41340/98;41342/98;41343/98;41344/98

PREDMET REFAH PARTISI (STRANKA BLAGOSTANJA)   I DRUGI protiv TURSKE   (Predstavke br. 41340/98, 41342/98, 41343/98 i 41344/98)   PRESUDA   Strazbur, 13. februara 2003.   U predmetu Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske,   Evropski sud za ljudska prava, zasedajući kao Veliko veće sastavljeno od   sledećih sudija:   g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik,   g. C. L. ROZAKIS (ROZAKIS),   g. J.-P. KOSTA (COSTA),   g. G. RES (RESS),   g. GAUKUR JERUNDSON (JÖRUNDSSON),   g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),   g. R. TIRMEN (TÜRMEN),   g. C. BIRSAN (BÎRSAN),   g. P. LORENCEN (LORENZEN),   g. V. BUTKEVIČ (BUTKEVYCH),   gđa N. VAJIĆ   g. M. PELONPA (PELLONPÄÄ),   gđa M. CACA-NIKOLOVSKA (TSATSA-NIKOLOVSKA)   g. A. B. BAKA,   g. R. MARUSTE,   g. A. KOVLER,   gđa A. MULARONI,   kao i g. P. Dž. MAHONI (P. J. MAHONEY), sekretar Suda,   nakon većanja na zatvorenim sednicama, 19. juna 2002. i 22. januara   2003,   izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:   POSTUPAK   1. Predmet je proistekao iz četiri predstavke (br. 41340/98, 41342/98,   41343/98 i 41344/98) protiv Republike Turske (u daljem tesktu: Država), koje   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     su, u skladu sa nekadašnjim članom 25 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i   osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), Evropskoj komisiji za ljudska   prava (u daljem tekstu: Komisija) podneli turska politička stranka Refah Partisi   (Stranka blagostanja – Refah) i tri turska državljana, g. Nekmetin Erbakan   (Necmettin Erbakan), g. Šefket Kazan (Şevket Kazan) i g. Ahmet Tekdal (Ahmet   Tekdal) (u daljem tekstu: podnosioci predstavki), 22. maja 1998. godine.   2. Podnosioci predstavki su posebno naveli da ukidanje Refaha od strane   Ustavnog suda Turske i suspenzija određenih političkih prava drugih podnosila-   ca predstavki, koji su bili vođe Refaha u to vreme, predstavljaju kršenje članova   9, 10, 11, 14, 17, i 18 Konvencije i članova 1 i 3 Protokola br. 1.   3. Predstavke su prosleđene Sudu 1. novembra 1998, kada je stupio na   snagu Protokol br. 11 Konvencije (čl. 5 st. 2 Protokola br. 11).   4. Predstavke su dodeljene Trećem odeljenju Suda (pravilo 52, st. 1 Po-   slovnika Suda). One su spojene (pravilo 43, st. 1) i 3. oktobra 2000. veće tog   odeljenja, koje su činili g. J.-P. Kosta, predsednik, g. V. Furman (W. Fuhrmann),   g. L. Lukaides (Loucaides), g. R. Tirmen, ser Nikolas Braca (Nicolas Bratza), gđa   H. S. Greve, g. K. Traja sudije, i gđa S. Dole (Dollé), sekretar Odeljenja, proglasilo   ih je delimično neprihvatljivim.   5. Veće je izreklo presudu 31. jula 2001, odlučivši sa četiri prema tri glasa   da nije došlo do kršenja člana 11 Konvencije i, jednoglasno, da nije neophodno   odvojeno razmatrati žalbe na osnovu članova 9, 10, 14, 17 i 18 Konvencije i   članova 1 i 3 Protokola br. 1. Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Furmana,   Lukaidesa i ser Nikolasa Brace je priloženo uz presudu.   6. Podnosioci predstavki su 30. oktobra 2001. zahtevali da se predmet, na   osnovu člana 43 Konvencije i pravila 73, uputi Velikom veću.   Panel Velikog veća 12. decembra 2001. godine odlučio je da se predmet   uputi Velikom veću.   7. Sastav Velikog veća je utvrđen prema odredbama člana 27 stavovi 2 i 3   Konvencije i pravila 24.   8. I podnosioci predstavki i Država su predali podneske.   9. Rasprava je održana u Sudu u Strazburu 19. juna 2002. godine (pravilo   59, st. 2).   Pred Sudom su se pojavili:   (a) u ime Države   g. Š. Alpaslan (Ş. Alpaslan),   gđa D. Akčaj (D. Akçay),   g. M. Ozmen (M. Özmen),   g. J. Belet (Y. Belet),   zastupnik,   ko-zastupnici,   advokat,   gđa A. Gunjakti (A. Günyakti),   gđa G. Akar (G. Acar),   gđa V. Sirmen (V. Sirmen),   savetnici;     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   (b) u ime podnosilaca predstavki   g. L. Hinker (Hincker)   gđa M. Lemetr (Lemaître)   g. G. Nus (Nuss)   gđa V. Bilamboz (Billamboz),   g. M. Kamalak,   advokati   savetnici.   g. Š. Malkoč (Ş. Malkoç)   Jedan od podnosilaca predstavki, g. Kazan, takođe je bio prisutan.   Sud je saslušao izjave g. Kazana, g. Hinkera i g. Alpaslana.   ČINJENICE   I. OKOLNOSTI PREDMETA   A. Podnosioci predstavki   10. Prvi podnosilac predstavke, Refah Partisi (Stranka blagostanja – Re-   fah), bio je politička stranka osnovana 19. jula 1983. Predstavljao ga je njegov   predsednik, g. Nekmetin Erbakan, koji je ujedno i drugi podnosilac predstavke.   On je rođen 1926. godine i živi u Ankari. Po obrazovanju je inženjer, a bavi se   politikom. U to vreme je bio član Parlamenta i predsednik Refaha.   Treći podnosilac predstavke, g. Ševket Kazan, koji je rođen 1933. godine,   živi u Ankari. Političar je i pravnik. U to vreme je bio član Parlamenta i potpred-   sednik Refaha. Četvrti podnosilac predstavke, g. Ahmet Tekdal, koji je rođen   1931, živi u Ankari. On je političar i pravnik. U to vreme bio je član Parlamenta   i potpredsednik Refaha.   11. Refah je učestvovao u nizu opštih i lokalnih izbora. Na lokalnim   izborima marta 1989. godine Refah je dobio oko 10% glasova i njegovi kandidati   su bili izabrani za gradonačelnike u više gradova, uključujući i pet velikih gradova.   Na opštim izborima 1991. ova stranka je dobila 16,88% glasova. Šezdeset dva   poslanika izabrana na osnovu tih glasova učestvovala su između 1991. i 1995.   godine u radu Parlamenta i njegovih različitih odbora, uključujući i Odbor za   ustavna pitanja, koji je predložio amandmane na član 69 Ustava, koji su postali   deo važećeg prava 23. jula 1995. Tokom rasprave u Parlamentu o novom šestom   stavu člana 69 Ustava (vidi dole stav 45), predsedavajući Odbora za ustavna   pitanja je prilikom predstavljanja nacrta koji je Odbor pripremio, objasnio da   se Ustavni sud neće ograničiti na to da konstatuje da su pojedinačni postupci   članova jedne stranke neustavni, već će onda biti u obavezi da proglasi da je   zbog tih postupaka stranka u pitanju postala središte protivustavnih aktivnosti.   Jedan član Parlamenta, koji je predstavljao parlamentarnu grupu Otadžbinske   partije, naglasio je potrebu da se promene relevantne odredbe Zakona br. 2820 o   regulisanju rada političkih stranaka, kako bi se uzeo u obzir novi šesti stav člana   Ustava.   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     Na kraju je Refah dobio oko 22% glasova na opštim izborima 24. XII 1995.   i oko 35% glasova na lokalnim izborima 3. novembra 1996.   Na osnovu rezultata opštih izbora 1995. godine, Refah je postao najveća   politička stranka u Turskoj sa ukupno 158 osvojenih mesta u Velikoj narodnoj   skupštini (koja je imala 450 članova u to vreme). Refah je formirao koalicionu   vladu s partijom desnog centra – Strankom istinitog puta (Dogru Yol Partisi),   koju je predvodila gđa Tansu Čiler, i došao na vlast 28. juna 1996. godine. Prema   ispitivanju javnog mnenja sprovedenom januara 1997, da su u to vreme održani   opšti izbori, Refah bi imao 38% glasova. Isto ispitivanje je predvidelo da bi Refah   mogao dobiti 67% glasova na opštim izborima koji je trebalo da se održe otpri-   like četiri godine kasnije.   B. Postupak u Ustavnom sudu   1. Podnesci glavnog državnog pravobranioca   12. Glavni državni pravobranilac pri Kasacionom sudu zatražio je 21. maja   1997. od Ustavnog suda Turske da ukine Refah na osnovu toga što je „središte“   (mihrak) aktivnosti koje su u suprotnosti s načelima sekularizma. Kako bi   potkrepio svoj zahtev, pravobranilac se osvrnuo na sledeće postupke i izjave   određenih vođa i članova Refaha.   – Kad god su predsednik i druge vođe Refaha govorili u javnosti,   zastupali su nošenje islamskih marama u državnim školama i   zgradama u kojima se nalaze državni upravni organi, dok je Ustavni   sud već doneo odluku da ovo predstavlja kršenje načela sekularizma   koji je sadržan u Ustavu.   – – – Na zasedanju o ustavnoj reformi, predsednik Refaha, g. Nekmetin   Erbakan, izneo je predloge koji su išli ka ukidanju sekularizma u   Turskoj. On je rekao da pripadnici svakog verskog pokreta treba da   poštuju sopstvene propise, a ne propise turskog zakona.   G. Nekmetin Erbakan zatražio je 13. aprila 1994. od predstavnika   Refaha u Velikoj narodnoj skupštini da razmotre da li će promena   društvenog poretka kojoj ta stranka teži biti „mirna ili nasilna“ i da li   je treba postići „skladno ili krvoprolićem“.   Na seminaru održanom januara 1991. godine u Sivasu, g. Nekmetin   Erbakan je pozvao muslimane da se pridruže Refahu, rekavši da samo   ta stranka može uspostaviti primat Kurana kroz sveti rat (džihad) i da   muslimani stoga treba da daju donacije Refahu, a ne da daju priloge   trećim stranama.   – – Za vreme Ramazana, g. Nekmetin Erbakan primio je vođe islamskih   pokreta u rezidenciji rezervisanoj za premijera, na taj način ih   uveravajući u svoju podršku.   Nekoliko članova Refaha, uključujući i neke na visokim položajima,   držali su govore u kojima su pozivali da se sekularni politički sistem     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   zameni teokratskim. Oni su takođe zagovarali da se protivnici   ove politike uklone, ako je neophodno i silom. Time što je odbio   da pokrene disciplinski postupak protiv dotičnih članova i čak, u   određenim slučajevima, omogućio širenje njihovih govora, Refah se   prećutno složio s iznetim stavovima.   – – Poslanik Refaha, g. Ibrahim Halil Čelik, rekao je 8. maja 1997. pred   novinarima u hodnicima zgrade Parlamenta da će krv poteći ako se   pokuša sa zatvaranjem teoloških škola „Imam-Hatip“, da situacija   može postati gora nego u Alžiru, da on lično želi da poteče krv kako   bi demokratija mogla biti uspostavljena u zemlji, da će on uzvratiti   svakome ko ga napadne i da će se boriti do kraja za uvođenje   islamskog prava (šerijatskog prava).   Ministar pravde, g. Šefket Kazan (poslanik Refaha i potpredsednik   stranke), izrazio je podršku gradonačelniku Sinkana tako što ga je   posetio u zatvoru gde je kao pritvorenik čekao na suđenje, pošto je   optužen za javno pravdanje međunarodnih islamskih terorističkih   grupa.   Glavni državni pravobranilac je dalje primetio da Refah nije pokrenuo   bilo kakav disciplinski postupak protiv odgovornih za gore navedene postupke i   izjave.   13. Glavni državni pravobranilac podneo je 7. jula 1997. nove dokaze   Ustavnom sudu protiv Refaha.   2. Odbrana podnosilaca predstavki   14. Predstavnici Refaha su 4. avgusta 1997. dostavili podneske odbrane   u kojima su se pozivali na međunarodne instrumente zaštite ljudskih prava,   uključujući i Konvenciju, ističući da ovi instrumenti čine deo turskog pisanog   prava. Oni su se takođe pozivali na praksu Komisije, gde je Komisija zauzela stav   da je član 11 Konvencije prekršen u predmetima koji se odnose na Ujedinjenu   komunističku partiju Turske i Socijalističku partiju, i na praksu Suda i Komisije   u pogledu ograničenja slobode izražavanja i slobode udruživanja dopuštenim u   drugom stavu člana 10 i drugom stavu člana 11 Konvencije. Oni su tvrdili da   ukidanje Refaha nije uzrokovano hitnom društvenom potrebom i da nije bilo   neophodno u demokratskom društvu. Predstavnici Refaha tvrdili su takođe da   ukidanje njihove stranke nije bilo opravdano na osnovu primene kriterijuma   o „jasnoj i postojećoj opasnosti“, koji je ustanovio Vrhovni sud Sjedinjenih   Američkih Država.   15. Predstavnici Refaha su dalje odbacili argument glavnog državnog   pravobranioca da je ta stranka „središte“ aktivnosti koje podrivaju sekularnu   prirodu Republike. Oni su tvrdili da Refah nije obuhvaćen kriterijumima koji su   predviđeni Zakonom o regulisanju rada političkih stranaka, kojima se utvrđuje   da li jedna politička stranka predstavlja „središte protivustavnog delovanja“. Oni   su primetili, između ostalog, da organi gonjenja nisu izdali bilo kakvo upozorenje   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     Refahu (koji je imao četiri miliona članova), koje bi mu omogućilo da isključi bilo   kog od svojih članova čiji su postupci bili u suprotnosti s Krivičnim zakonikom.   16. Predstavnici Refaha su takođe izneli svoje gledište o konceptu   sekularizma. Oni su tvrdili da načelo sekularizma predstavlja poštovanje svih   uverenja i da je Refah pokazao takvo poštovanje u svom političkom delovanju.   17. Predstavnici podnosilaca predstavki su tvrdili da su organi gonjenja,   optužujući g. Nekmetina Erbakana da podržava korišćenje sile za postizanje   političkih ciljeva i da krši načela sekularizma, samo citirali delove njegovih   govora, koje su izvrtali i vadili iz konteksta. Takođe, ove izjave su bile pokrivene   imunitetom koji g. Nekmetin Erbakan ima kao poslanik. Oni su dalje konstatovali   da je glavni državni tužilac predstavio večeru koju je g. Erbakan organizovao za   više funkcionere Ministarstva za verska pitanja i bivše članove teološkog fakulteta   kao prijem organizovan za vođe islamskih fundamentalističkih pokreta, koji su u   svakom slučaju zakonski zabranjeni od 1925. godine.   18. U pogledu izjava drugih vođa i članova Refaha, koje je kritikovao   glavni državni pravobranilac, predstavnici Refaha su napomenuli da te izjave ne   predstavljaju bilo kakvo krivično delo.   Oni su tvrdili da niko od članova Parlamenta na čije se govore pozivao   glavni državni pravobranilac nije bio ovlašćen da predstavlja Refah niti je   bio na nekoj funkciji u stranci, i izjavili su da organi gonjenja nisu pokrenuli   postupak predviđen Zakonom o regulisanju rada političkih stranaka kako bi dali   mogućnost Refahu, ako bi se ukazala potreba, da odluči da li lica o kojima je reč   treba ili ne treba i dalje da budu članovi te stranke; čelnici Refaha prvi put su   obavešteni o izjavama kritikovanim u ovom predmetu kada su pročitali podneske   glavnog državnog pravobranioca. Tri člana Parlamenta na koje se napad odnosio   isključeni su iz stranke, koja je tako učinila ono što je neophodno da izbegne   da postane „središte“ nezakonitih aktivnosti u smislu Zakona o regulisanju rada   političkih stranaka.   3. Konačni podnesci strana   19. Glavni državni pravobranilac podneo je 5. avgusta 1997. godine svoje   napomene o suštini spora Ustavnom sudu. On je tvrdio da prema Konvenciji   i sudskoj praksi turskih sudova u pogledu ustavno-pravnih pitanja, ništa ne   obavezuje Države da tolerišu postojanje političkih stranaka koje teže rušenju   demokratije i vladavine prava. On je tvrdio da je Refah, opisujući sebe kao vojsku   angažovanu u džihadu i otvoreno objavljujući svoju nameru da zameni pozitivno   pravo Republike šerijatskim pravom, pokazao da su njegovi ciljevi nespojivi sa   zahtevima demokratskog društva. Cilj Refaha da uspostavi pluralitet pravnih   sistema (u kome bi se svaka grupa rukovodila pravnim sistemom koji je u skladu   s verskim ubeđenjima njenih članova) predstavlja prvi korak u procesu koji je   osmišljen da zameni republiku teokratskim režimom.   20. U svojim primedbama o suštini spora predstavnici Refaha su   opet tvrdili da ukidanje njihove stranke ne može da se zasniva na bilo kojim   ograničenjima koja su dopuštena drugim stavom člana 11 Konvencije. Oni su     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   takođe rekli da član 17 ne može da se primeni na ovaj predmet, pošto Refah nije   imao ništa zajedničko sa političkim strankama koje su nastojale da uspostave   totalitarni režim. Pored toga, pluralitet pravnih sistema koji njihova stranka   predlaže zapravo ima za cilj da unapredi slobodu ulaženja u ugovorne odnose i   slobodu da se bira koji sud treba da ima nadležnost.   21. Glavni državni pravobranilac usmeno je podneo svoje primedbe 11.   novembra 1997. godine. G. Nekmetin Erbakan je podneo sopstvene usmene   primedbe u ime Refaha 18. i 20. novembra 1997.   4. Presude Ustavnog suda   22. U presudi od 9. januara 1998, koju je doneo posle rasprave o prethod-   nim pitanjima koju je pokrenuo kao sud koji se bavi suštinom spora, Ustavni sud   je doneo odluku da je, uzimajući u obzir član 69 stav 6 Ustava, član 103 stav 2   Zakona o regulisanju rada političkih stranaka neustavan i stavio ga je van snage.   