50963/99

PREDMET AL-NAŠIF protiv BUGARSKE   (Predstavka br. 50963/99)   PRESUDA   Strazbur, 20. juna 2002.   U predmetu Al-Našif protiv Bugarske,   Evropski sud za ljudska prava (Četvrto odeljenje), zasedajući u veću u sle-   dećem sastavu:   g. G. RES (RESS), predsednik,   g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),   g. J. MAKARČIK (MAKARCZYK),   g. I. Kabral BARETO (Cabral BARRETO),   g. V. BUTKEVIČ (BUTKEVYCH),   g. J. HEDIGAN (HEDIGAN),   gđa S. BOTUČAROVA (BOTOUCHAROVA), sudije,   kao i g. V. BERGER (BERGER), sekretar odeljenja,   nakon većanja na zatvorenim sednicama, 25. januara 2001. i 30. maja   2002,   izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:   POSTUPAK   1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 50963/99) protiv Repu-   blike Bugarske, koja je Sudu, na osnovu člana 34 Evropske konvencije za zaštitu   ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), podneta 15.   septembra 1999.   Predstavku je prvobitno podnelo petoro podnosilaca. Nakon što je, 16.   decembra 1999, doneta delimična odluka o odbacivanju žalbi koje je uputi-   lo dvoje podnosilaca predstavke, preostali podnosioci predstavke su g. Daruiš   Al-Našif (Daruish Al-Nashif), apatrid, rođen 1967. godine (u daljem tekstu: prvi   podnosilac predstavke), kao i Abrar i Auni Al-Našif (Abrar i Auni Al-Nashif),   deca prvog podnosioca predstavke, od kojih je jedno rođeno 1993, a drugo 1994.   godine, koja imaju bugarsko državljanstvo (u daljem tekstu: drugi i treći podno-   silac predstavke). Drugi i treći podnosilac predstavke su predstavku Sudu pod-   neli preko svoje majke, gđe Hetam Ahmed Rašid Saleh (Hetam Ahmed Rashid   Saleh), supruge g. Al-Našifa.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   2. Podnosioce predstavke zastupali su g. J. Grozev (Y. Grozev) i gđa K.   Janeva (K. Yaneva), advokati iz Sofije. Bugarsku vladu (u daljem tekstu: Država)   zastupao je njen zastupnik, gđa G. Samaras (G. Samaras), službenica Ministar-   stva pravde.   3. Podnosioci predstavke izneli su tvrdnje da prvi podnosilac predstav-   ke nije imao pravo da se žali sudu na odluku o njegovom pritvaranju, zatim   da je držan u izolaciji (čl. 5 st. 4), da je njegovom deportacijom prekršeno   pravo sva tri podnosioca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog živo-   ta (čl. 8), da oni u tom smislu nisu imali delotvoran pravni lek (čl. 13), da je   merama preduzetim protiv prvog podnosioca predstavke prekršeno njegovo   pravo na slobodu veroispovesti i da on u tom smislu nije imao delotvoran   pravni lek (čl. 9 i 3). U prvobitnoj predstavci, podnosioci predstavke žalili su   se i na osnovu člana 5 stav 1, zatim člana 6, kao i člana 1 Protokola br. 1 uz   Konvenciju.   4. Predstavka je dodeljena Četvrtom odeljenju Suda (pravilo 52, st. 1 Po-   slovnika Suda). U tom odeljenju obrazovano je veće koje će razmatrati predmet   (čl. 27 st. 1 Konvencije), kao što je predviđeno u pravilu 26, stav 1 Poslovnika   Suda.   5. Javna rasprava o prihvatljivosti predstavke i suštini spora (pravilo 54, st.   4) održana je u Sudu u Strazburu, 25. januara 2001. godine.   Pred Sudom su se pojavili:   (a) u ime Države   gđa G. Samaras, Ministarstva pravde,   zastupnik,   (b) u ime podnosilaca predstavke   g. J. Grozev, pravnik,   gđa K. Janeva, pravnik,   advokat,   advokat.   Sud je saslušao njihova obraćanja.   6. Na osnovu odluke donete 25. januara 2001, Sud je ostatak predstavke   proglasio delimično prihvatljivom i delimično neprihvatljivom.   Podnosilac predstavke i Država izneli su svoja zapažanja o suštini spora   (pravilo 59, st. 1). Stranke su u pisanoj formi odgovorile na zapažanja suprotne   strane.   7. Sud je 1. novembra 2001. promenio sastav svojih odeljenja (pravilo 25,   st. 1), ali je ovaj predmet nastavilo da razmatra veće koje je obrazovano u pret-   hodnom Četvrtom odeljenju.   8. Kasnije je g. I. Kabral Bareto (I. Cabral Barreto), [...] zamenio sudiju A.   Pastora Ridruehoa (A. Pastor Ridruejo), koji nije mogao da učestvuje u daljem   razmatranju ovog predmeta.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     ČINJENICE   I. OKOLNOSTI PREDMETA   9. Prvi podnosilac predstavke, g. Daruiš Auni Al-Našif, apatrid palestin-   skog porekla, rođen je 1967. u Kuvajtu. U Bugarskoj je živeo u periodu od sep-   tembra 1992. do jula 1999, kada je deportovan. On sada živi u Siriji.   Drugi i treći podnosilac predstavke, Abrar i Auni Al-Našif, su deca prvog   podnosioca predstavke. Rođeni su u Bugarskoj, jedno 1993, a drugo 1994. godi-   ne. Oni imaju bugarsko državljanstvo i živeli su u gradu Smoljanu, u Bugarskoj,   sa svojom majkom, gđom Hetam Ahmed Rašid Saleh, koja je, po svemu sudeći,   i sama bila apatrid sve do juna 2000. godine. Nakon toga, gđa Saleh je s drugim i   trećim podnosiocem predstavke napustila Bugarsku i nastanila se u Jordanu.   A. Poreklo prvog podnosioca predstavke i njegov porodični   i boravišni status u Bugarskoj   10. Prvi podnosilac predstavke svoju ličnu situaciju opisuje na sledeći na-   čin. Njegov otac, koji je 1986. preminuo u Kuvajtu, bio je apatrid palestinskog   porekla. Njegova majka je državljanka Sirije. Uprkos tome što je rođen u Kuvajtu   i što mu je majka sirijska državljanka, prvi podnosilac predstavke ne može da   dobije ni kuvajtsko niti sirijsko državljanstvo jer u obema ovim zemljama jedino   potomci muških državljana ovih zemalja mogu da dobiju njihovo državljanstvo.   11. Prvi podnosilac predstavke je u Kuvajtu živeo do svoje 25. godine.   