30352/03

CONSEIL   DE L’EUROPE   COUNCIL   OF EUROPE   COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME   EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS   EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA   PRVO ODELJENJE   PREDMET ISMAILOV protiv RUSIJE   (Predstavka br. 30352/03)   PRESUDA   STRAZBUR   6. novembar 2008. godine   PRAVNOSNAŽNA   6. april 2009. godine   Ova presuda može biti predmet redaktorskih izmena.   Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i   Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”.   ISMAILOV protiv RUSIJE   U predmetu Ismailov protiv Rusije,   Evropski sud za ljudska prava (Prvo Odeljenje), zasedajući u Veću u čijem   sastavu su bili:   Kristos Rozakis (Christos ROZAKIS), Predsednik,   Nina VAJIĆ,   Anatolij KOVLER (Anatoly KOVLER),   Din ŠPILMAN (Dean SPIELMANN),   Svere Erik JEBENS (Sverre Erik JEBENS),   Đorđo MALINVERNI (Giorgio MALINVERNI),   Georg NIKOLAU (George NICOLAOU), sudije, i   Seren NILSEN (Søren NIELSEN), Sekretar Odeljenja,   Posle rasprave na sednici zatvorenoj za javnost 16. oktobra 2008. godine,   Izriče sledeću presudu koja je usvojena tog dana:   POSTUPAK   1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 30352/03) koja je   podneta Sudu protiv Ruske Federacije, u skladu sa članom 34 Konvencije za   zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: „Konvencija”) od   strane državljanina Azerbejdžana g. Adil Junus oglu Ismajilov (Adil Yunus oğlu   İsmayilov) (u daljem tekstu: „podnosilac predstavke”), 2. septembra 2003. godine.   2. Podnosioca predstavke kome je odobrena pravna pomoć zastupali su g.   M. Račkovski (Rachkovskiy) i gđa O. Preobraženskaja (Preobrazhenskaya) iz   moskovske nevladine organizacije Međunarodni centar za zaštitu (International   Protection Centre). Rusku državu (u daljem tekstu: „Država”) zastupao je g. P.   Laptev, nekadašnji zastupnik Ruske Federacije pred Evropskim sudom za ljudska   prava.   3. Sud je 20. januara 2006. godine odlučio da o predstavci obavesti   Državu. Takođe je odlučeno da se ispita osnovanost predmeta kao i njegova   prihvatljivost (stav 3 člana 29 Konvencije).   4. Vlada Azerbejdžana nije iskoristila svoje pravo na mešanje u postupku   (stav 1 člana 36 Konvencije).   ISMAILOV protiv RUSIJE   ČINJENICE   I. OKOLNOSTI SLUČAJA   5. Podnosilac predstavke rođen je 1937. godine i živi u Moskvi.   6. Podnosilac predstavke je 17. novembra 2002. godine stigao u Moskvu iz   Bakua. Sa sobom je nosio 21.348 američkih dolara (USD) što su bila sredstva od   prodaje nasleđenog stana u Bakuu. Međutim, u carinskoj deklaraciji on je prijavio   samo 48 američkih dolara, dok ruski zakon propisuje da se svaka suma koja   prelazi iznos od 10.000 američkih dolara mora prijaviti na carini. Carinskim   pregledom ostatak novca je otkriven u njegovom prtljagu. Podnosilac predstavke   je optužen za krijumčarenje, krivično delo shodno stavu 1 člana 188 Krivičnog   zakonika, a novac je priključen krivičnom predmetu kao dokazni materijal   (вещественные доказательства).   7. Moskovski sud Golovinskog okruga je 8. maja 2003. godine proglasio   podnosioca predstavke krivim po optužnici i izrekao mu odloženu kaznu od šest   meseci zatvora, uslovno na šest meseci. U pogledu novca, sud je smatrao:   „Materijalni dokaz – 21.348 američkih dolara koji se čuvaju u Centralnoj blagajni   Carinske službe na Šeremetjevu – biće uplaćen Državi”.   8. U svojoj žalbi podnosilac predstavke je tvrdio da nije kriv i da nalog za   konfiskaciju nema bilo kakvog osnova u domaćem pravu, zato što član 188   Krivičnog zakona ne predviđa konfiskaciju kao kaznu.   9. Moskovski gradski sud je 29. maja 2003. godine potvrdio presudu po   žalbi. U pogledu novca, sud je primetio da prvostepeni sud nije naložio   konfiskaciju novca kao kaznu, već je prosto odlučivao o sudbini materijalnih   dokaza.   10. Podnosilac predstavke je podnosio žalbe raznim ruskim organima   vlasti. Istakao je da je živeo ispod granice siromaštva i da je iz tog razloga odlučio   da proda svoj stan u Bakuu, koji je nasledio od svoje majke. Priložio je kopije   testamenta kao i ugovor o prodaji stana. Zatražio je povraćaj zakonito stečenog   novca iz humanitarnih razloga.   11. Ombudsman Ruske Federacije je 8. septembra 2003. godine u ime   podnosioca predstavke poslao pismo vršiocu dužnosti tužioca grada Moskve,   zatraživši da on podnese zahtev za pokretanje postupka preispitivanja odluke u   vezi s onim delom koji se odnosi na rešenje o trajnom oduzimanju. Zamenik   moskovskog tužioca je 18. septembra 2003. godine poslao odgovor Ombudsmanu   da ne postoji osnov da se zatraži pokretanje postupka za preispitivanje odluke o   trajnom oduzimanju imovine, zato što je nalog bio u skladu sa zakonom, shodno   stavu 7 rešenja Vrhovnog suda SSSR-a od 3. februara 1978. godine.   