39272/98

PREDMET M. C. protiv BUGARSKE   (Predstavka br. 39272/98)   PRESUDA   Strazbur, 4. decembra 2003.   U predmetu M. C. protiv Bugarske,   Evropski sud za ljudska prava (Prvo odeljenje), zasedajući u veću koje   čine:   g. C. L. ROZAKIS (ROZAKIS) predsednik,   gđa F. TULKENS,   gđa N. VAJIĆ,   g. E. LEVITS (LEVITS),   gđa S. BOTUČAROVA (BOTOUCHAROVA),   g. A. KOVLER,   g. V. ZAGREBELSKI (ZAGREBELSKY), sudije,   i g. S. NILSEN (NIELSEN), zamenik sekretara odeljenja,   nakon većanja na zatvorenoj sednici, 13. novembra 2003. godine, izriče   sledeću presudu, donetu pomenutog datuma:   POSTUPAK   1. Ovaj predmet је formiran na osnovu predstavke (br. 39272/98) protiv   Republike Bugarske koju je uputila Evropska komisija za ljudska prava (u da-   ljem tekstu: Komisija), koju je na osnovu ranijeg člana 25 Evropske konvencije za   zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) uložila   državljanka Bugarske M. C. (u daljem tekstu: podnositeljka predstavke), 23. de-   cembra 1997. godine. U toku postupka pred Sudom, predsednik Suda je prihva-   tio zahtev podnositeljke predstavke da se ne otkriva njeno ime (pravilo 47, st. 3   Poslovnika Suda).   2. Podnositeljku predstavke, kojoj je dodeljena pravna pomoć, zastupao   je g. I. Grozev (Y. Grozev), advokat iz Sofije. Gospodin Grozev je 27. novembra   1997. godine dostavio punomoćje s potpisima podnositeljke predstavke i njene   majke. Zastupnici gđa V. Điđeva, gđa M. Dimova i gđa M. Kotzeva iz bugarskog   Ministarstva pravde su zastupali državu Bugarsku (u daljem tekstu: Država).   3. Podnositeljka predstavke je navela da su joj povređena prava iz članova   3, 8, 13 i 14 Konvencije utoliko što domaći zakon i praksa u slučajevima silo-   vanja, kao i istraga u vezi sa silovanjem, čega je ona bila žrtva, ne obezbeđuje   poštovanje pozitivne obaveze Države da obezbedi zakonsku zaštitu od silovanja   i seksualnog zlostavljanja.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   4. Predstavka je prosleđena Četvrtom odeljenju Suda 1. novembra 1998. go-   dine, kada je na snagu stupio Protokol 11 Konvencije (čl. 5 st. 3 Protokola 11).   5. Predstavka je prvobitno bila dodeljena Četvrtom odeljenju Suda (pravilo   52, st. 1).   6. Sud je promenio sastav Četvrtog odeljena 1. novembra 1998. godine   (pravilo 25, st. 1). Predmet je dodeljen novom sastavu Prvog odeljenja (pravilo   52, st. 1). U skladu s pravilom 26, stav 1, u okviru tog Odeljenja osnovano je veće   koje će razmatrati predmet (čl. 27 st. 1 Konvencije).   7. Odlukom od 5. decembra 2002. godine, veće je proglasilo predstavku   prihvatljivom.   8. Podnositeljka predstavke i Država su priložili podneske o suštini spora   (pravilo 59, st. 1). Nakon konsultacija sa stranama u postupku, veće je odlučilo   da nema potrebe za raspravom o suštini spora (pravilo 59, st. 3 in fine). Pored   toga, mišljenje trećeg lica su dobijeni od Interights, nevladine organizacije sa se-   dištem u Londonu, kojoj je predsednik Suda dozvolio da interveniše i podnese   pismene komentare u vezi s ovim predmetom (čl. 3 st. 2 Konvencije i ranije pra-   vilo 61, st. 3).   ČINJENICE   I. OKOLNOSTI PREDMETA   9. Podnositeljka predstavke je državljanka Bugarske, rođena 1980. godine.   10. Ona je tvrdila da su je 31. jula i 1. avgusta 1995. godine silovala dva   muškarca kada je imala 14 godina i 10 meseci. U istrazi koja je usledila zaključeno   je da nema dovoljno dokaza kojim bi se potvrdilo da je podnositeljka predstavke   bila primorana na seksualni odnos.   A. Događaji od večeri 31. jula do 1. avgusta 1995. godine   1. Veče 31. jula   11. Podnositeljka predstavke je 31. jula 1995. godine zajedno sa svojom   drugaricom čekala da uđe u disko klub u mestu K. kada su se tri muškarca,   P. (tada star 21 godinu), A. (tada star 20 godina) i V. A. (starost se ne navodi)   dovezla automobilom koji je bio u vlasništvu P. koga je podnositeljka predstavke   upoznala ranije u istom klubu i jednom pesala s njim. A. je bio stariji brat njenog   školskog druga.   12. A. je pozvao podnositeljku predstavke da pođe s njim i njegovim   drugovima u disko klub koji se nalazio u jednom malom mestu udaljenom 17   km. Prema rečima podnositeljke predstavke, ona je pristala pod uslovom da se   vrati kući pre 23.00 časa.   13. Jedan ili dvojica su u klubu naručili piće. Podnositeljka predstavke je   videla neke svoje prijatelje i nakratko popričala s njima. Prema njenim rečima,   ona je uporno ponavljala da je vreme da se krene, pošto je prilično kasno.   Predmet M. C. protiv Bugarske     14. U jednom momentu, kasno uveče, grupa je otišla iz kluba i vratila   se u mesto K. Na putu do mesta K., nakratko ih je zaustavila policija i izvršila   rutinsku proveru.   15. A. je predložio da se zaustave i odu na plivanje u obližnjem veštačkom   jezeru. Prema izjavi podnositeljke predstavke, uprkos njenom protivljenju otišli   su do jezera. Izjavila je da nije sumnjala u njihove namere.   2. Događaji na jezeru   16. Kada su stigli do jezera, podnositeljka predstavke je ostala u automobi-   lu na suvozačkom mestu, rekavši da ne želi da se kupa. Tri muškarca su krenula   ka jezeru. Ubrzo se P. vratio i seo na sedište pored nje.   17. Prema izjavama koje je dala istražnim organima, P. je tada pritisnuo   svoje telo uz njeno, predložio joj da „postanu prijatelji“ i počeo da je ljubi. Ona   je odbijala njegove pokušaje i molila ga da prestane. P. ju je uporno ljubio dok je   ona pokušavala da ga odgurne. Zatim je spustio sedište u horizontalan položaj,   zgrabio je za ruke i pritisnuo ih iza njenih leđa. Podnositeljka predstavke je bila   uplašena, zbunjena i bilo ju je sramota što je sebe dovela u takvu situaciju. Nije   imala snage da se žestoko odupire ili da vrišti. Njeni pokušaji da ga odgurne nisu   bili uspešni jer je P. bio mnogo jači od nje. P. ju je, zatim, delimično obnažio i   primorao na seksualni odnos.   18. U svom iskazu, podnositeljka predstavke je rekla: „Bilo mi je prvi put i   jako je bolelo. Bilo mi je muka, povraćalo mi se. Počela sam da plačem.“   19. Prema iskazu P., on je imao seksualni odnos s podnositeljkom pred-   stavke u kolima uz njen pun pristanak. Prema njemu, ona je odgovorila na nje-   gove poljupce, zatim je on bezuspešno pokušao da joj otkopča farmerke i ra-   skopča kaiš, posle čega je ona to uradila sama i skinula gaćice.   20. Kada je P. završio s njom, izašao je iz automobila i krenuo ka A. i V. A.   A. je u svojoj izjavi policiji rekao da im je P. tada rekao da je „razbio“ podnosi-   teljku predstavke. Odmah zatim su se tri muškarca vratila u automobil i odvezli   se dalje.   21. U svojoj izjavi pred istražnim organima, podnositeljka predstavke je   rekla da je kasnije posumnjala da su ova tri muškarca planirala da imaju sek-   sualne odnose s njom i da su plivanje smislili kao izgovor kako bi se odvezli na   mesto gde nema nikoga. Iako su insistirali na kupanju, ona se nije sećala da su A.   i V. A. bili mokri kada su ušli u automobil.   3. Navodno drugo silovanje   22. Podnositeljka predstavke je kasnije izjavila da je posle prvog silovanja   bila veoma uznemirena i da je skoro sve vreme plakala. Prema verziji događaja   koju su opisali P. i A. u kasnijem ispitivanju, podnositeljka predstavke je bila od-   lično raspoložena i počela je da miluje A., što je iritiralo P., i predložila da svrate   u neki bar ili restoran. Grupa je zatim otišla u jedan restoran gde je podnositeljka   predstavke kratko razgovarala s gospođom T. pevačicom koja je tamo nastupala.   Gospođa T. je sedela za stolom s izvesnim gospodinom M.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   23. Gospođa T., pevačica, izjavila je da je 1. avgusta 2005. godine bila u   restoranu s gospodinom M. Odmah posle ponoći podnositeljka predstavke, koju   je ona slabo poznavala, prišla joj je i pitala da li će njena grupa nastupati sledećih   nekoliko dana. Gospođa T. se setila da je u tom trenutku videla čoveka kako čeka   ispred vrata. Pošto ju je saslušala, podnositeljka predstavke je otišla. Gospođa T.   je izjavila da je podnositeljka predstavke delovala veselo i da nije bilo ničeg čud-   nog u njenom ponašanju.   24. Policija je saslušala i gospodina M. On je rekao da vrlo dobro poznaje   podnositeljku predstavke, ali da se ne seće da ju je video te noći.   25. Podnositeljka predstavke je osporila izjave P, A, V. A. i gospođe T., tvr-   deći da nisu išli u restoran, kao i da ne poznaje gđu. T. Podnositeljka predstavke   i njena majka su kasnije optužile gđu. T za lažno svedočenje. (vidi dole stavove   66–88).   26. Umesto da se vrati u mesto K., u tri sata posle ponoći grupa je otišla u   susedni grad gde su rođaci V. A. imali kuću. A, V. A. i podnositeljka predstavke   su izašli iz automobila, a vlasnik automobila P. se odvezao dalje.   27. Tri muškarca i pekar, g. S. koga su trojica pozvali za svedoka, tvrdili su   da su u međuvremenu kratko boravili u pekari. Pekar je navodno imao ključ od   kuće. Kada je saslušan, g. S. je rekao da je oko dva sata posle ponoći dao ključ   V. A. i da je video podnositeljku predstavke kako čeka u automobilu u očigledno   dobrom raspoloženju. Iz automobila se čula glasna muzika. Podnositeljka pred-   stavke je negirala da su išli u pekaru i optužila pekara za lažno svedočenje. P., A.   i V. A. su u svojim izjavama rekli da su odlučili da odu u tu kuću zato što im je   podnositeljka predstavke rekla da se posvađala s majkom i da ne želi da se vrati   kući.   28. Podnositeljka predstavke je rekla policiji da se osećala bespomoćno i   da joj je bila potrebna zaštita. Kako je A. bio brat njenog druga iz razreda, očeki-   vala je da će je on zaštititi, pa je ušla s njim i V. A. u sobu u prizemlju kuće.   29. U sobi se nalazio jedan krevet i podnositeljka predstavke je sela na   njega. Dva čoveka su jedno vreme pušili i razgovarali and onda je V. A. izašao iz   sobe.   30. Podnositeljka predstavke je tvrdila da je tada A. seo pored nje, naterao   je da legne, skinuo je odeću i primorao je na seksualni odnos. Podnositeljka   predstavke nije imala snage da se bori s njim. Samo ga je molila da prestane.   Kasnije je u svojoj izjavi rekla:   „Počela sam da plačem i molila sam ga da prestane .... Počeo je da mi miluje   grudi i da mi ljubi vrat ... onda mi je stopalom skinuo farmerke i gaćice, razdvojio   noge svojim nogama i ušao u mene ... [Pošto je završio] počela sam da plačem,   plakala sam do nekog doba ujutro, kad sam zaspala... [V. A.] me je probudio i   rekao da je [A.] otišao da nađe neki automobil da bi me odvezao u K. Sela sam na   krevet i opet počela da plačem.“   31. A. je pred policijom izjavio da je imao seksualni odnos s podnositelj-   kom predstavke uz njen pun pristanak.   Predmet M. C. protiv Bugarske     4. Jutro 1. avgusta 1995. godine   32. Sledećeg jutra, oko 7 sati majka podnositeljke predstavke je našla svoju   kćerku u kući rođaka V. A. Majka podnositeljke predstavke je izjavila da je, nakon   što je čula da je njena kćerka viđena u društvu A. prethodne večeri, krenula ka   njegovoj kući i da je na ulici videla V. A. Prema njenim rečima V. A. je pokušao   da je zavara kako bi imao vremena da upozori A. Međutim, ona je insisitirala.   33. U izjavama tokom istrage, podnositeljka predstavke i njena majka su   uporno tvrdile da je podnositeljka predstavke odmah rekla majci da je silovana.   A., koji je bio prisutan, rekao je majci podnositeljke predstavke da je jedan „vozač   kamiona“ prethodne noći imao seksualni odnos s njenom kćerkom.   34. Prema verziji događaja koju je dao A, podnositeljka predstavke i njena   majka su se tada posvađale, a podnositeljka predstavke je odbila da pođe s njom   i rekla joj da ide. Sused, koga su kao svedoka imenovali A. i V. A., izjavio je da   je on čuo svađu, kao i to da je podnositeljka predstavke odbila da napusti kuću s   majkom, kao i da je majci rekla da joj se ništa nije desilo. Podnositeljka predstav-   ke je optužila svedoka za davanje lažnog iskaza.   35. Podnositeljka predstavke i njena majka su odatle otišle pravo u bolnicu,   gde je upućena kod lekara, speciajliste sudske medicine. Podnositeljka predstavke   je pregledana oko 16 sati.   36. Lekar je ustanovio da je himen sveže rascepan. Takođe je ustanovio   površinske ozlede na vratu podnositeljke predstavke, veličine 35mm s 4 mm,   kao i četiri male modrice ovalnog oblika. U lekarskom izveštaju navedeno je da   je podnositeljka predstavke prijavila samo jedno silovanje tvrdeći da se desilo   između 22.30 i 23.00 sati prethodnog dana na jezeru.   