Tamo je pohađao srednju školu i diplomirao elektroniku. Gđom Hetam Saleh   oženio se 1992. godine. Stranke nisu navele državljanstvo gđe Saleh, čiji roditelji   žive u Jordanu. Međutim, izgleda da je neosporno da su njena deca, drugi i tre-   ći podnosilac predstavke, stekla bugarsko državljanstvo saglasno odredbi prema   kojoj deca roditelja apatrida koja su rođena u Bugarskoj imaju pravo na bugar-   sko državljanstvo.   12. G. Al-Našif ima dve sestre koje žive u Siriji. Njegova majka takođe živi   u Siriji, u gradu Hami. On ima i brata, koji je živeo u Kuvajtu bar do 1994. godi-   ne, a od 1998. godine živi u Bugarskoj, gde se oženio bugarskom državljankom.   13. Prvi podnosilac predstavke navodi da su, nakon Zalivskog rata, mnogi   Palestinci proterani iz Kuvajta zbog toga što su palestinske vođe podržavale irač-   ku invaziju, izvršenu 1990. On je sa svojom suprugom, gđom Saleh, Kuvajt na-   pustio 16. avgusta 1992. i otputovao u Siriju, a potom u Bugarsku, 20. septembra   1992. godine. Prvi podnosilac predstavke navodi da je tragao za nekom zemljom   u kojoj će se nastaniti. U Siriji nije mogao da ostane zato što tamo nije mogao da   izdržava svoju porodicu. Za Bugarsku se opredelio zbog postojećih mogućnosti   zaposlenja, relativno lake procedure za dobijanje pravnog statusa i činjenice da   ta porodica ima prijatelje palestinskog porekla koji tamo žive.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   14. G. Al-Našif i gđa Saleh stigli su u Bugarsku 20. septembra 1992. Prvi   podnosilac predstavke imao je sirijsku ličnu ispravu za apatride, koja je važila do   1993. godine i koju je kasnije produžio u Sirijskoj ambasadi u Sofiji. U svom zah-   tevu za dobijanje dozvole boravka, on je kao prebivalište naveo Hamu, u Siriji.   15. Nedugo nakon dolaska u Bugarsku, prvi podnosilac predstavke dobio   je privremeni boravak, ali nije navedeno kog datuma. G. Al-Našif je zajedno s   drugim licima vodio jednu firmu za proizvodnju napitaka. On i njegova supruga   prvo su živeli u Sofiji, gde su se drugi i treći podnosilac predstavke rodili 1993,   odnosno 1994. godine.   Februara 1995, prvi podnosilac predstavke dobio je stalni boravak.   16. Februara 1995, prvi podnosilac predstavke je prema muslimanskim   običajima sklopio verski brak s bugarskom državljankom, gđicom M. Prema   bugarskom zakonu, taj brak nije pravno važeći.   Gđica M. živela je u Sofiji sa svojom majkom. Tokom vremenskog perioda   koji nije naveden, g. Al-Našif ih je finansijski pomagao.   Neosporno je da je, nakon sklapanja verskog braka s gđicom M, prvi   podnosilac predstavke nastavio da živi s gđom Saleh i njihovom decom u Sofiji.   17. Krajem 1995, on i gđa Saleh su se sa svojom decom preselili u Smoljan,   grad sa oko 34.000 stanovnika, u južnoj Bugarskoj, koji je oko 300 kilometara   udaljen od Sofije. Tamo je prvi podnosilac predstavke držao mesaru i pogon za   proizvodnju napitaka sve dok nije deportovan, jula 1999. U periodu od novem-   bra 1998. do aprila 1999, on je takođe držao nastavu islama.   18. Početkom 1996, gđica M. došla je za prvim podnosiocem predstavke   u Smoljan, gde je nekoliko meseci boravila u jednom stanu koji joj je on iznaj-   mio. Ona je često pratila g. Al-Našifa na službenim putovanjima po bugarskim   gradovima.   Prvi podnosilac predstavke izjavio je da je, tokom boravka u Smoljanu,   nastavio da „za stalno“ živi sa svojom suprugom, gđom Hetam Saleh, i njihovo   dvoje dece, drugim i trećim podnosiocem predstavke. On je dostavio kopije dve   pisane izjave, koje su, u junu 2000. godine, dale njegova supruga, gđa Saleh, i   njegova snaha, supruga njegovog brata koji je u Bugarskoj živeo od 1998, kojima   se potvrđuje da je g. Al-Našif u Smoljanu živeo s gđom Saleh.   U izjavi od 19. januara 2001, sačinjenoj na zahtev Države u svrhu rasprave   u ovom predmetu, gđica M. je navela da je prvi podnosilac predstavke u Smolja-   nu živeo s njom.   19. Gđica M. očigledno je patila od psihičkog poremećaja. Decembra 1996,   ona je smeštena u jednu psihijatrijsku kliniku. Posle toga se više nije vraćala u   Smoljan, već je ostala u Sofiji.   20. Tokom cele 1997. godine, prvi podnosilac predstavke posećivao je gđi-   cu M. u Sofiji. Njihova veza okončana je početkom 1998.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     B. Ukidanje dozvole boravka   prvom podnosiocu predstavke   21. Jedan policajac iz Smoljana je 14. januara 1999. svojim pretpostavljenima   (vidi dole stav 63) prijavio verske aktivnosti g. Al-Našifa.   Okružno tužilaštvo (окръжна прокуратура) u Smoljanu je 1999. godine,   nije navedeno kog datuma, otvorilo dosije br. 18/99, koji je kasnije prosleđen   policiji.   Lokalna policija u Smoljanu, u izveštaju od 18. marta 1999, upućenom   Odeljenju za lične karte i pasoše (Направление „Документи за самоличност   и паспортен режим“) Nacionalne uprave policije pri Ministarstvu unutrašnjih   poslova (u daljem tekstu: Odeljenje za pasoše), predložila je da se prvom   podnosiocu predstavke ukine dozvola boravka.   22. Odeljenje za pasoše je 19. aprila 1999. izdalo nalog („Nalog br. 63552“)   za ukidanje stalnog boravka prvom podnosiocu predstavke. U nalogu su kao   osnov navedeni član 40 (1) (2) i član 10 (1) (1) Zakona o strancima (Закон   за чужденците), kojima je predviđeno ukidanje dozvole boravka strancu koji   predstavlja pretnju „bezbednosti ili interesima bugarske države“ (vidi dole stav   68). Drugi detalji nisu navedeni. Taj nalog je prosleđen policiji u Smoljanu, uz   uputstvo da se o tome obavesti prvi podnosilac predstavke i da mu se ostavi rok   od 15 dana da napusti zemlju.   