12. Ombudsman je 22. oktobra 2003. godine zatražio od Vrhovnog tužioca   da pokrene postupak za preispitivanje odluke suda. U pismu se pre svega kaže da   za razliku od uslova sadržanih u Zakoniku o krivičnom postupku, ni jedan iz spisa   ISMAILOV protiv RUSIJE   ovog predmeta ne ukazuje na to kojoj kategoriji materijalnih dokaza pripada   novac podnosioca predstavke. Ta omaška je dovela do pogrešne odluke o sudbini   materijalnog dokaza. Novac podnosioca predstavke nije bio ni instrument uz   pomoć kog je krivično delo počinjeno – u slučajevima krijumčarenja takav   instrument može biti samo mesto na kome je krijumčarena roba skrivena – niti je   stečen na nezakonit način. Shodno tome, ni stav 3 (1) niti stav 3 (4) člana 81   Zakonika o krivičnom postupku ne mogu se primenjivati na situaciju podnosioca   predstavke i novac je trebalo da bude vraćen zakonitom vlasniku, shodno stavu 3   (6) tog člana. U suprotnom, rešenje o trajnom oduzimanju novca predstavlja de   facto drugu kaznu za isto krivično delo. Konačno, Ombudsman je osporio   primenjivost rešenja Vrhovnog suda SSSR-a od 3. februara 1978. godine. Istakao   je da stav 7 izričito nalaže primenu „trenutno važećeg zakonodavstva”. Budući da   novi Krivični zakonik ne predviđa trajno oduzimanje u slučaju krijumčarenja, stav   se ne može primeniti.   13. Zamenik Vrhovnog tužioca je 9. decembra 2003. godine poslao   odgovor Ombudsmanu da je Prezidijum Vrhovnog suda već zaključio da bi   predmet krijumčarenja trebalo tretirati kao instrument kojim je počinjeno krivično   delo i da kao takav može biti oduzet (pozvao se na presudu u predmetu Petrenko,   koja je navedena u stavu 23 dole u tekstu).   14. Ombudsman je podneo ustavnu žalbu u ime podnosioca predstavke i   još jedne osobe.   15. Ustavni sud je 8. jula 2004. godine proglasio pritužbu neprihvatljivom   (odluka br. 251-O). Smatrao je da zakonska mogućnost trajnog oduzimanja   predmeta koji se smatra materijalnim dokazom u krivičnom predmetu, uključujući   instrumente kojim je počinjeno krivično delo kao i imovinsku korist stečenu   krivičnim delom, u skladu sa međunarodnim obavezama Ruske Federacije koje je   ona preuzela shodno Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog   organizovanog kriminala i Konvenciji Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i   konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom. Stoga, član 81 Zakonika o krivičnom   postupku ne dozvoljava proizvoljno mešanje u imovinska prava i ne predstavlja   povredu, sam po sebi, ustavnih prava podnosioca predstavke. Ustavni sud je   doneo sledeći zaključak:   „Utvrđivanje statusa predmeta koji je ilegalno transportovan preko državne granice   Ruske Federacije u krivičnom postupku i odluka o tome da li se on uklapa u opis   materijalnih dokaza koji podležu trajnom oduzimanju (…) treba da obavi sud koji   ima opštu nadležnost i koji sudi u krivičnom predmetu (…) Zakonitost i   obrazloženje sudske odluke o trajnom oduzimanju materijalnih dokaza razmatraće   viši sudovi u krivičnom postupku. Ustavni sud Ruske Federacije nije kompetentan   da izvrši takvo preispitivanje …”   16. Ustavni sud je 24. marta 2005. godine odbio Ombudsmanov dalji   zahtev za pojašnjenjem svoje odluke od 8. jula 2004. godine.   ISMAILOV protiv RUSIJE   II. RELEVANTNO MEĐUNARODNO I DOMAĆE PRAVO I PRAKSA   17. Rusija je 26. maja 2004. godine usvojila Konvenciju Ujedinjenih   nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, koja se bavi pitanjima u   vezi s krivičnim delima međunarodnog karaktera, kao i krivičnim delima u vezi s   učestvovanjem u organizovanim kriminalnim grupama, pranju imovinske koristi   stečene kriminalnim aktivnostima, korupcijom i ometanjem pravde, i ona   predviđa sledeće:   Član 7 Mere za borbu protiv pranja novca   „2. Države potpisnice će razmotriti primenu sprovodivih mera radi otkrivanja   i praćenja kretanja gotovog novca i odgovarajućih prenosivih instrumenata plaćanja   preko svojih granica, pod uslovom da se obezbede garancije za propisno korišćenje   informacija, ne ometajući ni na koji način kretanje legitimnog kapitala. Takve mere   mogu obuhvatiti i zahtev da fizička i pravna lica prijavljuju prekogranični transfer   značajnih količina novca i odgovarajućih prenosivih instrumenata.”   