Prema članu 69 stav 6, uzetim zajedno s članom 101 (d) pomenutog Zakona, da   bi se jedna politička stranka smatrala „središtem“ aktivnosti koje su u suprotno-   sti s osnovnim načelima Republike potrebno je da su njeni članovi osuđeni za   krivična dela. Prema Ustavnom sudu, to zakonsko organičenje ne obuhvata sve   slučajeve gde se načela Republike nisu poštovala. Sud je, između ostalog, istakao   da posle ukidanja člana 163 Krivičnog zakonika, aktivnosti koje su suprotne na-   čelu sekularizma više ne povlače krivične kazne.   23. Ustavni sud je 16. januara 1998. godine raspustio Refah zbog toga što   je postao „središte aktivnosti koje su suprotne načelu sekularizma“. Sud je svoju   odluku zasnovao na članovima 101 (b) i 103 (1) Zakona br. 2820 o regulisanju   rada političkih stranaka. Sud je takođe konstatovao da je prenos imovine   Refaha u državnu blagajnu automatska posledica raspuštanja stranke, u skladu s   članovima 107 Zakona br. 2820.   24. U svojoj presudi Ustavni sud je najpre odbacio prethodne prigovore   koje je izneo Refah. S tim u vezi, Sud je smatrao da poslanički imunitet poslanika   čije se izjave pominju u podnescima glavnog državnog pravobranioca od 21.   maja 1997. nema veze s razmatranjem zahteva za ukidanjem političke stranke i   gubitkom političkih prava njenih članova, već je to pitanje krivične odgovornosti   dotičnih članova Parlamenta, što nije predmet ustavnog prava.   25. Što se tiče suštine spora, Ustavni sud je smatrao da iako su političke   stranke glavni nosioci demokratske politike, njihove aktivnosti podležu   određenim ograničenjima. Naročito ne može da se toleriše kada su njihove   aktivnosti nespojive s vladavinom prava. Ustavni sud se pozvao na odredbe   Ustava koje nameću poštovanje sekularizma različitim političkim organima.   Sud je takođe naveo brojne odredbe domaćeg zakonodavstva koje zahtevaju   od političkih stranaka da primenjuju načelo sekularizma u nizu segmenata   političkog i društvenog života. Ustavni sud je primetio da je sekularizam jedan od   nezaobilaznih uslova demokratije. U Turskoj se načelo sekularizma štiti Ustavom   zbog istorijskog iskustva ove zemlje i naročitih karakteristika islama. Pravila   šerijatskog prava su nespojiva s demokratskim režimom. Načelo sekularizma   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     sprečava državu da daje prednost određenoj religiji ili uverenju i predstavlja   temelj slobode savesti i jednakosti građana pred zakonom. Intervencija države   radi očuvanja sekularne prirode političkog režima mora se smatrati neophodnom   u demokratskom društvu.   26. Ustavni sud je bio mišljenja da sledeći dokazi pokazuju da je Refah   postao središte aktivnosti koje su u suprotnosti sa načelom sekularizma (vidi   dole stavove 27–39).   27. Predsednik Refaha, g. Nekmetin Erbakan, podržavao je nošenje   islamskih marama u javnosti i u obrazovnim ustanovama. Na Četvrtoj redovnoj   generalnoj skupštini stranke 10. oktobra 1993. godine, on je rekao:   „...kada smo mi bili na vlasti, tokom četiri godine, ozloglašeni član 163 Kri-   vičnog zakonika nikada nije primenjen protiv bilo kog deteta u zemlji. U naše   vreme nikada se nije postavljalo pitanje neprijateljskog stava prema nošenju ma-   rama...“   U svom govoru od 14. decembra 1995. godine, pre održavanja opštih   izbora, on je rekao:   „...(univerzitetski) rektori će ustuknuti pred maramom kada Refah dođe na   vlast“.   Ali izražavanje svoje vere na takav način jednako je vršenju pritiska na lica   koja ne poštuju taj običaj i dovodi do diskriminacije na osnovu vere ili uverenja.   Ovakav stav potkrepljuju različite presude Ustavnog suda i Vrhovnog upravnog   suda, kao i praksa Evropske komisije za ljudska prava po predstavkama br.   16278/90 i 18783/91 koje se tiču nošenja marama na univerzitetima.   28. Pluralitet pravnih sistema koji je predložio g. Nekmetin Erbakan nema   nikakve veze sa slobodom sklapanja ugovora kako je Refah tvrdio, već je pokušaj   uspostavljanja razlike između građana na osnovu njihove veroispovesti i uverenja   i cilj mu je bio da se utemelji teokratski režim. G. Erbakan je 23. marta 1993.   godine održao sledeći govor pred Narodnom skupštinom:   „...’živećete na način koji je u saglasnosti s vašim uverenjima’. Mi želimo   ukidanje despotizma. Mora da postoji nekoliko pravnih sistema. Građanin mora   biti u mogućnosti da za sebe izabere koji pravni sistem mu najviše odgovara, u   okviru opštih načela. Štaviše, to je uvek bilo tako kroz našu istoriju. U našoj istoriji   bilo je različitih verskih pokreta. Svi su živeli prema pravnim propisima sopstvene   organizacije, i tako su svi živeli u miru. Zašto bih, onda, ja bio u obavezi da živim   prema tuđim propisima?... Pravo na izbor sopstvenog pravnog sistema je sastavni   deo slobode veroispovesti.“   Pored toga, g. Nekmetin Erbakan je 10. oktobra 1993. govorio na sledeći   način na stranačkoj konferenciji Refaha:   „...mi ćemo garantovati sva ljudska prava. Garantovaćemo svima pravo da   žive kako smatraju da treba i da izaberu pravni sistem koji im više odgovara.   Oslobodićemo administraciju od centralizma. Država koju ste vi uspostavili je   represivna država, a ne država u službi naroda. Vi ne dopuštate slobodu izbora     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   sopstvenih pravnih pravila. Kada mi dođemo na vlast musliman će biti u   mogućnosti da stupi u brak pred muftijom, ako tako želi, a hrišćanin će moći da   stupi u brak u crkvi, ako tako više voli.“   29. Pluralizam pravnih sistema koji zastupa g. Nekmetin Erbakan u svojim   govorima potiče iz prakse uvedene prvih godina islama na osnovu „Sporazuma   iz Medine“, koji je dao jevrejskoj zajednici i politeističkim zajednicama pravo da   žive u skladu sa sopstvenim pravnim sistemima, a ne prema islamskom pravu.   Na osnovu Sporazuma iz Medine, neki islamski mislioci i političari su predložili   model mirne društvene koegzistencije prema kom bi svaka verska grupa bila   slobodna da izabere sopstveni pravni sistem. Od osnivanja stranke Nizam 1970.   godine (ukinute presudom od 2. maja 1971), g. Nekemetin Erbakan je nastojao   da zameni jedinstven pravni sistem pluralitetom pravnih sistema.   30. Ustavni sud je dalje istakao da bi u pluralitetu pravnih sisitema   koji predlaže Refah društvo bilo podeljeno na nekoliko verskih pokreta; svaki   pojedinac bi morao da izabere pokret kome želi da pripada i tako bi bio podložan   pravima i obavezama koje propisuje veroispovest njegove zajednice. Ustavni sud   je istakao da je takav sistem, koji potiče iz istorije islama kao političkog režima,   loše utiče na svest o odanosti jednoj naciji koja ima svoje zakonodavno i sudsko   jedinstvo. To bi naravno išlo na štetu sudskog jedinstva zato što bi svaki verski   pokret osnivao sopstvene sudove, a redovni sudovi bi bili u obavezi da primenjuju   zakon u skladu sa veroispovešću onih koji se pred tim sudovima pojavljuju, tako   obavezujući te ljude da otkriju svoja uverenja. Takođe bi podrilo i zakonodavno   i sudsko jedinstvo, preduslove sekularizma i svesti o državnosti, imajući u vidu   da bi svaki verski pokret imao ovlašćenje da određuje koje pravne propise treba   primenjivati na njegove pripadnike.   31. Uz to, g. Nekmetin Erbakan je održao govor 13. aprila 1994. pred   grupom poslanika Refaha u Parlamentu, u kome je zastupao uspostavljanje   teokratskog režima, ako je neophodno i putem sile:   „Druga važna tačka je sledeća: Refah će doći na vlast i uspostaviće se pravedan   (društveni) poredak (adil dozen). Pitanje koje moramo sebi da postavimo je da li   će ova promena biti nasilna ili mirna; da li će za sobom povući krvoproliće. Više   bih voleo da ne koristim takve reči, ali budući da smo suočeni sa svim tim, da   smo suočeni s terorizmom, i zato da bi svako mogao videti pravu situaciju jasno,   osećam se obaveznim da ih koristim. Danas Turska mora doneti odluku. Stranka   blagostanja će uspostaviti pravedan poredak, to je sigurno. (Ali) da li će prelaz biti   miran ili nasilan; da li će se postići skladno ili krvoprolićem? Šezdeset miliona   (građana) mora doneti odluku o tome“.   32. Prijem koji je g. Nekmetin Erbakan priredio u rezidenciji premijera   za vođe različitih verskih pokreta, koji su došli u odeždi koja označava njihovu   versku pripadnost, nedvosmisleno je u odnosu na javno mnenje pokazao podršku   predsednika Refaha ovim verskim grupama.   33. U javnom govoru održanom aprila 1994. godine, g. Ševki Jilmaz, član   parlamenta za provinciju Rize, jasno je pozvao na džihad i zagovarao je uvođenje   islamskog prava, objavivši sledeće:   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     „Mi ćemo sigurno pozvati na odgovornost one koji okreću leđa propisima   Kurana i one koji Alahovog glasnika lišavaju njegove nadležnosti u njihovoj   zemlji.“   U drugom javnom govoru, takođe u aprilu 1994, g. Ševki Jilmaz je rekao:   „Na onom svetu ćete biti pozvani zajedno sa vođama koje ste izabrali u ovom   životu... Da li ste razmišljali do koje mere se Kuran primenjuje u ovoj zemlji? Ja   sam napravio računicu. Samo 39% (pravila) Kurana se primenjuje u ovoj zemlji.   Šest hiljada pet stotina stihova je tiho zaboravljeno... Osnujete školu Kurana,   sagradite internat, plaćate dečje obrazovanje, predajete, propovedate... Ništa od   toga nije deo poglavlja o džihadu već deo poglavlja o amel-i-salihu (mirnodopskim   aktivnostima). Džihad je ime koje je dato traženju vlasti u cilju nastupanja   pravde, promovisanja pravde i veličanja Alahove reči. Alah nije video taj zadatak   kao nekakav apstraktan politički koncept; on je to postavio kao zahtev ratnicima   (cahudi). Šta to znači? Da džihad mora da se vodi uz pomoć vojske! Komandant   je određen... Uslov koji se mora ispuniti pre molitve (namaz) je islamizacija vlasti.   Alah kaže da je, pre džamija, upravo put vlasti taj koji mora biti muslimanski...   Nije podizanje kupola na molitvenim mestima ono što će vas odvesti u raj. Jer   Alah ne pita da li ste sagradili kupole u njegovoj zemlji. On to neće pitati. On će   vas pitati da li ste dostigli dovoljan nivo... danas, ako muslimani imaju stotinu   lira, oni moraju dati trideset školama Kurana, da nauče njihovu decu, devojčice i   dečake, a šezdeset moraju dati političkim organizacijama koje će otvoriti put do   vlasti. Alah je zatražio od svojih proroka da se bore za vlast. Ne možete navesti   nijednog pripadnika nekog verskog pokreta koji se ne bori za vlast. Kažem vam,   kada bih imao onoliko glava koliko imam vlasi na glavi, čak i kada bi svaka od tih   glava trebalo da bude odsečena sa mojih ramena zbog toga što sledim put Kurana,   ja ne bih odustao od svog cilja... Pitanje koje će Alah da vam postavi je ovo: „Zašto   u vreme bogohulnog režima niste radili na izgradnji islamske države?“ Erbakan   i njegovi prijatelji žele da donesu islam u ovu zemlju u vidu političke stranke.   Tužilac je to dobro razumeo. Kada bismo mi mogli da razumemo to kao što je   on razumeo, problem bi bio rešen. Čak je i Jevrejin Abraham shvatio da je u ovoj   zemlji simbol islama Refah. Onaj koji podstiče muslimansku zajednicu (cemaat)   da uzme oružje pre nego što je politička moć u muslimanskim rukama je budala,   ili izdajica koji sluša druge. Jer niko od proroka nije odobrio rat pre osvajanja   državne vlasti... Muslimani su pametni. Oni ne otkrivaju kako nameravaju da   poraze svog neprijatelja. Generalštab daje naredbe i vojnici se povinuju. Ako   generalštab otkrije svoj plan, na komandantima muslimanske zajednice je da   sačine novi plan. Naša misija nije da pričamo, već da sprovedemo ratni plan, kao   vojnici u vojsci...“   Protiv g. Ševkija Jilmaza je pokrenut krivični postupak. Mada je njegova   odbojnost prema sekularizmu bila poznata, Refah ga je prihvatio kao kandidata   na izborima za lokalne organe vlasti. Pošto je izabran za gradonačelnika Rizea,   Refah je osigurao njegov izbor za poslanika u Velikoj narodnoj skupštini Turske.   34. U javnom govoru 14. marta 1993. i u televizijskom intervjuu koji je   prvi put snimljen 1992, a onda ponovo emitovan 24. novembra 1996, g. Hasan   Husein Cejlan, poslanik Refaha za provinciju Ankaru, podsticao je diskriminaciju   između vernika i nevernika i predvideo da će, ako dođu na vlast oni koji   podržavaju šerijatsko pravo, ti isti uništiti nevernike:     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   „Naša otadžbina pripada nama, ali ne i režim, draga braćo. Režim i   kemalizam pripadaju drugima... Turska će biti uništena, gospodo. Ljudi kažu: Da   li bi Turska mogla postati poput Alžira? Kao što u Alžiru imamo 81% (glasova)   i ovde ćemo dostići 81%, nećemo ostati na 20%. Ne trošite svoju energiju na nas   – obraćam se ovde vama, onima... na imperijalističkom Zapadu, na Zapadu koji   kolonizuje, na Divljem zapadu, onima koji, kako bi se ujedinili s ostatkom sveta,   postaju neprijatelji časti i skromnosti, onima koji se spuštaju na nivo pasa, kučića,   kako bi imitirali Zapad, do te mere da stavljaju pse među noge muslimanskih   žena – vama se obraćam kada kažem:’Ne trošite svoju energiju na nas, umrećete u   rukama ljudi Kirikalea (Kirikkale)’.“   „...vojska kaže: ‘Možemo prihvatiti ako podržavate Radničku partiju   Kurdistana, ali ako podržavate šerijatsko pravo – to nikada.’ E, pa, nećete rešiti   problem s takvim stavom. Ako hoćete rešenje, to je šerijatsko pravo.“   Refah je osigurao izbor g. Cejlana za poslanika u Parlamentu, a lokalni   ogranci su puštali video trake ovog govora i intervjua.   35. Potpredsednik Refaha, g. Ahmet Tekdal, u govoru koji je održao 1993.   godine dok je bio na hodočašću u Saudijskoj Arabiji koji je prikazala jedna   turska televizijska stanica, rekao je da zastupa uspostavljanje režima zasnovanog   na šerijatskom pravu:   „U zemljama koje imaju parlamentarni režim, ako narod nije dovoljno svestan,   ako oni ne rade dovoljno dobro kako bi nastupio „hak nizami“ (pravedan poredak   ili Božji poredak), dve velike nesreće će se desiti. Prva nesreća su odmetnici s   kojima će morati da se suoče. Ti odmetnici će ih tiranisati i oni će vremenom   nestati. Druga velika nesreća je to što oni neće moći da Alahu na zadovoljavajući   način polože račune, pošto nisu radili na uspostavljanju „hak nizamija“. I tako će   i oni propasti. Uvažena braćo, naša dužnost je da učinimo ono što je neophodno   da uvedemo sistem pravde, uzimajući u obzir ove fine nijanse. Politički aparat   koji nastoji da uspostavi „hak nizami“ u Turskoj jeste Stranka blagostanja.“   36. Gradonačelnik Kajserija, g. Šukru Karatepe, pozvao je 10. novembra   1996. godine stanovništvo da se odrekne sekularizma i zatražio od svoje publike   da „održava svoju mržnju u životu“ do promene režima, sledećim rečima:   „Dominantne sile kažu ‘ili živite kao i mi ili ćemo posejati razdor i korupciju   među vas“. Tako da se čak ni ministri iz Stranke blagostanja ne usuđuju da otkriju   svoj pogled na svet unutar svojih ministarstava. Jutros sam i ja prisustvovao jednoj   svečanosti u zvaničnom svojstvu. Kada me vidite ovako doteranog u svoj ovoj   lepoj odeći, nemojte misliti da je to zato što ja podržavam sekularizam. U ovom   periodu kada se naša uverenja ne poštuju, i zapravo se huli na njih, ja moram da   prisustvujem ovakvim svečanostima uprkos samom sebi. Premijer, drugi ministri i   članovi Parlamenta imaju određene obaveze. Ali vi nemate nikakve obaveze. Ovaj   sistem mora da se promeni. Čekali smo, čekaćemo još malo. Hajde da vidimo   šta nas čeka u budućnosti. I neka muslimani neguju svoju kivnost, ogorčenost i   mržnju koju osećaju u svojim srcima“.   G. Šukru Karatepe je osuđen na podsticanje mržnje na verskoj osnovi.   37. G. Ibrahim Halil Čelik, poslanik Refaha za provinciju Šanliurfu   (Þanlýurfa), govorio je 8. maja 1997. godine u Parlamentu u prilog uspostavljanja   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     režima zasnovanog na šerijatskom pravu i odobravao je nasilje, poput onog koje   se odigravalo u Alžiru:   „Ako nameravate da zatvorite teološke škole „Imam-Hatip“ dok je Stranka   blagostanja na vlasti, poteći će krv. Biće gore nego u Alžiru. I ja bih želeo da krv   poteče. Na taj način će se uspostaviti demokratija. I to će biti divno. Vojska nije   mogla da izađe na kraj s 3.500 članova Radničke partije Kurdistana. Kako bi   ispratila šest miliona islamista? Ako pišaju uz vetar, pokvasiće sopstvena lica. Ako   me iko napadne, uzvratiću. Boriću se do kraja za uvođenje šerijatskog prava“.   