Nalog br. 63552 je prvom podnosiocu predstavke uručen 27. aprila 1999.   On nije dobio nikakva dodatna obaveštenja.   23. Dva nacionalna lista, Duma i Monitor, 30. aprila 1999. objavila su   članke u kojima je objašnjeno da prvi podnosilac predstavke nema dozvolu za   podučavanje muslimanske vere, zatim da je, 1997. godine, učestvovao na jednom   nedozvoljenom verskom seminaru, kao i to da je povezan s fundamentalističkom   organizacijom „Muslimanska braća“.   24. Maja i juna 1999, lokalni muslimanski verski vođa u Smoljanu i glavni   muftija islamske zajednice u Bugarskoj uputili su Ministarstvu unutrašnjih po-   slova i drugim ustanovama pisma podrške prvom podnosiocu predstavke. Oni   su potvrdili da je g. Al-Našif nastavu držao uz njihovo odobrenje i da je to u pot-   punosti činio u skladu sa članom 21 stav 5 Statuta islamske verske zajednice, koji   je odobren i od strane Saveta ministara. Glavni muftija je takođe izjavio da je   policija u Smoljanu, u svojim izjavama za štampu, blatila ugled g. Al-Našifa, laž-   no ga prikazujući kao opasnog teroristu koji je povezan s jednom fundamentali-   stičkom organizacijom. Lokalni muslimanski verski vođa iz Smoljana je, između   ostalog, izjavio da mere preduzete protiv g. Al-Našifa predstavljaju „demonstra-   ciju i podsticanje antiislamskih i ksenofobičnih tendencija“.   25. Maja 1999, prvi podnosilac predstavke zatražio je i dobio potvrdu da   nije osuđivan za krivična dela. Ta potvrda mu je bila potrebna da bi mogao da   podnese zahtev za bugarsko državljanstvo.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   C. Pritvaranje i deportacija prvog podnosioca predstavke;   dalji razvoj događaja   26. Nacionalna uprava policije je 9. juna 1999. izdala naloge br. 503 i br.   za deportaciju prvog podnosioca predstavke, njegovo pritvaranje i udaljava-   nje s bugarske teritorije.   27. U nalogu br. 504, deportacija prvog podnosioca predstavke bila je   predviđena na osnovu člana 42 Zakona o strancima. Nadalje je bilo naloženo   da, u skladu sa članom 44 (4) Zakona o strancima, prvi podnosilac predstav-   ke bude upućen u Dom za privremeni smeštaj odraslih lica (Дом за временно   настаняване на пълнолетни лица) u Sofiji. U nalogu br. 504 na kraju je pisalo   da, u skladu sa članom 47 (1) Zakona o strancima, ta odluka ne podleže žalbi.   Nalogom br. 503 je prvom podnosiocu predstavke zabranjen ponovni ulazak na   teritoriju Bugarske.   Nijedan od ova dva naloga nije bio obrazložen.   28. Nalozi su prvom podnosiocu predstavke uručeni 10. juna 1999. u   lokalnoj policijskoj stanici u Smoljanu, u prisustvu njegovog advokata. On nije   dobio nikakvo dodatno obrazloženje u vezi s merama preduzetim protiv njega.   Odmah je uhapšen i prebačen u pritvorsku jedinicu u Sofiji.   29. Istoga dana, Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo je saopštenje po-   vodom naloga za deportaciju i udaljavanje prvog podnosioca predstavke. U tom   saopštenju je, između ostalog, bilo navedeno kako sledi:   „G. Al-Našif je 1995. godine preduzeo korake ... u cilju otvaranja centra za   proučavanje islamske vere. To je izazvalo značajnu negativnu reakciju javnosti,   koja je preneta u medijima, kao i mešanje ... državnih organa sprečilo je realizaciju   ovog projekta.   U Narečenskim Banima 1997. godine je održan seminar posvećen prouča-   vanju islama, na kojem je g. Al-Našif aktivno učestvovao. Pošto su te aktivnosti   organizatora, uključujući i g. Al-Našifa, ocenjene kao nezakonite, policija ih je   prekinula. [organizatori, kao i g. Al-Našif] upozoreni su da takvim aktivnostima   ne mogu da se bave bez zakonom propisane dozvole i licence.   Krajem 1998. i početkom 1999, pročulo se da g. Al-Našif drži nastavu Kurana   ... maloletnim licima, organizovanim u grupe od po 10–15 dece, uz finansijsku   pomoć firme ...[nečitak tekst]. Preduzeta je istraga, tokom koje je otkriveno da se   g. Al-Našif bavi aktivnostima za koje nema ni dozvolu niti kvalifikacije. Stoga mu   je, na osnovu ... Zakona o strancima, ukinuta dozvola boravka... Izdati su nalozi   za njegovu deportaciju i udaljavanje ... [koji su mu] uručeni 10. juna 1999. godine   ... G. Al-Našif je prebačen u [pritvorsku jedinicu] u Sofiji i biće deportovan...“   30. Uslovi u pritvorskoj jedinici, koja se nalazi u blizini aerodroma u Sofiji,   isti su kao i uslovi u zatvoru. Zatvorenici su stalno držani iza rešetaka, a iz svojih   ćelija mogli su da izlaze isključivo radi svakodnevne jednočasovne šetnje, kao i   radi neophodnog odlaska u toalet, svakog jutra i večeri.   31. G. Al-Našif držan je u pritvoru 26 dana, u potpunoj izolaciji. Uprkos   brojnim zahtevima od strane njegovog advokata, grupa za zaštitu ljudskih prava   i predstavnika muslimanske zajednice, nikome nije bilo dozvoljeno da ga poseti.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     32. Nakon hapšenja prvog podnosioca predstavke, 10. juna 1999, nadležni   organi primetili su da on nema važeću putnu ispravu. Odeljenje za pasoše je 14.   juna 1999. uputilo zahtev bugarskom Ministarstvu spoljnih poslova za pomoć pri   izdavanju putne isprave za apatride (laissez-passer) od strane Sirijske ambasade   u Sofiji. Sirijska ambasada je tu ispravu izdala 28. juna 1999. godine. Odeljenje   za pasoše je 1. jula 1999. kontaktiralo bugarsku aviokompaniju Balkan Bulgarian   Airlines.   