Član 12 Konfiskacija i zaplena   „1. Države potpisnice će, u najvećem mogućem stepenu koji dopušta njihov pravni   sistem, usvojiti neophodne mere koje će omogućiti konfiskaciju:   (a) dobiti stečene izvršenjem krivičnih dela obuhvaćenih ovom konvencijom, ili   imovine čija vrednost odgovara vrednosti te dobiti;   (b) imovine, opreme ili drugih instrumenata korišćenih ili namenjenih za korišćenje   u vršenju krivičnih dela obuhvaćenih ovomKonvencijom.”   18. Krivični zakonik Ruske Federacije predviđa da krijumčarenje, a to je   prenošenje velikih količina robe ili drugih predmeta preko državne granice Ruske   Federacije, koje je počinjeno skrivanjem takve robe od carine ili u kombinaciji sa   neprijavljivanjem ili netačnim prijavljivanjem takve robe, povlači mogućnost   izricanja kazne do pet godina zatvora (stav 1 člana 188).   19. Zakon o stranim valutama (Savezni zakon br. 3615-I od 9. oktobra   1992. godine, koji je bio na snazi u datom trenutku) predviđa da lica koja su ruski   rezidenti i nerezidenti imaju pravo da prenose, unose i šalju stranu valutu u Rusiju   bez bilo kakvih ograničenja, pod uslovom da poštuju carinske propise (član 6 stav   i član 8 stav 1).   20. Zakonik o krivičnom postupku Ruske Federacije (u daljem tekstu:   „CCrP”) predviđa sledeće:   Član 81. Materijalni dokazi   „1. Bilo koji predmet   (1) koji je poslužio kao instrument za izvršenje krivičnog dela ili koji sadrži tragove   krivičnog dela;   (2) koji je bio cilj izvršenja krivičnog dela;   ISMAILOV protiv RUSIJE   (3) svaki drugi predmet ili dokument koji može biti od ključnog značaja za   otkrivanje krivičnog dela ili za utvrđivanje okolnosti krivičnog predmeta,   može se smatrati materijalnim dokazom.   … 3. Prilikom izricanja presude (…) o sudbini materijalnih dokaza se mora odlučiti. U   tom slučaju –   (1) instrumenti krivičnog dela koji pripadaju optuženom mogu biti trajno oduzeti,   preneti nadležnim organima vlasti ili uništeni;   (2) predmeti čiji je promet zabranjen moraju se predati nadležnim organima ili se   moraju uništiti;   (3) predmeti čiji se povraćaj ne zahteva i koji nemaju vrednost moraju se uništiti …;   (4) novac stečen kriminalnim aktivnostima kao i druge vrednosti moraju se predati   Državi putem sudske odluke;   (5) dokumenti se moraju čuvati uz spise o krivičnom predmetu…;   (6) svi drugi predmeti se moraju vratiti njihovim zakonitim vlasnicima ili u slučaju   da se identitet vlasnika ne može ustanoviti, moraju se predati Državi…”   Slične odredbe su prethodno bile sadržane u članu 86 RSFSR Zakonika o   krivičnom postupku (koji je naveden u predmetu Baklanov v. Russia, br.   68443/01, stav 20, od 9. juna 2005. godine).   21. Rešenje Vrhovnog suda SSSR-a u plenarnom sastavu – „O sudskoj   praksi u vezi s krivičnim delom krijumčarenja” (br. 2 od 3. februara 1978. godine)   predviđa sledeće:   „7. U skladu sa sadašnjim zakonodavstvom, predmeti krijumčarenja mogu   biti trajno oduzeti od strane Države kao materijalni dokazi. Vozila i druga prevozna   sredstva takođe mogu biti trajno oduzeta kao instrumenti kojima je krivično delo   počinjeno pod uslovom da su bili opremljeni posebnim skrovištima za skrivanje   robe ili drugih vrednih stvari…”   22. Stav Vrhovnog suda SSSR-a, donet na zasedanju u plenarnom sastavu   – „O trajnom oduzimanju instrumenata krivičnog dela koji su priznati kao   materijalni dokazi u predmetu” (br. 19 od 16. avgusta 1984. godine) predviđa   sledeće:   „Razmotrivši pitanja u vezi s mogućnošću primene stava 1 člana 86 RSFSR   Zakona o krivičnom postupku (…) u slučajevima krivičnih dela počinjenih iz   nehata, Vrhovni sud SSSR-a u plenarnom sastavu odlučuje –   - da pojasni da predmeti koji pripadaju osuđenom i koji kao materijalni   dokazi mogu biti trajno oduzeti na osnovu stava 1 člana 86 RSFSR Zakonika o   krivičnom postupku (…) samo ako su ih osuđeni ili njegovi saučesnici namerno   koristili kao instrumente za izvršenje kriminalnih aktivnosti s namerom da postignu   kriminalni cilj.”   23. Prezidijum Vrhovnog suda Ruske Federacije je u predmetu Prosecutor   General v. Petrenko (odluka br. 446p98pr od 10. juna 1998. godine) uvažio žalbu   tužioca na presudu kojom je g. Petrenko proglašen krivim za krijumčarenje strane   valute ali mu je novac vraćen na osnovu toga što član 188 Krivičnog zakonika ne   ISMAILOV protiv RUSIJE   predviđa trajno oduzimanje kao oblik krivične sankcije. Prezidijum je zaključio   sledeće:   „Trajno oduzimanje imovine kao kaznena mera mora se odvojiti od trajnog   oduzimanja krijumčarenih predmeta koji se smatraju materijalnim dokazom. Ova   pitanja se moraju odvojeno razmatrati u presudi…   U smislu [stava 1 člana 86 RSFSR Zakonika o krivičnom postupku] kao i   člana 83 istog zakona, instrument krivičnog dela jeste svaki onaj predmet koji je   korišćen za izvršenje aktivnosti koje predstavljaju opasnost po javnost, bez obzira   koja je osnovna namena tog predmeta. Shodno tome, pojam instrumenta krivičnog   dela obuhvata i predmet krivičnog dela.   