstavke kao transseksualca koji   je putem operacije promenio pol, Sud konstatuje da se sve do 1998. godine   smatralo da slična pitanja podležu polju slobodne procene od strane Ujedinjenog   Kraljevstva, kao i to da nije bilo povrede.   120. Sud je ustanovio da, s obzirom na razvoj događaja, ova situacija više   ne podleže polju slobodne procene od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Država,   Ujedinjeno Kraljevstvo, treba blagovremeno da sprovede mere koje smatra   odgovarajućim kako bi ispunila svoje obaveze i kako bi podnositeljki predstavke   i drugim transseksualacima obezbedila pravo na poštovanje privatnog života,   kao i pravo na sklapanje braka, u skladu s ovom presudom. Mada nema nikakve   sumnje da je podnositeljka predstavke u prošlosti pretrpela stres i strepnju, upravo   to što u pravnom smislu nije priznata promena pola transseksualacima koji su pol   promenili putem operacije čini suštinu žalbi u ovoj predstavci, poslednjoj u nizu   predmeta u kojima su i drugi podnosioci predstavke pokrenuli ista pitanja. Stoga,   Sud ne smatra da je primereno da se ovoj konkretnoj podnositeljki predstavke   dodeli odšteta. Sâmo konstatovanje povrede, uz posledice koje će to imati u   budućnosti, može se smatrati pravičnim zadovoljenjem u ovim okolnostima.   B. Sudski i ostali troškovi   121. Podnositeljka predstavke je na ime sudskih i ostalih troškova tražila   iznos od GBP 17.000 na ime honorara advokata,4 kao i GBP 24.550 na ime   honorara glavnog advokata i njegovog pomoćnika. Na ime putnih troškova radi   prisustvovanja raspravi pred Sudom, kao i na ime smeštaja i ostalih troškova s   tim u vezi, tražila je iznos od GBP 2.822. Ukupan iznos koji je tražila tako je   dostigao GBP 44.372.   Solicitors – advokati bez prava zastupanja pred sudom (prim. prev.).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   122. Država je iznela ocenu da je ovaj iznos preteran, u poređenju s drugim   predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva, a pogotovo iznos od GBP 39.000, koji je   tražen za relativno skoriji vremenski period tokom kojeg su sadašnji advokati   podnositeljke predstavke bez prava zastupanja pred sudom bili opunomoćeni, a   koji se isključivo odnosio na objedinjavanje zapažanja i raspravu pred Sudom.   123. Sud konstatuje da su visoki iznosi koje je podnositeljka predstavke   tražila na ime sudskih i ostalih troškova, za koje nisu dostavljeni nikakvi podaci   u smislu broja sati rada i tarifa advokata, s obzirom na stepen složenosti i   postupke usvojene u ovom predmetu. Imajući u vidu iznose koji su dodeljeni   u drugim predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva i s obzirom na iznose koje je   Savet Evrope isplatio na ime pravne pomoći, Sud na ime ove stavke dodeljuje   odštetu u iznosu od 39.000 evra (EUR), zajedno sa svim naplativim iznosima   poreza na dodatu vrednost. Iznos odštete iskazan je u evrima i biće pretvoren   u ekvivalentan iznos u funtama sterlinga na dan isplate, budući da Sud smatra   primerenim da, od sada, u svim odlukama o pravičnom zadovoljenju u kojima   je odšteta dodeljena na osnovu člana 41 Konvencije, iznos odštete u načelu treba   da bude iskazan u evrima, kao referentnoj valuti.   C. Zatezna kamata   124. S obzirom da je odšteta iskazana u evrima i biće pretvorena u   nacionalnu valutu na dan isplate, Sud smatra da i stopa zatezne kamate treba   da bude iskazana u evrima, kao referentnoj valuti. Sud smatra primerenim da   se, kao opšte pravilo, zatezna kamata na neizmirene iznose iskazane u evrima   zasniva na marginalnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke za kredite,   uvećanoj za tri procentna poena.   IZ TIH RAZLOGA, SUD   1. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do povrede člana 8 Konvencije;   2. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do povrede člana 12 Konvencije;   3. Odlučuje, jednoglasno, da nijedno posebno pitanje nije pokrenuto na   osnovu člana 14 Konvencije;   4. Odlučuje, jednoglasno, da nije bilo povrede člana 13 Konvencije;   5. Odlučuje, jednoglasno, da sâmo konstatovanje povrede predstavlja   dovoljno pravično zadovoljenje za nematerijalnu štetu koju je   podnositeljka predstavke pretrpela;   6. Odlučuje, jednoglasno, da je tužena Država dužna da, u roku od tri   meseca, podnositeljki predstavke isplati iznos od EUR 39.000 (trideset   i devet hiljada evra) na ime sudskih i ostalih troškova, zajedno sa svim   naplativim iznosima poreza na dodatu vrednost, koji će biti pretvoren   u ekvivalentan iznos u funtama sterlinga na dan isplate;   7. Odlučuje, s petnaest glasova prema dva, da je od isteka pomenutog   roka od tri meseca pa do isplate, na pomenuti iznos naplativa prosta   kamata po stopi koja je jednaka marginalnoj stopi na kredite Evropske   centralne banke, uvećanoj za tri procentna poena;   Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva     8. Odlučuje, jednoglasno, ostatak zahteva podnositeljke predstavke za   pravično zadovoljenje.   Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspravi   u Sudu u Strazburu, 11. jula 2002. godine.   Lucijus Vildhaber   Predsednik   Pol Maoni   Sekretar odeljenja   U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika   Suda, u prilogu ove presude data su sledeća izdvojena mišljenja:   (a) saglasno mišljenje g. Fišbaha;   (b) delimično izdvojeno mišljenje g. Tirmena;   (c) delimično izdvojeno mišljenje gđe Griv.   L. V.   P. Dž. M   SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE FIŠBAHA   Iako sam glasao isto kao i većina sudija u vezi s tačkom 7 dispozitiva, više   bih voleo da je utvrđena fiksna stopa zatezne kamate.   DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE TIRMENA   Što se tiče zatezne kamate, više bih voleo da je u tački 7 dispozitiva   utvrđena fiksna kamatna stopa.   DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE GRIV   U ovom predmetu ne delim mišljenje većine svojih kolega u vezi sa   zateznom kamatom koja treba da se plati.   Među sudijama postoji saglasnost da evro bude odgovarajuća referentna   valuta za sve odštete dodeljene na osnovu člana 41. Sud želi da takve odštete   budu blagovremeno isplaćene, a zatezna kamata treba da služi kao podsticaj na   blagovremenu isplatu odštete i ona nema kazneni karakter. Do sada se u potpu-   nosti slažem.   Prema novoj politici Suda, odštete su iskazane u evrima i njihov iznos tre-   ba da bude pretvoren u nacionalnu valutu na dan isplate. To znači da će, u ovom   predmetu, podnositeljka predstavke pretrpeti gubitak u smislu vrednosti odštete   ako njena nacionalna valuta, funta sterlinga, nastavi da jača u odnosu na evro.   Pretvaranje u nacionalnu valutu tek na dan isplate, za razliku od pretvaranja u     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   nacionalnu valutu na dan izricanja presude, ide u prilog podnosiocima predstav-   ke iz zemalja u kojima je evro zvanična valuta, kao i iz zemalja čija nacionalna   valuta ima istu vrednost kao evro ili vredi manje od evra. Svi ostali podnosioci   predstavke pretrpeće gubitak na osnovu ove izmenjene politike. Po mom mišlje-   nju, to je u suprotnosti s odredbama člana 14, zajedno sa članom 41. Štaviše, to   je u suprotnosti sa željom Suda da odštete budu što pravičnije, odnosno da se što   više očuva vrednost odštete.   Ovaj drugi cilj takođe predstavlja razlog zbog kojeg je izmenjena prethodna   praksa Suda da odluka Suda u pojedinačnim predmetima bude zasnovana na   zateznoj kamati u svakoj od država članica.   Većina nastoji da pravičnost odšteta obezbedi kroz primenu promenljivih   kamatnih stopa, koje variraju tokom celog perioda docnje. Primenjivaće se   marginalna stopa na kredite koju Evropska centralna banka (ECB) obračunava   kada kratkoročno pozajmljuje sredstva poslovnim bankama, uvećana za tri   procentna poena. Na taj način će, u ovom predmetu, kao i u mnogim drugim   predmetima, podnositeljki predstavke biti isplaćena manja zatezna kamata od   one koju je Sud ranije primenjivao, odnosno zatezna kamata po domaćoj stopi.   Marginalna stopa na kredite je kamata koju banke plaćaju ECB kada su   im hitno potrebni kratkoročni krediti. Zapravo, to je stopa koja predstavlja gor-   nju granicu za tržište kapitala, koja ima mali ili gotovo nikakav praktični značaj   za podnosioce predstavke pred Sudom. Zatezne kamate koje su predviđene u   svakoj od država potpisnica Konvencije za te države zapravo predstavljaju odraz   stanja na domaćem tržištu kapitala što se tiče kamatnih stopa koje podnosioci   predstavke koji su možda prinuđeni da uzmu novčanu pozajmicu moraju da pla-   te dok čekaju da im se isplati odšteta na ime pravičnog zadovoljenja. Iz tog ra-   zloga, prema domaćoj stopi zatezne kamate, namirenje se vrši na način koji nije   obezbeđen novom stopom zatezne kamate za koju se većina sudija ovog Suda   opredelila.   Pored toga, smatram da podnosilac predstavke kome je dodeljena odšteta   takođe treba da bude upoznat s važećom stopom zatezne kamate. Marginalna   stopa na kredite koju ECB primenjuje kada kratkoročno pozajmljuje sredstva   poslovnim bankama nije lako dostupna svim podnosiocima predstavke u Evropi.   Ta stopa je već neko vreme stabilna, ali po potrebi može da se utvrđuje jednom   nedeljno, pa čak i svakodnevno. Iako država treba da dokaže da je podnosiocu   predstavke odštetu isplatila u skladu s presudom, a Komitet ministara Saveta   Evrope da proveri da li je sve urađeno kako treba, ipak smatram da ovo predstavlja   dodatnu birokratsku proceduru koja podnosiocima predstavke otežava praćenje   situacije. U svakom slučaju, osnova koju većina sudija ovog Suda koristi za   utvrđivanje nove stope zatezne kamate daleko je od stvarne kamatne stope koju   će morati da plati podnosilac predstavke koji treba privremeno da pozajmi   novac dok čeka da mu se isplati odšteta koja mu je presudom dodeljena. To ne   može da se nadoknadi primenom nove, promenljive kamatne stope, tako da ova   prilično apstraktna potraga za pravičnošću, po meni, ne zaslužuje uvođenje nove   i potencijalno birokratske procedure.