Prvi podnosilac predstavke deportovan je iz Bugarske 4. jula 1999. On je   odveden na aerodrom i ukrcan na prvi raspoloživi direktni let za Damask.   33. Njegova supruga, gđa Saleh, i njihova deca prvobitno su ostali u   Bugarskoj. Maja 2000, drugi podnosilac predstavke, koji je tada imao sedam   godina, završio je prvi razred osnovne škole u Smoljanu. Treći podnosilac   predstavke, koji je tada imao šest godina, pohađao je predškolsku ustanovu.   34. S obzirom da gđa Saleh nije imala nikakvih prihoda u Bugarskoj, a   prvi podnosilac predstavke nije mogao da je izdržava iz Sirije, ona je s drugim i   trećim podnosiocem predstavke Bugarsku napustila 29. juna 2000. godine. Prvo   su otišli u Siriju, gde su proveli mesec dana s g. Al-Našifom. Pošto tamo navodno   nije bilo mesta za celu porodicu, gđa Saleh i deca otputovali su u Jordan, kod   njenih roditelja. G. Al-Našif je u Jordan otputovao s jednomesečnom vizom, a   5. septembra 2000. vratio se u Siriju jer navodno nije imao zakonsko pravo da   ostane u Jordanu.   D. Pokušaji prvog podnosioca predstavke da ospori mere   koje su preduzete protiv njega   1. Žalba povodom naloga br. 63552   35. Advokat g. Al-Našifa je 4. maja 1999. podneo žalbe Vrhovnom uprav-   nom sudu (Върховен административен съд) i Ministarstvu unutrašnjih poslo-   va povodom naloga br. 63552 (naloga za ukidanje dozvole boravka).   36. Druga žalba je odbijena 1. juna 1999. od strane Nacionalne uprave   policije pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. U toj odluci je navedeno da, u   skladu sa članom 47 (1) Zakona o strancima, nalog koji se odnosi na nacionalnu   bezbednost ne podleže preispitivanju.   37. Žalba upućena Vrhovnom upravnom sudu je, odlukom tog suda,   prosleđena Ministarstvu unutrašnjih poslova, uz uputstvo za dopunu spisa. Posle   toga je prosleđena Gradskom sudu u Sofiji (Софийски градски съд), koji je bio   nadležan za njeno rešavanje.   38. Gradski sud u Sofiji, zasedajući in camera, 28. juna 1999. je odobrio   zahtev advokata g. Al-Našifa za odlaganje izvršenja. Taj sud je konstatovao da   nalozi izdati na osnovu Zakona o strancima ne podležu preispitivanju od strane   suda ako se direktno odnose na pitanja nacionalne bezbednosti. Međutim, sud   je konstatovao da dokazi koje mu je dostavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova   ne potkrepljuju optužbu da prvi podnosilac predstavke predstavlja pretnju na-     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   cionalnoj bezbednosti ili nacionalnim interesima. U takvim okolnostima, sud   je smatrao da se, u ovoj fazi, žalba ne može proglasiti neprihvatljivom i da je   potrebno održati raspravu. Bilo je svrsishodno da se do početka rasprave odlo-   ži izvršenje naloga br. 63552 da bi se izbeglo kršenje prava prvog podnosioca   predstavke.   39. Odeljenje za pasoše je 30. juna 1999. uložilo prigovor Gradskom sudu u   Sofiji na njegovu odluku od 28. juna 1999. i dostavilo „potvrdu“ br. 2701/30.6.99,   u kojoj je navedeno da je g. Al-Našif   „počinio dela protiv nacionalne bezbednosti i interesa Republike Bugarske,   u vidu nezakonitih verskih aktivnosti na teritoriji te zemlje, kojima su prekršeni   nacionalni interesi, kao i prava verskih, etničkih i manjinskih grupa na očuvanje   nacionalnih i kulturnih vrednosti i tradicija“.   40. Gradski sud u Sofiji, zasedajući in camera, 1. jula 1999. poništio je   svoju odluku od 28. juna 1999. i odbacio žalbu prvog podnosioca predstavke   povodom naloga br. 63552. Taj sud je konstatovao da je Odeljenje za pasoše po-   tvrdilo da je g. Al-Našif počinio dela protiv nacionalne bezbednosti. Takođe je   konstatovao da je Odeljenje za pasoše ta dela svrstalo u dela koja su obuhvaćena   članom 10 (1) (1) Zakona o strancima. Shodno tome, nalog br. 63552 odnosi   se na pitanja nacionalne bezbednosti koja ne podležu preispitivanju od strane   suda.   41. Branilac prvog podnosioca predstavke saznao je 26. jula 1999. da je   žalba g. Al-Našifa odbijena. On je 28. jula 1999. uložio žalbu Vrhovnom uprav-   nom sudu. Taj postupak okončan je presudom Vrhovnog upravnog suda od 4.   aprila 2000, kojom je utvrđeno da se povodom naloga izdatih na osnovu člana   (1) (2), u vezi sa članom 10 (1) (1) Zakona o strancima, ne može izjaviti žalba   i da takvi nalozi ne moraju da budu obrazloženi. Dovoljno je samo to da u njima   budu navedene zakonske odredbe na kojima su utemeljeni.   2. Žalbe povodom pritvora   42. Advokat prvog podnosioca predstavke je 17. juna 1999. uložio žalbu   Gradskom sudu u Sofiji povodom pritvaranja g. Al-Našifa. On se pozvao na član   stav 4 Konvencije. Predsednik Gradskog suda u Sofiji doneo je odluku kojom   je ta žalba proglašena neprihvatljivom, ali nije navedeno kog datuma.   43. Branilac prvog podnosioca predstavke se 19. juna 1999. žalio nadležnim   organima krivičnog gonjenja povodom pritvaranja g. Al-Našifa, navodeći da joj   nije bio dozvoljen pristup njegovom klijentu. Nadležni organ krivičnog gonjenja   je tu žalbu odbacio 27. jula 1999. Taj organ je konstatovao da je policija postupala   u skladu sa svojim ovlašćenjima.   3. Žalbe povodom naloga br. 504   44. Branilac prvog podnosioca predstavke je 18. juna 1999. uložio žalbu   Gradskom sudu u Sofiji povodom naloga br. 504 (naloga za deportaciju i pri-   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     tvor). On je, pored ostalog, naveo i to da žalba prvog podnosioca predstavke   na odluku da mu se ukine dozvola boravka (žalba povodom Naloga br. 63552)   još uvek nije rešena, kao i to da on nikada nije pokušao da umakne organima   gonjenja i da se dobrovoljno javio u policijsku stanicu u Smoljanu kada je dobio   poziv. On se ponovo pozvao na član 5 stav 4 Konvencije, kao i na član 13 Među-   narodnog pakta o građanskim i političkim pravima (PGP), i još jednom zatražio   odlaganje izvršenja.   