Obavezni elemenat krivičnog dela, shodno članu 188 Krivičnog zakonika,   jeste predmet krijumčarenja koji se ilegalno prenosi preko državne granice… Sud je   g. Petrenka proglasio krivim za [pokušaj krijumčarenja], primećujući da su   pronađeni američki dolari bili predmet krivičnog dela. Shodno tome, trebalo je   odlučiti o sudbini materijalnih dokaza, shodno stavu 1 člana 86 Zakonika o   krivičnom postupku – to jest, prema pravilima o instrumentima krivičnog dela – ali   to nije učinjeno.”   PRAVO   NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1   24. Podnosilac predstavke se u skladu sa članom 1 Protokola br. 1 žalio   da su mu organi vlasti nezakonito oduzeli novac, koji je on dobio od prodaje stana   koji je nasledio. Član 1 Protokola br. 1 glasi:   „Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.   Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima   predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.   Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da   primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u   skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili   kazni.”   A. Prihvatljivost   25. Sud primećuje da ova predstavka nije očigledno neosnovana u smislu   stava 3 člana 35 Konvencije. Sud dalje primećuje da ona nije neprihvatljiva ni po   drugim osnovama. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.   B. Suština predmeta   1. Podnesci strana u sporu   ISMAILOV protiv RUSIJE   26. Podnosilac predstavke je prvo tvrdio da je mera trajnog oduzimanja   bila nezakonita zato što, s jedne strane član 188 Krivičnog zakonika ne predviđa   meru trajnog oduzimanja kao sankciju za krijumčarenje, a s druge strane član 81   Zakonika o krivičnom postupku dozvoljava organima vlasti da trajno oduzmu   samo novac stečen krivičnim delom, dok je novac koji mu je uzet predstavljao   zakonito imovinsko sredstvo stečeno prodajom stana njegove pokojne majke u   Bakuu. Podnosilac predstavke je istakao da nikada nije imao krivični dosije niti je   ikada bio osumnjičen za bilo kakvu kriminalnu aktivnost i da je Konvencija   Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala u ovom   slučaju irelevantna. Konačno, podnosilac je tvrdio da je mera trajnog oduzimanja   [novca] njemu nametnula nesrazmeran teret, naročito uzevši u obzir da je već   krivično kažnjen i osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu.   27. Država je tvrdila da je novac koji je podnosilac predstavke nosio bio   instrument krivičnog dela i materijalni dokaz u ovom slučaju. Novac je trajno   oduzet shodno stavu 3 (1) člana 81 Zakonika o krivičnom postupku i shodno   sudskoj praksi Vrhovnog suda u slučaju Petrenko. Ta odluka je bila u skladu sa   načelima međunarodnog prava, naročito sa članom 12 Konvencije Ujedinjenih   nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala koji predviđa „mogućnost   oduzimanja imovinske koristi i imovine proistekle iz kriminala, opremu i drugih   sredstva, koja su korišćena ili je trebalo da budu korišćena u toku izvršenja   krivičnog dela.” Mera trajnog oduzimanja je imala zakonsku osnovu a i   podnosilac predstavke je mogao da je predvidi.   2. Ocena Suda   a) Primenljivo pravilo   28. Član 1 Protokola br. 1 sadrži tri jasno razgraničena pravila: prvo   pravilo, koje je dato u prvoj rečenici prvog stava jeste opšte prirode i naglašava   načelo neometanog uživanja imovine; drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici   prvog stava, bavi se lišavanjem imovine i postavlja izvesne uslove u tom pogledu;   treće pravilo, navedeno u drugom stavu, priznaje da Države ugovornice imaju   pravo, inter alia, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom.   Međutim, ta tri pravila nisu jasno razgraničena u smislu da nisu uopšte   međusobno povezana. Drugo i treće pravilo bave se određenim slučajevima   mešanja u pravo na neometano uživanje imovine pa bi stoga trebalo da budu   tumačena u svetlu opšteg načela koje je naglašeno u prvom pravilu (vidi, kao   nedavni izvor, predmet Broniowski v. Poland [GC], br. 31443/96, stav 134,   ECHR 2004-V).   29. „Imovina” u ovom predmetu bila je određena svota novca u američkim   dolarima koja je trajno oduzeta podnosiocu predstavke putem sudske odluke.   