G. Ibrahim Halil Čelik je isključen iz stranke mesec dana pošto je pokrenut   zahtev za ukidanje stranke. Njegovo isključenje je verovatno predstavljalo samo   pokušaj da se izbegne kazna o kojoj je reč.   38. Potpredsednik Refaha, ministar pravde, g. Ševket Kazan, posetio   je jedno lice koje je u pritvoru čekalo na suđenje zbog aktivnosti koje su u   suprotnosti s načelom sekularizma, i na taj način mu javno pružio podršku kao   ministar.   39. Na osnovu dokaza koje je pružila Kancelarija glavnog državnog pra-   vobranioca 7. jula 1997, Ustavni sud je doneo zaključak da sledeći dalji dokazi   potvrđuju da je Refah središte aktivnosti koje su u suprotnosti s načelom seku-   larizma:   – U javnom govoru održanom 7. maja 1996. godine, g. Nekmetin Erbakan   je naglasio važnost televizije kao instrumenta propagande u svetom ratu koji se   vodi kako bi se uspostavio islamski poredak:   „...država bez televizije nije država. Kada biste danas, s vašim rukovodstvom,   želeli da stvorite državu, kada biste želeli da osnujete televizijsku stanicu, ne biste   mogli čak ni da emitujete više od dvadeset četiri sata. Verujete li da je tako lako   da se stvori država? To sam im rekao pre deset godina. Sećam se toga sada. Jer   danas ljudi koji imaju uverenja, publiku i određenu viziju sveta, imaju sopstvenu   televizijsku stanicu, hvala Bogu. To je velika stvar.   Savest, činjenica da televizijski (kanal) ima istu savest u svim svojim   programima i da je celina usklađena, jeste veoma važna. Ne može se boriti za   neki cilj bez (podrške) televizije. Pored toga, danas možemo reći da televizija   igra ulogu artiljerije ili vazdušnih snaga u džihadu, odnosno ratu za dominaciju   naroda... bilo bi nezamislivo poslati vojnika da zauzme neko brdo pre nego što   ga te snage ne izgranatiraju ili izbombarduju. Zato džihad današnjice ne može da   se vodi bez televizije. Tako da se zbog nečeg tako važnog moraju podneti žrtve.   Kakva je razlika ako žrtvujemo novac? Smrt je blizu svih nas. Kada posle smrti   sve bude mračno, ako vam treba nešto da vam pokaže put, to nešto je novac koji   dajete danas, s ubeđenjem, za Kanal 7. Ovo je trebalo da vas podseti da sam sa   vama podelio svoja sećanja.   ...Zbog toga ćemo, od sada, s tim ubeđenjem, zaista podneti svaku žrtvu,   dok ne zaboli. Neka oni koji doprinesu, s ubeđenjem, nadmoći Haka (Alaha)   budu srećni. Neka vas Alah sve blagoslovi i neka podari Kanalu 7 još veći uspeh.   Čestitke.“   – Uredbom od 13. januara 1997, kabinet (u kome su članovi Refaha činili   većinu) je promenio radno vreme u državnim ustanovama, kako bi omogućio     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   post tokom Ramazana. Vrhovni upravni sud je poništio ovu uredbu jer ona po-   driva načelo sekularizma.   40. Ustavni sud je napomenuo da je uzeo u obzir međunarodne instru-   mente za zaštitu ljudskih prava, uključujući i Konvenciju. Takođe se pozvao na   ograničenja dopuštena drugim stavom člana 11 i člana 17 Konvencije. U tom   smislu je naglasio da vođe i članovi Refaha koriste demokratska prava i slobo-   de kako bi zamenili demokratski poredak sistemom zasnovanim na šerijatskom   pravu. Ustavni sud je konstatovao:   „Demokratija je antiteza šerijatskom pravu. Načelo (sekularizma), koje je   znak građanske odgovornosti, bilo je podsticaj koji je omogućio Republici Tur-   skoj da pređe put od umaha (ümmet – muslimanska verska zajednica) do na-   cije. Uz poštovanje načela sekularizma, vrednosti zasnovane na razumu i nauci   zamenile su dogmatske vrednosti... Osobe različitih uverenja, koje žele da žive   zajedno, ohrabrivane su u tom pravcu egalitarnim stavom države prema njima.   ... Sekularizam je ubrzao civilizaciju tako što je sprečio religiju da zameni naučno   mišljenje u državnim poslovima. On otvara veliki prostor građanske odgovorno-   sti i slobode. Filozofija modernizacije Turske se zasniva na humanističkom idealu,   tj. životu na ljudskiji način. Pod sekularnim režimom, religija, koja predstavlja   posebnu društvenu instituciju, ne može da ima vlast nad Ustavom i upravljanjem   državom. ...Davanje državi prava da nadgleda i nadzire verska pitanja ne može se   smatrati mešanjem koje je suprotno zahtevima demokratskog društva. ... Sekula-   rizam, koji je takođe instrument prelaska na demokratiju, jeste filozofska suština   života u Turskoj. U sekularnoj državi, verska osećanja jednostavno ne mogu da se   vezuju za politiku, javne poslove i zakonske odredbe. To nisu pitanja na koja se   primenjuju verski zahtevi i misao, već to mogu biti samo naučni podaci, uzimaju-   ći u obzir potrebe pojedinaca i društava.“   Ustavni sud je izneo mišljenje da kada jedna politička stranka deluje u   cilju stavljanja tačke na demokratski poredak i koristi slobodu izražavanja da   poziva na delovanje kako bi se taj cilj postigao, Ustav i nadnacionalni propisi   poštovanja ljudskih prava dopuštaju ukidanje te stranke.   41. Ustavni sud je primetio da su javne izjave vođa Refaha, odnosno   izjave g. Nekmetina Erbakana, g. Ševketa Kazana i g. Ahmeta Tekdala, direktno   povukle odgovornost Refaha u pogledu ustavnosti njegovog delovanja. Sud je   dalje napomenuo da su javne izjave koje su davali članovi Parlamenta g. Ševki   Jilmaz, g. Hasan Husein Cejlan i g. Ibrahim Halil Čelik, kao i gradonačelnik   Kajserija, g. Šukru Karatepe, takođe povukle odgovornost ove stranke jer ona   nije reagovala na njih na bilo koji način, niti je nastojala da se distancira od njih,   ili bar to nije učinila pre početka postupka za ukidanje stranke.   42. Kao dodatnu kaznu, Ustavni sud je odlučio da oduzme Nekmetinu   Erbakanu, Ševketu Kazanu, Ahmetu Tekdalu, Ševkiju Jilmazu, Hasanu Huseinu   Cejlanu i Ibrahimu Halilu Čeliku status poslanika, u skladu sa članom 84 Ustava.   Sud je zaključio da su ova lica, svojim rečima i delima, izazvala ukidanje Refaha.   Ustavni sud im je takođe zabranio da pet godina budu članovi osnivači, obični   članovi, vođe ili revizori bilo koje političke stranke, u skladu sa članom 69 stav   Ustava.   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     43. Sudije Hašim Kilič i Sacit Adali su priložili izdvojena mišljenja,   izjavljujući, između ostalog, da prema njihovom mišljenju ukidanje Refaha nije   u skladu ni s odredbama Konvencije ni sa sudskom praksom Evropskog suda   za ljudska prava u pogledu ukidanja političkih stranaka. Oni su napomenuli da   političke stranke koje ne podržavaju pribegavanje nasilju treba da učestvuju u   političkom životu i da u pluralističkom sistemu treba da postoji prostor za debatu   o idejama koje se smatraju uznemiravajućim, pa čak i šokantnim.   44. Ova presuda je objavljena u Službenom glasniku 22. februara 1998.   II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO   A. Ustav   45. Relevantne odredbe Ustava glase:   Član 2   „Republika Turska je demokratska, sekularna i socijalna država zasnovana na   vladavini prava, koja poštuje ljudska prava u duhu društvenog mira, nacionalne   solidarnosti i pravde, pridržavajući se nacionalizma Ataturka i polazeći od   osnovnih načela izloženih u Preambuli.“   Član 4   „Nije moguće sačiniti ili predložiti bilo kakve amandmane na odredbe člana   Ustava kojima se predviđa da će Država biti republika, na odredbe člana 2 koje   se odnose na karakteristike republike, niti na odredbe člana 3.“   Član 6   „Suverenitet bezuslovno i bezrezervno pripada naciji... Suverena vlast neće   ni pod kakvim okolnostima biti preneta na pojedinca, grupu ili društveni sloj....“   Član 10 stav 1   „Sva lica će biti jednaka pred zakonom bez ikakvih razlika zasnovanih na   jeziku, rasi, boji, polu, političkom mišljenju, filozofskim uverenjima, veroispovesti,   pripadništvu verskoj sekti, ili na sličnim osnovama.“   Član 14 stav 1   „Nikakva prava i slobode koji se pominju u Ustavu neće se koristiti u cilju   podrivanja teritorijalnog integriteta države i jedinstva nacije, u cilju ugrožavanja   postojanja turske države ili republike, ukidanja osnovnih prava i sloboda, stavljanja   kontrole nad državom u ruke pojedinca ili grupe, osiguranja dominacije jednog   društvenog sloja nad drugim društvenim slojevima, uvođenja diskriminacije na   osnovu jezika, rase, veroispovesti ili pripadnosti nekoj verskoj organizaciji, niti   kako bi se bilo kojim drugim sredstvima uspostavio državni politički sistem   zasnovan na takvim idejama i mišljenjima.“   Član 24 stav 4   „Niko ne može iskorišćavati niti zloupotrebljavati na bilo koji način veru,   verska osećanja ili stvari koje neka vera smatra svetim, kako bi doveo do toga     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   da društveni, privredni, politički ili pravni poredak države bude zasnovan na   verskim propisima, makar i delimično, ili kako bi time osigurao politički ili lični   interes ili uticaj.“   Član 68 stav 4   „Statuti, pravilnici i aktivnosti političkih stranaka neće biti u suprotnosti s   nezavisnošću države, integritetom državne teritorije i nacije, ljudskim pravima,   načelima jednakosti i vladavine prava, nacionalnim suverenitetom ili načelima   demokratske, sekularne republike. Nijedna politička stranka ne može da se osnuje   s ciljem da zastupa i uspostavi dominaciju jednog društvenog sloja ili grupe, niti   diktaturu u bilo kom obliku. ...“   Član 69 stav 4   „...Ustavni sud će donositi konačnu odluku o ukidanju političkih stranaka na   zahtev glavnog državnog pravobranioca pri Kasacionom sudu.“   Član 69 stav 6   „...Jedna politička stranka se ne može ukinuti zbog aktivnosti koje su u su-   protnosti s odredbama člana 68 stav 4, osim ako Ustavni sud ne smatra da dotič-   na politička stranka predstavlja središte takvih aktivnosti.“   Ova odredba Ustava je dodata 23. jula 1995.   Član 69 stav 8   „...Članovi i vođe čije izjave i aktivnosti vode do ukidanja neke političke   stranke ne mogu biti osnivački članovi, vođe niti revizori neke druge političke   stranke u periodu od pet godina od dana kada se obrazložena odluka o ukidanju   te stranke objavi u Službenom glasniku...“   Član 84   „Oduzimanje poslaničkog statusa   Kada veće Predsedništva Velike narodne skupštine uvaži ostavku poslanika,   o gubitku poslaničkog statusa odlučiće Velika narodna skupština na plenarnom   zasedanju.   Osuđeni poslanik neće izgubiti poslanički status dok sud koji ga je osudio ne   obavesti plenarnu skupštinu o pravosnažnoj presudi.   Poslanik koji i dalje ostane na funkciji ili nastavi sa delovanjem koje je   nespojivo sa statusom poslanika, u smislu člana 82, izgubiće taj status posle tajnog   glasanja na plenarnoj skupštini održanoj u vezi s izveštajem relevantnog odbora,   koji pokazuje da je dotični član i dalje na funkciji ili da nastavlja s delovanjem o   kome je reč.   Kada veće Predsedništva Velike narodne skupštine konstatuje da neki   poslanik nije učestvovao u radu Skupštine, bez valjanog odobrenja ili opravdanja,   ukupno pet dana u jednom mesecu, taj poslanik će izgubiti poslanički status kada   plenarna skupština tako odluči većinom glasova.   Mandat poslanika čije su reči i dela, prema presudi Ustavnog suda, doveli   do ukidanja njegove stranke, okončaće se na dan kada se ta presuda objavi u   Službenom glasniku. Predsedništvo Velike narodne skupštine će izvršiti taj deo   presude i o tome obavestiti plenarnu skupštinu.“   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     B. Zakon br. 2820 o regulisanju rada političkih stranaka   46. Relevantne odredbe Zakona br. 2820 glase:   Član 78   „Političke stranke   ... neće imati za cilj, niti će nastojati, niti podsticati treće strane da   ...   – ugrožavaju postojanje države Turske i republike, ukinu osnovna prava i   slobode, uvedu diskriminaciju na osnovu jezika, rase, boje, veroispovesti   ili pripadništva nekoj verskoj sekti, niti da uspostavljaju, na bilo koji   način, sistem vladavine zasnovan na ma kom takvom stanovištu ili   konceptu.   ...“   Član 90 (1)   „Statut, program i delovanje političkih stranaka neće biti u suprotnosti s   Ustavom ili s ovim zakonom.“   Član 101   „Ustavni sud će ukinuti političku stranku   ...   (b) kada njena glavna skupština, centralna uprava ili izvršni odbor... donese   odluku, objavi cirkularno pismo ili da izjavu... u suprotnosti s odredbama glave 4   ovog Zakona [Ova glava (od člana 78 do 97), koja se odnosi na ograničenja veza-   na za delovanje političkih stranaka, predviđa, između ostalog, da to delovanje ne   može da bude na štetu demokratskog ustavnog poretka (uključujući i suverenitet   naroda i slobodne izbore), prirode nacionalne države (uključujući nacionalnu ne-   zavisnost, nacionalno jedinstvo i načelo jednakosti) i sekularne prirode države   (uključujući poštovanje reformi koje je sproveo Ataturk, zabranu iskorišćavanja   verskih osećanja i zabranu verskih protesta koje organizuju političke stranke)), ili   kada predsednik, potpredsednik ili generalni sekretar daju bilo kakvu pismenu ili   usmenu izjavu u suprotnosti s ovim odredbama.   ...   (d) kada tela, organi ili saveti osim onih pomenutih u tački (b), deluju su-   protno odredbama glave 4 ovog zakona, državni pravobranilac će, u roku od dve   godine od kada su dela izvršena, pisanim putem zahtevati od te stranke da raspu-   sti ta tela i/ili organe i/ili savete. Državni pravobranilac će narediti trajno isklju-   čenje iz stranke onih članova koji su osuđeni za izvršenje dela ili davanje izjava u   suprotnosti s odredbama Glave 4.   Državni pravobranilac će pokrenuti postupak za ukidanje svake političke   stranke koja ne postupi po uputstvima iz pisma u roku od trideset dana od   njegovog uručenja. Ukoliko stranka, u roku od trideset dana od uručenja zahteva   državnog tužioca, raspusti tela, organe ili savete o kojima je reč, i ukoliko trajno   isključi član ili članove o kojima je reč, postupak za ukidanje političke stranke   će se obustaviti. U suprotnom, Ustavni sud će razmatrati predmet na osnovu   spisa i doneće presudu pošto sasluša, ako je neophodno, usmene izjave državnog     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   pravobranioca, predstavnika političke stranke i svih onih koji su u mogućnosti da   pruže informacije o ovom predmetu...“   Član 103   „Kada se utvrdi da je neka politička stranka postala središte aktivnosti koje   su u suprotnosti s odredbama članova 78 do 88... ovog Zakona, Ustavni sud će   ukinuti tu stranku.“   Član 107 (1)   „Sva imovina političkih stranaka ukinutih na osnovu odluke Ustavnog suda,   biće prebačena u državnu blagajnu.“   47. Član 103 stav 2, koji je Ustavni sud proglasio neustavnim 9. januara   1998. godine, propisivao je da će se pitanje da li je neka politička stranka posta-   la centar protivustavnog delovanja utvrđivati u postupku predviđenom članom   (d).   C. Član 163 Krivičnog zakonika, ukinut 12. aprila 1991.   48. Ova odredba bila je formulisana na sledeći način:   „Osnivanje, uspostavljanje, organizovanje, regulisanje, usmeravanje ili   rukovođenje grupacijama u cilju prilagođavanja, makar i delimično, osnovnih   pravnih, socijalnih, ekonomskih ili političkih temelja države verskim ubeđenjima,   jeste krivično delo za koje će se izreći kazna zatvora u trajanju od osam do   petnaest godina.   Članstvo u nekoj grupaciji te vrste ili podsticanje drugog da postane njen   član, jeste krivično delo za koje će se izreći kazna zatvora u trajanju od pet do   dvanaest godina.   Širenje propagande u bilo kom obliku ili pokušaj da se stekne uticaj time što   će se iskorišćavati vera, verska osećanja ili predmeti koje neka vera smatra svetim,   na način koji je suprotan načelu sekularizma i s namerom da se osnovni pravni,   socijalni, ekonomski ili politički temelji države prilagode, makar i delimično,   verskim ubeđenjima, ili s namerom da se izađe u susret političkim interesima,   jeste krivično delo za koje će se izreći kazna zatvora u trajanju od pet do deset   godina.   