45. Ovaj postupak nije rezultirao nikakvom odlukom. Odeljenje za pasoše   dostavilo je odgovor 7. septembra 1999, tražeći da žalba bude odbačena. Nije   bilo rasprave po ovom predmetu.   4. Ostale žalbe   46. Advokat prvog podnosioca predstavke se 11. juna 1999. žalio Mini-   starstvu unutrašnjih poslova, glavnom javnom tužiocu (Главен прокурор) i dru-   gim ustanovama. Ona je tvrdila da je, između ostalog, došlo i do povrede člana 8   Konvencije, kao i člana 13 PGP.   E. Verske aktivnosti g. Al-Našifa   1. Neosporne činjenice   47. Avgusta 1997, g. Al-Našif je učestvovao na jednom verskom seminaru,   koji je održan u Narečenskim Banima. Seminar je pohađalo nekoliko nacionalnih   i regionalnih muslimanskih verskih vođa u Bugarskoj, uključujući i osobu koja   je, novembra 1997, izabrana za glavnog muftiju islamske zajednice u Bugarskoj   i čije je imenovanje na tu funkciju potom registrovano kod nadležnog državnog   organa. U izvesnom trenutku tokom seminara, stigla je policija i odnela štampane   materijale i video trake koje su korišćene na seminaru. Tim povodom nikada   nije pokrenut nijedan krivični postupak protiv bilo kog učesnika tog seminara.   48. Novembra 1998, prvi podnosilac predstavke počeo je da drži nasta-   vu veronauke. Nastava se održavala svake subote i nedelje, u intervalu od 16.00   do 18.00 časova, u zgradi Oblasne muslimanske organizacije u Smoljanu, a po-   hađala su je muslimanska deca, uz povremeno učešće njihovih roditelja. Nasta-   va je bila organizovana u saradnji s odborom muslimanske verske zajednice u   Smoljanu. Taj odbor je 15. septembra 1998. pozvao g. Al-Našifa da drži nastavu   islamske vere za decu i njihove roditelje. U odluci tog odbora se navodi da je   prvi podnosilac predstavke pogodan za taj posao jer zna bugarski jezik i uživa   dobar ugled. Oblasno muftijstvo (районно мюфтийство) je 5. novembra 1998.   prvom podnosiocu predstavke izdalo potvrdu kojom ga je ovlastilo da drži pro-   povedi na području smoljanske oblasti, između ostalog, i u skladu sa Statutom   muslimanske verske zajednice u Bugarskoj i odlukom Vrhovnog muslimanskog   saveta (Висш мюсюлмански съвет). Tu potvrdu je kasnije overio i glavni muf-   tija islamske zajednice u Bugarskoj.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   2. Optužbe tužene Države   (a) Navodni projekat otvaranja centra za proučavanje islama,   1995. godine   49. Država je tvrdila da je, nedugo nakon svog dolaska u Smoljan,   1995. godine, prvi podnosilac predstavke, zajedno s lokalnim muslimanima,   nameravao da osnuje centar za proučavanje islama, da je u tu svrhu iznajmio   kuću, da su njegovi planovi izazvali negativnu reakciju javnosti, te da su, nakon   što je istragom utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi propisani Zakonom o verskim   zajednicama, nadležni organi sprečili realizaciju tog projekta. Navodno je   postojala opasnost da će taj islamski centar propagirati ekstremističke stavove.   G. Al-Našif je usmeno upozoren da ne sme da se bavi nezakonitim verskim   aktivnostima.   50. Da bi potkrepila prethodno pomenutu izjavu, Država je dostavila   kopije nekoliko članaka iz novina i četiri peticije, od kojih je jednu potpisalo   žitelja Smoljana, koji su protestovali zbog otvaranja islamskog centra u tom   gradu.   Sud konstatuje da imena potpisnika peticije ukazuju na to da su peticiju   potpisala isključivo lica bugarske nacionalnosti.   51. Država nije dostavila nikakve podatke u vezi s navodnom istragom   preduzetom od strane nadležnih organa niti u vezi s uslovima propisanim   Zakonom o verskim zajednicama koji navodno nisu bili ispunjeni.   52. Prvi podnosilac predstavke tvrdio je da je nameravao da otvori školu   računara, ali da je od svojih planova odustao kada je naišao na neprijateljsku   reakciju građana koji su smatrali da će ta škola računara služiti kao paravan za   nastavu veronauke.   (b) Navodno agresivno propagiranje fundamentalizma   53. Država je iznela optužbu da je prvi podnosilac predstavke upotrebom   sile i pretnji hteo drugima da nametne islamski fundamentalizam.   54. Da bi potkrepila tu optužbu, Država je dostavila dve izjave gđice M,   osobe kojom se prvi podnosilac predstavke oženio po muslimanskim verskim   običajima.   Ona je prvu izjavu napisala 2. septembra 1996. godine. Tog dana, g. Al-   Našif ju je zaključao u hotelsku sobu u kojoj su odseli za vreme putovanja u   Pleven. Gđica M. je pozvala policiju. Ona i prvi podnosilac predstavke odvedeni   su u policijsku stanicu, gde su dali pisane izjave, a posle toga su pušteni. Tom   prilikom nije bila podneta krivična prijava protiv g. Al-Našifa. On je tvrdio da   je vrata zaključao jer je gđica M. bila u depresivnom stanju i postojala je moguć-   nost da se povredi.   