Strane se ne spore oko činjenice da je nalog za trajno oduzimanje predstavljao   mešanje u pravo podnosioca predstavke na neometano uživanje svoje imovine i da   je stoga član 1 Protokola br. 1 primenjiv. Ostaje da se utvrdi da li se na tu meru   odnosi prvi ili drugi stav pomenute odredbe Protokola uz Konvenciju.   30. Sud ponavlja svoj dosledan pristup da mera trajnog oduzimanja, iako   podrazumeva lišavanje imovine, i pored toga predstavlja kontrolu upotrebe   ISMAILOV protiv RUSIJE   imovine u smislu drugog stava člana 1 Protokola br. 1 (vidi predmet Riela and   Others v. Italy (odluka), br. 52439/99, 4. septembar 2002. godine; Arcuri and   Others v. Italy (odluka), br. 52024/99, 5. juli 2001; C.M. v. France (odluka), br.   28078/95, 26. jun 2001; Air Canada v. the United Kingdom, presuda od 5. maja   1995. godine, Series A br. 316-A, stav 34; i presudu u predmetu AGOSI v. the   United Kingdom od 24. oktobra 1986. godine, Series A br. 108, stav 34). Shodno   tome, smatra da se isti pristup mora usvojiti i u ovom predmetu.   b) Poštovanje člana 1 Protokola br. 1   31. Sud naglašava da prvi i najvažniji uslov člana 1 Protokola br. 1 nalaže   da bi svako mešanje javnog organa vlasti u neometano uživanje imovine trebalo   da bude „zakonito”: drugi stav priznaje da Države imaju pravo da kontrolišu   upotrebu imovine primenom „zakona”. Štaviše, vladavina prava koja predstavlja   jedan od osnova demokratskog društva jeste svojstvena svim članovima   Konvencije. Pitanje da li je postignuta prava ravnoteža između zahteva opšteg   interesa zajednice i zahteva u vezi s zaštitom osnovnih prava pojedinca, postaje   relevantno tek kada se utvrdi da je dato mešanje zadovoljilo uslov zakonitosti, kao   i da nije bilo proizvoljno (vidi, između ostalih izvora predmet Baklanov v. Russia,   br. 68443/01, stav 39, 9. juna 2005, i predmet Frizen v. Russia, br. 58254/00, stav   33, 24. mart 2005. godine).   32. Novac koji je otkriven kod podnosioca predstavke je smatran   materijalnim dokazom u krivičnom postupku protiv njega, shodno stavu 1 člana   Zakonika o krivičnom postupku. Shodno stavu 3 tog člana, po izricanju kazne,   prvostepeni sud je morao da odluči i o sudbini materijalnog dokaza. Sud je utvrdio   da je novac instrument krivičnog dela i da podleže meri trajnog oduzimanja, nešto   što se moglo predvideti u tački 1 stava 3 člana 81. Suprotno tvrdnji podnosioca   predstavke da član 81 dozvoljava samo trajno oduzimanje imovine koja je stečena   krivičnim delima, ta odredba ne sadrži kvalifikacije u pogledu zakonitog ili   nezakonitog porekla instrumenta krivičnog dela. U vezi sa pitanjem da li je   neprijavljeni novac trebalo smatrati instrumentom ili predmetom krivičnog dela   krijumčarenja, Sud primećuje da je, od donošenja presude Vrhovnog suda u   predmetu Petrenko (vidi stav 23 gore u tekstu) u najmanju ruku, tumačenje pojma   „instrument krivičnog dela”, koji obuhvata takođe predmete krivičnog dela,   postalo sastavni deo ruskog prava. Shodno tome, Sud smatra da je mera bila   zasnovana na domaćem pravu, što je bilo dovoljno predvidivo prilikom primene.   33. U pogledu opšteg interesa zajednice koji je mešanje štitilo, Sud   primećuje da Države imaju legitimni interes a i obavezu koja proizilazi iz   različitih međunarodnih sporazuma, kao što je Konvencija Ujedinjenih nacija   protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, da primenjuju mere kojima bi   otkrili i nadgledali kretanje gotovog novca preko svojih granica, budući da velike   količine gotovog novca mogu da budu korišćene za pranje novca, trgovinu   drogom, finansiranje terorizma ili organizovanog kriminala, izbegavanje plaćanja   poreza ili izvršenje drugih ozbiljnih finansijskih krivičnih dela. Opšti uslovi   prijavljivanja [deklarisanja] koji su primenjivi na svaku osobu koja prelazi   državnu granicu sprečavaju da gotov novac neopaženo ulazi ili izlazi iz zemlje, a   mera trajnog oduzimanja koja proizilazi iz neprijavljivanja gotovog novca   carinskim službenicima jeste deo opšte svrhe zakonske regulative koja je   ISMAILOV protiv RUSIJE   osmišljena za borbu protiv ovih krivičnih dela. Sud stoga smatra da je mera   trajnog oduzimanja u skladu sa opštim interesom zajednice.   