B. Događaji od 1. do 11. avgusta 1995. godine   37. Podnositeljka predstavke je izjavila da je sledećih nekoliko dana   odbijala da razgovara s majkom o incidentu. Nije iznosila nikakve detalje niti   je pomenula drugo silovanje. Objasnila je kako ona živi u konzervativnom   okruženju malog mesta gde se nevinost smatra kao nešto veoma važno za brak.   Stidela se što „nije uspela da zaštiti svoju nevinost“ i onoga „šta će ljudi reći“.   38. Prve večeri posle incidenta, tj. 1 avgusta 1995. godine P. je posetio po-   rodicu podnositeljke predstavke. Podnositeljka predstavke i njena majka su tvrdi-   le da je te večeri P. molio za oproštaj i rekao da će se njome oženiti kada postane   punoletna. Majka je smatrala da bi u datim okolnostima bilo razumno prihvatiti   takvu ponudu. To je uticalo na prvobitno ponašanje podnositeljke predstavke,   koja je prihvatila majčinu ideju da se šteta svede na najmanju moguću meru.   39. Jedne od narednih večeri, podnositeljka predstavke je izašla s P. i nje-   govim prijateljima.   40. P. i V. A., od kojih je potonji tvrdio da je bio prisutan kada je 1. avgusta   1995. uveče P. posetio podnositeljku predstavke u njenoj kući, tvrdili su da im   je njena majka rekla „da se svako zadovoljstvo mora platiti“, i da je pokušala da   iznudi novac od njih.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   41. P.-ova baba je takođe dala izjavu u policiji. Ona je tvrdila da ju je jed-   nog dana (datum nije naveden) posetila majka podnositeljke predstavke i poku-   šala da joj iznudi novac.   42. Dajući izjavu u vezi s posetom i drugim relevantnim događajima, gđa   D., komšinica i prijateljica majke podnositeljke predstavke je rekla da je majka   bila jako uznemirena zbog svega i da se složila da njena kćerka izlazi s P. jer je   on uporno tvrdio da voli podnositeljku predstavke. Ipak, majka podnositeljke   predstavke je odlučila da razgovara s njegovim roditeljima. Jednog dana (datum   nije naveden) gđa D. je s komšinicom došla do kuće porodice P. ali ih je njegova   baba oterala, tvrdeći da je podnositeljka predstavke spavala ne samo s P. već i s   A. Tada je naišao A. Gđa D. ga je pitala da li je istina da je on spavao s podno-   siteljkom predstavke. On je potvrdio da je to tačno i dodao da on ima i novac   i moć da radi šta mu je volja. Do tog momenta majka podnositeljke predstavke   nije znala za drugo silovanje.   43. Podnositeljka predstavke je izjavila da ju je slomila poseta A.-ovog oca   8. avgusta 1995. Tada se poverila majci i priznala i drugo silovanje. Nakon odsu-   stva od nekoliko dana, 10. avgusta 1995. godine otac podnositeljke predstavke se   vratio kući. Posle razgovora o problemu, porodica je odlučila da podnese tužbu.   Majka podnositeljke predstavke je to učinila 11. avgusta 1995. godine.   C. Istraga   1. Inicijalna policijska istraga   44. Podnositeljka predstavke je 11. avgusta 1995. godine dala pismenu izja-   vu o događajima od 31. jula i 1. avgusta 1995. godine. Istog dana P. i A. su dali   pismene izjave. U izjavama su tvrdila da je podnositeljka predstavke svojevoljno   stupila u seksualne odnose s njima. Obojica su pušteni na slobodu. Pismene izja-   ve su takođe dali V. A. i lice koje je živelo odmah do kuće u kojoj se desilo drugo   navodno silovanje. Policijski službenik je 25. avgusta 1995. godine sačinio nov   izveštaj i prosledio predmet nadležnom tužilaštvu.   45. Okružni tužilac je 14. novembra 1995. godine pokrenuo krivičnu istra-   gu za navodno silovanje i prosledio predmet istražnom organu. Optužnica nije   podignuta.   46. Od novembra 1995. do novembra 1996. po ovom predmetu nisu spro-   vedene nikakve istražne radnje, niti je podignuta optužnica.   2. Postupci koje se odnose na žalbe P. i A. o navodnom   davanju lažnih iskaza   47. P. i A. su 24. avgusta 1995. godine podneli prijavu okružnom tužilaštvu   tvrdeći da ih podnositeljka prijave i njena majka maltretiraju javno iznoseći lažne   optužbe.   48. Okružni tužilac je na osnovu ovih prijava 28. avgusta 1995. godine na-   ložio policijsku istragu. Septembra i oktobra 1995. godine saslušano je nekoliko   lica koji su dali pismene izjave.   Predmet M. C. protiv Bugarske     49. Policijski službenik je 25 oktobra 1995. godine sačinio izveštaj u kome   je rekao da smatra da su tvrdnje P. A. verodostojne, kao i da ne veruje verziji   koju su dale podnositeljka predstavke i njena majka.   50. Predmet je 27. oktobra 1995. godine prosleđen okružnom tužilaštvu   koje je nadležno da odluči da li će pokretati krivični postupak protiv podnositeljke   predstavke i njene majke. Predmet je verovatno ostavljen po strani jer nije doneta   nikakva odluka.   3. Nastavak istrage po predmetu silovanja   51. U periodu između 2. novembra i 9. decembra 1996. godine, istražni   organ je saslušao podnositeljku predstavke, njenju majku i druge svedoke. P. i A.   su saslušani kao svedoci.   52. Podnositeljka predstavke je detaljno opisala činjenice, ponavljajući da   je P. savladao njen otpor pritiskujući je uz automobilsko sedište i zavrćući joj   ruke, kao i da je posle toga bila u stanju šoka zbog čega nije bila u stanju da   pruža otpor kada ju je A. silovao.   53. U svom iskazu, P. je tvrdio da je podnositeljka predstavke aktivno   odgovorila na njegovo udvaranje. Potvrdio je i to da je podnositeljka predstavke   razgovarala s g. M. u restoranu u koji su otišli nakon seksualnog odnosa.   54. I A. i P. su, između ostalog, izjavili da je podnositeljka predstavke ubr-   zo posle seksa s P. počela da miluje A. još u automobilu.   55. Istražni organ je 18. decembra 1996. završio rad na ovom predmetu.   Napisao je izveštaj u kome je rekao da nema dokaza da su P. i A. pribegli   pretnjama i nasilju i predložio da tužilaštvo zatvori predmet.   56. Okružni tužilac je 7. januara 1997. godine naložio dodatnu istragu. U   nalogu je istakao da dotadašnja istraga nije bila objektivna, detaljna i potpuna.   57. Istražni organ, kome je predmet vraćen 16. januara 1997. godine, ime-   novao psihijatra i psihologa radi iznalaženja odgovora na neka pitanja iz pred-   meta. Veštaci su, između ostalog, upitani da li je verovatno da je podnositeljka   prestavke mogla da mirno razgovara s gđom T., pevačicom u restoranu, a potom   da sluša muziku u automobilu ako je neposredno pre toga bila silovana i da li   je verovatno da nekoliko dana posle navodnog silovanja izađe u grad s osobom   koja ju je silovala.   58. Veštaci su bili mišljenja da, zbog naivnosti i neiskustva, podnositeljka   predstavke očigledno nije razmišljala o tome da može biti silovana. Nije bilo   indikacija da joj je prećeno niti da je povređena, ili da je bila u stanju šoka   tokom samih događaja s obzirom da se jasno sećala svega što se desilo. Veštaci   su smatrali da je ona bila iznenada suočena s unutrašnjim sukobom između   prirodnog interesovanja za seks i osećaja da se takva radnja osuđuje, što je   „smanjilo njenu sposobnost da pruži otpor i odbrani se“. Pored toga, ustanovili   su da je ona psihički zdrava osoba i da je razumela značenje ovih događaja.   Imajući u vidu njen uzrast u vreme kada se događaj desio ona „nije mogla da   ima izgrađene čvrste stavove i ubeđenja.“     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   59. Veštaci su takođe bili mišljenja da je, ako je zaista došlo do susreta   između podnositeljke predstavke i gđe. T. posle događaja na jezeru – a ovo   je osporavano – ipak bilo moguće da je podnositeljka predstavke na kratko   razgovarala s gđom T. posle silovanja. Što se tiče činjenice da je podnositeljka   predstavke izašla s P. nekoliko dana posle događaja, ovo se lako može objasniti   željom njene porodice da pruži socijalno prihvatljivo značenje incidentu.   60. Istražni organ je 28. februara 1997. godine završio s radom po ovom   predmetu i sačinio izveštaj i ponovo predložio da se predmet zatvori. Zaključio   je da mišljenje veštaka nije uticalo na njegove prethodne nalaze, te da ne postoje   dokazi koji bi ukazali na primenu sile ili pretnji.   61. Okružni tužilac je 17. marta 1997. godine naložio obustavljanje kri-   vične istrage. On je, između ostalog, izjavio da nije ustanovljena, van razumne   sumnje, primena sile i pretnji. Posebno, nije ustanovljeno da je podnositeljka   predstavke pružala otpor ili pokušala da traži pomoć drugih.   62. Podnositeljka predstavke je uložila uzastopne žalbe regionalnom   tužilaštvu i Vrhovnom javnom tužilaštvu. Žalbe su odbačene odlukama od 13.   maja, odnosno 24. juna 1997. godine.   63. Tužioci su se, između ostalog, oslonili na izjave navodnih počinilaca i   V. A. da podnositeljka predstavke nije pokazivala nikakve znake uznemirenosti   posle seksualnog odnosa s P. kod jezera, i na izjave tri muškarca i gđe. T. da je   gđa T. videla podnositeljke predstavke i razgovarala s njom te večeri. U pogledu   primedbe podnositeljke predstavke da te izjave nisu istinite i da ih stoga treba   odbaciti, u odluci od 13. maja 1997. rečeno je da se odluka „tužilaštva ne može   zasnivati na pretpostavkama, te da se izjave svedoka ne mogu odbacivati samo   na osnovu sumnje i bez drugih dokaza....“   64. U odluci od 13. maja 1997. godine se takođe kaže:   „Tačno je da su, što se može videti i iz izveštaja forenzičkih psihijatrijskih ve-   štaka, mladost i odsustvo životnog iskustva podnositeljke predstavke imali uticaja   na to da ona nije mogla da pokaže da im čvrsta uverenja i stavove, odnosno da ja-   sno pokaže da ne želi da stupi u seksualni odnos. Prema članu 152 stavovi 1 (2) i   Krivičnog zakonika, ovde ne može biti govora o krivičnom delu, osim ako pod-   nositeljka predstavke nije bila prisiljena na seksualni odnos primenom fizičke sile   ili pretnji. Ovo, pretpostavlja pružanje otpora, a u ovom konkretnom slučaju ne   postoji dokaz o pružanju otpora. P. i A. bi se mogli smatrati krivično odgovornim   samo u slučaju da su shvatili da se upuštaju u seksualni odnos bez pristanka pod-   nositeljke predstavke i ako su primenili silu ili pretnje upravo s ciljem da imaju   seksualni odnos s njom, a protiv njene volje. Nema dovoljno dokaza kojima bi se   ustanovilo da je podnositeljka predstavke pokazala nespremnost da ima seksualni   odnos, kao i da su P. i A. primenili pretnje ili silu.“   Dalje je navedeno da je podnositeljka predstavke objasnila da su ozlede na   njenom vratu izazvane sisanjem.   65. Odlukom od 24. juna 1997. godine nalazi su ponovo potvrđeni, uz   napomenu da izjave gđe. T, pevačice u restoranu, nisu bile od presudnog značaja.   Pored toga istaknuto je sledeće:   Predmet M. C. protiv Bugarske     „Ono što je od presudnog značaja za ovaj predmet jeste činjenica da   nije ustanovljeno, van razumne sumnje, da je primenjena fizička sila protiv   podnositeljke predstavke, odnosno da se seksualni odnos desio protiv njene volje i   uprkos njenom opiranju. Nisu utvrđeni tragovi fizičke prisile, kao što su povrede,   pocepana odeća, itd...   Istina je da je neoubičajeno da maloletna devojka i devica ima dva puta   seksualni odnos u kratkom vremenskom periodu s dva različita muškarca, ali   sama ta činjenica, u odsustvu drugih dokaza i imajući u vidu da nije bilo moguće   prikupiti druge dokaze, nije dovoljna da se ustanovi krivično delo.“   4. Druga postupci   66. Juna ili jula 1997. godine podnositeljka predstavke i njena majka su   tražile pokretanje krivičnog postupka protiv gđe. T. i drugih svedoka, uključu-   jući i V. A., tvrdeći da su oni navodno izvršili krivično delo dajući tokom istrage   lažne izjave o silovanju podnositeljke predstavke.   67. Isti tužilac Okružnog tužilaštva koji je naložio prekidanje istrage o   silovanju, 14. jula 1997. godine odbacio je taj zahtev tvrdeći da je neosnovan,   pa čak i uvredljiv, s obzirom da su sve činjenice već razjašnjene u prethodnim   postupanjima.   68. Regionalno tužilaštvo je takođe odbacilo narednu žalbu podnositeljke   predstavke 6. februara 1998. godine.   D. Mišljenje stručnjaka koje je podnositeljka   predstavke podnela   69. Podnositeljka predstavke je u junu 2001. godine podnela pismeno   mišljenje dva bugarska stručnjaka, dr Svetozara Vasileva, psihijatra, i g. Valerija   Ivanova, psihologa, koje je advokat podnositeljke predstavke zamolio da daju   svoje mišljenje o ovom predmetu.   