Iskorišćavanje vere, verskih osećanja i predmeta koje neka vera ili verske   knjige smatraju svetim, za širenje propagande u bilo kom obliku ili za pokušaj   da se stekne uticaj, u cilju da se zadovolje nečiji lični interesi ili da se ostvari   prednost, jeste krivično delo za koje će se izreći kazna zatvora u trajanju od dve   do pet godina.   Kada se gore pomenuta dela izvrše u prostorijama državnih upravnih organa,   opštinskih većnica, preduzeća u javnoj svojini čiji kapital, ili deo tog kapitala,   pripada državi, sindikata, radničkih organizacija, škola ili ustanova visokog   obrazovanja, ili kada ih izvrše državni službenici, tehnička lica, vratari ili članovi   takvih ustanova, kazna će se povećati za trećinu.   Kada se dela iz trećeg i četvrtog stava izvrše putem publikacija, kazna će biti   uvećana za polovinu.“   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     PRAVO   I. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 11 KONVENCIJE   49. Podnosioci predstavki su tvrdili da ukidanje Refah partisija (Stranke   blagostanja) i privremena zabrana koja sprečava njene vođe – uključujući g. Ne-   kmetina Erbakana, g. Ševketa Kazana i g. Ahmeta Tekdala – da budu nosioci   slične funkcije u bilo kojoj drugoj političkoj stranci, krši njihovo pravo na slobo-   du udruživanja, garantovano članom 11 Konvencije, čiji relevantni delovi pred-   viđaju:   „1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja...   2. Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih   koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu   nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili   kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. ...“   A. Da li je bilo ometanja prava   50. Stranke su se složile da ukidanje Refaha i mere koje su pratile to   ukidanje predstavljaju mešanje u uživanje prava podnosilaca predstavki na   slobodu udruživanja. Sud deli to mišljenje.   B. Da li je mešanje u uživanje prava bilo opravdano   51. Takvo mešanje predstavlja kršenje člana 11 osim ako nije „propisano   zakonom“, ako nije usmereno na jedan ili više legitimnih ciljeva iznetih u stavu 2   te odredbe i ako nije bilo „neophodno u demokratskom društvu“ radi postizanja   tih ciljeva.   1. „Propisano zakonom“   (a) Argumenti strana   (i) Podnosioci predstavki   52. Podnosioci predstavki su tvrdili da su kriterijumi koje je primenio   Ustavni sud pri utvrđivanju da li je Refah postao središte protivustavnih aktivnosti   širi od onih predviđenih Zakonom br. 2820 o regulisanju rada političkih   stranaka. Odredbe Zakona br. 2820, kojima se predviđaju stroži kriterijumi u   ovom pitanju, t.j. kriterijumi koji se tiču odbijanja da se isključe članovi koji su   osuđeni za krivična dela, stavljene su van snage odlukom Ustavnog suda nedelju   dana pre njegove odluke da ukine Refah. Pored toga, ta prva odluka je objavljena   u Službenom glasniku posle ukidanja Refaha.   53. Podnosioci predstavki su tvrdili da je sve gore navedeno onemogući-   lo da se predvidi koje kriterijume će Ustavni sud primeniti prilikom donošenja   zaključka o tome da li je Refah postao središte protivustavnih aktivnosti. Nova   verzija Zakona br. 2820 nije bila dostupna podnosiocima predstavki pre ukidanja     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Refaha. Od njih se nije moglo očekivati da organizuju svoje političke aktivnosti   u skladu s kriterijumima koji nisu postojali pre ukidanja ove stranke. Podno-   sioci predstavki su tvrdili da je ranija verzija Zakona br. 2820 trebalo da bude   primenjena u njihovom slučaju i da je Ustavni sud, pošto je Refah isključio svoje   članove čije je govore naveo glavni državni pravobranilac u svojim podnescima,   trebalo da prekine postupak o ukidanju stranke.   (ii) Država   54. Država je zatražila od Suda da odbaci argumente podnosioca predstav-   ki. Država je iznela da mešanje u uživanje prava o kome je reč jeste jasno propi-   sano članovima 68 i 69 Ustava, kojima se nalaže da Ustavni sud ukine političke   stranke koje predstavljaju središta protivustavnih aktivnosti, suprotnih načelima   jednakosti i sekularne, naročito demokratske republike. Država je naglasila da   jedan od uslova za ukidanje neke političke stranke, tj. činjenica da ona nije is-   ključila one članove koji su bili osuđeni za krivična dela – uslov koji je pridodat   definiciji „središta protivustavnih aktivnosti“ na osnovu Zakona o regulisanju   rada političkih stranaka – više nije primenjiv u ovom predmetu usled promena   Krivičnog zakonika. Drugim rečima, posle ukidanja člana 163 turskog Krivičnog   zakonika, koji se odnosio na širenje anti-sekularnih ideja i osnivanje udruženja   u tom cilju, postupak propisan članom103 (2) Zakona o regulisanju rada politič-   kih stranaka izgubio je smisao. Država je tvrdila da je iz tog razloga član 103 (2)   očigledno neustavan jer bi njegova primena onemogućila puno dejstvo Ustava,   naročito člana 69 stav 6, kojim se Ustavnom sudu daje isključivo ovlašćenje da   odluči o tome da li neka politička stranka predstavlja središte protivustavnih ak-   tivnosti.   55. Država je dalje tvrdila da presuda kojom se odlučuje o ustavnosti   posebnog propisa koji treba primeniti u određenom sporu ne mora biti objavljena   u Službenom glasniku pre početka tog spora kako bi bila primenjiva. U takvoj   situaciji Ustavni sud prekida postupak dok ne reši pitanje ustavnosti zakonske   odredbe koju mora da primeni. Ovaj postupak predstavlja utvrđenu praksu   turskog Ustavnog suda i viših sudova u nizu drugih evropskih zemalja.   (b) Procena Suda   56. Sud prvo mora da razmotri da li su podnosioci predstavki izgubili pravo   da podnesu ovaj argument, pošto su prihvatili u svojim dodatnim primedbama   podnetim veću i na raspravi pred većem da su mere na koje se žale u skladu sa   domaćim pravom, a naročito s Ustavom. Veće je u svojoj presudi konstatovalo da   su se stranke saglasile „da je mešanje u uživanje prava o kome je reč ‘propisano   zakonom’, pri čemu su mere koje je odredio Ustavni sud zasnovane na članovima   68, 69 i 84 Ustava i članovima 101 i 107 Zakona br. 2820 o regulisanju rada   političkih stranaka“.   Međutim, Sud ističe da „predmet“ upućen Velikom veću obuhvata u na-   čelu sve aspekte predstavke koju je veće prethodno razmotrilo u svojoj presudi,   pri čemu je obim njegove nadležnosti u „predmetu“ ograničen samo odlukom   veća o prihvatljivosti. Sud ne isključuje mogućnost da stranke izgube pravo da   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     davanjem ili poricanjem izjava ostvare korist u postupku (estoppel)1 kada ne po-   stupa u dobroj veri, radikalno menjajući svoj stav. Međutim, to se nije dogodilo   u ovom predmetu, pošto su podnosioci predstavki u svojim prvim podnescima   izneli glavne tačke svojih argumenata o ovom pitanju. Oni stoga nisu izgubili   pravo na pokretanje ovog pitanja u ovom trenutku (vidi, mutatis mutandis, K.   and T. v. Finland [GC], br. 25702/94, stavovi 139–41, ECHR 2001–VII; Kingsley   v. the United Kingdom [GC], br. 35605/97, st. 34, ECHR 2002–IV; i Göç v. Turkey   [GC], br. 36590/97, stavovi 35–37, ECHR–V).   57. Kada je reč o dostupnosti odredbi o kojima je reč i predvidivosti nji-   hovog dejstva, Sud ponavlja da izraz „propisan zakonom“ prevashodno nalaže   da sporna mera treba da ima osnov u domaćem pravu. Sud takođe uzima u   obzir osobine zakona o kome je reč, zahtevajući da on bude dostupan zaintere-   sovanim licima i da bude formulisan dovoljno precizno kako bi im omogućio   – ako ima potrebe uz odgovarajući savet – da predvide, u meri koja je razumna   u datim okolnostima, posledice koje dato delovanje povlači. Međutim, iskustvo   pokazuje da je nemoguće postići apsolutnu preciznost u oblikovanju zakona,   naročito u sferama u kojima se situacija menja u skladu s razvojem stavova   društva. Zakon koji predviđa diskreciono pravo nije sam po sebi u suprotnosti   s ovim zahtevom, pod uslovom da su obim diskrecionog prava i način njegovog   korišćenja naznačeni dovoljno jasno, uzimajući u obzir legitimni cilj o kojem je   reč, kako bi se pojedincu pružila odgovarajuća zaštita od proizvoljnog mešanja   u uživanje prava (vidi Müller and Others v. Switzerland, presuda od 24. maja   1988, Series A No. 133, str. 20, stav 29; Ezelin v. France, presuda od 26. IV 1991,   Series A No. 202, str. 21–22, st. 45; i Margareta and Roger Andersson v. Sweden,   presuda od 25. februara 1992, Series A No. 226–A, str. 25, st. 75). Sud takođe   prihvata da nivo preciznosti koji se zahteva od domaćeg zakona – koji ni u kom   slučaju ne može da predvidi svaku mogućnost – zavisi u značajnoj meri od sa-   držaja instrumenta o kome je reč, oblasti koju treba da obuhvati i statusa onih   na koje se odnosi. Štaviše, prvenstveno je na nacionalnim vlastima da tumače i   primenjuju domaće pravo (vidi Vogt v. Germany, 26. septembar 1995, Series A   No. 323, str. 24, st. 48).   58. U ovom slučaju Sud primećuje da se spor prema domaćem pravu ticao   ustavnosti delovanja jedne političke stranke i da je spadao u nadležnost Ustavnog   suda. Pisano pravo koje je najrelevantnije za pitanje da li je mešanje u uživanje   prava „propisano zakonom“– jeste turski Ustav.   59. Strane nisu osporavale da je delovanje suprotno načelima jednakosti   i poštovanja demokratske, sekularne republike nesumnjivo neustavno prema   članu 68 Ustava. Nisu ni poricale da je Ustavni sud imao isključivu nadležnost   da, na zahtev glavnog državnog pravobranioca, ukine političku stranku koja   je postala središte aktivnosti suprotnih članu 68 Ustava. Pored toga, član 69   Ustava (koji je izmenjen i dopunjen 1995. godine) izričito potvrđuje da je samo   Estoppel – insitutut anglosaksonskog prava, prema kome se ne može pozivati na izjavu ili   pravo koje su u suprotnosti s onim što je prethodno rečeno ili učinjeno ili pravno utvrđeno   kao istina. Vidi Black’s Law Dictionary, 8. izdanje, str. 589 (prim. ur.).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Ustavni sud ovlašćen da odluči da li jedna politička stranka predstavlja središte   protivustavnih aktivnosti. Sud konstatuje da su poslanici iz redova Refaha   učestvovali u radu skupštinskog odbora o kome je reč i u debati u Velikoj   narodnoj skupštini koja se vodila o amandmanima na Ustav koji su doneti 1995.   godine (vidi gore stav 11).   60. Takođe, nijedna strana ne osporava činjenicu da su 12. aprila 1991.   antisekularne aktivnosti prestale da budu kažnjive prema krivičnom pravu. Sud   konstatuje da je na taj način, kako je Ustavni sud Turske obrazložio u svojoj   presudi od 9. januara 1998, došlo do neslaganja između Zakona o regulisanju   rada političkih stranaka i Ustava, u smislu da je odredba iz člana 103 (2) Zakona   o regulisanju rada političkih stranaka prema kojoj je, da bi određena politička   stranka predstavljala središte protivustavnih aktivnosti“, potrebno da je ta stran-   ka odbila da isključi one svoje članove koji su osuđeni za krivična dela, uzeta za-   jedno s amandmanima na Krivični zakonik od 12. aprila 1991, dovela do toga da   ovlašćenja Ustavnog suda da ukida političke stranke koje predstavljaju središte   antisekularnih aktivnosti više nemaju smisla, mada mu je to ovlašćenje nedvo-   smisleno dato članovima 68 stav 4 i 69, stavovi 4 i 6 Ustava.   61. Ostaje da se utvrdi da li su podnosioci predstavki morali biti svesni   mogućnosti direktne primene Ustava u njihovom slučaju i da li su na taj način   mogli predvideti opasnosti kojima se izlažu kroz antisekularne aktivnosti svoje   stranke ili kroz svoje odbijanje da se distanciraju od te vrste aktivnosti, bez po-   stupka predviđenog članom 103 (2) Zakona o regulisanju rada političkih strana-   ka.   Da bi bilo moguće odgovoriti na ovo pitanje, Sud prvo mora da razmotri   relevantne specifičnosti pravnog okvira u odnosu na koji su se činjenice vezane   za dati slučaj dogodile, onako kako su iznete u presudi Ustavnog suda Turske,   što strane nisu osporavale. Turski ustav ne može biti izmenjen i dopunjen re-   dovnim zakonodavnim putem i ima primat u odnosu na zakone; sukob između   odredbi Ustava i odredbi običnih zakona rešava se u korist Ustava. Pored toga,   Ustavni sud ima ovlašćenje i obavezu da razmatra ustavnost zakona. Kada u ne-   kom određenom slučaju postoji neusaglašenost između odredbi važećih zakona   i odredbi Ustava, kao što se dogodilo u ovom slučaju, od Ustavnog suda se ned-   vosmisleno zahteva da dâ prednost odredbama Ustava, i da ne uzima u obzir   neustavne odredbe zakona u pitanju.   62. Sud dalje uzima u obzir status podnosilaca predstavki kao lica na koja   se relevantni pravni instrumenti odnose. Refah je bio velika politička stranka   koja je imala pravne savetnike upoznate s ustavnim pravom i propisima kojima   se reguliše rad političkih stranaka. G. Nekmetin Erbakan, g. Ševket Kazan i g.   Ahmet Tekdal su takođe bili iskusni političari. Kao članovi turskog parlamenta,   oni su učestvovali u skupštinskim diskusijama i postupcima koji se tiču izmena   i dopuna Ustava, kada je pominjano ovlašćenje Ustavnog suda da odlučuje   o tome da li je neka stranka postala središte protivustavnih aktivnosti, kao   i neusaglašenost između novog teksta Ustava i Zakona 2820. Uz to, g. Ševket   Kazan i g. Ahmet Tekdal su pravnici po profesiji (vidi gore stavove 10–11).   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     63. Imajući to u vidu, Sud smatra da se od podnosioca predstavki razu-   mno moglo očekivati da predvide da se izlažu riziku pokretanja postupka za uki-   danje Refaha ako su vođe i članovi stranke uključeni u antisekularne aktivnosti,   i da činjenica da nisu preduzeti koraci predviđeni članom 103 (2) Zakona br.   2820, pošto su postali neprimenjivi posle promena odredbi Krivičnog zakonika   o antisekularnim aktivnostima iz 1991, nije mogla sprečiti primenu postupka za   ukidanje stranke koji nalaže Ustav Turske.   64. Shodno tome, mešanje u uživanje prava je bilo „propisano zakonom“.   2. Legitimni cilj   65. Država je tvrdila da je mešanje u uživanje prava na koje se podnosioci   predstavki žale imalo nekoliko legitimnih ciljeva, a to su zaštita javne bezbednosti,   nacionalne bezbednosti i prava i sloboda drugih, kao i sprečavanje vršenja   krivičnih dela.   66. Podnosioci predstavki su u načelu prihvatili da zaštita javne   bezbednosti i prava i sloboda drugih i sprečavanje vršenja krivičnih dela mogu   da zavise od zaštite načela sekularizma. Međutim, oni su izneli tvrdnju da je   navodeći te ciljeve, Država nastojala da sakrije glavne razloge koji su doveli do   ukidanja Refaha. U stvarnosti, kako su objasnili, ovo je bio cilj velikih poslovnih   koncerna i vojske, čiji su interesi bili ugroženi ekonomskom politikom Refaha,   koja je uključivala smanjenje nacionalnog duga na nulu.   67. Sud smatra da podnosioci predstavki nisu pružili dovoljno dokaza da   bi se utvrdilo da je Refah ukinut iz drugih razloga, a ne onih koje je naveo Ustavni   sud. Uzimajući u obzir važnost načela sekularizma za demokratski sistem Turske,   Sud smatra da je ukidanje Refaha imalo nekoliko legitimnih ciljeva navedenih u   članu 11, a to su zaštita nacionalne bezbednosti i javne bezbednosti, sprečavanje   nereda ili kriminala dela i zaštita prava i sloboda drugih.   3. „Neophodno u demokratskom društvu“   (a) Argumenti strana   (i) Podnosioci predstavki   68. Podnosioci predstavki su tvrdili pre svega da kritike upućene Refahu   na osnovu govora održanih nekoliko godina ranije nisu ni izbliza dovoljne   da dokažu da je ova stranka predstavljala pretnju sekularizmu i demokratiji u   Turskoj u vreme kada je protiv nje pokrenut postupak za ukidanje.   69. Oni su dalje primetili da se Refah našao na vlasti trinaest godina posle   osnivanja. S milionima članova, Refah je imao dug politički život i preuzeo je   mnoge odgovornosti u lokalnoj i centralnoj vlasti. Da bi utvrdio da li je ukidanje   te političke stranke bilo neophodno, Sud mora da ceni sve okolnosti koje su do-   vele do te odluke i sve aktivnosti stranke od kada postoji.   