34. Sud će zatim proceniti da li je postojala razumna srazmera između   sredstava koja su korišćena od strane organa vlasti u cilju obezbeđivanja opšteg   interesa zajednice i zaštite prava podnosioca predstavke na mirno uživanje svoje   imovine ili, drugim rečima, da li je podnosilac predstavke bio izložen pojedinačno   primenjenom i prekomernom teretu ili ne.   35. Krivično delo za koje je podnosilac predstavke bio proglašen krivim   sastojalo se iz toga što on carinskim vlastima nije prijavio 21,300 američkih   dolara u gotovini koje je nosio sa sobom. Važno je napomenuti da čin unošenja   gotovog novca u stranoj valuti u Rusiju nije protivzakonit po domaćem pravu. Ne   samo da je unošenje strane valute kao takvo zakonito, već i iznos koji se legalno   može preneti ili, kao što je to ovde slučaj, fizički uneti preko ruske državne   granice, u principu nije ograničen (vidi stav 19 gore u tekstu). Ovaj elemenat   izdvaja ovaj predmet od slučaja u kojima se mera trajnog oduzimanja odnosila   bilo na robu čiji je uvoz bio zabranjen (vidi predmet AGOSI koji je gore naveden,   u vezi s unošenjem zlatnika; predmet Bosphorus Hava Yolları Turizm ve Ticaret   Anonim Şirketi v. Ireland [GC], br. 45036/98, ECHR 2005-VI, koji se odnosi na   zabranu upotrebe vazduhoplova iz jugoslovenskog registra, dok je ta zemlja bila   pod sankcijama) ili na vozila korišćena za prevoz zabranjenih supstanci ili   trgovinu ljudima (vidi predmet Air Canada koji je gore naveden, C.M. v. France   (odluka) koji je gore naveden i predmet Yildirim v. Italy (odluka), br. 38602/02,   ECHR 2003-IV).   36. Povrh toga, zakonsko poreklo trajno oduzetog gotovog novca nije bilo   sporno. Podnosilac predstavke je posedovao dokaze u vidu dokumenata, kao što   su testament i ugovor o prodaji, koji pokazuju da je on došao do novca prodajom   stana u Bakuu, koji je nasledio od svoje majke. Po tom osnovu Sud razdvaja ovaj   slučaj od onih slučajeva u kojima se mera trajnog oduzimanja odnosila na   imovinsku korist koja je stečena izvršenjem krivičnog dela (vidi predmet Phillips   v. the United Kingdom, no. 41087/98, stavovi 9-18, ECHR 2001-VII), za koju se   smatra da je nezakonito stečena (vidi predmete Riela i Arcuri, koja su oba gore   navedena, i presudu u predmetu Raimondo v. Italy, od 22. februara 1994. godine,   Series A br. 281-A, stav 29) ili koja je bila namenjena upotrebi u nezakonite svrhe   (vidi predmet Butler v. the United Kingdom (odluka), br. 41661/98, 27. juna 2002.   godine).   37. Sud dalje primećuje da podnosilac predstavke nije imao krivični dosije   i da nije bio osumnjičen ili optužen za bilo koje krivično delo pre pomenutog   incidenta. Ništa ne ukazuje na to da su organi vlasti izricanjem mere trajnog   oduzimanja novca podnosiocu predstavke želeli da preduprede neke druge   nezakonite aktivnosti, kao što su pranje novca, nezakonita trgovina drogom,   finansiranje terorizma ili izbegavanje plaćanja poreza. Novac koji je on prenosio   je stečen na zakonit način i dozvoljeno je bilo uneti tu sumu novca u Rusiju pod   uslovom da se prijavi carinskim organima. Iz toga sledi da jedino krivično delo   koje se podnosiocu predstavke može pripisati jeste to što on taj novac nije prijavio   carinskim organima.     ISMAILOV protiv RUSIJE   38. Prema mišljenju Suda, da bi se mešanje smatralo srazmernim ono treba   da odgovara težini prestupa, tačnije u ovom slučaju nepoštovanju obaveze   prijavljivanja novca, a ne težini pretpostavljenog prestupa koji, međutim, nije ni   utvrđen, kao što je na primer krivično delo pranja novca ili izbegavanja plaćanja   poreza. Nesumnjivo je da je za podnosioca predstavke trajno oduzeta svota novca   pozamašna, zato što predstavlja celokupna sredstva dobijena od prodaje stana   njegove majke u Bakuu. S druge strane, šteta koju bi podnosilac predstavke naneo   organima vlasti bila bi zanemarljiva: on nije izbegao plaćanje carine ili bilo kojih   drugih dažbina niti je naneo bilo kakvu materijalnu štetu Državi. Da taj novac nije   bio otkriven, jedino čega bi ruski organi vlasti bili lišeni jeste informacija da je   novac ušao u Rusiju. Dakle, svrha mera trajnog oduzimanja nije bila materijalna   nadoknada na ime pretrpljene štete – budući da Država nije pretrpela bilo kakav   gubitak usled toga što podnosilac predstavke nije prijavio novac – već je njena   svrha bila da odvrati i kazni (uporedi presudu u predmetu Bendenoun v. France od   24. februara 1994. godine, Series A br. 284, stav 47). Međutim, u ovom predmetu   podnosilac predstavke je već bio kažnjen za krivično delo krijumčarenja dobivši   odloženu zatvorsku kaznu koja je bila izrečena uslovno na određeni period.   Država nije uverljivo ni pokazala niti obrazložila da sama kazna nije dovoljna   kako bi se ostvario željeni efekat odvraćanja i kažnjavanja i kako bi se sprečile   povrede zahteva za prijavljivanjem novca. U tim okolnostima, izricanje mere   trajnog oduzimanja kao dodatne sankcije bilo je, prema oceni Suda, nesrazmerno,   utoliko što se njome podnosiocu predstavke nametnuo „individualan i prekomeran   teret”.   