70. Pozivajući se na naučne radove iz više zemalja, stručnjaci su u tom mi-   šljenju izneli da su poznata dva obrasca reagovanja žrtava silovanja na napadača   i to: žestok fizički otpor i tzv. “ukočenost od straha“ (poznat i kao „sindrom tra-   umatskog psihološkog infantilizma“). Ovaj potonji se objašnjava činjenicom da   je svaki način reagovanja ili ponašanja koji se zasniva na iskustvu neadekvatan   kada je žrtva suočena sa silovanjem koje ne može izbeći. Kao rezultat toga, žrtva   često pasivno reaguje, odnosno potčinjava se, što je karakteristično ponašanje u   detinjstvu, ili pokušava da se psihički distancira od onoga što se dešava, kao da   se sve to i ne događa.   71. Stručnjaci su izjavili, da svi naučni radovi koje su proučavali ukazuju   na to da je ovde preovladao obrazac „ukočenosti od straha“. Pored toga, oni su   i sami, pozivajući se na naučne radove iz nekoliko zemalja, za svrhu izveštaja o   ovom slučaju, sproveli istraživanje. Proučili su sve slučajeve mladih žena uzrasta   od 14 do 20 godina koje su učestvovale u dva specijalizovana programa lečenja   žrtava silovanja u Bugarskoj u periodu 1996–2001, a koje su tvrdile da su bile     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   silovane. Isključili su slučajeve koji su bili sasvim drugačiji od slučaja podno-   siteljke predstavke. Na kraju su izdvojili dvadeset pet slučajeva, od kojih se u   dvadeset i četiri slučaja žrtve nisu žestoko opirale, već su reagovale pasivnim   potčinjavanjem.   II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA   72. Shodno članu 151 stav 1 Krivičnog zakonika, seksualni odnos s oso-   bom mlađom od 14 godina se smatra kažnjivim krivičnim delom (silovanje ma-   loletnog lica). U ovakvim slučajevima, pristanak se ne smatra za valjanom od-   branom.   73. Isto tako, pristanak žrtve koja je starija od 14 godina je irelevantan   ako ona ne shvata „suštinu i značenje onog što se dešava“ (čl. 151 st. 2 Zakoni-   ka). Ova odredba se primenjivala u slučajevima kada žrtva nije shvatala značenje   onog što joj se dogodilo zbog mentalnog poremećaja (vidi presudu br. 568 od 18.   avgusta 1973. godine, predmet br. 540/73, Vrhovni sud–I).   74. Član 152 stav 1 Krivičnog zakonika definiše silovanje kao:   „seksualni odnos sa ženom   (1) koja nije u stanju da se odbrani, u slučaju kada nije dala pristanak;   (2) koja je na to bila primorana primenom sile ili pretnji;   (3) koju je počinilac učinio bespomoćnom.“   75. Iako je odsustvo pristanka eksplicitno pomenuto samo u prvoj tački,   Vrhovni sud je smatrao da je taj element inherentan odredbi u celini (vidi gore   pomenutu presudu br. 568).   76. Prema sudskoj praksi, svaka od tri tačke člana 152, stav 1 se može   primenjivati samo alternativno, pošto se svaka odnosi na različito činjenično sta-   nje. Vrhovni sud je stao na stanovište da se ne može generalno pozivati na dve   ili sve tri tačke člana (vidi presudu br. 247 od 24. aprila 1974. godine, predmet   br. 201/74, Vrhovni sud–I; presudu br. 59 od 19. maja 1992. godine, predmet br.   288/90, Vrhovni sud–I; i mnoge druge).   77. Prema tome, optuženo lice se može proglasiti krivim samo ako se utvrdi   da je imalo seksualni odnos sa ženom pod okolnostima koje su obuhvaćene   jednom od ove tri tačke.   78. Prva i treća tačka se tiču određenih faktičkih situacija kada je žrtva   bespomoćna u momentu seksualnog odnosa. Treća tačka se odnosi na slučajeve   kada počinilac dovodi žrtvu u stanje bespomoćnosti pre silovanja, dok se prva   tačka odnosi na slučajeve kada počinilac iskorišćava već postojeću bespomoćnost   žrtve.   79. Sudovi su rekli da je žrtva bespomoćna („nesposobna da se sama bra-   ni“ ili „da je dovedena u stanje bespomoćnosti“) samo u situacijama kada nije   sposobna da fizički pruži otpor usled invaliditeta, starosti ili bolesti (vidi presu-   du br. 484 od 29. jula 1983. godine, predmet br. 490/83, i gore pomenutu presu-   du br. 568), usled upotrebe alkohola, lekova ili narkotika (vidi presudu br. 126 od   11. aprila 1977. godine, predmet br. 69/77, Vrhovni sud–II).   Predmet M. C. protiv Bugarske     80. Druga tačka se primenjuje kod svih ostalih slučajeva navodnog   silovanja. Tako, ako se ne ukaže na postojanje bilo kakvih posebnih okolnosti   kao što je stanje bespomoćnosti žrtve, istraga o navodnom silovanju bi trebalo   da ustanovi da li je žrtva bila primorana ili nije na seksualni odnos primenom   sile ili pretnjama.   81. U sudskoj praksi i pravnoj teoriji uobičajeno je stanovište da je silovanje   prema drugoj tački člana 152, stav 1 Krivičnog zakonika krivično delo u „dva   koraka“‘ odnosno, počinilac prvo primenjuje silu ili pretnju nad žrtvom, a zatim   vrši akt penetracije.   82. Strane u postupku su dale svoja mišljenja o značenju reči „primena sile   i pretnji“, kao i njihovog tumačenja u praksi (vidi dole stavove 113, 122 i 123).   83. Vrhovni sud je smatrao da odsustvo pristanka treba izvesti iz činjenice   da je utvrđena jedna od situacija koje su obuhvaćene tačkama člana 152 stav 1, ili   na osnovu stanja bespomoćnosti žrtve ili iz činjenice da je primenjena fizička ili   psihička sila (vidi gore pomenutu presudu br. 568)   84. U jednom slučaju, Vrhovni sud je rekao da se pod „silom“ ne podrazu-   meva samo direktno nasilje, već i situacija u kojoj žrtva ne nalazi drugo rešenje   već se, iako protiv svoje volje, potčini (vidi presudu br. 520 od 19. jula 1973.   godine, predmet br. 414/73). U tom konkretnom slučaju počinilac je nakon što   je iskazao želju za bliskim odnosom sa žrtvom, svojim ponašanjem u periodu od   dva ili tri dana (prateći je i pokušavajući da je grli i ljubi), ušao u sobu, zaključao   vrata i rekao joj da se skine. Ona je odbila, pa je počinilac pokušao da joj raširi   noge. Shvativši da nema drugog izbora, žrtva je otvorila prozor i skočila zadobiv-   ši tešku telesnu povredu. Počinilac je osuđen za pokušaj silovanja koje je dovelo   do teške telesne povrede.   85. Zauzimajući stanovište da je to pitanje stvar sudskog tumačenja, pravni   stručnjaci nisu dali detaljnije tumačenje situacija u kojima se može utvrditi pri-   sustvo prinude usled primene sile ili pretnje (Al, Stoynov), Наказателно право,   Особена част, 1997; A. Girginov, Наказателно право, Особена част, 2002).   Jedan stručnjak je rekao da je odsustvo pristanka žrtve suštinska karakteristika   silovanja i da tri tačke člana 152 stav 1 Krivičnog zakonika obuhvataju različite   situacije gde ne postoji pristanak žrtve. Pored toga, on napominje da se u prošlim   vekovima tražio dokaz o žestokom fizičkom opiranju žrtve, ali da je danas ovo   stanovište prevaziđeno. Bez pozivanja na sudsku praksu, on je bio mišljenja da   danas nije potrebno ništa više od utvrđivanja nesumljivog otpora kao dokaza da   žrtva nije dala svoj pristanak. (N. Antov, Проблеми на изнасилването, 2003).   86. Prema članu 152 stav 1 Krivičnog zakonika, za krivično delo silovanja   žene od strane muškarca može se izreći kazna zatvora u trajanju od dve do osam   godina. U vreme izvršenja ovog dela, prema članu 157 stav 1 Krivičnog zakonika   za slučajeve prisilnog seksualnog odnosa s osobom istog pola bila je predviđena   kazna zatvora u trajanju od jedne do pet godina. Zaprećena kazna prema ovoj   odredbi je 2000. godine izmenjena i izjednačena s kaznom koja se izriče u sluča-   jevima silovanja prema članu 152 stav 1 i sada je to kazna zatvora u trajanju od   dve od osam godina.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   87. U vreme izvršenja ovog dela minimalna starosna granica za svojevolj-   no stupanje u seksualne odnose s osobom istog pola je bila 16 godina starosti (čl.   st. 2 Zakonika). Ta granica je snižena na 14 godina starosti 2002. godine.   III. RELEVANTNO UPOREDNO I MEĐUNARODNO   PRAVO I PRAKSA   A. Odredbe koje se odnose na silovanje u zakonima   pojedinih evropskih država   88. U pravnim sistemima jednog broja evropskih država, silovanje i   seksualni napad su „rodno-neutralna“ krivična dela, dok u drugim zemljama   silovanje može da počini samo muškarac u odnosu na ženu.   89. U većini država donja starosna granica za dobrovoljno stupanje u sek-   sualne odnose je 14, 15 ili 16 godina. U nekim zemljama postoji različita donja   starosna granica za dobrovoljno stupanje u seksualne odnose bez penetracije i   za odnose s penetracijom, kao i različite kazne zavisno od uzrasta žrtve. Pristup   ovom problemu se razlikuje od države do države.   90. Član 375 stavovi 1 i 2 belgijskog Krivičnog zakonika (na koji se poziva   Interights), kako je izmenjen 1989. godine, glasi:   „Svaki čin seksualne penetracije, bez obzira na oblik i prirodu tog čina,   počinjen nad licem koje nije dalo svoj pristanak predstavlja krivično delo   silovanja.   Posebno, ne postoji pristanak kada je čin nametnut nasiljem, prinudom ili   lukavstvom, ili ako je takav čin moguć zbog psihičkog ili fizičkog invaliditeta   žrtve“.   91. Član 241 stav 1 Krivičnog zakonika Češke (Zakon br.140/1961, u iz-   menjenom obliku) predviđa:   „Lice koje prinudi drugog na čin seksualne penetracije ili na sličnu seksual-   nu radnju nasiljem ili pretnjom nasiljem, ili koje zloupotrebi bespomoćnost žrtve   podleže kazni zatvora u trajanju od dve do osam godina“.   92. Poglavlja 216 (1) i 217 danskog Krivičnog zakonika (na koga se poziva   yainteresovana strana) predviđa:   „Svako lice koje primora drugo lice na seksualni odnos nasiljem ili pretnjom   nasiljem smatra se krivim za silovanje i podleže kazni zatvora u trajanju ne više   od osam godina. Stavljanje drugog lica u položaj u kojem ono nije sposobno da   pruži otpor smatraće se jednakom nasilju...“   „Svako lice koje nezakonitom prinudom ima seksualni odnos (shodno po-   glavlju 26 ovog zakona), a koja ne predstavlja nasilje ili pretnju nasiljem, podleže   kazni zatvora u trajanju od ne više od četiri godine“.   93. Poglavlje 20, odeljci 1 i 3, finskog Krivičnog zakonika (kako je izmenjen   1998. godine) predviđa:   Predmet M. C. protiv Bugarske     „Član 1: Silovanje   (1) Svako lice koje prinudi drugo lice na seksualni odnos nasiljem ili   pretnjom nasiljem biće osuđeno na kaznu zatvora od najmanje jedne, a najviše   šest godina.   (2) Smatraće se krivim za silovanje svako lice koje iskoristi nesposobnost   drugog lica da se brani i ima s njim/njom seksualni odnos, pošto ju/ga je   onesvestio, ili prouzrokovao/la kod žrtve stanje nesposobnosti usled straha ili   nekog sličnog razloga....“   Poglavlje 3: Prinuda na seksualni odnos   (1) Ako se utvrdi da je silovanje, u smislu niskog nivoa prinude ili pretnje   i drugih pojedinosti dela, počinjeno pod olakšavajućim okolnostima, počinilac   krivičnog dela biće osuđen za prinudu na seksualni odnos kaznom zatvora u   trajanju od najviše tri godine.   (2) Svako lice koje prinudi drugo lice na seksualni čin nekom drugom pret-   njom od one iz člana 1 (1) gore, smatraće se krivim za prinudu na seksualni   odnos“.   94. Članovi 222–223 i 225–227 francuskog Krivičnog zakonika predviđaju   sledeće:   „Seksualna agresije je svaki seksualni napad izvršen nasiljem, prinudom,   pretnjom ili prepadom“.   „Svaki čin seksualne penetracije, ma koje prirode, počinjen nad drugim licem   nasiljem, prinudom, pretnjama ili prepadom smatraće se silovanjem. Za krivično   delo silovanja predviđena je kazna zatvora u trajanju od petnaest godina.   „Seksualni čin izvršen od strane punoletnog lica nad maloletnim licem mla-   đim od 15 godina, bez primene sile, prinude, pretnji i prepada kazniće se kaznom   zatvora u trajanju od pet godina i novčanom kaznom u iznosu od EUR 75.000.“   95. Sledeće informacije o sudskoj praksi u Francuskoj se mogu dobiti iz   uvažene publikacije Juris-Classeur (2002):   (i) U praksi izrazi „nasilje, prinuda, pretnja ili prepad“ imaju široko zna-   čenje. Na primer, u jednom predmetu je navedeno da činjenica da je   žrtva molila počinioca da prestane, bez daljeg opiranja, pri čemu je   prethodno pristala da uđe u njegov automobil i da je ljubi, bila do-   voljna da se utvrdi postojanje krivičnog dela silovanja (presuda Ka-   sacionog suda, krivično odeljenje („Cass. crim.“), od 10. jula 1973.   godine, Bulletin Criminel („Bull. crim.“) br. 322; Revue de Science Cri-   minelle, 1974, str. 594, zapažanja Levasera (Levasseur); vidi i suprotno   stanovište, Crim., od 11. oktobra 1978. godine, Dalloz 1979. IR, 120).   Odbijanje žrtve se može izvesti iz okolnosti, kao što su paralizirajući   šok, usled čega žrtva nije bila u stanju da protestuje ili pobegne (Cass.   crim., 13. mart 1984. godine, Bull. crim. br. 107).   (ii) „Prepad“ postoji kada žrtva nije u stanju dâ slobodno da svoj prista-   nak usled fizičkog ili psihičkog invaliditeta (Cass. crim., 8. jun 1984,   Bull. crim. br. 226), ili je u posebnom psihičkom stanju, uključujući i   depresiju, slabost ili jednostavno uznemirenost (Cass. crim., 12. no-     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   vembar 1997. godine, Juris-Data br 2000–005087; Apelacioni sud u   Parizu, 30. mart 2000. godine, Juris-Data br. 2000–117239), ili kada se   počinilac koristi lukavstvom da bi prevario žrtvu u odnosu na stvar-   nu situaciju (Cass. crim., 14. april 1995. godine, Juris-Data br. 1995–   002034).   (iii) Po mišljenju sudova postoji „prepad“, pa shodno tome i silovanje, kada   je žrtva toliko mlada da ne razume koncept seksualnosti i prirodu   radnji kojima je izložena (Cass. crim., 11. jun 1992. godine, Bull. crim.   br. 228; Apelacioni sud u Limonu, 5. april 1995. godine, Juris-Data br.   1995–042693; Apelacioni sud u Parizu, 14. novembar 2000. godine,   Juris-Data br. 2000–134658). Međutim, u nekim drugim predmetima   tvrdilo se da se samo na osnovu uzrasta žrtve, u načelu, i bez dodat-   nih elemenata ne može utvrditi postojanje „prepada“ (Cass. crim., 1.   mart 1995. godine, Bull. crim. br. 92).   96. Relevantni deo člana 177 (seksualna prinuda, silovanje) Krivičnog za-   konika Nemačke glasi:   „1. Svako ko prinudi drugo lice   (1) silom,   (2) pretnjom neposredne opasnosti po život ili sakaćenjem, ili   (3) koristeći situaciju u kojoj je žrtva bespomoćna i prepuštena na milost   počiniocu da pristane na seksualnu radnju koju izvršava počinilac ili   treće lice, ili da obavlja te radnje počiniocu ili trećem licu, kazniće se   zatvorom u trajanju od najmanje godinu dana“.   97. Član 197 stav 1 Krivičnog zakonika Mađarske (Zakon br. 4 iz 1978)   predviđa:   „Lice koje nasilnim činom ili direktnom pretnjom po život ili telo primora   drugu osobu na seksualni odnos, ili koristi nesposobnost druge osobe da se brani   ili da izrazi svoju nespremnost da ima seksualni odnos, smatraće se krivim za teš-   ko krivično delo koje podleže kazni zatvora u trajanju od dve do osam godina.“   98. Član 2 (1) (silovanje) Krivičnog zakonika Irske iz 1981. godine i član   Krivičnog zakona (silovanje) (amandman) iz 1990. godine (na koji se poziva   Interights) predviđa:   „Muškarac je počinio delo silovanja ako je (a) imao seksualni odnos sa že-   nom koja u vreme seksualnog odnosa na njega nije pristala (b) u slučaju da zna   da ona ne pristaje svojom voljom na seksualni odnos ili ne mari za to da li je ona   pristala ili ne.“   „Ovim se utvrđuje da u odnosu na krivično delo koje se sastoji od, ili obu-   hvata izvršenje seksualnog čina nad licem koje nije dalo pristanak, svaki propust   ili omaška da to lice pruži otpor takvom činu, samo po sebi ne predstavlja prista-   nak na tu radnju“.   99. Član 180 stav 1 slovenačkog Krivičnog zakonika glasi:   Predmet M. C. protiv Bugarske     „Svako ko primorava osobu istog ili suprotnog pola na seksualni odnos si-   lom ili pretnjom neposrednog napada na život i telo biće osuđen na kaznu zatvo-   ra u trajanju od jedne do deset godina.“   100. Član 1 (1) Zakona o seksualnim prekršajima Ujedinjenog Kraljevstva   iz 1976. godine (amandman), kako navodi Interights, predviđa:   „Muškarac je počinio delo silovanja ako je (a) imao seksualni odnos sa   ženom koja u vreme seksualnog odnosa na njega nije pristala (b) u slučaju da zna   da ona ne pristaje svojom voljom na seksualni odnos ili ne mari za to da li je ona   pristala ili ne.“   B. Preporuka (2002)5 Komiteta ministara   Saveta Evrope o zaštiti žena od nasilja   101. Komitet ministara preporučuje da svaka država članica usvoji i pri-   meni, na način koji je najprimereniji za okolnosti u toj zemlji, niz mera u borbi   protiv nasilja nad ženama. Stav 35 priloga uz Preporuku utvrđuje da, u oblasti   krivičnog prava, svaka država članica treba, između ostalog, da:   „– kazni svaki seksualni čin koji je izvršen nad licima koja nisu dala svoj   pristanak, čak i kada žrtva ne pokaže nikakve znake otpora;   – kazni svaku zloupotrebu položaja od strane počinioca, a posebno punoletne   osobe vis-à-vis deteta.“   C. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju   102. U predmetu Tužilaštvo protiv Anta Furundžije (predmet br. IT–95–   17/1–T, presuda od 10. decembra 1998. godine), u smislu pitanja da li se može,   prema međunarodnom pravu, prisilna oralna seksualna penetracija okarakterisati   kao silovanje, sudsko veće je dalo sledeće relevantne napomene o silovanju prema   međunarodnom krivičnom pravu:   „Sudsko veće ukazuje na neosporno stanovište ... da je silovanje čin prinude:   to znači da je delo učinjeno „primenom sile ili pretnjama prinude protiv žrtve ili   trećeg lica, bilo da su te pretnje eksplicitne ili implicitne ali koje izazivaju razu-   man strah kod žrtve da će on, ona ili treće lice biti predmet nasilja, zatvaranja,   zastrašivanja ili psihičke represije...   ...sve jurisdikcije koje je sudsko veće razmataralo zahtevaju element sile,   prinude, pretnje ili delovanje bez pristanka žrtve: pojmu „sila“ dato je široko   tumačenje tako da obuhvata zloupotrebu bespomoćnosti žrtve.“   103. Sudsko veće je definisalo silovanje kao:   „seksualnu penetraciju ... pod prinudom ili silom ili pretnjom protiv žrtve ili   trećeg lica.“   104. Konstatujući da pojmovi „prinuda“, „sila“ ili „pretnja silom“ u defi-   nicijama u predmetu Furundžija nisu bili namenjeni za usko tumačenje, sudsko     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   veće je u jednom drugom predmetu (Tužilaštvo protiv Kunarca, Kovača i Vukovi-   ća, predmet br. IT–96–23, presuda od 22. februara 2001. godine) reklo:   „Tvrdeći da relevantni čin seksualne penetracije čini silovanje samo ako je   praćeno prinudom ili silom ili pretnjom silom protiv žrtve ili trećeg lica, defi-   nicija u predmetu Furundžija ne ukazuje na druge činioce koji mogu dovesti do   seksualne penetracije za koju nije data saglasnost i koja se vrši protiv volje žrtve,   što predstavlja ... kako se obrazlaže niže, po mišljenju ovog sudskog veća, tačan   delokrug ovog aspekta definicije u međunarodnom pravu.   ....osnovno načelo koje je zajednički (za nacionalne pravne sisteme koji su   proučeni) jeste da seksualna penetracija predstavlja silovanje ako zaista nije bila   dobrovoljna ili je bila bez pristanka žrtve... Sila, pretnja silom i prinuda su sva-   kako relevantne konsideracije u brojnim pravnim sistemima, ali pun opseg (re-   levantnih) odredaba ....ukazuju da stvarni zajednički imenitelj koji ujedinjuje   različite sisteme može biti veći i sveobuhvatniji osnovni princip sankcionisanja   kršenja seksualne autonomije.“   105. U predmetu Kunarac, Kovač i Vuković, naoružani vojnici su u oku-   piranoj zoni odveli muslimansku devojku u zgradu koja je služila kao vojni štab.   Pošto su je dva vojnika tamo silovali, odvedena je u sobu gde je sama inicirala   seksualni kontakt s glavnokomandujućim oficirom, optuženim Kunarcem. Sud-   sko veće je konstatovalo da su vojnici rekli žrtvi da bi trebalo da seksualno za-   dovolji komandanta ili rizikuje život. Zbog toga, ne može se smatrati da žrtva   „nije slobodnom voljom pristala na seksualni odnos s Kunarcem [s obzirom]   da je bila zarobljena i strahovala za svoj život. Sudsko veće je odbacilo odbranu   Kunarca da nije znao da je žrtva inicirala seksualni odnos s njim zog toga što se   bojala za svoj život. Sudsko veće je zaključilo da čak i da Kunarac nije čuo pret-   nje drugih vojnika, nije mogao biti „zbunjen“ ponašanjem žrtve, imajući u vidu   opšti kontekst u ratnoj situaciji, a posebno specifično delikatnu situaciju u kojoj   su se muslimanske devojke nalazile u toj oblasti.   106. U smislu gornjih činjenica, sudsko veće je iznelo sledeća zapažanja u   vezi elemenata silovanja prema međunarodnom pravu:   „Osnovno načelo koje je zaista zajedničko za [proučene] pravne sisteme jeste   da treba kažnjavati teška kršenja seksualne autonomije. Seksualna autonomije se   povređuje kad god lice koje je predmet radnje za koju nije dalo pristanak slobod-   nom voljom ili na drugi način nije dobrovoljni učesnik u toj radnji.   „U praksi, odsustvo iskrenog i slobodno izraženog pristanka ili dobrovoljnog   učešća se može dokazati postojanjem raznih drugih činilaca koji su nabrojani u   drugim jurisdikcijama – kao što su sila, pretnje silom, ili iskorišćavanje lica koje   nije u stanju da pruži otpor. Jasan pokazatelj da ovakvi činioci negiraju postojanje   pravog pristanka nalazi se u onim jurisdikcijama u kojima je odsustvo saglasnosti   element silovanja i gde je eksplicitno definisano da pristanak ne postoji kada [su   prisutne] činjenice kao što je primena sile, nesvest, nesposobnost žrtve da pruži   otpor ili kada počinilac pogrešno protumači situaciju.   ...prinuda, sila ili pretnja silom [se ne smeju] usko tumačiti ... posebno pri-   nuda bi morala da obuhvati ukupno ponašanje kojim se poriče saglasnost...   Predmet M. C. protiv Bugarske     U svetlu gornjih razmatranja, sudsko veće je mišljenja da actus reus krivič-   nog dela silovanja u međunarodnom pravu čini .... seksualna penetracija ...kada   se dešava bez saglasnosti žrtve. Za ovu svrhu, saglasnost mora biti dobrovoljno   izražena, data slobodnom voljom žrtve, koja se procenjuje u kontekstu postojećih   okolnosti. Mens rea je namera da se izvrši seksualna penetracija i svest o tome da   se ona vrši bez saglasnosti žrtve.“   107. U istom predmetu, po žalbi koju su uložili počinioci a koja se, iz-   među ostalog, zasnivala na argumentu da nema silovanja bez primene sile ili   pretnje silom i „stalnog“ ili „stvarnog“ otpora žrtve, Apelaciono veće je u svojoj   presudi od 12. juna 2002. godine izjavilo:   „To što podnositelji žalbe drsko tvrde da ništa osim kontinuiranog otpora ne   može ukazati počiniocu na to da njegovi nasrtaji nisu poželjni, pravno je pogreš-   no i po činjenicama apsurdno.   Drugo, u odnosu na ulogu sile u definisanju silovanja, Apelaciono veće je   izjavilo da se čini da je sudsko veće odstupilo od ranijih definicija krivičnog dela   silovanja datih od strane Suda. Međutim, objašnjavajući svoju usredsređenost na   nepostojanje pristanka kao conditio sine qua non silovanja, sudsko veće ne odba-   cuje raniju praksu Suda, već pokušava da objasni odnos između sile i pristanka.   Primena sile ili pretnja silom su jasan dokaz nepostojanja pristanka, ali sila nije   silovanje per se. Sudsko veće je posebno htelo da objasni da postoje „faktori (po-   red sile) koji mogu da dovedu do čina seksualne penetracije na koji žrtva nije   pristala ili u kojem žrtva ne učestvuje dobrovoljno. Usko usredsređivanje na silu   ili pretnju silom može dovesti do toga da počinioci izbegnu odgovornost za sek-   sualnu radnju na koju druga strana nije pristala, koristeći okolnosti prinude bez   primene fizičke sile...   U najvećem broju slučajeva, podnosioci žalbe u ovom predmetu, su bili osu-   đeni za silovanja žena koje su de facto držane u vojnim objektima, zatvorima i   stanovima koji su se vodili kao stanovi vojnika. Najstrašniji aspekt je činjenica da   su žrtve smatrane legitimnim seksualnim plenom njihovih otmičara.   Žene je silovalo više počinilaca i to toliko često da je to skoro nezamislivo.   (Žene koje su u početku tražile pomoć ili pružale otpor bile su izložene još većoj   brutalnosti). Takva pritvaranja ukazuju na okolnosti koje su toliko prisilne da ne-   giraju svaku mogućnost pristanka.“   D. Komitet Ujedinjenih nacija za eliminisanje   diskriminacije prema ženama   108. Komitet je u svojoj Opštoj preporuci od 19. i 29. januara 1992. godine   o nasilju prema ženama dao sledeću preporuku u stavu 24:   „(a) Države ugovornice bi trebalo da preduzmu odgovarajuće i delotvorne   mere za prevazilaženje svih oblika nasilja zasnovanih na polu i rodu, bilo da je to   javni ili privatni čin.   (b) Države ugovornice treba da obezbede da zakonima protiv ...zlostavljanja,   silovanja, seksualnog napada, i drugog nasilja koje se zasniva na polu i rodu, pruži   adekvatna zaštita svih žena, kao i da se poštuje njihov integritet i dostojanstvo...“     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   PRAVO   I. NAVODNA KRŠENJA ČLANOVA 3, 8 i 13 KONVENCIJE   109. Podnositeljka predstavke se žalila da bugarsko zakonodavstvo i praksa   ne pružaju delotvornu zaštitu od silovanja i seksualnog zlostavljanja, s obzirom   da su krivični postupci pokretani samo u slučajevima kada su žrtve pružale otpor,   kao i da nadležni organi nisu na efikasan način istražili događaje od 31. jula i 1.   avgusta 1995. godine. Prema njenom mišljenju to predstavlja kršenje pozitivnih   obaveza od strane države da štiti fizički integritet pojedinca i njegov privatni   život, kao i da obezbedi delotvorne pravne lekove u tom smislu.   