70. Podnosioci predstavki su dalje naglasili činjenicu da je Refah bio na   vlasti godinu dana, od juna 1996. do jula 1997, u kom periodu je mogao da     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   formuliše nacrte zakona u cilju uvođenja režima zasnovanog na islamskom   pravu. Ali Refah nije učinio ništa slično. Podnosioci predstavki su izneli tvrdnju   da bi „strogi“ evropski nadzor od strane Suda pokazao da je Refah poštovao   demokratska načela.   71. Što se tiče mogućnosti pripisivanja Refahu izjava i postupaka iznetih   u presudi o ukidanju stranke, podnosioci predstavki su smatrali da kada se ovi   postupci i govori mogu pripisati članovima koji su isključeni iz stranke upravo iz   tog razloga, onda takvi postupci i govori ne mogu povlačiti odgovornost Refaha.   Izjave predsednika Refaha, g. Nekmetina Erbakana, moraju da se tumače u   okviru konteksta, u svetlu potpunog teksta govora iz kojih su izvađene. Nikakva   opravdanja za nasilje se ne mogu primetiti u tim govorima.   72. U pogledu teorije o pluralitetu pravnih sistema, podnosioci predstavki   su istakli da su govori g. Nekmetina Erbakana o tom pitanju izolovani i da su   održani 1993. Nije bila politika Refaha, kao političke stranke, da uvodi pluralitet   pravnih sistema, ali u svakom slučaju, ono što je g. Nekmetin Erbakan predložio   jeste samo uvođenje sistema „građanskog prava“, zasnovanog na slobodi da   se stupi u ugovorne odnose, koji ne bi uticao na opšti domen javnog prava.   Onemogućavati takvu politiku u ime posebne uloge sekularizma u Turskoj   predstavlja diskriminaciju protiv muslimana koji žele da vode svoj privatan život   u skladu s propisima svoje vere.   73. Što se tiče pitanja da li je Refah nastojao da uvede režim zasnovan   na šerijatskom pravu, podnosioci predstavki su izneli pre svega da se u Statutu   Refaha ili njegovom programu ne pominje ni šerijatsko pravo ni islam. Drugo,   oni su tvrdili da se analizom govora koje su održale vođe Refaha nije utvrdilo   da je politika stranke bila da uvede šerijatsko pravo u Tursku. Želja da se vidi   uvođenje šerijatskog prava u Turskoj, koju su izrazili određeni članovi Parlamenta   koji su posle toga isključeni iz Refaha, ne može se pripisati stranci kao celini. U   svakom slučaju, predlog za uvođenje šerijatskog prava i plan za uspostavljanje   pluraliteta pravnih sistema su nespojivi, i Ustavni sud je pogrešio što je optužio   Refah da podržava oba predloga u isto vreme.   74. Takođe, prema tvrdnji podnosilaca predstavki, koncept „pravednog   poretka“ koji je pomenut u određenim govorima članova stranke, ne odnosi   se na božanski poredak, nasuprot onome što je izneto u presudi veća. Mnogi   teoretičari su koristili isti termin kako bi opisali idealno društvo, bez davanja   bilo kakve verske konotacije tom terminu.   75. Podnosioci predstavki su dalje osporavali tvrdnju iz stava 72 presude   veća da „je teško da neko izjavi da poštuje demokratiju i ljudska prava, a da u   isto vreme podržava režim zasnovan na šerijatskom pravu...“ Oni su izneli da bi   takva tvrdnja mogla dovesti do razlikovanja između „hrišćanskih demokrata“ i   „muslimanskih demokrata“ i da bi mogla predstavljati diskriminaciju protiv 150   miliona muslimana u ukupnoj evropskoj populaciji od 800 miliona stanovnika.   U svakom slučaju, podnosioci predstavki su smatrali da ovo pitanje ne spada u   nadležnost Suda.   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     76. U pogledu upotrebe sile, podnosioci predstavki su tvrdili da iako su   neki članovi Refaha pominjali takvu mogućnost u svojim govorima, nijedan   član Refaha nikada nije pokušao da koristi silu. Stoga je neizbežan zaključak da   postupci i govori koji su kritikovani iz tog razloga nisu u vreme ukidanja stranke   predstavljali stvarnu opasnost po sekularizam u Turskoj. Određeni članovi koji   su držali takve govore isključeni su iz Refaha. Jedan od njih je osuđen upravo   pre ukidanja stranke, tako da Refah nije imao vremena da ga isključi pre svog   ukidanja. Ostali govori zbog kojih su vođe Refaha kritikovane održani su pre   nego što je ova stranka došla na vlast.   77. Na kraju, podnosioci predstavki su tvrdili da mešanje u uživanje   prava o kome je reč nije u srazmeri s ciljevima kojima se težilo. Oni su naročito   naglasili težinu kazne ukidanja bilo koje političke stranke zbog govora koje su   održali neki njeni članovi, opseg nemogućnosti političkog delovanja nametnute   trima podnosiocima predstavki, g. Nekmetinu Erbakanu, g. Ševketu Kazanu i   g. Ahmetu Tekdalu, i teške finansijske gubitke koje je Refah pretrpeo posle   ukidanja.   (ii) Država   78. Što se tiče pitanja da li je Refah predstavljao opasnost u vreme njegovog   ukidanja, Država je istakla da ova stranka nikada nije vlast vršila sama i da stoga   nikada nije imala priliku da sprovede u delo svoj plan da uspostavi teokratsku   državu. Država je tvrdila da bi Refah, da je bio jedina stranka na vlasti, bio sasvim   u stanju da sprovede svoju politiku i tako stavi tačku na demokratiju.   79. Država je dalje iznela da se govori koje je kritikovao Ustavni sud   mogu pripisati Refahu. Država je istakla da je član 4 Statuta stranke predviđao   isključenje članova odgovornih za dela suprotna odlukama izvršnih organa;   prema članu 5 Statuta, članovi koji su počinili dela suprotna Statutu i programu   stranke podležu istoj kazni. Država je potvrdila da ove odredbe nikada nisu   primenjene na članove Refaha koji su bili krivi za dela i izjave koje predstavljaju   krivično delo.   80. Pored toga, plan da se uvede pluralitet pravnih sistema, koji Refah   nikada nije napustio, očigledno je nespojiv s načelom nediskriminacije, koje je   sadržano u Konvenciji i predstavlja jedno od osnovnih načela demokratije.   81. U pogledu pitanja da li je Refah podržavao uvođenje šerijatskog prava   u Turskoj, država je iznela da nije zvanični program stranke ono što je izazvalo   problem, već činjenica da su određeni aspekti aktivnosti i govora vođa Refaha   nedvosmisleno ukazivali da bi ova stranka nastojala da uvede šerijatsko pravo   ako sama bude na vlasti. Ona je istakla da je koncept „pravednog poretka“, koji   pominje Refah, predstavljao osnovu njegove kampanje na opštim izborima 1995.   Objašnjavajući koncept „pravednog poretka“ u kontekstu te propagande, vođe   Refaha su nedvosmisleno govorile o poretku zasnovanom na šerijatskom pravu.   82. Država je podržala mišljenje koje je izrazio Ustavni sud i koje je   izraženo u stavu 72 presude veća da je šerijatsko pravo teško pomiriti sa   demokratijom i sistemom Konvencije. Jedna teokratska država ne može biti     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   demokratska država, kao što se, pored ostalog, može videti iz turske istorije u   toku otomanskog perioda. Država je pomenula niz primera nespojivosti glavnih   propisa šerijatskog prava i prava i sloboda garantovanih Konvencijom.   83. Država ne veruje da je Refah spreman da tumači načelo sekularizma   na drugačiji način. Prema mišljenju Države, ova stranka je želela da potpuno   odbaci to načelo. Ovo se jasno videlo u izjavama datim u ime Refaha u toku   poslednjih debata o izmenama i dopunama Ustava, pošto je Refah jednostavno   predložio brisanje pominjanja načela sekularizma iz Ustava.   84. Što se tiče mogućnosti upotrebe sile kao načina političke borbe,   Država je navela izjave članova Refaha koji su zagovarali upotrebu nasilja kako bi   se pružio otpor određenim državnim merama ili stekla i zadržala vlast. Država   je tvrdila da niz postupaka i govora članova Refaha predstavljaju podsticanje na   narodni ustanak i opšte nasilje koji su karakteristika svakog „svetog rata“.   85. Država je dalje primetila da su u to vreme radikalne islamističke grupe,   kao što je Hezbolah, izvršile niz terorističkih akata u Turskoj. Takođe su upravo   u to vreme članovi Refaha zagovarali islamski fundamentalizam u svojim govo-   rima, a jedan primer toga je poseta jednog od podnosilaca predstavki, g. Ševke-   ta Kazana, ministra pravde u to vreme, jednom gradonačelniku koji je uhapšen   zbog organizovanja „jerusalimske noći“ u sobi ukrašenoj posterima na kojima se   prikazuju vođe terorističkih organizacija Hamas i Hezbolah.   (b) Procena Suda   (i) Opšta načela   (α) Demokratija i političke stranke u sistemu Konvencije   86. Kada je reč o pitanju odnosa između demokratije i Konvencije, Sud je   već odlučio u presudi United Communist Party of Turkey and Others v. Turkey   (presuda od 30. januara 1998, Reports of Judgements and Decisions 1998–I, str.   21–22, st. 45) na sledeći način:   „Demokratija je nesumnjivo osnovna odlika evropskog javnog poretka...   Ovo je pre svega očigledno iz preambule Konvencije, koja uspostavlja veoma   jasnu vezu između Konvencije i demokratije time što se kaže da se održavanje   ljudskih prava i osnovnih sloboda najbolje obezbeđuje s jedne strane stvarnom   političkom demokratijom, a s druge, zajedničkim shvatanjem i poštovanjem   ljudskih prava... Preambula dalje potvrđuje da evropske zemlje imaju zajedničko   nasleđe političkih tradicija, ideale, slobode i vladavine prava. Sud je primetio da   u tom zajedničkom nasleđu treba pronaći osnovne vrednosti Konvencije...; Sud je   naglasio nekoliko puta da je Konvencija osmišljenja da čuva i unapređuje ideale i   vrednosti jednog demokratskog društva...   Pored toga, članovi 8, 9, 10 i 11 Konvencije zahtevaju da mešanje u uživanje   prava koja su sadržana u tim članovima, mora biti utvrđeno merilom onoga što   je „neophodno u demokratskom društvu“. Jedina vrsta neophodnosti koja može   opravdati mešanje u uživanje bilo kog od tih prava jeste, stoga, ona neophodnost   za koju se može tvrditi da proističe iz „demokratskog društva“. Tako je demokra-   tija izgleda jedini politički model koji razmatra Konvencija i, prema tome, jedini   model koji je u skladu s njom.“   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     87. Sud je takođe potvrdio u više navrata izvornu ulogu koju u   demokratskom režimu igraju političke stranke koje uživaju slobode i prava   sadržana u članu 11 i takođe u članu 10 Konvencije.   U gore navedenoj presudi United Communist Party of Turkey and Others,   Sud je naveo da smatra da je od same formulacije člana 11 još ubedljivija činjenica   da su političke stranke oblik udruživanja od izuzetne važnosti za odgovarajuće   funkcionisanje demokratije (str. 17, st. 25). Imajući u vidu ulogu koju igraju   političke stranke, sve mere koje se preduzimaju protiv njih utiču i na slobodu   udruživanja i, kao posledica toga, na demokratiju u datoj državi (str. 18, st. 31).   U prirodi je uloge koju političke stranke imaju da one, kao jedina tela koja   mogu doći na vlast, takođe imaju kapacitet da utiču na čitav režim u njihovim   zemljama. Na osnovu svojih predloga za ukupan društveni model, koje iznose   pred biračko telo, i na osnovu svog kapaciteta da sprovode te predloge kada   dođu na vlast, političke stranke se razlikuju od drugih organizacija koje deluju u   političkoj areni.   88. Pored toga, Sud je ranije konstatovao da zaštita mišljenja i slobode   njegovog izražavanja u smislu člana 10 Konvencije jeste jedan od ciljeva slobode   okupljanja i slobode udruživanja, koje su predviđene u članu 11. Ovo utoliko   više važi za političke stranke zbog njihove ključne uloge u osiguranju pluralizma   i odgovarajućeg funkcionisanja demokratije (ibid., str. 20–21, stavovi 42–43).   89. Sud smatra da ne može biti demokratije bez pluralizma. Upravo iz tog   razloga sloboda izražavanja, predviđena članom 10, važi, uz uvažavanje stava 2,   ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje se blagonaklono primaju ili se smatra-   ju neuvredljivim ili kao nešto što ljude ostavlja ravnodušnim, već i na one koje   vređaju, šokiraju ili uznemiravaju (vidi između mnogih drugih sudskih odluka,   Handyside v. the United Kingdom, presuda od 7. decembra 1976, Series A No. 24,   str. 23, st. 49, i Jersild v. Denmark, presuda od 23. septembra 1994, Series A No.   298, str. 26, st. 37). U meri u kojoj njihove aktivnosti čine deo kolektivnog uži-   vanja slobode izražavanja, političke stranke takođe imaju pravo da traže zaštitu   člana 10 Konvencije (vidi gore navedenu presudu United Communist Party of   Turkey and Others, str. 20–21, st. 43).   (δ) Demokratija i religija u sistemu Konvencije   90. Za potrebe ovog predmeta, Sud se takođe poziva na svoju sudsku prak-   su vezanu za mesto religije u demokratskom društvu i demokratskoj državi. Sud   ponavlja da sloboda misli, savesti i veroispovesti, zaštićena članom 9, jeste jedna   od osnova „demokratskog društva“ u smislu Konvencije. Ona je, u svojoj verskoj   dimenziji, jedan od najvažnijih elemenata koji čine identitet vernika i njihovog   viđenja života, ali je i važno pitanje i za ateiste, agnostike, skeptike i nezainte-   resovane. Pluralizam, koji je neodvojiv od demokratskog društva i koji je teško   uspostavljan tokom vekova, zavisi od ove slobode. Ta sloboda podrazumeva, iz-   među ostalog, slobodu da se imaju ili da se nemaju verska ubeđenja i slobodu   upražnjavanja ili neupražnjavanja religije (vidi Kokkinakis v. Greece, presuda od   25. maja 1993, Series A No. 260–A, str. 17, st. 31, i Buscarini and Others v. San   Marino [GC], br. 24645/94, st. 34, ECHR 1991–I).     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   91. Uz to, u demokratskim društvima, u kojima nekoliko religija koegzistira   u okviru jedne iste populacije, može biti neophodno ograničiti ovu slobodu kako   bi se pomirili interesi različitih grupa i osiguralo da se svačija uverenja poštuju   (vidi gore navedenu presudu Kokinakis, str. 18, st. 33). Sud je često naglašavao   ulogu države kao neutralnog i nepristrasnog organizatora upražnjavanja različitih   religija, vera i uverenja, i navodio da ova uloga vodi ka javnom redu, verskoj har-   moniji i toleranciji u demokratskom društvu. Sud takođe smatra da je obaveza dr-   žave da bude neutralna i nepristrasna nespojiva s bilo kakvim ovlašćenjem države   da ocenjuje legitimnost verskih ubeđenja (vidi, mutatis mutandis, Cha’are Shalom   Ve Tsedek v. France [GC], br. 27417/95, st. 84, ECHR 2000–VII) i da ta obaveza   podrazumeva da država osigura međusobnu toleranciju između suprotstavljenih   grupa (vidi, mutatis mutandis, Metropolitan Church of Bessarabia and Others v.   Moldova, br. 45701/99, st. 123, ECHR 2001–XII).   92. Ustanovljena praksa Suda potvrđuje ovu funkciju države. Sud smatra   da u jednom demokratskom društvu država može ograničiti slobodu ispoljavanja   veroispovesti, na primer nošenjem islamske marame, ako se uživanje te slobode   sukobljava s ciljem zaštite prava i sloboda drugih, javnog reda i javne bezbedno-   sti (vidi Dahlab v. Switzerland (odl.), br. 42393/98, ECHR 2001–V).   Mada je sloboda veroispovesti prvenstveno stvar lične savesti, ona takođe   podrazumeva da pojedinac ima slobodu ispoljavanja veroispovesti i to sam i   privatno ili u zajednici s drugima, javno i u krugu onih čiju veru pojedinac deli.   Član 9 navodi određeni broj vidova kroz koje se veroispovest ili uverenje može   ispoljavati, a to su molitva, propoved, običaji i obred. Međutim, taj član ne štiti   svaki čin koji je motivisan religijom ili uverenjem ili je pod njihovim uticajem   (vidi Kalaç v. Turkey, presuda od 1. jula 1997, Reports 1997–IV, str 1209, st. 27).   Obaveza nastavnika da poštuje uobičajeno radno vreme koje se, kako on   tvrdi, kosi s njegovim prisustvom na molitvi, može biti u skladu sa slobodom ve-   roispovesti (vidi X X v. the United Kingdom, br. 8160/78, odluka Komisije od 12.   marta 1981, Decisions and Reports (DR) 22, str. 27), kao što može biti slučaj i s   obavezom motorcikliste da nosi kacigu, što je po njegovom mišljenju nespojivo s   njegovim verskim dužnostima (vidi X v. the United Kingdom, br. 7992/77, odluka   Komisije od 12. jula 1978, DR 14, str. 234).   93. Primenjujući gore navedena načela na Tursku, institucije Konvencije   su izrazile mišljenje da je načelo sekularizma sigurno jedno od osnovnih načela   države koji su u skladu s vladavinom prava i poštovanjem ljudskih prava i   demokratije. Stav koji ne uvažava to načelo neće nužno biti prihvaćen kao stav   koji je zaštićen slobodom ispoljavanja veroispovesti i neće uživati zaštitu člana 9   Konvencije (vidi mišljenje Komisije izraženo u njenom izveštaju od 27. februara   1996, u gore navedenoj presudi Kalaç, str. 1215, st. 44, mutatis mutandis, str.   1209, st. 27–31).   