55. U izjavi koju je dala policiji, gđica M. je napisala da joj je prvi   podnosilac predstavke rekao da treba da veruje u Muhameda ili će, u suprotnom,   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     goreti u paklu, ali mu je ona odgovorila da ona voli Isusa Hrista. Prvi podnosilac   predstavke joj je takođe naložio da se oblači kao muslimanka. Ona je takođe   izjavila da je u lokalnim novinama čitala o opasnosti od fundamentalizma u   Smoljanu. Ona je znala da ljudi sa „crnim aktovkama, punim novčanica od 100   dolara“, ulaze u Bugarsku u nameri da šire islam, da Bugarima ispiraju mozak i   da vode „džihad – smrt hrišćanima“. Ona je znala da oni koriste „bombe, vatreno   oružje, sedative i druga nedozvoljena sredstva kako bi u zemlju prošvercovali   ilegalne [primerke] Kurana, drogu i još mnogo toga“.   56. Država je dostavila i drugu pisanu izjavu gđice M, koja je sastavljena   19. januara 2001. i upućena Sudu u svrhu ovog postupka. Gđica M. je u toj izjavi   ponovila prethodne tvrdnje i dodala da je prvi podnosilac predstavke baratao   velikim količinama gotovine, da je davao dobrotvorne priloge za izgradnju   džamija i verskih škola i da je delio hranu i odeću. On je navodno pravio   video snimke na kojima je beležio rezultate svojih aktivnosti i slao ih svojim   dobrotvorima „u islamskim zemljama“.   (c) Navodne veze s fundamentalističkim organizacijama   57. Država je (u podnescima Sudu i putem „informacije“ opisane u daljem   tekstu) navela da je g. Al-Našif bio predstavnik islamske fondacije Tajba (Tayba),   koja je navodno nastavila aktivnosti „zabranjenih“ fondacija Iršad (Irshad) i Al   Vakf Al Islami (Al Wakf Al Islami).   Pored toga, g. Al-Našif je u Bugarskoj registrovao nekoliko firmi, a među   partnerima tih firmi bila su i lica koja su bila koordinatori fundamentalističkih   organizacija poput Tajbe, Iršada i El-Manara. Naposletku, postojali su podaci o   tome da je g. Al-Našif obavljao funkcije rukovodioca i koordinatora bugarskog   ogranka „nezakonitog“ Saveza islamskih organizacija.   Država nije dostavila dodatne pojedinosti o ovim organizacijama.   58. Prvi podnosilac predstavke odgovorio je da on nikada nije bio   predstavnik fondacije Tajba, koja je, u svakom slučaju, zaključno s 2001. godinom,   i dalje zakonito delovala u Bugarskoj. Ta fondacija je u Bugarskoj registrovana   1995. godine. Odlukom br. 325 od 7. jula 1998, Savet ministara je toj fondaciji   izdao odobrenje da se bavi verskim aktivnostima.   Ni fondacija Iršad nije bila fundamentalistička organizacija. Ona je u   Bugarskoj registrovana 1991. godine, a u skorije vreme, odnosno 2001. godine,   nadležni sud je potvrdio da njena registracija nije ugašena. Bivši glavni muftija,   čije je imenovanje na tu funkciju Država registrovala 1997. godine, bio je član   upravnog odbora te fondacije.   Fondacija El-Manar zaista je rasformirana 15. februara 1996. iz razloga što   su njeni ciljevi bili nezakoniti. Međutim, njen predstavnik nije bio među licima   koja je Država navela kao poslovne partnere g. Al-Našifa.   Podnosioci predstavke dostavili su kopije potvrda izdatih od strane registra   pravnih lica pri nadležnom sudu.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   (d) Navodne fundamentalističke aktivnosti na seminaru u   Narečenskim Banima   59. Država je navela da je taj seminar bio organizovan pod pokroviteljstvom   fondacije Iršad, koja je navodno poznata kao jedan od prikrivenih elemenata   fundamentalističke organizacije Muslimanska braća. Policija je smatrala da   je taj seminar protivzakonit i opasan po nacionalnu bezbednost. Uvidom u   zaplenjene štampane i video materijale otkriveno je propovedanje „verskog i   nacionalnog ekstremizma“. Policija je prekinula taj seminar. Dvojica instruktora   s tog seminara deportovana su iz Bugarske. G. Al-Našif je navodno bio jedan od   organizatora seminara. Njemu i svim ostalim učesnicima seminara upućena su   usmena upozorenja.   60. Da bi potkrepila ove optužbe, Država je dostavila kopije članaka iz   novina.   61. Podnosioci predstavke dostavili su izjavu glavnog muftije islamske   zajednice u Bugarskoj od 1. avgusta 2000, koja je, po svemu sudeći, sastavljena   za potrebe ovog predmeta i u kojoj se navodi da je jedini sponzor seminara   iz 1997. godine bila Međunarodna skupština omladine, Nedua (Nedua), koja   je registrovana u Saudijskoj Arabiji i mnogim drugim zemljama, uključujući   Bugarsku. Glavni muftija je dalje naveo da je taj seminar bio posvećen   tradicionalnom verskom učenju. Po svemu sudeći, policija je tamo otišla po   anonimnoj prijavi. Policija je odnela materijale sa seminara, od kojih je jedan   deo kasnije vratila. Pošto policija nije ustanovila da je počinjena bilo kakva   nezakonita radnja, seminar je nastavljen posle tog prekida.   (e) Navodna opasnost proistekla iz nastave islama koju je prvi   podnosilac predstavke držao u periodu od novembra 1998. do   aprila 1999. godine   62. Država je navela da su, imajući u vidu pozadinu verskih aktivnosti   kojima se prvi podnosilac predstavke bavio u periodu od 1995. do 1998. godine,   vlasti opravdano strahovale da je nastava koju je on držao deci potencijalno   opasna.   63. Da bi potkrepila ovu tvrdnju, Država je dostavila kopije novinskih   članaka, kao i kopiju izveštaja na jednoj stranici, koji je jedan policajac iz   Smoljana uputio svojim pretpostavljenima. U tom izveštaju od 14. januara 1999.   navodi se kako sledi:   „Ovim putem izveštavam da sam preko trećeg lica dobio sledeće   informacije:   ...[Izvesni] g. Daruiš Auni, građanin Sirije, drži propovedi nekim stanovnicima   u [jednom] naselju [u Smoljanu].   On deli arapsku literaturu i nudi pomoć: novac, kao i meso [obredno   zaklanih životinja], Kurban. Postoje indicije o distribuciji audio kaseta verskog   sadržaja koje ljudi slušaju kod svojih kuća.