110. Relevantne odredbe Konvencije glase:   Član 3   „Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem   postupanju ili kažnjavanju.“   Član 8 stav 1   „Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog ... života.“   Član 13   „Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni ovom Konvencijom   ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li   povredu izvršili lica koja su postupala u službenom svojstvu.“   A. Podnesci stranaka   1. Podnositeljka predstavke   111. Podnositeljka predstavke je bila mišljenja da, u slučajevima silova-   nja, domaće pravo i praksa treba da utvrde postojanje ili odsustvo pristanka na   seksualni odnos na osnovu svih relevantnih činjenica. Prema njenom mišljenju,   pravni okvir i praksa koji zahtevaju da se pruži dokaz o fizičkom otporu od stra-   ne žrtve nisu adekvatni, pa tako neka silovanja ostaju nekažnjena.   112. Podnositeljka predstavke se pozvala na mišljenje stručnjaka koje je   podnela (ističući da većina dece i mladih koji su žrtve silovanja doživljavaju   pasivne psihičke reakcije panike – videti gore stavove 69–71), kao i na razvoj   međunarodnog i uporednog pravu vezan za elemente krivičnog dela silovanja.   113. Podnositeljka predstavke je dala svoju analizu bugarskog zakona   i prakse koji se tiču silovanja i seksualnog zlostavljanja. Podnela je sledeće   argumente:   (i) Prema praksi bugarskih istražnih organa i organa gonjenja, krivični   postupak za silovanje je moguć samo ako prostoje dokazi o primeni   fizičke sile i fizičkom otporu. U odsustvu tih dokaza, dolazi se do   zaključka o pristanku na seksualni odnos.   (ii) Pošto odluke istražnog organa i tužioca nisu bile javno dostupne, nije   bilo moguće podržati gornju tvrdnju direktno uz pomoć analize nekog   Predmet M. C. protiv Bugarske     drugog slučaja iz sudske prakse; one su se mogle naći u relevantnim   predmetima, a nije postojao ni sistem klasifikacije, izveštavanja ili   analiza koji bi mogli da posluže kao osnov za analizu. Pored toga,   praksa osporavanja se ne bazira na pisanim instrukcijama, već na   institucionalnoj tradiciji i kulturi.   (iii) S obzirom na postojeću politiku da organi gonjenja ne podižu   optužnicu kada ne postoje dokazi o primeni sile i fizičkom otporu,   predmet i nije mogao da se rešava na sudu.   (iv) Ipak, pregledom izveštaja o presudama Vrhovnog suda i Vrhovnog   kasacionog suda (nije bilo izveštaja o presudama sudova niže instance)   dolazi se do posrednog dokaza o vrsti slučajeva koje organi gonjenja   verovatno prosleđuju sudu. Podnositeljka predstavke je istražila sve   presude u predmetima silovanja i podnela primerke dvadeset i jedne   presude za koje je njen advokat smatrao da su relevantne.   (v) Skoro svi prijavljeni slučajevi su se odnosili na silovanje u kojima je   primenjena značajna fizička sila i/ili pretnje. Ti slučajevi su uglavnom   uključivali sledeće nasilne radnje: odvlačenje žrtve iz automobila u   kuću i njeno zatvaranje; cepanje odeće i udaranje; zadavanje udaraca   u glavu, šutiranje; davljenje žrtve; izazivanje potresa mozga i preloma   nosa; ili udaranje koje izaziva veliko krvarenje. U nekoliko slučajeva   žrtvi se pretilo nasiljem i drugim posledicama. U tri slučaja, žrtve su   ili pokušale ili izvršile samoubistvo.   Proučavanje predmeta je ukazalo na samo dva slučaja u kojima se mogao   uočiti širi, za sam kontekst vezan, pristup. U jednom slučaju nastavnik, posle   pokušaja da flertuje s učenicom, primorao ju je na seksualni odnos više puta u   određenom vremenskom periodu, preteći joj nasiljem i negativnim posledicama   po nju u školi. Vrhovni sud je, u ovom slučaju, utvrdio da je bilo ponovljenih   radnji silovanja primenom pretnji, kao i da je žrtva vremenom dovedena u   stanje psihičke zavisnosti. U drugom slučaju, četrnaestogodišnju devojčicu koja   je bolovala od epilepsije i bila mentalno retardirana je silovao poznanik njene   porodice; sudovi su konstatovali da je devojčica pružala slab otpor (pokušala   je da ustane nakon što ju je počinilac gurnuo na pod), ali su zaključili da je   taj „stepen otpora“, posmatrano u kontekstu uzrasta i zdravlja devojčice, bio   „dovoljan da pokaže devojčicinu nespremnost na seks“.   114. Podnositeljka predstavke je podnela kopiju pisma bugarskog   psihoterapeutkinje koja radi sa žrtvama seksualnog nasilja u kome kaže da, prema   njenom iskustvu, organi gonjenja podižu optužnicu samo u slučajevima kada je   napadač nepoznat žrtvi, u slučaju teže povreda i u slučaju kada ima svedoka.   Prema mišljenju podnositeljke predstavka, to potvrđuje njene tvrdnje da se u   praksi predominanto zaključuje da postoji pristanak žrtve ako nema dovoljno   dokaza o pružanju otpora.   115. Pored toga, ona je izjavila da postavivši minimalnu starosnu granicu   od 14 godina za stupanje u seksualne odnose uz pristanak, i ograničavanjem na     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   gonjenje iskuljučivo slučajeva silovanja gde je žrtva pružila žestok otpor, organi   nisu dovoljno zaštitili decu od silovanja.   116. Podnositeljka predstavke je tvrdila da su, u njenom slučaju, tužioci   dali neprimereno velik značaj odsustvu fizičkog nasilja i da nisu uzeli u obzir   činjenicu da do tada, sa 14 godina, nikada nije samostalno donosila važne odlu-   ke, a posebno ne pod pritiskom. Tužioci nisu uzeli u obzir činjenicu da je malo   verovanto da bi četrnaestogodišnja devojčica, koja do tada nije imala seksualne   odnose, pristala na seks s dva muškarca zaredom.   117. Dalje, istraga nije bila temeljna i kompletna. Nije istraženo najvažnije   pitanje vremenskih intervala u kretanju tri muškarca i podnositeljke predstavke   sporne noći – čime bi se mogla dokazati tvrdnja da oni nisu bili u restoranu po-   sle silovanja kraj jezera. Zanemarena su protivrečnosti u dokazima. Nije utvrđe-   no ko je bio u policijskoj patroli koja ih je nakratko zaustavila na putu ka jezeru.   Istražni organ je prihvatio da je svedočenje navodnih počinilaca istinito, kao i   svedoka koje su oni predložili, i nije proverovao ili je ignorisao iskaze drugih   svedoka, kao i izjavu podnositeljke predstavke o događanjima te noći.   118. Prema mišljenju podnositeljke predstavke, posmatrano u kontekstu   svih relevantnih činjenica, njeno jasno i dosledno svedočenje da je preklinjala P.   da prestane i da ga je gurala od sebe sve dok joj nije zavrnuo ruke, kao i njena   izjava o tome da je osećala veliku uznemirenost – razumno u datim okolnosti-   ma – trebalo je da vode gonjenju i kažnjavanju počinilaca samo da se primenilo   tačno tumačenje „silovanja“ u skladu s pozitivnim obavezama Države prema čla-   novima 3, 8 i 13 Konvencije.   2. Država   119. Zastupnici države su izjavili da je istraga bila temeljna i efikasna.   Prema njima, preduzeti su svi mogući potrebni koraci: saslušano je sedamnaest   lica, neki od njih i više puta, imenovani su veštaci iz oblasti psihijatrije i psi-   hologije, svi aspekti slučaja su istraženi. Država je stoga bila mišljenja da je u   potpunosti osnovan zaključak nacionalnih organa da su P. i A. delovali na osno-   vu pretpostavke da postupaju uz pristanak podnositeljke predstavke. Posebno,   državni organi su zasnovali svoj stav na osnovu svih dokaza o događajima koji   su se odigrali 31. jula i 1. avgusta 1995. godine, kao na saznanjima o ponašanju   podnositeljke predstavke. Pored toga, podnositeljka predstavke je izašla s P. na-   kon spornih događanja i svedoci su izjavili da je njena majka pokušala da iznudi   novac od P. i A. u zamenu da odustane od tvrdnji o silovanju.   120. Prema izjavama Države, činjenice iz ovog slučaja se, prema tome, ne   mogu odnositi na pitanje zaštite integriteta ličnosti niti na zlostavljanje, pa shod-   no tome, ne može se govoriti o pozitivnim obavezama na osnovu članova 3 i 8   Konvencije.   121. Država je smatrala, da, u svakom slučaju, bugarski zakon i praksa u   slučajevima silovanja, kao i njihova primena u ovom predmetu ne predstavlja   povredu pozitivnih obaveza iz Konvencije.   Predmet M. C. protiv Bugarske     122. Opisujući domaće pravo i praksu, u svojim prvobitnim podnesci-   ma, u fazi utvrđivanja prihvatljivosti predstavke, Država je izjavila da se dokaz   o pruženom fizičkom otporu traži u slučajevima silovanja, štaviše, da je prema   „međunarodnoj praksi, uključujući i francusku“ silovanje moguće samo između   nepoznatih lica, dok je podnositeljka predstavke poznavala navodne počinioce.   123. U podnescima u fazi merituma, Država je ispravila svoje ranije   tvrdnje i izjavila da je, prema bugarskom zakonu, odsustvo pristanka jedan   od suštinskih elemenata za dokazivanje silovanja. Dokaz o odsustvu pristanka   proističe iz dokaza koji ukazuju na to da je žrtva bila u bespomoćnom stanju   ili da ju je počinilac doveo u takvo stanje, ili iz dokaza o fizičkom i psihičkom   nasilju od strane počinilaca. Država je podnela kopije nekoliko relevantnih   presuda Vrhovnog suda. Država nije osporavala pouzdanost analize bugarske   sudske prakse od strane podnositeljke predstavke.   124. U slučaju podnositeljke predstavke – Država je tvrdila – da, nakon   detaljne i nepristrasne istrage organi nisu ustanovili onoliko dokaza koliko bi bilo   potrebno da se utvrdi da je krivično delo silovanja izvršeno i koje treba krivično   kazniti. S druge strane, podnositeljka predstavke je mogla da podnese građansku   tužbu protiv navodnih počinilaca za naknadu štete. Podnositeljka predstavke bi   morala da dokaže nezakonitost radnji počinilaca, ali ne bi se tražio dokaz o mens   rea.   125. Na kraju, Država je izjavila da je podnositeljka predstavke imala na   raspolaganju delotvorne krivične i građanske pravne lekove, kako je predviđeno   članom 13 Konvencije.   3. Primedbe Interights-a   (a) Opšte primedbe   126. Treće lice u postupku je izjavilo da je u poslednje dve decenije tradi-   cionalna definicija silovanja promenjena kako u jurisdikcijama kontinentalnog   i precedentnog prava, tako i u međunarodnom pravu. Ovo je rezultat prome-   ne u shvatanju prirode ovog krivičnog dela i načina na koji ga žrtva doživljava.   Istraživanja su pokazala da žene, a posebno maloletnice, često ne pružaju fizički   otpor silovanju zbog parališućeg straha, ili zato što su želele da se na taj način   zaštite od rastućeg nivoa sile koja se primenjivala nad njima.   127. Interights je izjavio da je reforma zakonodavstva o krivičnom delu   silovanja odraz promene pristupa u odnosu na pristanak žrtve, s „istorijskog pri-   stupa“ na „pristup pravičnosti“. Silovanje je bilo krivično delo protiv autonomije   žene i njegov suštinski element je bio nepostojanje pristanka žrtve. Ono što je   podstaklo reforme zakonodavstva koje se odnosi na silovanje, bila je potreba da   se jasno predvidi da za dokazivanje odsustva pristanka nije neophodno utvrditi   da li je optuženi savladao fizički otpor žrtve.   128. Takva tendencija je imala uticaja na promene u međunarodnom   krivičnom pravu. Međunardni krivični sudovi za Ruandu i bivšu Jugoslaviju   su okarakterisali silovanje kao seksualnu penetraciju „u okolnostima u kojima     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   se primenjuje prinuda“ ili radnje koje su izvršene „pod prinudom, uz primenu   sile ili pretnji silom“. Ovaj pristup je prihvaćen i unet u Statut Međunarodnog   krivičnog suda, kao i u nacrt njegovog Poslovnika.   (b) Podnesci o pravu nekoliko zemalja   129. Interights je podneo kao primer kopije izveštaja o relevantnom pravu   u nekoliko evropskih i neevropskih zemalja, koje su pripremili profesori prava i   stručnjaci, ili saradnici koji su učestvovali u istraživanjima. Saznanja i procene   koji su u izveštajima sadržani mogu se sumirati na sledeći način:   (i) Belgija   130. Spisak situacija iz člana 375 Krivičnog zakonika Belgije, kako je izme-   njen 1989. godine, u kojima nije bilo pristanka je sastavljen kako bi se očuvala   sudska praksa od pre 1989. godine. Ovaj spisak situacija se ne smatra iscrpnim i   može se proširivati, iako je jedan komentator bio suprotnog mišljenja.   131. U prošlosti, da bi se dokazalo silovanje, bilo je potrebno pružiti dokaz o   dovoljno ozbiljnim i fizički nasilnim radnjama koje imaju za cilj da slome, parališu   i unište otpor žrtve. Izmenama iz 1989. godine pojam „ozbiljna pretnja“ (koji je   postojao u Krivičnom zakoniku od 1867) je zamenjen širim pojmom „prinuda“,   koji obuhvata ne samo nečji strah za fizički integritet, već i bilo koji vid straha.   