94. Kako bi ostvarila svoju ulogu neutralnog i nepristrasnog organizatora   ispoljavanja verskih ubeđenja, država može odlučiti da nametne svojim sadašnjim   ili budućim službenicima, od kojih će se zahtevati da ponesu deo njene suverene   vlasti, obavezu da se uzdržavaju od učešća u islamskom fundamentalističkom   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     pokretu, čiji je cilj i plan delovanja da uspostavi prvenstvo verskih propisa (vidi,   mutatis mutandis, Yanasik v. Turkey, br. 14524/89, odluka Komisije od 6. januara   1993, DR 74, str. 14, i gore navedena presuda Kalač, str. 1209, st. 28).   95. U zemlji kao što je Turska, gde velika većina stanovnika pripada odre-   đenoj veroispovesti, mere preduzete na univerzitetima da bi se sprečili određeni   fundamentalistički verski pokreti da vrše pritisak na studente koji ne upražnja-   vaju tu veroispovest ili na one koji pripadaju nekoj drugoj veroispovesti, mogu   biti opravdane prema članu 9 stav 2 Konvencije. U tom kontekstu, sekularni uni-   verziteti mogu regulisati iskazivanje običaja i simbola pomenute vere time što će   nametnuti ograničenja kada je reč o mestu i načinu takvog iskazivanja, u cilju   osiguranja mirne koegzistencije između studenata različitih vera, time štiteći jav-   ni poredak i uverenja drugih (vidi Karaduman v. Turkey, br. 16278/90, odluka   Komisije od 3. maja 1993, DR 74, str. 93).   (γ) Mogućnost nametanja ograničenja i strog evropski nadzor   96. Slobode garantovane članom 11 i članovima 9 i 10 Konvencije ne mogu   lišiti vlasti države u kojoj neko udruženje svojim aktivnostima ugrožava institu-   cije te države, prava da te institucije zaštiti. S tim u vezi, Sud ističe da je ranije   već zauzeo stav da je sistemu Konvencije svojstven kompromis između zahteva   odbrane demokratskog društva i individualnih prava. Da bi postojala takva vrsta   kompromisa, svaka intervencija vlasti mora biti u skladu sa stavom 2 člana 11   – a to je pitanje koje Sud razmatra u daljem tekstu. Tek kada se to razmatranje   okonča, Sud će biti u mogućnosti da odluči, u svetlu svih okolnosti slučaja, da li   član 17 Konvencije treba da bude primenjen (vidi gore navedenu presudu United   Communist Party of Turkey and Others, str. 18, st. 32).   97. Sud je takođe na sledeći način definisao granice u okviru kojih   političke organizacije mogu i dalje uživati zaštitu Konvencije dok sprovode svoje   aktivnosti (ibid., str. 27, st. 57):   „...jedno od glavnih svojstava demokratije (je) mogućnost koju ona nudi – da   se reše problemi zemlje putem dijaloga, bez pribegavanja nasilju, čak i kada su ti   problemi mučni. Demokratija cveta na slobodi izražavanja. S te tačke gledišta, ne   može biti opravdanja za sputavanje neke političke grupe samo zato što traži da se   javno razgovara o položaju dela stanovništva države i da učestvuje u političkom   životu nacije kako bi pronašla, u skladu s demokratskim pravilima, rešenja koja   mogu zadovoljiti sve kojih se tiču.“   98. Kada je reč o tome, Sud smatra da neka politička stranka može   zagovarati promenu zakona ili pravnih i ustavnih struktura države pod dva uslova:   prvo, sredstva koja se koriste u tom cilju moraju biti zakonita i demokratska;   drugo, predložena promena mora sama po sebi biti u saglasnosti s osnovnim   demokratskim načelima. Iz toga neizbežno proizilazi da politička stranka čije   vođe podstiču na nasilje ili predlažu politiku koja ne poštuje demokratiju ili   koja je usmerena ka uništenju demokratije, ili ka nepoštovanju prava i sloboda   priznatih u demokratiji, ne može polagati pravo na zaštitu Konvencije od kazni   koje se nameću po tom osnovu (vidi Yazar and Others v. Turkey, br. 22723/93,     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   22724/93 i 22725/93, st. 49, ECHR 2002–II, i, mutatis mutandis, sledeće presude:   Stankov and the United Macedonian Organisation Ilinden v. Bulgaria, br. 29221/95   i 29225/95, st. 97, ECHR 2001–IX, i Socialist Party and Others v. Turkey, presuda   od 25. maja 1998, Reports 1998–III, str. 1256–57, st. 46–47).   99. Ne može se isključiti mogućnost da bi politička stanka, tražeći prava   sadržana u članu 11 i u članovima 9 i 10 Konvencije, mogla pokušati da iz tih   članova izvede pravo da sprovodi ono što se u praksi svodi na aktivnosti usme-   rene ka uništenju prava ili sloboda iznetih u Konvenciji, i na taj način da dovede   do uništenja demokratije (vidi Communist Party (KPD) v. Germany, br. 250/57,   odluka Komisije od 20. jula 1957, Yearbook 1, str. 222). Imajući u vidu vrlo jasnu   vezu između Konvencije i demokratije (vidi gore stavove 86–89), nikome ne sme   biti dopušteno da se poziva na odredbe Konvencije kako bi oslabio ili uništio   ideale i vrednosti demokratskog društva. Plularizam i demokratija se zasnivaju   na kompromisu koji zahteva različite ustupke pojedinaca ili grupa pojedinaca,   koji se ponekad moraju saglasiti da ograniče neke od sloboda koje uživaju kako   bi garantovali veću stabilnost zemlje kao celine (vidi, mutatis mutandis, Petersen   v. Germany (odl.), br. 39793/98, ECHR 2001–XII).   U tom kontekstu, Sud smatra da uopšte nije nemoguće da bi totalitarni   pokreti, organizovani u obliku političkih stranaka, mogli da stave tačku na   demokratiju, pošto su napredovali u demokratskom režimu, jer o tome postoje   primeri u savremenoj evropskoj istoriji.   100. Sud, međutim, ponavlja da izuzetke iznete u članu 11, kada je reč o   političkim strankama, treba strogo tumačiti; samo uverljivi i snažni razlozi mogu   opravdati ograničenja slobode udruživanja takvih stranaka. Pri određivanju da   li postoji neophodnost u smislu člana 11 stav 2, države ugovornice imaju samo   ograničeno polje slobodne procene. Mada nije na Sudu da uzima ulogu nacio-   nalnih vlasti, koje su pozvanije od međunarodnog suda da odlučuju, na primer,   o odgovarajućem trenutku da se mešaju u uživanje prava, Sud mora vršiti strogi   nadzor koji obuhvata kako zakon, tako i odluke kojima se taj zakon primenjuje,   uključujući i odluke koje su doneli nezavisni sudovi. Drastične mere, kao što   je ukidanje čitave političke partije i sprečavanje njenih vođa da sprovode bilo   koju sličnu aktivnost u određenom periodu, mogu biti donete samo u najozbilj-   nijim slučajevima (vidi sledeće presude: gore navedena United Communist Party   of Turkey and Others, str. 22, st. 46; gore navedena Socialist Party and Others,   strana 1258, st. 50; i Freedom and Democracy Party (OZDEP) v. Turkey [GC], br.   23885/94, st. 45, ECHR 1999–VIII). Pod uslovom da zadovoljava uslove iznete u   stavu 98 gore, politička stranka inspirisana moralnim vrednostima koje nameće   neka vera ne može se smatrati suštinski štetnom po osnovna načela demokratije   izneta u Konvenciji.   (δ) Pripisivost postupaka i govora članova stranke datoj političkoj stranci   101. Sud dalje smatra da statut i program političke stranke ne mogu biti   uzeti u obzir kao jedini kriterijum na osnovu koga se utvrđuju njeni ciljevi i   namere. Političko iskustvo država ugovornica pokazuje da u prošlosti političke   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     stranke čiji su ciljevi suprotni osnovnim načelima demokratije, nisu otkrivale   te ciljeve u svojim zvaničnim publikacijama do preuzimanja vlasti. Zbog toga   je Sud uvek naglašavao da politički program neke stranke može sakrivati ciljeve   i namere koji su različiti od onih proklamovanih. Da bi se dokazalo da to nije   slučaj, sadržaj programa mora biti upoređen s delovanjem vođa te stranke i sa   stavovima koje brane. Uzeti zajedno, ovi postupci i stavovi mogu biti relevantni   u postupku za ukidanje neke političke stranke, pod uslovom da oni u celini   otkrivaju njene ciljeve i namere (vidi gore navedenu presudu United Communist   Party of Turkey and Others, str. 27, st. 58, i gore navedenu presudu Socialist Party   and Others, str. 1257–58, st. 48).   (ε) Odgovarajući trenutak za ukidanje stranke   102. Pored toga, Sud smatra da se od države ne može zahtevati da čeka   pre nego što nešto preduzme dok politička stranka ne prigrabi vlast i počne da   preduzima konkretne korake kako bi sprovela politiku koja nije u saglasnosti   sa standardima Konvencije i demokratije, iako je opasnost koju ta politika   donosi po demokratiju u dovoljnoj meri ustanovljena i direktna. Sud prihvata   da kada nacionalni sudovi ustanove prisustvo takve opasnosti, posle detaljnog   ispitivanja podvrgnutog strogom evropskom nadzoru, država može „opravdano   da spreči sprovođenje takve politike, koja je nespojiva s odredbama Konvencije,   pre nego što se pokuša sa sprovođenjem te politike kroz konkretne korake koji   bi mogli ugroziti građanski mir i demokratski režim te zemlje“ (vidi presudu   veća, st. 81).   103. Stav Suda je da je takva nadležnost, koja je vezana za preventivnu   intervenciju države, takođe u saglasnosti s pozitivnim obavezama ugovornih   strana u skladu sa članom 1 Konvencije da se obezbede prava i slobode lica koja   spadaju u njihovu nadležnost. Te obaveze se ne odnose samo na ma koje meša-   nje u uživanje prava koje može proisteći iz činjenja ili nečinjenja i koje se može   pripisati predstavnicima države ili koje se događa u državnim ustanovama, već i   na mešanje u uživanje prava koje se može pripisati privatnim licima u nedržav-   nim entitetima (na primer, u pogledu obaveze države da natera privatne bolnice   da usvoje odgovarajuće mere za zaštitu života, vidi presudu Calvelli and Ciglio v.   Italy [GC], br. 32967/96, st. 49, ECHR 2002–I). Država ugovornica može oprav-   dano, u skladu sa svojim pozitivnim obavezama, nametnuti političkim stranka-   ma, kao telima čiji je raison d’ệtre da dođu na vlast i usmeravaju rad velikog   dela državnog aparata, obavezu da poštuju i štite prava i slobode garantovane   Konvencijom i obavezu da ne iznose političke programe koji su u suprotnosti s   osnovnim načelima demokratije.   (ς) Sveobuhvatno ispitivanje   104. U svetlu gore navedenih elemenata koje treba uzeti u obzir,   sveobuhvatno ispitivanje Suda, koje se odnosi na pitanje da li je ukidanje   političke stranke zbog rizika podrivanja demokratskih načela u skladu s „hitnom   društvenom potrebom“ (vidi, na primer, gore navedenu presudu Socialist Party   and Others, str. 1258, st. 49), mora da se usredsredi na sledeće tačke: (i) da li     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   je bilo uverljivih dokaza da je opasnost po demokratiju, pod pretpostavkom da   je postojanje takve opasnosti dokazano, bila dovoljno direktna; (ii) da li su se   postupci i govori vođa i članova političke stranke o kojoj je reč mogli pripisati   stranci kao celini; i (iii) da li postupci i govori koji se mogu pripisati političkoj   stranci čine celinu koja je davala jasnu sliku modela društva koji je ta stranka   zamislila i zastupala, a koji je nespojiv s konceptom „demokratskog društva“.   105. Sud, prilikom sveobuhvatnog ispitivanja gore navedenih tačaka,   takođe mora da uzme u obzir istorijski kontekst u kome je došlo do ukidanja   date stranke i u tom smislu opšti interes očuvanja načela sekularizma u zemlji   o kojoj je reč, kako bi se očuvalo odgovarajuće funkcionisanje „demokratskog   društva“ (vidi, mutatis mutandis, gore navedenu presudu Petersen).   (ii) Primena gore navedenih načela na ovaj predmet   106. Sud će posvetiti prvi deo svog razmatranja pitanju da li su ukidanje   Refaha i prateće kazne određene drugim podnosiocima predstavki u skladu s   „hitnom društvenom potrebom“. Sud će zatim odlučiti, ukoliko se dođe do tog   pitanja, da li su te kazne bile „srazmerne legitimnim ciljevima kojima se težilo“.   (α) Hitna društvena potreba   Odgovarajući trenutak za ukidanje stranke   107. Sud će prvo utvrditi da li je Refah mogao predstavljati pretnju po   demokratski režim u vreme kada je ukinut.   Sud primećuje s tim u vezi da je Refah osnovan 1983, da je učestvovao u   određenom broju kampanja na opštim i lokalnim izborima i da je dobio približno   22% glasova na opštim izborima 1995, na osnovu čega je dobio 158 mesta u   Velikoj narodnoj skupštini (od ukupno 450 mesta u predmetno vreme). Pošto   je delio vlast u koalicionoj vladi, Refah je dobio oko 35% glasova na lokalnim   izborima novembra 1996. godine. Prema ispitivanju javnog mnenja sprovedenog   januara 1997, da su održani opšti izbori u to vreme, Refah bi dobio 38% glasova.   Prema predviđanjima iste ankete, Refah bi dobio 67% glasova na opštim izborima   koji bi verovatno usledili otprilike četiri godine kasnije (vidi gore stav 11). Bez   obzira na nepouzdanost nekih ispitivanja javnog mnenja, ovi podaci svedoče o   značajnom rastu uticaja Refaha kao političke stranke i o njegovim šansama da   sam dođe na vlast.   108. Sud shodno tome smatra da je u vreme njegovog ukidanja Refah imao   realni potencijal da osvoji političku vlast, a da ne bude ograničen kompromisima   koji su svojstveni koalicijama. Da je Refah predložio program suprotan   demokratskim načelima, njegov monopol političke moći bi mu omogućio da   uspostavi model društva predviđen u tom programu.   109. Što se tiče tvrdnje podnosilaca predstavki da je Refah kažnjen zbog   govora njegovih članova koji su održani nekoliko godina pre ukidanja, Sud   smatra da su turski sudovi, prilikom razmatranja ustavnosti postupaka Refaha,   mogli legitimno uzeti u obzir da bi tokom vremena rasla stvarna opasnost   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     koju su predstavljale aktivnosti ove stranke za načela demokratije. Isto važi i za   razmatranje da li je Refah poštovao načela iz Konvencije.   Prvo, program i politika neke političke stranke mogu se iskristalisati kako   se povećava broj postupaka i govora njenih članova tokom relativno dugog   perioda. Drugo, stranka o kojoj je reč može, tokom godina, povećati svoje šanse   da stekne političku moć i sprovede svoju politiku.   110. Mada se može smatrati u ovom slučaju da je politika Refaha bila   opasna po prava i slobode garantovane Konvencijom, realne šanse da bi Refah   sproveo svoj program posle sticanja vlasti činile su tu opasnost opipljivijom i   neposrednijom. Pošto je to bio slučaj, Sud ne može kritikovati nacionalne sudove   što nisu reagovali ranije, rizikujući da prerano intervenišu i pre nego što je dotična   opasnost poprimila jasan oblik i postala realna. Sud ne može ni da ih kritikuje   što nisu čekali, rizikujući da izlože politički režim i građanski mir opasnosti da   Refah prigrabi vlast i počne da deluje, na primer tako što će u Parlamentu izneti   predloge zakona kako bi sproveo svoje planove.   Ukratko, Sud smatra da nacionalne vlasti, odlučivši da intervenišu u vreme   kada su to učinile u ovom slučaju, nisu prekoračile polje slobodne procene koje   im ostavlja Konvencija.   Pripisivost postupaka i govora članova Refaha stranci kao celini   111. Strane pred Sudom su saglasne da Refah ni u svom Statutu ni u   koalicionom programu o kome je pregovarao s jednom drugom političkom   strankom – Strankom istinskog puta (Dogru Yol Partisi)– nije predlagao izmenu   ustavnog uređenja Turske na način koji bi bio u suprotnosti sa osnovnim   načelima demokratije. Refah je ukinut zbog izjava i stavova svog predsednika i   nekih članova stranke.   112. Te izjave su dali i stavove usvojili, prema Ustavnom sudu, sedmorica   vodećih ljudi Refaha, to jest njegov predsednik, g. Nekmetin Erbakan, njegova   dva potpredsednika, g. Ševket Kazan i g. Ahmet Tekdal, tri poslanika Refaha   u turskoj Velikoj narodnoj skupštini, g. Ševki Jilmaz, g. Hasan Husein Cejlan i   g. Ibrahim Halil Čelik, i gradonačelnik grada Konije, g. Recai Karatepe, koji je   izabran s izborne liste Refaha.   