“   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     64. Prvi podnosilac predstavke kategorički je demantovao tvrdnju da   je nudio novac ili bilo koji drugi podsticaj kojim bi naveo ljude da pohađaju   njegovu nastavu veronauke.   (f) „Informacija“ Službe državne bezbednosti   65. Nakon rasprave o prihvatljivosti i suštini spora u ovom predmetu,   Država je dostavila „informaciju“ koju je, 19. januara 2001, objavila Služba   državne bezbednosti, po svemu sudeći, za potrebe postupka u ovom predmetu.   U toj informaciji su ponovljene optužbe koje je Država iznela na račun verskih   aktivnosti g. Al-Našifa, uključujući i tvrdnju gđice M. o tome da je on iz   inostranstva dobijao novac „u koferima punim novčanica od 100 američkih   dolara“.   II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA   A. Ustav   66. Članu 120 predviđa:   „(1) Sudovi ocenjuju zakonitost upravnih akata i odluka upravnih organa.   (2) Fizička i pravna lica imaju pravo žalbe na sve upravne akte i odluke   upravnih organa kojima su pogođeni, osim u slučajevima koji su izričito propisani   u zakonu.“   B. Zakon o upravnom postupku   67. Ovim zakonom utvrđena su opšta pravila koja se odnose na donošenje   odluka upravnih organa, kao i na žalbe na te odluke.   Prema članovima 33–35 i 37, sve odluke upravnih organa podležu preis-   pitivanju od strane suda, osim, između ostalog, odluka „koje se direktno odnose   na nacionalnu bezbednost i odbranu“.   C. Zakon o strancima iz decembra 1998. i događaji   vezani za njegovu primenu i tumačenje   1. Zakon o strancima iz perioda koji se uzima u obzir   68. U članu 40 (1) (2), u vezi sa članom 10 (1) (1), predviđeno je da ministar   unutrašnjih poslova ili drugi zvaničnici koje on ovlasti mogu da ukinu dozvolu   boravka strancu „u slučaju da je on svojim postupcima ugrozio bezbednost   ili interese bugarske države ili u slučaju da postoje informacije o tome da on   postupa protiv bezbednosti zemlje“.   U članu 42 predviđeno je da ministar unutrašnjih poslova ili drugi   zvaničnici koje on ovlasti mogu da nalože deportaciju stranca u slučaju da   „njegovo prisustvo u zemlji predstavlja ozbiljnu pretnju nacionalnoj bezbednosti   ili javnom redu“.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   69. U članu 44 (4), u onoj meri u kojoj je relevantan, predviđeno je kako   sledi:   „Do [njegove] ... deportacije ... stranac može biti smešten u specijalizovanom   centru, po nahođenju ministra unutrašnjih poslova ili drugih zvaničnika koje on   ovlasti.“   70. U članu 47, koji je bio na snazi u periodu koji se uzima u obzir, bilo je   predviđeno kako sledi:   „(1) Povodom naloga izdatih u skladu s Prvim delom Glave V u vezi s   uvođenjem upravnih mera koje se direktno odnose na nacionalnu bezbednost ne   može se izjaviti žalba.   (2) U tim nalozima navodi se isključivo njihov pravni osnov.“   2. Primena i tumačenje   71. Bugarski sudovi imali su različite stavove povodom pitanja da li je   i sâmo navođenje nacionalne bezbednosti kao osnova za izdavanje naloga u   skladu sa Zakonom o stranicama dovoljno da se žalba povodom takvog naloga   proglasi neprihvatljivom ili je ipak potrebno podneti neke dokaze o tome da je   nacionalna bezbednost zaista ugrožena (vidi gore stavove 38–41, kao i presudu   Vrhovnog upravnog suda od 26. jula 2000, u predmetu br. 5155–I–2000).   72. Decembra 2000, Parlament je usvojio zakon o tumačenju člana 47   Zakona o strancima, kojim je pojašnjeno da sud koji ispituje prihvatljivost žalbe   na odluku upravnog organa u kojoj je kao pravni osnov naveden član 10 (1) (1)   Zakona o strancima („koje se direktno odnose na nacionalnu bezbednost“) takvu   žalbu treba automatski da proglasi neprihvatljivom, bez prikupljanja dokaza.   Ustavni sud je, 29. maja 2001, iz formalnih razloga odbacio predlog 56 poslanika   Parlamenta i sudija Vrhovnog upravnog suda da se taj interpretativni zakon, u   onoj meri u kojoj je ovde relevantan, proglasi neustavnim.   3. Odluka Ustavnog suda od 23. februara 2001.   73. Ustavni sud je 23. februara 2001. doneo presudu po predstavci koju   je podnelo 55 poslanika Parlamenta koji su smatrali da član 47 (1) Zakona o   strancima treba ukinuti zbog toga što je neustavan i suprotan Konvenciji.   74. Ustavni sud odluku nije mogao da donese većinom glasova jer je   podjednak broj sudija glasao i za i protiv te predstavke.   Prema praksi Ustavnog suda, u takvom slučaju se zahtev za brisanje neke   odredbe zakona po pravilu tretira kao odbačen.   75. Sudije koje su zauzele stav da član 47 (1) nije neustavan i suprotan   Konvenciji smatrale su da Parlament ima ustavno ovlašćenje da isključi pravo   na zahtev za preispitivanje od strane suda određenih kategorija odluka upravnih   organa pod uslovom da ustavom zagarantovani legitimni cilj prevazilazi interese   zaštite osnovnih prava i sloboda. Nacionalna bezbednost prestavlja takav   legitimni cilj. Njena zaštita ima prioritet u odnosu na zaštitu individualnih   prava i sloboda. U članu 47 (1) Zakona o strancima uzeta je u obzir činjenica   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     da u slučaju odluka o deportaciji koje se temelje na razlozima nacionalne   bezbednosti mogu biti ugroženi poverljivi podaci. Želje nekog stranca koji je   ugrozio bezbednost ili interese bugarske države ne mogu da imaju prednost nad   pitanjima nacionalne bezbednosti. Osim toga, postoji mogućnost da se ministru   unutrašnjih poslova ili Savetu ministara podnese žalba u upravnom postupku,   što predstavlja dovoljan pravni lek.   