132. Danas se od tužioca traži da dokaže seksualnu penetraciju i odsustvo   pristanka. Svi elementi koji mogu da dokažu nepostojanje pristanka se uzimaju u   obzir, ali tužilaštvo će najčešće pokušati da dokaže prisustvo bar jednog činioca   koji „negira postojanje pristanka“, kako se navodi u drugom stavu člana 375,   odnosno postojanje nasilja, prinude, lukavstva ili invaliditeta.   133. Smatra se da je dokazano da ne postoji pristanak ako postoji dokaz   da je pružen fizički otpor. Međutim, čak i kada nema dokaza o fizičkom nasilju   ili pružanju fizičkog otpora, dovoljan je dokaz o postojanju prinude. Kod utvr-   đivanja da li je postojala prinuda ili ne, potrebno je proceniti sposobnosti žrtve   (uzrast, stvarno stanje u vreme izvšenja dela).   134. Postoji razlika u minimalnom uzrastu za pristanak na seksualne rad-   nje svih vrsta (zakonom predviđene bludne radnje), s jedne strane i za radnje koje   uključuju seksualnu penetraciju (obljuba maloletnog lica), s druge. Minimalna   starosna granica za pristanak na seksualnu penetraciju je 14 godina, a minimalni   uzrasti za pristanak na seksualne radnje svake vrste je 16 godina. Shodno tome,   seksualni odnos s licem između 14 i 16 godina starosti kada ne postoje dokazi   o nepostojanju pristanka kažnjavaće se kao zakonom kažnjive bludne radnje. U   praksi, kada je žrtva uzrasta između 14 i 16 godina, daleko više ima optužbi za   zakonom predviđene bludne radnje nego optužnica za silovanje.   (ii) Danska   135. Danas se pojam prinude shvata šire i ne ograničava se samo na pretnje   teškim nasiljem.   136. Dokaz o odsustvu pristanka posebno je važan u slučajevima kada se   optuženi i žrtva poznaju. Iako bi samo izgovoreno „ne“ trebalo da bude dovoljno   Predmet M. C. protiv Bugarske     da se shvati da nema pristanka, može biti veoma teško dokazati da je „ne“ ozbilj-   no shvaćeno i da je žrtva tako i mislila.   137. U predmetu iz 1982. godine, čovek koji je optužen za silovanje šesna-   estogodišnje devojke oslobođen je na osnovu toga što nije shvatio da odnos nije   bio dobrovoljan. Optuženi je poveo devojku da se provozaju kombijem. Tvrdio   je da je devojka želela da je odveze njenoj kući. Devojka je tvrdila da je ona bila   primorana da prihvati ponudu da je odvede kući jer je optuženi uneo njen bicikl   u kombi. Tokom vožnje optuženi je pričao o svojim seksualnim problemima i   potrebama. Optuženi je shvatio činjenicu da mu je devojka dozvolila da priča   o takvim temama kao prihvatanje i da je situacija vodila ka intimnom kontak-   tu. Žrtva se plašila da će on postati nasilan ako mu ona ne dozvoli da priča. U   jednom momentu optuženi je zaustavio vozilo i tražio od nje da uđe u prtljaž-   nik, gde je i došlo do seksualnog odnosa. Optuženi je više puta pitao žrtvu da li   pristaje ili ne. Žrtva je kasnije tvrdila da joj je stao mozak i da je bila uplašena.   Prvostepeni sud je proglasio optuženog krivim smatrajući da devojka nije prista-   la, kao i da je optuženi delovao s namerom, s obzirom da je imao razloga da pita   žrtvu za pristanak samo ako je sumnjao da ona pristaje na seksualni odnos. Me-   đutim, Apelacionu sud je stao na stanovište da izjava optuženog da je pasivnost   žrtve shvatio kao pristanak se ne može zanemariti i oslobodio ga.   (iii) Irska   138. Načelo da tužilaštvo mora da dokaže odsustvo pristanka, a ne postaja-   nje primene sile, dobro je poznato. Odsustvo pristanka je pitanje činjeničnog sta-   nja o čemu odlučuje porota, na osnovu svih relevantnih okolonosti i na osnovu   uputstva sudije. U pogledu mens rea, optuženi ima mogućnost da se brani doka-   zivanjem postojanja „iskrenog uverenja“, tako da on ima pravo na oslobađajuću   presudu ako dokaže da zaista nije znao da žrtva nije dala svoj pristanak.   (iv) Ujedinjeno Kraljevstvo   139. Definicija silovanja u precedentnom pravu, pre 1976. godine, glasila   je „nezakonit seksualni odnos sa ženom bez njenog pristanka, uz upotrebu sile,   zastrašivanja i prevarom“. Ranije su se kao dokaz o upotrebi sile i pružanju otpora   tražile telesne povrede.   140. Prema sadašnjem zakonu, posle 1976. godine, na tužilaštvu je da do-   kaže da žrtva nije dala svoj pristanak. Odsustvo pristanka je ključni element actus   reus. Teret dokazivanja je na tužilaštvu. Ne postoji zakonska definicija pristanka   ili odsustva istog. „Nije bilo pristanka“ je pitanje činjeničnog stanja o kojem od-   lučuje porota poštujući instrukcije sudije. U vodećem predmetu Olugboja [1982],   Queenćs Bench [1981] All England Law Reports 443, optuženi i njegov prijatelj su   odvezli kolima dve tinejdžerke. Umesto da ih odvezu kući, odvezli su ih u jednu   drugu kuću u kojoj je prijatelj optuženog silovao jednu od devojaka, kojoj je   bilo 16 godina. Nakon toga, i optuženi je imao seksualni odnos s njom. Rekao   joj je da skine pantalone. Ona je to uradila jer je bila uplašena i soba je bila u   mraku. Ona mu je rekla, „zašto me ne ostaviš na miru“. On ju je gurnuo na kauč     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   i imao seksualni odnos s njom. Nije plakala niti se borila. Optuženi je osuđen za   silovanje. Sudija lord Dan (Dunn) je izjavio:   „[Porota] bi trebalo da obrati pažnju na to da pristanku ili odsustvu pri-   stanka treba dati uobičajeno značenje i, ako je potrebno, primera radi, da postoji   razlika između pristanka i pokoravanja; svaki pristanak uključuje i pokoravanje,   ali ni u kom slučaju to ne znači da samo pokoravanje podrazumeva pristanak...   [Porota] bi trebalo da se usredsredi na stanje duha žrtve neposredno pre seksu-   alnog odnosa, uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti, a posebno događanja   koja su prethodila tom činu, kao i žrtvinu reakciju na iste koja ukazuje na to kako   su ti događaji uticali na njeno stanje duha“.   141. Prema nekim pravnim tumačenjim, uprkos predmetu Olugboja, malo   je verovatno da bi tužilaštvo pokrenulo postupak u slučajevima kada se žene   pokore u okolnostima sa sličnom pshihičkom prinudom i namamljivanjem kao   u predmetu Olugboja, ali bez pretnji.   142. Tužilaštvo, takođe, mora da dokaže mens rea za silovanje, odnosno   da je počinilac znao da žrtva ne pristaje ili je pokazao nemar u odnosu na to   da li ona pristaje ili ne. Smatra se da je počinilac nemaran ako „o tome uopšte   nije razmišljao“, ili je svestan da drugo lice „možda nije pristalo ali je on ipak   nastavio“ (R. protiv. Gardiner [1994] Criminal Law Reports 455).   (v) Sjedinjene Američke Države   143. Pedeset država SAD definiše ono što se uobičajeno naziva „silovanje“   na nekoliko različitih načina, ali uprkos značajnim razlikama u formulaciji, sve   države se fokusiraju na to da li je bilo pristanka. Posebno je ustanovljeno načelo   da se od žrtve ne traži da dokaže da je pružala otpor kako bi dokazala da nije   pristala na taj čin. Dovoljno je da dokaže da je verbalno izrazila neslaganje. U   predmetu Commonwelth v. Berkovitz (641 A.2d 1161 (Pensilvanija, 1994)),   optuženi je imao seksualni odnos s poznanicom u svojoj sobi u studentskom   domu iako je ona izgovarala reč „ne“ za vreme odnosa. Sudovi Pensilvanije su, u   ovom predmetu, stali na stanovište da je nekoliko puta izrečeno „ne“ od strane   žrtve dovoljan dokaz nepostojanja njenog pristanka.   144. U trideset sedam država, seksualni odnos bez pristanka, a bez pri-   mene sile kojoj se ne može odupreti (dodatna sila u poređenju s uobičajenom   koja je potrebna da se izvrši seksualna penetracija) se izričito, po zakonu, smatra   teškim krivičnim delom, seksualnim zločinom najvišeg reda, ili prekršajem. Iako   se, prema formulacijama korišćenim u zakonima preostalih dvanaest država, čini   da se može tražiti dokaz o primeni dodatne sile, sudovi u tih dvanaest država su   prihvatili da je, na primer, zakonski uslov da se dokaže primena sile ispunjen u   slučaju da optuženi samo gurne ili pritisne žrtvu nadole ili na neki drugi način   fizički manipuliše njom; za utvrđivanje postojanja sile traži se odgovor na pitanje   „da li je radnja izvršena protiv volje [žrtve]“ (Freeman v. State, 959 S.W.2d 401   (Arkanzas 1998)). Prema tome, „sila“ je utvrđena kada počinilac „pritisne svo-   jom telesnom težinom žrtvu“ i kada je počinilac „krupan“ i „snažan“, a žrtva „sit-   Predmet M. C. protiv Bugarske     na“ i niska“ (State v. Coleman, 727 A.2d 246 (Konetikat, 1999) i State v. Plunkett,   P.2d 113 (Kanzas, 1997)). Vrhovni sud Nju Džersija je zaključio:   „[S]vaki čin seksualne penetracije .... bez potvrdne i slobodno izražene do-   zvole žrtve... je krivično delo seksualnog napada. Prema tome, fizička sila koja je   veća od one koja je svojstvena činu seksualne penetracije se ne mora dokazati da   bi penetracija bila nezakonita (U interesu M. T. S. (In the Interest of M. T. S.), 609   A.2d 1266, 1277 (N. J. 1992)).“   145. U prošlosti brojne države su tražile da žrtva dokaže pružanje „izu-   zetnog otpora“. Danas to više nije uslov. Samo dve države (Alabama i Zapadna   Virdžinija) i dalje traže da žrtva seksualnog napada dokaže da je pružala „ozbi-   ljan“ otpor; ali one ne traže da žrtva pruža otpor ako veruje da pružanjem otpora   neće ništa promeniti ili otpor može za posledicu da ima telesnu povredu (Richar-   ds v. State, 457 So.2d 893 (Alabama, 1985) – gde je dokazano pružanje ozbiljnog   otpora njenim molbama da je ostavi i prekine).   146. Sudovi u Sjedinjenim Državama sve više uzimaju u obzir podatke re-   levantih naučnih mišljenja koji upućuju na to da žrtve seksualnih napada reagu-   ju na nepredvidive načine u uslovima psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Na pri-   mer, Vrhovni sud Nju Džersija se 1992. godine, prilikom odustajanja od primene   zahteva za dokazivanjem pružanja otpora u osudi za seksualni napad, pozvao na   „empirijska istraživanja“ koja su osporila „pretpostavku da je najžešći otpor ili   maksimalni otpor koji žrtva može da pruži najrazumija i najracionalnija reakcija   na silovanje“. Tačno je da počinioci često pribegavaju suptilnim obilicima prinu-   de ili maltretiranju kada je to dovoljno da savladaju žrtve. U većini slučajeva silo-   vanja dece, primena sile nije ni potrebna da bi se postiglo potčinjavanje. Sudovi   takođe prihvataju da se neke žene od početka seksualnog napada parališu od   straha pa nisu sposobne da pruže otpor (People v. Iniguez, 872 P.2d 1183, 1189   (Kalifornija, 1994)).   (vi) Drugi pravni sistemi   147. Interights je takođe podneo analize relevantnog prava Australije, Ka-   nade i Južnoafričke Republike, zaključujući da odsustvo saglasnosti predstavlja   elemenat kojim se utvrđuje silovanje i seksualno zlostavljanje u ovim zemljama,   pa se ne zahteva dokaz o primeni fizičke sile od strane počinioca niti o pruže-   nom otporu od strane žrtve.   B. Procena Suda   1. Opšti pristup   (a) Postojanje pozitivne obaveze da se kazni silovanje i istraže   slučajevi silovanja   148. S obzirom na prirodu i suštinu žalbi podnositeljke predstavke u ovom   konkretnom predmetu, Sud je mišljenja da se one prvenstveno moraju razmotri-   ti u vezi sa članovima 3 i 8 Konvencije.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   149. Sud ponavlja da obaveza prema članu 1 Konvencije Visokih strana   ugovornica da obezbede svakom prava i slobode koje su predviđene Konvenci-   jom u okrivu njihove nadležnosti, uzeto skupa sa članom 3, zahteva da Visoka   strana ugovornica preduzme sve predviđene mere kako bi obezbedila pojedin-   cima da, u okviru njene nadležnosti, ne budu predmet zlostavljanja, uključujući   zlostavljanje od strane drugih privatnih pojedinaca (vidi A. v the United King-   dom, presuda od 23. septembra 1998. godine, Reports on Judgments and Deci-   sions 1998–VI, str. 2699, st. 22; Z. and Others v. the United Kingdom [GC], br.   29392/95, st. 73–75, ECHR 2001– V; i E. and Others v the United Kingdom, br.   33218/96, 26. novembar 2002. godine).   150. U skladu sa članom 8 Konvencije, pozitivne obaveze Države čine sa-   stavni deo prava na poštovanje privatnog života: ove obaveze mogu usloviti usva-   janje mera čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Iako izbor sredstava kojima   se obezbeđuje poštovanje člana 8 u oblasti zaštite od dela pojedinaca, u načelu   u okviru polja slobodne procene države, delotvorno sprečavanje teških krivičnih   dela kao što je silovanje, kada su u pitanju osnovne vrednosti i vitalni aspekti   privatnog života, zahteva delotvorne odredbe krivičnog prava. Posebno deca i   drugi ugroženi pojedinci imaju pravo na delotvornu zaštitu (vidi X. and Y. v. The   Netherlands, presuda od 26. marta 1985. godine, Series A No. 91. str. 11–13, st.   23–24 i 27, i August v. the United Kingdom (odl.), br. 36505/02, 21. januar 2003)   151. U više slučajeva, član 3 Konvencije utvrđuje pozitivnu obavezu drža-   ve da se sprovede zvanična istraga (vidi presudu u predmetu Assenov and others   v. Bulgaria, presuda od 28. oktobra 1998, Reports 1998–VIII, str. 3290, st. 102).   