113. Sud smatra da su izjave i postupci g. Nekmetina Erbakana, u njegovom   svojstvu predsednika Refaha ili premijera izabranog zbog njegovog položaja   vođe stranke, mogli nesporno biti pripisani Refahu. Uloga predsednika, koji   je često osoba po kojoj se stranka prepoznaje, jeste u tom pogledu različita od   uloge običnog člana. Izjave o politički osetljivim temama ili stavovi koje zauzme   predsednik jedne stranke, političke institucije i javno mnenje vide kao postupke   koji odražavaju stavove stranke, a ne njegovo lično mišljenje, osim ako on ne   izjavi da to nije slučaj. Sud smatra u tom pogledu da g. Erbakan nikada nije   jasno rekao da njegove izjave i stavovi ne odražavaju politiku Refaha i da samo   izražavaju njegovo lično mišljenje.   114. Sud smatra da se govori i stavovi potpredsednika Refaha mogu   posmatrati na isti način kao i govori i stavovi njegovog predsednika. Osim kada     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   je drugačije naznačeno, izjave takvih lica o političkim pitanjima mogu se pripisati   stranci koju oni predstavljaju. U ovom slučaju to važi za izjave g. Ševketa Kazana   i g. Ahmeta Tekdala.   115. Osim toga, Sud smatra da u onoj meri u kojoj su postupci i izjave   drugih članova Refaha, koji su bili poslanici u Parlamentu ili su zauzimali   položaje u lokalnim vlastima, činili celinu koja je otkrivala ciljeve i namere   stranke i projektovala sliku, kada se sve to ukupno sagleda, modela društva   koji je ta stranka želela da uspostavi, takvi postupci i izjave su takođe mogli   biti pripisani Refahu. Ovi postupci ili izjave je verovatno trebalo da utiču na   potencijalne glasače tako što će probuduti njihove nade, očekivanja ili strahove,   ne zato što su mogli biti pripisani pojedincima, već zato što su u ime Refaha te   postupke učinili ili su te izjave dali članovi Parlamenta i gradonačelnik, koji su   svi izabrani na osnovu programa Refaha. Takvi postupci i govori su potencijalno   bili delotvorniji od apstraktnih reči napisanih u Statutu i programu stranke, kada   je reč o postizanju bilo kojih nezakonitih ciljeva. Sud smatra da se takvi postupci   i govori mogu pripisati nekoj stranci osim ako se ona ne ogradi od njih.   Ali nedugo posle toga, Refah je predstavio lica odgovorna za ove   postupke i govore kao kandidate za važne funkcije, kao što je član Parlamenta   ili gradonačelnik velikog grada, a svojim lokalnim ograncima razdelio je jedan   od govora kojima se krši zakon, kako bi služio kao materijal za političku obuku   članova ove stranke. Pre pokretanja postupka za ukidanje Refaha nije pokrenut   nikakav disciplinski postupak u okviru ove stranke protiv onih lica koja su   održala date govore, zbog njihovih aktivnosti ili javnih izjava, a Refah nikada nije   kritikovao takve izjave. Sud prihvata zaključak turskog Ustavnog suda o ovom   pitanju, a to je da je Refah odlučio da isključi one koji su odgovorni za postupke   i govore o kojima je reč, u nadi da će izbeći ukidanje, i da ta odluka nije doneta   slobodnom voljom, kako bi odluke vođa udruženja trebalo da se donose da bi   bile priznate prema članu 11 (vidi mutatis mutandis, gore navedenu presudu   Freedom and Democracy Party (ÖZDEP), st. 26).   Sud, shodno tome, zaključuje da su se postupci i govori članova i vođa   Refaha, koje je naveo Ustavni sud u svojoj presudi o ukidanju stranke, mogli   pripisati čitavoj stranci.   Glavni razlozi za ukidanje stranke koje je naveo Ustavni sud   116. Sud po ovom pitanju smatra da među argumentima za ukidanje   stranke na koje se pozivao glavni državni pravobranilac pri Kasacionom sudu,   argumenti koje je naveo Ustavni sud kao osnovu za svoj zaključak da je Refah   postao središte protivustavnih aktivnosti mogu biti podeljeni u tri glavne grupe:   (i) argumenti da je Refah nameravao da uspostavi pluralitet pravnih sistema, što   bi dovelo do diskriminacije zasnovane na verskim ubeđenjima; (ii) argumenti da   je Refah nameravao da primeni šerijatsko pravo na unutrašnje ili spoljne odnose   muslimanske zajednice u kontekstu ovog pluraliteta pravnih sistema; i (iii)   argumenti zasnovani na izjavama članova Refaha o mogućnosti pribegavanja sili   kao političkom metodu. Sud stoga mora da ograniči svoje razmatranje na te tri   grupe argumenata koje je naveo Ustavni sud.   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     (a) Plan da se uspostavi pluralitet pravnih sistema   117. Sud konstatuje da je Ustavni sud, s tim u vezi, uzeo u obzir dve   izjave podnosioca predstavke g. Nekmetina Erbakana, predsednika Refaha,   date 23. marta 1993. u Parlamentu i 10. oktobra 1993. na partijskom kongresu   Refaha (vidi gore stav 28). U svetlu razmatranja pitanja izbora odgovarajućeg   trenutka za ukidanje stranke (vidi gore stavove 107–10) i pripisivosti govora g.   Nekmetina Erbakana Refahu (vidi gore stav 113), Sud zauzima stanovište da se   moglo smatrati da ova dva govora odražavaju jedan od stavova koji su činili deo   programa Refaha, iako Statut stranke nije pominjao ovo pitanje.   118. Kada je reč o argumentu podnosioca predstavki da kada je Refah bio   na vlasti nikada nije preduzeo bilo kakve konkretne korake da sprovede ideju   na kojoj se zasniva ovaj predlog, Sud smatra da ne bi bilo realistično čekati dok   Refah ne dođe u situaciju da uvrsti takve ciljeve u koalicioni program o kome   je pregovarao s jednom političkom strankom desnog centra. Sud jednostavno   konstatuje da je pluralitet pravnih sistema bila politika koja je činila deo   programa Refaha.   119. Sud ne vidi nikakav razlog da odstupi od zaključka veća da se   pluralitet pravnih sistema, kakav je predložio Refah, ne može smatrati saglasnim   sa sistemom Konvencije. U svojoj presudi, veće je dalo sledeće obrazloženje:   „70. ... Sud smatra da bi predlog Refaha o postojanju pluraliteta pravnih   sistema u sve pravne odnose uveo razlike između pojedinaca zasnovane na   veroispovesti, da bi svrstavao ljude prema njihovih verskim ubeđenjima i da bi im   dao prava i slobode ne kao pojedincima, već prema njihovoj pripadnosti nekom   verskom pokretu.   Sud je mišljenja da se takav društveni model ne može smatrati saglasnim sa   sistemom Konvencije iz dva razloga.   Prvo, takav model bi okončao ulogu Države kao garanta pojedinačnih prava   i sloboda i nepristrasnog organizatora upražnjavanja različitih uverenja i verois-   povesti u demokratskom društvu, pošto bi obavezivao pojedince da se povinuju,   ne propisima koje je ustanovila Država u vršenju svojih gore pomenutih funkcija,   već statičnim pravnim načelima koje nameće vera o kojoj je reč. Ali Država ima   pozitivnu obavezu da osigura da svi koji su pod njenom jurisdikcijom uživaju u   potpunosti prava i slobode garantovane Konvencijom, bez mogućnosti da ih se   odreknu (vidi, mutatis mutandis, Airey v. Ireland, presuda od 9. oktobra 1979,   Series A No. 32, str. 14, st. 25).   Drugo, takav sistem bi nesporno kršio načelo nediskriminacije između po-   jedinaca u pogledu njihovog uživanja javnih sloboda, što je jedno od osnovnih   načela demokratije. Razlika u postupanju prema pojedincima u svim sferama jav-   nog i privatnog prava u zavisnosti od njihove veroispovesti ili uverenja očigledno   ne može biti opravdana prema Konvenciji, i još konkretnije prema članu 14 Kon-   vencije, kojim se zabranjuje diskriminacija. Takva razlika u postupanju ne može   održavati pravičnu ravnotežu između, s jedne strane, zahteva određenih verskih   grupa koje žele da se rukovode sopstvenim pravilima i, s druge strane, interesa   društva kao celine, koje mora biti zasnovano na miru i toleranciji između razli-   čitih veroispovesti i uverenja (vidi, mutatis mutandis, presudu od 23. jula 1968. u   predmetu Belgian linguistic, Series A No. 6, str. 33–35, stavovi 9 i 10, i Abdulaziz,     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Cabales and Balkandali v. the United Kingdom, presuda od 28. maja 1985, Series   A No. 94, str. 35–36, st. 72).“   (b) Šerijatsko pravo   120. Sud smatra pre svega da je namera da se uspostavi režim zasnovan na   šerijatskom pravu izričito nagoveštena u sledećim izjavama koje je naveo Ustavni   sud, a koje su dali određeni članovi Refaha, koji su svi bili članovi Parlamenta;   – – – U televizijskom intervjuu prenetom 24. novembra 1996, g. Hasan   Husein Cejlan, poslanik Refaha za provinciju Ankaru, rekao je da je   šerijstsko pravo rešenje za zemlju (vidi gore stav 34);   G. Ibrahim Halil Čelik, poslanik Refaha za provinciju Šanliurfu   8. maja 1997. rekao je: „Boriću se do kraja za uvođenje šerijatskog   prava“ (vidi gore stav 37);   Aprila 1994, g. Ševki Jilmaz, poslanik Refaha za provinciju Rize,   podstakao je vernike da „pozovu na odgovornost one koji okreću   leđa propisima Kurana i one koji Alahovog glasnika lišavaju njegove   nadležnosti u njihovoj zemlji „ i rekao: „samo 39% (pravila) u Kuranu   se primenjuje u ovoj zemlji. Šest hiljada pet stotina stihova je tiho   zaboravljeno...“ Nastavio je rekavši: „ Uslov koji se mora ispuniti pre   molitve (namaz) je islamizacija vlasti. Alah kaže da je, pre džamija,   upravo put vlasti taj koji mora biti muslimanski“ i „Pitanje koje će   Alah da vam postavi je ovo: „Zašto u vreme bogohulnog režima niste   radili na izgradnji islamske države?“ Erbakan i njegovi prijatelji žele   da donesu islam u ovu zemlju u vidu političke stranke. Tužilac je to   dobro razumeo. Kada bismo mi mogli da razumemo to kao što je on   razumeo, problem bi bio rešen“ (vidi gore stav 33).   121. Sud dalje konstatuje sledeće izjave predsednika i potpredsednika   Refaha, o njihovoj želji da uspostave „pravedan poredak“ ili „poredak pravde“ ili   „Božji poredak“, što je Ustavni sud uzeo u razmatranje:   – Nekmetin Erbakan je 13. aprila 1994. rekao: „Refah će doći na vlast   i uspostaviće se pravedan poredak (adil dozen)“ (vidi gore stav 31), a   u govoru od 7. maja 1996. godine, on je hvalio „one koji doprinose, s   uverenjem, nadmoći Alaha“ (vidi gore stav 39);   – Dok je bio na hodočašću 1993. godine, g. Ahmet Tekdal je rekao:   „Ako ljudi... ne rade dovoljno dobro kako bi nastupio „hak nizami“   (pravedan poredak ili Božji poredak), ... njih će tiranisati (odmetnici)   i oni će vremenom nestati... oni neće moći da Alahu na zadovolja-   vajući način polože račune, pošto nisu radili na uspostavljanju „hak   nizamija“ (vidi gore stav 35).   122. Mada ove dve poslednje izjave dopuštaju više različitih tumačenja,   njihov zajednički imenitelj je to da se obe odnose na verska ili božanska načela   kao osnove političkog režima koji su govornici želeli da utemelje. One su dvo-   smislene u pogledu privrženosti govornika bilo kom poretku koji nije zasnovan   na verskim načelima. U svetlu konteksta različitih stavova koji su se pripisivali   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     vođama Refaha i koje je Ustavni sud naveo u svojoj presudi, na primer o pitanju   nošenja islamskih marama u javnom sektoru ili o planiranju radnog vremena u   državnoj službi tako da odgovara određenom vremenu za molitvu, dotične izjave   su mogle objektivno biti shvaćene tako da potvrđuju izjave poslanika Refaha u   Parlamentu koje su otkrivale nameru ove stranke da uspostavi režim zasnovan   na šerijatskom pravu. Sud stoga može da prihvati zaključak Ustavnog suda da su   ove izjave i stavovi vođa Refaha činili celinu i pružali jasnu sliku o modelu koji je   ta stranka zamislila i predložila – modelu države i društva organizovanog prema   verskim propisima.   123. Sud se slaže sa stavom veća da je šerijatsko pravo nespojivo s osnovnim   načelima demokratije, koja su izneta u Konvenciji:   „72. Poput Ustavnog suda, Sud smatra da je šerijatsko pravo, koje verno   odražava dogme i božanske propise koje je utemeljila religija, stabilno i   nepromenljivo. Načela kao što su pluralizam u političkoj sferi ili stalna evolucija   javnih sloboda tu nemaju šta da traže. Sud konstatuje da je, kada se protumače   zajedno, izjave kojima se prekršio zakon, koje izričito pominju uvođenje šerijatskog   prava, teško pomiriti sa osnovnim načelima demokratije, kako je zamišljena u   Konvenciji uzetoj kao celini. Teško je izjaviti da poštujete demokratiju i ljudska   prava, a da u isto vreme podržavate režim zasnovan na šerijatskom pravu, koje   nedvosmisleno odstupa od vrednosti Konvencije, naročito u pogledu njegovog   krivičnog prava i krivičnog postupka, njegovih propisa o pravnom položaju žena   i načina na koji se meša u sve sfere privatnog i javnog života u skladu s verskim   shvatanjima... Prema mišljenju Suda, politička stranka čije je delovanje, kako   izgleda, usmereno na uvođenje šerijatskog prava u državu potpisnicu Konvencije,   teško se može smatrati udruženjem koje je u skladu s demokratskim idealom koji   leži u osnovi čitave Konvencije.“   124. Sud ne sme izgubiti iz vida činjenicu da su u prošlosti politički pokreti   zasnovani na verskom fundamentalizmu bili u mogućnosti da prigrabe političku   vlast u određenim državama i imali su priliku da uspostave model društva kakav   su imali na umu. Sud smatra da, u skladu s odredbama Konvencije, svaka država   ugovornica može da se suprotstavi takvim političkim pokretima u svetlu svog   istorijskog iskustva.   125. Sud dalje primećuje da je već postojao islamski teokratski režim u   skladu s otomanskim pravom. Kada je bivši teokratski režim ukinut i republikanski   režim uspostavljen, Turska je izabrala oblik sekularizma koji je ograničio islam   i druge veroispovesti na sferu privatnog upražnjavanja vere. Imajući na umu   važnost toga da se osigura poštovanje načela sekularizma u Turskoj radi opstanka   demokratskog režima, Sud smatra da je Ustavni sud imao pravo kada je zauzeo   stav da je politika Refaha da uspostavi šerijatsko pravo nespojiva s demokratijom   (vidi gore stav 40).   (c) Šerijatsko pravo i njegov odnos s pluralitetom pravnih sistema koji   je predložio Refah   126. Sud će dalje ispitati argument podnosilaca predstavki da je veće   zauzelo kontradiktoran stav kada je zaključilo da Refah podržava istovremeno   uvođenje i pluraliteta pravnih sistema i šerijatskog prava.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Sud konstatuje razmatranja koje je Ustavni sud uzeo u obzir, a koji se tiču   uloge koju je igrao pluralitet pravnih sistema u primeni šerijatskog prava u istoriji   islamskog prava. Ta razmatranja su pokazala da je šerijatsko pravo sistem prava   primenjiv na odnose između samih muslimana i između muslimana i pripadnika   drugih vera. Kako bi omogućio zajednicama koje pripadaju drugim verama   da žive u društvu kojim dominira šerijatsko pravo, pluralitet pravnih sistema   je takođe uveden pod islamskim teokratskim režimom za vreme Otomanskog   carstva, pre osnivanja Republike.   127. Od Suda se ne traži da izrazi uopšteno mišljenje o prednostima i   nedostacima pluraliteta pravnog sistema. Sud konstatuje, u smislu ovog predmeta,   da je – kako je Ustavni sud primetio – politika Refaha trebalo da primeni neke   od načela privatnog šerijatskog prava na veliki deo turske populacije (odnosno   muslimane), u okviru pluraliteta pravnih sistema. Takva politika ide dalje   od slobode pojedinaca da poštuju načela svoje vere, na primer tako što će   organizovati verske ceremonije venčanja pre ili posle sklapanja građanskog braka   (što je česta praksa u Turskoj) i dati verskom venčanju pravnu snagu građanskog   braka (vidi, mutatis mutandis, Serif v. Greece, br. 38178/97, st. 50, ECHR 1999–   IX). Ova politika Refaha je izvan privatne sfere na koju turski zakon ograničava   veru i na isti način je u suprotnosti sa sistemom Konvencije kao što je uvođenje   šerijatskog prava (vidi gore stav 125).   128. U skladu s tim, Sud odbacuje argument podnosioca predstavki da se   zabrana pluraliteta sistema privatnog prava u ime posebne uloge sekularizma u   Turskoj svodi na uspostavljanje disriminacije protiv muslimana koji žele da im   privatan život bude u skladu sa stavovima njihove vere.   Sud ponavlja da je sloboda veroispovesti, uključujući slobodu ispoljavanja   veroispovesti molitvom i obredom, pre svega stvar individualne savesti, i naglašava   da se sfera individualne savesti u velikoj meri razlikuje od sfere privatnog prava   koje se tiče organizacije i funkcionisanja društva kao celine.   