39. Stoga, došlo je do povrede člana 1 Protokola br. 1.   II. DRUGE NAVODNE POVREDE KONVENCIJE   40. Podnosilac predstavke se dalje žalio, shodno stavovima 1 i 3 člana 6   Konvencije, da je došlo do povrede njegovog prava na pravično suđenje u   razumnom roku kao i do kršenja njegovog prava da ispita svedoke tokom svoje   odbrane. Oslanjajući se na stav 2 člana 8 Konvencije, tvrdio je da krivično delo   koje je počinio nije ugrozilo bilo koji javni ili državni interes. Sud smatra da ove   pritužbe nisu osnovane i odbacuje ih kao očito neosnovane.   41. Konačno, podnosilac predstavke se žalio shodno stavu 1 člana 4   Protokola br. 7 da je trajno oduzimanje novca predstavljala drugu osudu za   krivično delo za koje je on već kažnjen lišavanjem slobode. Budući da su obe   sankcije izrečene tokom istog postupka, član 4 Protokola br. 7 se ne može   primeniti. Iz toga sledi da je ova pritužba nespojiva ratione materiae sa   odredbama Konvencije u smislu stava 3 člana 35 i mora se odbaciti shodno stavu   člana 35.   III. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE   42. Član 41 Konvencije predviđa:     ISMAILOV protiv RUSIJE   „Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo   Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako   je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.”   A. Šteta   43. Podnosilac predstavke je zahtevao 679.346,73 ruskih rubalja na ime   materijalne štete, što predstavlja iznos trajno oduzetog novca kada se preračuna po   kursu na dan trajnog oduzimanja. Takođe je tražio 120.000 evra na ime   nematerijalne štete, što predstavlja sadašnju vrednost jednosobnog stana u   Moskvi, koji je jednak onom koji je želeo da kupi sa novcem koji je konfiskovan.   44. Država je tvrdila da je takav zahtev krajnje preteran.   45. Sud je zaključio da mu je taj iznos novca konfiskovan i da to   predstavlja kršenje člana 1 Protokola br. 1. Stoga prihvata zahtev podnosioca   predstavke u pogledu materijalne štete i dosuđuje mu iznos od 20.000 evra po   ovom osnovu. Sud međutim, smatra da je zahtev u pogledu nematerijalne štete   preteran. Odlučujući u skladu sa načelom pravičnosti, Sud dosuđuje podnosiocu   predstavke iznos od 5.000 evra u pogledu nematerijalne štete, uvećan za poreze   koji se eventualno zaračunavaju.   B. Sudski i drugi troškovi   46. Podnosilac predstavke nije tražio naknadu na ime sudskih i drugih   troškova. Shodno tome ne postoji zahtev da se dodeli naknada po ovom osnovu.   C. Zatezna kamata   47. Sud smatra opravdanim da se zatezna kamata obračunava na osnovu   kamatne stope na pozajmice Evropske centralne banke, kojoj treba dodati tri   procentna poena.   IZ OVIH RAZLOGA, SUD   1.   Proglašava jednoglasno da je pritužba u vezi s navodnom povredom prava   podnosioca predstavke na neometano uživanje svoje imovine prihvatljiva i   da je ostatak predstavke neprihvatljiv;   2.   3.   Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv, da je došlo do povrede   člana 1 Protokola br. 1;   Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv,     ISMAILOV protiv RUSIJE   (a) da je tužena Država dužna da podnosiocu predstavke plati, u roku od   tri meseca od dana pravosnažnosti presude, shodno stavu 2 člana 44   Konvencije, iznos od 25.000 evra (dvadeset i pet hiljada evra) na ime   materijalne i nematerijalne štete, uvećan za poreze koji se eventualno   zaračunavaju, u ruskim rubljama, po važećem kursu na dan isplate;   (b) da se od isteka gore pomenutog roka od tri meseca do izmirenja, plaća   obična kamata na gore navedeni iznos po stopi jednakoj kamatnoj stopi   na pozajmice Evropske centralne banke za period docnje, uvećanoj za   tri procentna poena;   4. Odbacuje, jednoglasno, preostali deo zahteva podnosioca predstavke za   pravično zadovoljenje.   Sačinjeno na engleskom i dostavljeno u pisanom obliku 6. novembra 2008.   godine, u skladu sa stavovima 2 i 3 pravila 77 Poslovnika Suda.   Seren Nilsen   Kristos Rozakis   Sekretar   Predsednik   U skladu sa stavom 2 člana 45 Konvencije i stavom 2 pravila 74   Poslovnika suda, izdvojeno mišljenje sudije Kovlera, dato je u prilogu ove   presude.   C. L. R.   S. N.     ISMAILOV protiv RUSIJE   IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE KOVLERA   Na žalost, ja ne mogu da se složim sa zaključcima Veća u ovom slučaju.   Nisam se slagao ni sa zaključcima većine u sličnom predmetu, Baklanov v.   