Ne može se smatrati da je ta pozitivna obaveza, u načelu, ograničena samo na   slučajeve zlostavljanja od strane službenih lica države (videti, mutatis mutandis,   Calvelli and Ciglio v. Italy [GC], br. 32967/96, ECHR 2002–I).   152. Dalje, Sud ne isključuje mogućnost da se pozitivna obaveza države u   skladu sa članom 8 Konvencije koja pruža zaštitu fizičkog integriteta pojedinca   može proširiti i na pitanja koja se odnose na delotvornost krivičnih istraga (vidi   Osman v. the United Kingdom, presuda od 28. oktobra 1998, Reports 1998–VIII,   str. 3164, st. 128).   153. Po tom osnovu, Sud smatra da države imaju pozitivnu obavezu koja   je sastavni deo članova 3 i 8 Konvencije da donesu krivičnopravne odredbe koje   predviđaju delotvorno kažnjavanje dela silovanja, kao i da ih primenjuje kroz   sprovođenje delotvorne istrage i krivičnog gonjenja.   (b) Moderan koncept elemenata silovanja i njegov uticaj na suštinu   pozitivne obaveze država da pruže adekvatnu zaštitu   154. U pogledu načina pružanja adekvatne zaštite od silovanja, države   svakako imaju široko polje slobodne procene. Posebno se moraju uzeti u obzir   kultura, lokalne okolnosti i tradicionalni pristupi.   155. Odredbe Konvencije ipak određuju granice polja slobodne procene   nacionalnih organa. Pošto Konvencija predstavlja prvi i glavni sistem zaštite   ljudskih prava, Sud u tumčenju njenih odredbi mora voditi računa o okolnostima   Predmet M. C. protiv Bugarske     koje se menjaju unutar država ugovornica, i reagovati, na primer, na svako   primećeno odstupanje od standarda koji treba da se postigne (vidi Christine   Goodwin v. the United Kingdom [GC], br. 28957/95, st. 74, ECHR 2002–VI).   156. Sud konstatuje da se ranije, po zakonima i sudskoj praksi više zema-   lja, tražio dokaz o pružanju fizičkog otpora u slučajevima silovanja. Međutim,   poslednjih decenija primećeno je da se u Evropi i nekim drugim delovima sveta   jasno i sigurno napuštaju formalističke definicije i uska tumačenja zakona u ovoj   oblasti (vidi gore stavove 88–108 i 126–147).   157. Prvo, čini se da zahtev da žrtva mora da pruži fizički otpor više nije   prisutan u zakonodavstvima evropskih zemalja.   158. U državama precedentnog prava, u Evropi i drugde, pozivanje na pru-   žanje fizičkog otpora je izbrisano iz zakona i/ili sudske prakse (vidi stavove 98,   i 138–147– i to u Irskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Sjedinjenim Američkim   Državama i drugim zemljama). Irsko pravo izričito kaže da se ne može zaključiti   da je postojao pristanak samo zato što nije pružen otpor (vidi gore stav 98).   159. U većini evropskih država s kontinentalnom pravnom tradicijom, de-   finicija silovanja sadrži reference na primenu nasilja i pretnji nasiljem od strane   počinioca. Međutim, značajno je da se u sudskoj praksi i pravnoj teoriji odsustvo   pristanka, a ne primena sile, smatraju konsitutivnim elementom krivičnog dela   silovanja (vidi gore stavove 90–97, 99 i 130–137).   160. Belgijski zakon je izmenjen 1989. godine, tako da sada predviđa da   svaki čin seksualne penetracije čini silovanje ako je izvršen nad osobom koja nija   dala pristanak. Znači, iako „nasilje, prinuda ili lukavstvo“ i dalje stoje u zakonu   kao radnje koje su kažnjive ukoliko se njima nameće radnja bez pristanka, nasi-   lje i/ili fizički otpor ne predstavljaju elemente silovanja u belgijskom pravu (vidi   gore stavove 90 i 130–134)   161. Bez obzira na specifične formulacije u zakonima, u mnogim zemlja-   ma krivično gonjenje seksualnih radnji bez pristanka se u praksi sprovodi na   osnovu tumačenja relevantnih zakonskih pojmova („prinuda“, „nasilje“, „pret-   nja“, „lukavstvo-prevara“, „prepad“ i drugi) i kroz procenu dokaza s većim razu-   mevanjem konteksta događaja (vidi gore stavove 95 i 130–147).   162. Sud takođe konstatuje da su se države članice Saveta Evrope, preko   Komiteta ministara saglasile da je kažnjavanje seksualnih radnji bez pristanka,   „[uključujući] i slučaje kada žrtva ne pokazuje znake otpora“, neophodno radi   delotvorne zaštite žena od nasilja (vidi gore stav 101), i tražile da se hitno spro-   vedu dalje reforme u ovoj oblasti.   163. U međunarodnom krivičnom pravu je nedavno priznato da sila nije   element silovanja, kao i da je iskorišćavanje prinudnih okolnosti za vršenje sek-   sualnih radnji kažnjivo. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je stao   na stanovište da u međunarodnom krivičnom pravu svaka seksualna penetracija   bez pristanka žrtve čini silovanje, da se pristanak mora dati dobrovoljno, slobod-   nom voljom i prema proceni datih okolnosti (vidi gore stavove 102–107). Iako   je gornja definicija formulisana za poseban kontekst silovanja koja su počinjena     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   protiv stanovništva u uslovima oružanih sukoba, ona takođe odražava univerzal-   ni trend u vezi s pitanjem da li je bilo pristanka kao suštinskog elementa silova-   nja i seksualnog zlostavljanja.   164. Prema mišljenju zainteresovane strane, došlo je do promene u shva-   tanju načina na koji žrtva doživljava silovanje, što pokazuje da žrtve silovanja i   seksualnog zlostavljanja – posebno maloletne devojke – često ne pružaju nikakav   fizički otpor zbog raznih psiholoških faktora, ili zato što se boje da će počinilac   upotrebiti silu.   165. Štaviše, razvoj prava i prakse u ovoj oblasti ukazuju na evoluciju   društva ka delotvornoj pravičnosti i poštovanju seksualne autonomije svakog   pojedinca.   166. U svetlu gore navedenog, Sud je uveren da svaki rigidan pristup u   krivičnom gonjenju seksualnih krivičnih dela, kao što je traženje dokaza o pru-   žanju fizičkog otpora u svim okolnostima, dovodi do opasnosti da određene vr-   ste silovanja ostanu nekažnjene, čime se ugrožava delotvorna zaštita seksualne   autonomije pojedinca. U skladu sa savremenim standardima i trendovima u ovoj   oblasti, pozitivne obaveze država članica prema članovima 3 i 8 Konvencije se   moraju posmatrati kao zahtev za kažnjavanjem i delotvornim gonjenjem svakog   seksualnog čina izvršenog bez saglasnosti žrtve, uključujući i slučajeve kada žr-   tva nije pružala fizički otpor.   (c) Zadatak Suda po ovom predmetu   167. U svetlu gore navedenog, zadatak Suda je da ispita da li su, ili ne   zakonodavstvo i praksa koji se osporavaju, i njihova primena u ovom predmetu,   u kombinaciji s navodnim propustima u istrazi, imali značajne propuste koji su   doveli do kršenja pozitivne obaveze tužene države prema članovima 3 i 8 Kon-   vencije.   168. Predmet koji je podnesen Sudu se svodi na gore navedena pitanja. Za-   datak suda nije da razmatra navode o greškama i izolovanim propustima istrage;   on ne može da zameni domaće nadležne organe u oceni činjenica ovog slučaja;   niti može da odlučuje o krivičnoj odgovornosti navodnih počinilaca.   2. Primena pristupa Suda   169. Podnositeljka predstavke je navela da je pristup nadležnih organa, u   njenom slučaju, bio zasnovan na manjkavom zakonodavstvu i da odslikava pre-   dominantnu praksu da se krivično gone samo počinioci silovanja u slučajevima   kada postoji dokaz o pružanju fizičkog otpora.   170. Sud zapaža da član 152 stav 1 bugarskog krivičnog zakonika ne sadr-   ži nikakav zahtev za postojanjem fizičkog otpora žrtve, i definiše delo silovanja   na način koji se ne razlikuje znatno od formulacija koji se nalaze u zakonima   drugih država članica. Kako je gore rečeno, mnogi pravni sistemi i dalje definišu   silovanje ukazivanjem na sredstva kojima počinilac pribegava da pokori žrtvu   (vidi gore stavove 77 i 88–100).   Predmet M. C. protiv Bugarske     171. Međutim, ono što je odlučujuće jeste značenje koje se daje pojmo-   vima kao što su „sila“ ili „pretnje“ i drugim izrazima koje se koriste u pravnim   definicijama. Na primer, u nekim pravnim sistemima, u slučajevima silovanja,   smatra se da je primena „sile“ utvrđena već samom činjenicom da je počinilac   izvršio seksualnu radnju bez pristanka žrtve, ili zato što je bez njenog pristanka   držao žrtvu i manipulisao njenim telom kako bi izvršio seksualni čin. Kao što   je gore rečeno, uprkos razlikama u zakonskim rešenjima sudovi više zemalja su   proširili tumačenje s ciljem da se obuhvate sve seksualne radnje do kojih je došlo   bez pristanka žrtve (vidi stavove 95 i 130–147).   172. U ovom predmetu, u odsustvu sudske prakse koja se eksplicitno bavi   pitanjem da li je prema bugaraskom pravu svaki seksualni čin koji je izvršen bez   pristanka žrtve kažnjiv, teško je doneti opšte zaključke po ovom pitanju samo na   osnovu presuda Vrhovnog suda i objavljenih pravnih naučnih radova (vidi gore   stavove 75–85). Utvrđivanje postojanja prinude u svakom konkretnom slučaju   zavisi od sudske procene činjenica. Dodatna teškoća je nepostojanje pouzdanog   proučavanja prakse organa gonjena u slučajevima koji nikad nisu stigli u sud.   173. Pored svega navedenog, treba reći da Država nije mogla da   obezbedi kopije presuda ili pravnih komentara koji sadrže jasno neslaganje s   restriktivnim pristupom u postupku krivičnog gonjenja krivičnih dela silovanja.   Takođe, prethodne napomene Države koje se odnose na elemente krivičnog   dela silovanja u bugarskom pravu nisu bile dosledne i jasne (vidi gore stavove   122–123). Konačno, činjenica da velika većina presuda Vrhovnog suda o kojima   je Sud izvešten, a koje su se odnosile na silovanja koja su izvršena uz primenu   nasilja (osim onih u kojima je žrtva bila fizički ili psihički nesposobna), iako   nisu odlučujuće, može se shvatiti kao pokazatelj da je u većini slučajeva u kojima   je ustanovljenja mala ili nikakva primena fizičke sile i pružanje otpora nije   pokrenut krivični postupak (vidi gore stavove 74–85, 113, 122 i 123).   174. Sud nema obavezu da pronađe uverljive odgovore o praksi bugarskih   nadležnih organa u slučajevima silovanja. Za svrhu razmatranja ovog predmeta   dovoljno je to što se izjava podnositeljke predstavke o restriktivnoj praksi zasniva   na razumnim argumentima, kao i da nije osporena od strane Države.   175. U pogledu konkretnih činjenica slučaja podnositeljke predstavke, Sud   konstatuje da je u toku istrage saslušano više svedoka, kao i da je tražen izveštaj   veštaka, psihologa i psihijatra. Slučaj je istražen, tužioci su obrazložili svoje   odluke i objasnili u određenoj meri svoje stavove (vidi gore stavove 44–65).   176. Sud priznaje da su bugarski organi imali težak zadatak s obzirom da   su se suočili s dve suprotne verzije događaja i s malo „direktnih“ dokaza. Sud   ne potcenjuje napor koji su uložili istražni organi i tužilaštvo radeći na ovom   predmetu.   177. Ipak, Sud konstatuje da je postojanje dve nepomirljive verzije o činje-   nicama zahtevalo da se, imajući u vidu kontekst, proceni verodostojnosti datih   izajava, kao i potvrde datih okolnosti. Međutim, malo je učinjeno na proveri kre-   dibiliteta verzija o događajima koji su dali P. i A. i svedoci koje su oni predložili.   Ovo se posebno odnosi na svedoke čiji su iskazi bili protivrečni, kao na primer   gđe. T. i g. M, koji nisu bili suočeni. Ništa nije učinjeno da se preciznije ustanovi     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   hronološki tok događaja. Podnosiocu predstavke i njenom advokatu nije data   mogućnost da ispitaju svedoke koje je ona optužila za lažno svedočenje. Tužioci   se nisu uopšte osvrnuli na pitanje da li je verzija koju su dali P. i A. verodostoj-   na, iako su neke od njihovih izjava zahtevale pozornost, kao što je tvrdnja da je   podnositeljka predstavke, u to vreme stara 14 godine, počela da miluje A. samo   nekoliko minuta pošto je imala seksualni odnos s drugim muškarcem (vidi gore   stavove 16–65).   178. Stoga, Sud je mišljenja da su nadležni organi propustili da istraže mo-   gućnosti koje su im bile na raspolaganju za utvrđivanje datih okolonosti, kao i da   nisu dovoljno procenili verodostojnost datih protivrečnih izjava.   