Pred Sudom nije osporavano da u Turskoj svako može u privatnom životu   poštovati načela svoje vere. S druge strane, Turska, kao i bilo koja druga strana   ugovornica, može u okviru svoje nadležnosti legitimno sprečiti primenu pravila   privatnog prava koja su inspirisana religijom i koja ugrožavaju javni poredak i   vrednosti demokratije u smislu Konvencije (kao što su načela kojima se dopušta   diskriminacija zasnovana na polu strana o kojima je reč, npr. kada je reč o poli-   gamiji ili o privilegijama muškog pola u pitanjima razvoda i nasleđa). Sloboda   sklapanja ugovora ne može ugroziti ulogu države kao neutralnog i nepristrasnog   organizatora ispoljavanja veroispovesti, vera i uverenja (vidi gore stavove 91–92).   (d) Mogućnost upotrebe sile   129. Sud uzima u obzir u okviru ovog naslova sledeće izjave koje je naveo   Ustavni sud i koje su dali:   – g. Nekmetin Erbakan, 13. aprila 1994, po pitanju da li vlast treba   osvojiti nasiljem ili mirnim sredstvima (da li bi promena povlačila   krvoproliće ili ne bi – vidi gore stav 31);   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     – g. Ševki Jilmaz, aprila 1994, u vezi s njegovim tumačenjem džihada i   mogućnosti da se muslimani naoružavaju pošto dođu na vlast (vidi   gore stav 33);   – – g. Hasan Husein Cejlan, 14. marta 1993, koji je vređao i pretio onima   koji podržavaju režim po zapadnom modelu (vidi gore stav 34);   g. Šukru Karatepe, koji je u svom govoru od 10. decembra 1996.   poručio vernicima da održavaju u životu svoj gnev i mržnju koju   osećaju u srcima (vidi gore stav 36); i   – g. Ibrahim Halil Čelik, 8. maja 1997, koji je rekao da želi da poteče   krv kako bi se sprečilo zatvaranje teoloških škola (vidi gore stav 37).   Sud takođe uzima u obzir posetu g. Ševketa Kazana, koji je tada bio   ministar pravde, jednom članu svoje stranke optuženom za podsticanje mržnje   zasnovane na verskoj diskriminaciji (vidi gore stav 38).   130. Sud smatra da, koje god značenje da se pripiše terminu „džihad“, koji   je korišćen u većini gore pomenutih govora (čije je prevashodno značenje sveti   rat i borba koju treba voditi dok se ne postigne potpuna dominacija islama u   društvu), postoji dvosmislenost u terminologiji koja se koristi da bi se govorilo   o metodama koje treba koristiti za sticanje političke moći. U svim tim govorima   je pomenuta mogućnost „legitimne“ upotrebe sile kako bi se prevazišle različite   prepreke na koje Refah očekuje da naiđe na političkom putu kojim namerava da   osvoji i zadrži vlast.   131. Takođe, Sud potvrđuje sledeći zaključak veća:   „74. ...   Mada je istina da vođe (Refaha) nisu, u državnim dokumentima, pozivale   na upotrebu sile i nasilja kao političkog oružja, one nisu preduzele brze praktične   korake da se ograde od onih članova (Refaha) koji su javno s odobravanjem   pominjali mogućnost korišćenja sile protiv političara koji im se suprotstavljaju.   Shodno tome, vođe Refaha nisu otklonile dvosmislenost ovih izjava o mogućnosti   pribegavanja nasilnim metodama za sticanje i zadržavanje vlasti (vidi, mutatis   mutandis, Zana v. Turkey, presuda od 25. novembra 1997, Reports 1997–VII, str.   2549, st. 58).“   Sveobuhvatno ispitivanje „hitne društvene potrebe“   132. Donoseći ukupnu ocenu o tačkama koje je upravo naveo u gornjem   tekstu, u vezi sa svojim razmatranjem pitanja da li je postojala hitna društvena   potreba za mešanjem o kome je reč u ovom slučaju, Sud zaključuje da su se   postupci i govori članova i vođa Refaha, koje je naveo Ustavni sud, mogli pripisati   stranci kao celini, da su ti postupci i govori otkrili dugoročnu politiku Refaha   da uspostavi režim zasnovan na šerijatskom pravu u okviru pluraliteta pravnih   sistema i da Refah nije isključio upotrebu sile kao sredstva za sprovođenje svoje   politike i održavanja sistema koji je osmislio. U svetlu činjenice da su ovi planovi   nespojivi s konceptom „demokratskog društva“ i da su realne šanse koje je Refah     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   imao da ih sprovede u delo učinile tu opasnost po demokratiju opipljivijom i   neposrednijom, kazna koju je Ustavni sud izrekao podnosiocima predstavki, čak   i u kontekstu ograničenog polja slobodne procene koje imaju države ugovornice,   može se objektivno smatrati kaznom koja je u skladu s „hitnom društvenom   potrebom“.   (β) Srazmernost mere na koju se podnosioci žale   133. Posle razmatranja argumenata strana, Sud ne nalazi valjan razlog da   odbaci sledeća obrazloženja u presudi veća:   „82. ... Sud je ranije bio mišljenja da je ukidanje neke političke stranke koje   prati privremena zabrana za njene vođe da vrše političke dužnosti drakonska mera,   i da bi se tako stroge mere mogle primenjivati samo u najozbiljnijim slučajevima   (vidi ranije navedenu presudu Socialist Party and Others v. Turkey, str. 1258, st.   51). U ovom slučaju Sud je upravo zaključio da je mešanje o kome je reč u skladu   s „hitnom društvenom potrebom“. Takođe treba konstatovati da je posle ukidanja   (Refaha) samo pet njegovih poslanika u Parlamentu (uključujući i podnosioce   predstavki) privremeno lišeno prava na skupštinsku funkciju i njihovu ulogu   vođa političke stranke. Preostala 152 poslanika i dalje su sedeli u Parlamentu i   normalno vršili svoju funkciju. ... Sud smatra s tim u vezi da su priroda i težina   mešanja takođe činioci koje treba uzeti u obzir prilikom ocenjivanja srazmernosti   mešanja (vidi, na primer, Sürek v. Turkey (no. 1) [GC], br. 26682/95, st. 64, ECHR   1999–IV)“.   134. Sud takođe konstatuje da se novčana šteta koju podnosioci   predstavki tvrde da su pretrpeli uglavnom sastojala od gubitka zarade i da je   po prirodi spekulativna. U kontekstu male vrednosti imovine Refaha, njen   prenos u državnu blagajnu ne može imati uticaja na srazmernost mešanja o   kome je reč. Pored toga, Sud primećuje da je mera kojom se trojici podnosilaca   predstavki, g. Nekmetinu Erbakanu, g. Ševketu Kazanu i g. Ahmetu Tekdalu,   zabranjuje da se bave određenim vrstama političke aktivnosti u periodu od pet   godina privremena, i da zbog svojih govora i stavova koje su zauzeli u svojstvu   predsednika i potpredsednika stranke oni snose glavnu odgovornost za ukidanje   Refaha.   Iz toga sledi da se mešanje o kome je reč u ovom predmetu ne može sma-   trati nesrazmernim u odnosu na ciljeve kojima se težilo.   4. Zaključak Suda u pogledu člana 11 Konvencije   135. Shodno tome, posle stroge provere da li je bilo uverljivih i snažnih   razloga koji su opravdavali ukidanje Refaha i privremeno oduzimanje određenih   političkih prava drugim podnosiocima predstavki, Sud smatra da su ta mešanja   bila u skladu sa „hitnom društvenom potrebom“ i da su bila „srazmerna ciljevi-   ma kojima se težilo“. Iz toga sledi da se ukidanje Refaha može smatrati „neop-   hodnim u demokratskom društvu“ u smislu člana 11 stav 2.   136. Prema tome, nije bilo kršenja člana 11 Konvencije.   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     II. NAVODNO KRŠENJE   ČLANOVA 9, 10, 14, 17 I 18 KONVENCIJE   137. Podnosioci predstavki su dalje tvrdili da je došlo do kršenja članova 9,   10, 14, 17 i 18 Konvencije. Pošto su se njihove žalbe odnosile na iste činjenice koje   su razmotrene u odnosu na član 11, Sud smatra da nije neophodno razmatrati   ih odvojeno.   III. NAVODNO KRŠENJE ČLANOVA 1 I 3 PROTOKOLA BR. 1   138. Podnosioci predstavki su dalje tvrdili da su posledice ukidanja Refaha,   a to su konfiskacija imovine stranke i njen prenos u državnu blagajnu, i zabrana   koja sprečava njegove vođe da učestvuju na izborima, dovele do kršenja članova   i 3 Protokola br. 1.   139. Sud konstatuje da su mere na koje se podnosioci predstavki žale bile   samo sekundarne posledice ukidanja Refaha, kojim, kako je Sud ustanovio, nije   prekršen član 11. Stoga nema razloga da se odvojeno razmatraju žalbe o kojima   je reč.   IZ TIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO   1. Odlučuje da nije bilo kršenja člana 11 Konvencije;   2. Odlučuje da nije potrebno odvojeno razmatrati žalbe na osnovu   članova 9, 10, 14, 17 i 18 Konvencije i članova 1 i 3 Protokola br. 1.   Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i pročitano na javnoj raspravi   u Sudu u Strazburu 13. februara 2003. godine.   Pol Mahoni   sekretar Suda   Luzius Vildhaber   predsednik   U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika   Suda, sledeća izdvojena mišljenja su priložena uz ovu presudu:   (a) saglasno mišljenje g. Resa kojem se pridružio g. Rozakis;   (b) saglasno mišljenje g. Kovlera.   L. V.   P. Dž. M.   SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE RESA KOJEM SE   PRIDRUŽIO SUDIJA ROZAKIS   Jedina tačka u pogledu koje bih hteo da pojasnim obrazloženje presude,   kako ga ja tumačim, odnosi se na stavove 97 i 98, gde se Sud osvrće na   ograničenja u skladu s kojima politički pokreti mogu nastaviti da se pozivaju     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   na zaštitu Konvencije dok obavljaju svoje aktivnosti. U stavu 97 presude Sud   se poziva na presudu United Communist Party of Turkey and Others v. Turkey   (presuda od 30. januara 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998–I, str. 27,   st. 57), gde Sud ponovo naglašava odlike demokratije i raspoložive mogućnosti   rešavanja problema jedne zemlje – čak i onih mučnih – putem dijaloga i drugih   načina izražavanja, bez pribegavanja nasilju. Sud onda u stavu 98 presude kaže   da jedna politička stranka može voditi kampanju za promenu zakona ili pravnih   i ustavnih struktura države pod dva uslova: prvo, sredstva koja se koriste u tom   cilju moraju biti zakonita i demokratska i drugo, promena koja se predlaže mora   sama po sebi biti saglasna s osnovnim demokratskim načelima.   Pošto se ovaj predmet odnosi na ukidanje političke stranke zbog njenih   aktivnosti i dalekosežnih političkih ciljeva, mora se biti oprezan s vrlo uopštenim   tvrdnjama. Ova dva stava ne treba razumeti tako da znače da je zaštita   Konvencije ograničena na situacije u kojima je ta politička stranka postupala u   svakom pogledu u skladu sa zakonom. Postoje situacije koje su negde između.   Pozivanje na zakonitost sredstava, po mom mišljenju, ne može se tumačiti u tom   smislu da politička stranka, koja u ovoj ili onoj prilici ne postupa u potpunosti u   saglasnosti s domaćim zakonom time gubi mogućnost da polaže pravo na zaštitu   Konvencije od kazni koje joj se nameću, a naročito od ukidanja. Ne može se   smatrati da sva manja kršenja zakona do kojih dođe u toku političkih okupljanja,   ili ponašanje ovog ili onog člana stranke, ili nezakonite situacije koje se odnose   na njen unutrašnji poredak, opravdavaju takvu meru. Formulacija u stavu 98   presude ne treba po mom mišljenju da bude shvaćena tako da isključuje, kada   je reč o (relativno govoreći) manje ozbiljnim nezakonitostima, primenu načela   srazmernosti u vezi sa sankcijama kao što je ukidanje stranke. U pogledu   mogućeg ukidanja stranke, pouzdanija smernica je sledeća rečenica koja se odnosi   na situaciju u kojoj vođe stranke podstiču na nasilje ili ističu politički program   koji ne poštuje osnovna načela demokratije i koji je čak usmeren na uništenje   demokratije i kršenje prava i sloboda priznatih u demokratiji. Ali čak i tu čovek   mora biti oprezan i ne treba da prekorači ograničenja izneta u drugim odlukama   i presudama Suda. Teško je dati iscrpan spisak načela demokratije, osim onih   osnovnih. Bez sumnje je tačno reći da stranke čiji je cilj uništenje demokratije   ne mogu uživati zaštitu čak i od tako drakonskih mera kao što je ukidanje. Ali   da li nepoštovanje ovog ili onog načela demokratije opravdava ukidanje ili da   li je manje drakonska mera jedina odgovarajuća i adekvatna, opet je pitanje o   kome se mora suditi u kontekstu načela srazmernosti. Takođe, poslednji deo koji   se odnosi na kršenje prava i sloboda priznatih u demokratiji mora se sagledati   u kontekstu najosnovnijih prava i sloboda. Po mom mišljenju, to se ne može   tumačiti tako da svaka kampanja za promenu prava i sloboda priznatih u   demokratiji jeste situacija u kojoj bi neka politička stranka izgubila zaštitu. U   tom pogledu takođe sve zavisi od posebnih prava i sloboda koje politička stranka   teži da promeni i, takođe, koja vrsta promene ili modifikacije se predviđa. Tako   da je potrebno dalje pojasniti vrlo opšte rečenice stava 98 presude i ograničiti   ih u svetlu načela srazmernosti i u svetlu presuda koje su navedene na kraju tog   stava.   Predmet Refah Partisi (Stranka blagostanja) i drugi protiv Turske     Nemam nikakvih sumnji da ciljevi za koje se zalagala i koje je prilično   snažno zastupala stranka koja je podnela predstavku i njene istaknute vođe, nisu   u skladu s osnovnim načelima demokratije i da opravdavaju ukidanje. Jedino što   sam želeo da kažem je da se napomena Suda u stavu 98 presude mora tumačiti   u svetlu drugih navedenih presuda i u okviru tumačenja koje je dato u ovim   presudama, naročito u presudi United Communist Party of Turkey and Others, i   da se ne uzima kao opšte načelo, kako bi moglo izgledati da njegova formulacija   sugeriše.   SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE KOVLERA   (Prevod)   Saglasan sam u najvećem delu s presudom Suda da nije bilo kršenja člana   Konvencije u ovom konkretnom slučaju iz prostog razloga što su neke aktiv-   nosti i izjave podnosilaca predstavki bile u suprotnosti s načelom sekularizma,   stubom turske demokratije, koji je osmislio Mustafa Kemal Ataturk i koji je sa-   držan u Ustavu Republike Turske (naročito čl. 2 i 24, st. 4), na čije osporavanje   je Država, kao garant ustavnog poretka, bila obavezna da reaguje, uzimajući u   obzir naročito članove 9 stav 2 i 11, stav 2 Konvencije.   Ono što mi smeta u vezi s nekim zaključcima Suda je to što su oni mesti-   mično neiznijansirani, naročito kada je reč o izuzetno osetljivim pitanjima koja   pokreće religija i njene vrednosti. Više bih voleo da jedan međunarodni sud iz-   begava izraze pozajmljene iz političko-ideološkog diskursa, kao što su „islam-   ski fundamentalizam“ (stav 94 presude), „totalitarni pokreti“ (stav 99 presude),   „pretnja po demokratski režim“ (stav 107 presude), itd, čije bi konotacije, u kon-   tekstu ovog predmeta, mogle biti suviše jake.   Takođe izražavam žaljenje što je Sud, prenoseći zaključke veća (stav 119   presude), propustio priliku da detaljnije analizira koncept pluraliteta pravnih si-   stema, koji je povezan sa sistemom pravnog pluralizma i čvrsto je utemeljen u   staroj i savremenoj pravnoj teoriji i praksi (vidi, naročito, zbornik radova me-   đunarodnih kongresa o običajnom pravu i pravnom pluralizmu koje je orga-   nizovala Međunarodna unija antropoloških i etnoloških društava, i J. Griffiths:   „What is legal pluralism?“, Journal of Legal Pluralism and Unofficial Law, 1986,   br. 24). Ne samo pravna antropologija, već i savremeno ustavno pravo prihvata   da pod određenim uslovima pripadnici manjina svih vrsta mogu imati više od   jedne vrste ličnog statusa (vidi, na primer, P. Gannagé, „Le pluralisme des statuts   personnels dans les Etats multicommunautaires– Droit libanais et droits proche-   orientaux“, Brussels, Editions Bruylant, 2001). Zapravo, ovaj pluralizam, koji se   odnosi uglavnom na privatni i porodični život pojedinca, ograničen je na zah-   teve opšteg interesa. Ali naravno da je u praksi teže pronaći kompromis između   interesa zajednica o kojima je reč i građanskog društva kao celine, nego odbaciti   samu ideju takvog kompromisa od početka.   Ova opšta napomena takođe važi za ocenu koju treba dati šerijatskom   pravu, što je pravni izraz za religiju čija je tradicija stara preko hiljadu godina i     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   koja ima čvrste referentne tačke i svoje krajnosti, kao i bilo koji drugi kompleksni   sistem. U svakom slučaju, pravna analiza ne treba da karikaturno prikazuje   poligamiju (oblik porodične organizacije koji postoji u društvima koja nisu   društva islamiziranih naroda) svodeći je na ...“diskriminaciju zasnovanu na polu   strana o kojima je reč“ (stav 128 presude).   Konačno, nalazim da je korišćenje brojčanih podataka dobijenih iz   ispitivanja javnog mnjenja (stav 107 presude), koje bi bilo prirodno u političkoj   analizi, prilično čudno u jednom pravnom tekstu koji predstavlja res judicata.