Russia, br. 68443/01, presuda od 9. juna 2005. godine (koja je postala   pravosnažna 30. novembra 2005. godine), u kojoj je Sud zaključio da se „mešanje   u imovinu podnosioca predstavke ne može smatrati zakonitim u smislu člana 1   Protokola br. 1 Konvencije” (stav 46 u presudi u predmetu Baklanov). U ovom   slučaju Sud je doneo drugačiji zaključak: „ ... Sud smatra da je mera bila   zasnovana na domaćem pravu što je bilo dovoljno predvidivo prilikom primene”   (stav 32). Ali, za većinu „izricanje mere trajnog oduzimanja kao dodatne sankcije   bilo je, po mišljenju Suda, nesrazmerno ...” (stav 38). Nota bene: zakonito ali   nesrazmerno...   U pogledu zakonitosti mešanja, pozivam se na odredbe člana 188   („zakonom zabranjena roba”) Krivičnog zakona Ruske Federacije i Zakona o   stranoj valuti (koji su citirani u stavovima 18 i 19 presude). Ove odredbe jasno   određuju okolnosti pod kojima je unos strane efektive protivzakonit shodno   ruskom zakonu. U presudi se (stav 20) takođe citira član 81 Zakona o krivičnom   postupku Ruske Federacije, koji predviđa da svaki predmet koji se koristi za   izvršenje krivičnog dela može da bude proglašen za materijalni dokaz i da   instrumenti krivičnog dela koji pripadaju optuženom mogu biti trajno oduzeti,   predati nadležnim organima vlasti ili uništeni (član 81 stav 3 (1)).   Kao što je rečeno u stavu 15 ove presude, Ustavni sud Ruske Federacije je   u svojoj odluci (Opredeleniye) od 8. jula 2004. godine zaključio da odluku o   procesnom statusu predmeta koji se ilegalno prenose preko državne granice Ruske   Federacije u krivičnom postupku i odluku o tome da li oni predstavljaju   materijalni dokaz koji može biti trajno oduzet, mora da donese prvostepeni sud   koji sudi u krivičnom predmetu. Uz to, nije utvrdio ni jedan vansudski način   trajnog oduzimanja (vnesudebnyy poriadok konfiskatsiji) novca u slučaju g.   Ismailova.   Naš Sud je mnogo puta primetio da je nadležnost Suda da preispituje   poštovanje domaćeg prava ograničena, budući da je pre svega na domaćim   organima da to učine, prvenstveno na sudovima, da tumače i primenjuju zakon   (vidi presudu u predmetu Chappell v. the United Kingdom od 30. marta 1989.   godine, Series A br. 152-A, p. 23; presudu u predmetu Traktorer Aktiebolag v.   Sweden od 7. jula 1989. godine, Series A br. 159, str. 23).   Moskovski sud Golovinskog okruga je podnosioca predstavke proglasio   krivim u skladu sa stavom 1 člana 188 Krivičnog zakonika i zaključio da novac   koji je ilegalno prenošen preko ruske granice predstavlja materijalni dokaz koji   treba da se preda u posed Države, strogo primenjujući domaće pravo.   U pogledu nesrazmernosti, stav 1 člana 188 Krivičnog zakonika Ruske   Federacije predviđa kaznenu sankciju do pet godina zatvora, tako da uslovna   kazna od dve godine zatvora nije baš tako nesrazmerna kazna, čak i kada se uzme   zajedno sa trajnim oduzimanjem materijalnog dokaza. Ne slažem se sa     ISMAILOV protiv RUSIJE   tumačenjem predmeta AGOSI, koje je dato u stavu 35 ove presude. U pomenutom   predmetu Sud je ukazao uopšteno, kao što je Komisija učinila u prošlosti, da   prema opštim načelima prava koje priznaju sve Države ugovornice, krijumčarena   roba može, po pravilu biti trajno oduzeta” (presuda u predmetu AGOSI v. the   United Kingdom, od 24. oktobra 1986. godine, Series A br. 108, stav 53). Drugim   rečima, Sud Državi priznaje polje slobodne procene u ovoj delikatnoj stvari i ne   krši stav 2 člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.   U svom izdvojenom mišljenju u predmetu Baklanov, takođe sam ukazao   na međunarodne aspekte slučaja, pre svega na Konvencije Ujedinjenih nacija i   Saveta Evrope o pranju novca u kojima termin „trajnog oduzimanja” ne znači   samo kaznu (ili „dodatnu sankciju” – termin koji koristi naš Sud u stavu 38), već i   „meru koju je naložio sud po okončanju krivičnog postupka u vezi s krivičnim   delom ili krivičnim delima i koja je rezultirala konačnim lišavanjem imovine”   (član 1 Konvencije Saveta Evrope od 8. novembra 1990. godine), dakle neka vrsta   preventivne i „pedagoške” mere.   I na kraju, iako ne i manje važno, uistinu sam zaprepašćen time da nekome   može biti dosuđeno 25.000 evra kao nagrada zato što je s predumišljajem   nelegalno prenosio novac preko državne granice, prijavivši u carinskoj deklaraciji   samo 48 američkih dolara, a da je pri tom nosio sa sobom 21.348 američkih   dolara… Uzgred budi rečeno, podnosilac predstavke u predmetu Baklanov iz   razumljivih razloga nije uključio oduzeti iznos u svoj zahtev, shodno članu 41.   15