179. Od velikog je značaja je to da je razlog za ovakav propust očigledno   mišljenje istražnog organa i tužilaštva da ono što se desilo predstavlja „silovanje   na sastanku“, jer u odsustvu „direktnih“ dokaza silovanja kao što su tragovi nasi-   lja, pružanja otpora ili zvanja u pomoć, na osnovu procene datih okolnosti nisu   mogli zaključiti da nije postojao pristanak žrtve, pa shodno tome, ni krivično   delo silovanja. Ovakav stav je očigledno posledica mišljenja istražitelja, a poseb-   no odluke regionalnog tužioca od 13. maja 1997. godine i odluke glavnog javnog   tužioca od 24. juna 1997. godine (vidi gore stavove 55, 60, 61 i 65).   180. Pored toga, čini se da tužioci nisu isključili mogućnost da podnositeljka   predstavke možda nije dala pristanak, ali da su zauzeli stav da se, u svakom slučaju,   u odsustvu dokaza o pružanju otpora, ne može dokazati da su počinioci shvatili da   podnositeljka predstavke nije pristala (vidi, tekst odluke tužioca, gore stavovi 64 i   65). Tužioci nisu iskoristili mogućnost da dokažu mens rea počinilaca procenom   svih datih okolnosti, kao što je dokaz da su namerno prevarili podnositeljku pred-   stavke kako bi je odveli u napuštenu oblast i time stvorili okolnost prinude, kao   i procenjivenjem verodostojnosti izjava o činjenicima koje su dali tri muškarca i   svedoci koje su oni predložili (vidi gore stavove 21, 63 i 66–68).   181. Sud je mišljenja da su, iako je ponekad u praksi teško dokazati   nepostojanje pristanka u odsustvu „direktnih“ dokaza o silovanju kao što su   tragovi primene sile ili očevici, vlasti dužne da istraže sve činjenice i odlučuju na   osnovu procene svih datih okolnosti. Istraga i zaključci se moraju usredsrediti na   pitanje da li je žrtva pristala.   182. U slučaju podnositeljke predstavke ovo nije učinjeno. Sud smatra da   je propust organa, da u ovom slučaju dovoljno istraže date okolnosti, posledica   toga što su davali prevelik značaj „direktnim“ dokazima silovanja. Njihov pristup,   u ovom konkretnom predmetu, bio je restriktivan i takav da su praktično   izjednačavali „otpor“ sa statusom najvažnijeg elementa krivičnog dela.   183. Uz to, vlastima se može uputiti kritika zato što su dali premali značaj   konkretnoj bespomoćnosti mladih osoba, kao i posebnim psihološkim faktorima   koji postoje u slučajevima silovanja maloletnika (vidi gore stavove 58–60).   184. Pored toga, istraga se sprovela sa značajnim zakašnjenjem (vidi gore   stavove 44–46).   185. Sve u svemu, bez davanja mišljenja o krivici P. i A, Sud smatra da   istraga koja je sprovedena u slučaju podnositeljke predstavke, a posebno pristup   istražnih organa i tužilaštva u ovom slučaju, nije ispunila zahteve iz pozitivnih   Predmet M. C. protiv Bugarske     obaveza države – posmatrano u svetlu relevantnih savremenih standarda u upo-   rednom i međunarodnom pravu – da se ustanovi i delotvorno primeni sistem   krivičnog sankcionisanja svih oblika silovanja i seksualnog zlostavljanja.   186. Što se tiče argumenta Države da nacionalni pravni sistem pruža mo-   gućnost pokretanja građanske tužbe za naknadu štete protiv počinilaca, Sud kon-   statuje da ta tvrdnja nije potkrepljena dokazima. U svakom slučaju, kako je gore   rečeno, delotvorna zaštita od silovanja i seksualnog zlostavljanja zahteva postoja-   nje mera koje su po prirodi krivičnopravne (vidi gore stavove 124 i 148–53).   187. Stoga, Sud konstatuje da je u ovom predmetu došlo do kršenja pozi-   tivne obaveze tužene Države kako po osnovu člana 3, tako i po osnovu člana 13   Konvencije.   II. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 14 KONVENCIJE   188. Upoređivanjem članova 157 stav 2 i 152 bugarskog Krivičnog zako-   nika, koji se odnose na starosnu granicu za davanje pristanka na seksualni čin,   podnositeljka predstavke se žalila da zakon pruža bolju zaštitu od silovanja „ho-   moseksualnoj deci“ nego „heteroseksualnoj“.   Član 14 Konvencije glasi:   „Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom Konvencijom obezbeđuje se   bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, ve-   roispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s   nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status“.   189. U svetlu gore navedenih nalaza, Sud je mišljenja da nije neophodno   da razmatra žalbu po osnovu člana 14 Konvencije.   III. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE   190. Član 41 Konvencije predviđa:   „Kada sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pra-   vo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud   će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci“.   A. Šteta   191. Podnositeljka predstavke je izjavila da ona i dalje, posle toliko godina   od silovanja, trpi psihološku traumu. U velikoj meri to je posledica činjenice da   joj relevantno pravo i praksa nisu pružili delotvorno zaštitu. Pored toga, istraga u   ovom slučaju je bila manjkava, čime je ona postala žrtva istrage.   192. Po tom osnovu, pozivajući se na nekoliko presuda Suda u slučajevima   seksualnog zlostavljanja, podnositeljka predstavke je tražila 20.000 evra (EUR)   na ime nematerijalne štete.   193. Država je izjavila da je traženi iznos preteran.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   194. Sud je mišljenja da je podnositeljka predstavke sigurno pretrpela bol   i psihičku traumu što je bar donekle posledica propusta u pristupu nadležnih   organa u ovom slučaju. Nakon procene na osnovu pravičnosti, Sud određuje na-   knadu od EUR 8.000 u njenu korist.   B. Sudski i drugi troškovi   195. Podnositeljka predstavke je tražila EUR 4.740 za ukupno 118.5 sati   angažovanja advokata na ovom slučaju, po tarifi od EUR 40 po satu. Ona je pod-   nela Sudu ugovor koji je njena majka sklopila s njenim advokatom 2003. godine,   kao i specifikaciju utrošenog vremena. Advokat podnositeljke predstavke je obja-   snio da je ugovor o honoraru potpisala njena majka zato što ga je prvobitno ona   angažovala, s obzirom da je podnositeljka predstavke u to vreme bila maloletna.   196. Država je izjavila da ugovor o naknadi nije validan jer je podnositelj-   ka predstavke napunila 18 godina u septembru 1998. godine i da od tada njena   majka nije imala pravo da postupa u njeno ime. Čak i u vreme kada je postignut   prvi usmeni dogovor između majke i advokata, podnositeljka predstavke je ima-   le više od 14 godina, pa je prema bugarskom zakonu, imala pravo da obavlja   pravne radnje uz odobrenje majke.   197. Država je takođe izjavila da su se strane dogovorile o tarifi od EUR   po satu, u završnoj fazi postupka, a to znači da je dogovorena visoka artbitrer-   na naknada. U „drugim okolnostima“ podnositeljka predstavke ne bi prihvatila   da plaća ovakav iznos.   198. Prema ustanovljenoj praksi Suda, troškovi se neće određivati u skladu   sa članom 41 Konvencije, osim ako se ne utvrdi da su oni stvarno nastali i bili   neophodni, kao i da su razumni u pogledu iznosa. Dalje, troškovi se mogu nado-   knaditi samo u meri u kojoj se odnose na utvrđene povrede (vidi Beyele v. Italy   (pravično zadovoljenje) [GC], br. 33202/96, st. 27, 28. maj 2002).   199. Država nije osporila činjenicu da je advokat podnositeljke predstavke   obavljao pravni posao u ovom slučaju, pošto je dobio punomoćje 27. novembra   1997. godine, koje su potpisale podnositeljka predstavke i njena majka, a u vre-   me kada je podnositeljka predstavke još uvek bila maloletna (vidi gore stavove   i 9). Nije se tvrdilo da je podnositeljka predstavke osporavala troškove njenog   advokata, odnosno iznose koje mu je plaćala, niti da se traženi trošak ne odnosi   na kršenje koje je utvrđeno u ovom predmetu. U takvim okolnostima, ne postoji   sumnja da su traženi pravni troškovi stvarno nastali.   200. Država nije stavila prigovor na predočeni broj sati rada advokata. Da-   lje, Sud smatra da tarifa po satu od EUR 40 nije preterano visoka. Shodno tome,   pošto je umanjio traženi iznos za EUR 630 koliko je primljeno na ime pravne   pomoći, Sud presuđuje iznos od EUR 4,110 na ime troškova.   C. Zatezna kamata   201. Sud smatra da je prihvatljivo da se zatezna kamata obračuna po   marginalnoj stopi za pozajmice Evropske centralne banke, na koju se dodaju tri   procentna poena.   Predmet M. C. protiv Bugarske     IZ NAVEDENIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO   1. Odlučuje da je tužena Država prekršila svoje pozitivne obaveze prema   članovima 3 i 8 Konvencije;   2. Odlučuje da nije nastalo posebno pitanje prema članu 13 Konvencije;   3. Odlučuje da nije potrebno ispitati žalbe podnositeljke predstavke u   odnosu na član 14 Konvencije;   4. Odlučuje   (a) da tužena Država plati podnosiocu predstavke, u roku od tri meseca   od dana kada presuda postane konačna, u skladu sa članom 44 stav 2   Konvencije, sledeće iznose, koji će se promeniti u nacionalnu valutu   tužene Države po važećem kursu na dan izmirenja:   (i) EUR 8.000 (osam hiljada evra) na ime nematerijalne štete;   (ii) (ii) EUR 4.110 (četiri hiljade stodeset evra) na ime sudskih i drugih   troškova;   (iii)sve poreze koji se plaćaju na gore navedene iznose;   (b) da se po isteku gore navedenog roka od tri meseca do momenta   izmirenja obračunava i naplaćuje kamata po stopi koja je jednaka   marginalnoj stopi za zajmove Evropske centralne banke tokom   perioda kašnjenja, uvećana za tri procentna poena.   5. Odbacuje ostatak zahteva podnositeljke predstavke za pravično zado-   voljenje.   Sačinjeno na engleskom jeziku i pismeno potvrđeno 4. decembra 2003.   godine u skladu s pravilom 77, stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.   Soren Nielsen   Zamenik sekretara   Kristos Rozakis   Predsednik   U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74 Poslovnika Suda,   uz ovu presudu priloženo je i saglasno mišljenje gđe Tulkens.   K. R.   S. N.   SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE TULKENS   (prevod)   U ovom izuzetno osetljivom i delikatnom slučaju, želim samo da dodam   nekoliko svojih zapažanja.   1. Verujem da je bilo značajno da Sud razmotri predmet kako na osnovu   člana 3, tako i na osnovu člana 8 Konvencije. Silovanje narušava ne samo lični     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   integritet (kako fizički, tako i psihički) koji se garantuje članom 3 Konvencije,   već i pravo na autonomiju kao sastavnog dela prava na poštovanje privatnog ži-   vota koje se garantuje članom 8 Konvencije.   2. U potpunosti se slažem s generalnim pristupom Suda (vidi stavove 148   et. seq. presude), kao i s načinom na koji je primenjen u ovom predmetu (vidi   stavove 169 et seq.). Jedino pitanje koje želim da pojasnim odnosi se na prime-   nu krivično-pravnih lekova. Oslanjajući se posebno na predmet X. and Y. v. the   Netherlands (presuda od 26. marta 1985. godine, Series A No. 91), Sud smatra   da države „imaju pozitivnu obavezu sadržanu u članovima 3 i 8 Konvencije da   usvoje krivično-pravne odredbe za delotvorno kažnjavanje silovanja“ (vidi stav   153). Pribegavanje krivično-pravnim odredbama je prihvatljivo kada se radi o   prestupima ove vrste. Međutim, važno je naglasiti na još opštijem nivou, kao što   je sam Sud učinio u predmetu X. and Y. v. the Netherlands, da „pribegavanje kri-   vičnom pravu nije nužno jedino rešenje“ (str. 12, st. 24 in fine). Moje mišljenje je   da krivični postupci treba da ostanu, kako u teoriji tako i u praksi, kao poslednje   rešenje ili supsidijarni pravni lek, i da njihovo koriščenje, čak i u kontekstu po-   zitivnih obaveza, traži određeni stepen „uzdržanosti“. Što se tiče pretpostavke da   su krivično-pravni lekovi, u svakom slučaju, najefikasniji za prevenciju, mišljenje   iz Izveštaja o dekriminalizaciji Evropskog komiteta za probleme kriminala uka-   zuje na to da delotvornost opšte prevencije koja se zasniva na krivičnom pravu   zavisi od više faktora i da takav pristup „nije jedini način za sprečavanje neželje-   nog ponašanja“.1   3. Rekavši to, u ovom predmetu, kao i u slučaju X. and Y. v. the Nether-   lands (str. 13, st. 27), kada država jednom izabere sistem zaštite koji je zasnovan   na krivičnom zakonu, svakako je od osnovnog značaja da se relevantne krivične   odredbe u potpunosti i rigorozno primenjuju kako bi se omogućilo da podnosi-   teljka predstavke ima praktičnu i delotvorno zaštitu. S tim u vezi, zapažanje Suda   da se u ovom predmetu „istraga i zaključci istrage moraju usredsrediti na pitanje   da li je žrtva pristala ili ne“ (vidi stav 181 ove presude), je po mom mišljenju od   fundamentalnog značaja.   European Committe for Crime Problems, Report on Decriminalisation, Strazbur, Savet Ev-   rope, 1980, str. 75–78.