Što se tiče Konvencije, njenim odredbama je dozvoljeno ograničavanje   ljudskih prava iz razloga nacionalne bezbednosti i nije predviđeno pravo žalbe   sudu na odluke o deportaciji.   76. Sudije koje su tvrdile da je član 47 (1) neustavan smatrale su da načelo   srazmernosti, koje se podrazumeva u Ustavu, nalaže da ograničenja ustavnih   prava ne mogu da prevazilaze okvire onoga što je strogo potrebno za ostvarenje   legitimnog cilja kojem se teži i da to treba imati u vidu kada se radi o osnovnom   značaju prava na pravni lek koje je ugrađeno u član 120 Ustava. Nesrazmerno je   lišavati strance bilo kakve mogućnosti sudskog preispitivanja odluke o deportaciji.   Interesi nacionalne bezbednosti su u dovoljnoj meri zaštićeni time što upravni   organi mogu da nalože hitno izvršenje odluke o deportaciji, bez obzira na to što   zahtev za preispitivanje od strane suda još nije rešen. Osim toga, nije tačno da   postoji mogućnost podnošenja žalbe u upravnom postupku.   77. Ova druga grupa sudija takođe je smatrala da sporna odredba nije u   skladu s Konvencijom, prema njenom tumačenju u praksi Evropskog suda za   ljudska prava.   Nepostojanje mogućnosti sudskog preispitivanja moglo bi da dovede do   povreda člana 3 Konvencije ako je stranac deportovan u zemlju u kojoj mu preti   opasnost od nečovečnog postupanja.   Sudije su, pored ostalog, navele i sledeće:   „Zakonom o strancima dozvoljeno je držanje u pritvoru [stranca koji čeka   na deportaciju] po nahođenju Ministarstva unutrašnjih poslova, bez vremen-   skog ograničenja ... Ni ovaj niti bilo koji drugi zakon ne predviđa mogućnost   preispitivanja ... [Međutim], Konvencija, u svom članu 5 stav 4, zahteva pravni   lek ...   Deportacija ... može da predstavlja mešanje u porodični život [po članu 8   Konvencije]. Prema tome, mora se proceniti da li je takva mera neophodna u   demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ...   Nacionalna bezbednost predstavlja jednu od vrednosti demokratskog   društva, podjednako kao i osnovna prava i slobode. Odredba domaćeg zakona   bila bi suprotna Konvenciji kada ne bi postojale mere zaštite od zloupotrebe i   samovolje upravnih organa. Ove mere zaštite moraju da budu propisane zakonom.   Ravnotežu između osnovnih prava i javnog interesa u svakom predmetu mora da   oceni sud ili neki drugi organ nezavisan od izvršne vlasti.“   4. Izmene i dopune Zakona o strancima iz aprila 2001. godine   78. Aprila 2001, izvršena je izmena i dopuna Zakona o strancima. Tada   je uvedena mogućnost da se ministru unutrašnjih poslova podnese žalba u     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   upravnom postupku (izmenjeni i dopunjeni član 46). U novom članu 44 a,   propisano je da stranac ne sme da bude proteran u zemlju u kojoj su mu ugroženi   život, sloboda ili fizički integritet.   Ostalo je na snazi pravilo kojim je propisano da odluke koje se temelje   na razlozima nacionalne bezbednosti ne moraju da budu obrazložene i ne   podležu preispitivanju od strane suda (član 46 (2) i (3)). Zakon ne nalaže   nikakvo razmatranje pitanja da li bi odluka o deportaciji predstavljala mešanje u   porodični život stranca i, ako bi, da li je postignuta pravična ravnoteža između   javnog interesa i prava dotičnog pojedinca.   D. Zakon o verskim zajednicama iz 1949. godine i   Statut muslimanske verske zajednice u Bugarskoj   79. Članovima 6 i 30 Zakona o verskim zajednicama je, pored ostalog,   predviđeno i to da statut i pravilnik verske zajednice budu dostavljeni na   odobrenje Savetu ministara ili jednom od potpredsednika vlade. U slučaju   da ti akti sadrže odredbe koje su u suprotnosti sa zakonom, javnim redom ili   moralom, Savet ministara može da zatraži njihovu izmenu i dopunu ili da odbije   da ih odobri.   80. U članu 30 takođe je propisano da statutom i pravilnikom verske   zajednice moraju da budu uređena sva pitanja koja se odnose na njeno finansiranje   i internu samoregulativu, u onoj meri u kojoj ta pitanja nisu uređena Zakonom o   verskim zajednicama. Zakon o verskim zajednicama ne sadrži odredbe kojima se   uređuje nastava veronauke, izuzev člana 14 koji se odnosi na otvaranje srednjih   škola i ustanova visokog obrazovanja za obuku sveštenika.   81. Statut muslimanske verske organizacije u Bugarskoj, koji je bio na   snazi u periodu koji se uzima u obzir, usvojen je na nacionalnoj konferenciji   muslimanskih vernika, održanoj 23. oktobra 1997. Taj statut odobrio je   potpredsednik vlade, 28. oktobra 1997.   82. U članovima 13 i 21 tog Statuta predviđeno je postojanje lokalnih   muslimanskih odbora (настоятелства) i Oblasnih muslimanskih saveta   (районни мюсюлмански съвети), koji su, pored ostalog, zaduženi i za   organizovanje časova posvećenih proučavanju Kurana.   E. Okvirni koncept nacionalne bezbednosti   83. Država se u svojim podnescima pozvala na Okvirni koncept nacionalne   bezbednosti, odnosno deklaraciju koju je Parlament usvojio aprila 1998. godine.   Država je citirala odlomke iz deklaracije u kojima je nacionalna bezbednost   definisana tako da podrazumeva sledeće:   „...zaštita osnovnih prava i sloboda bugarskih građana, odbrana državnih   granica, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti, ... i demokratsko funkcionisanje   javnih i privatnih ustanova kako bi se obezbedilo očuvanje i unapređenje dobrobiti   društva i nacije.“   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     U okvirnom konceptu dalje je ukazano na moguće pretnje nacionalnoj   bezbednosti, pri čemu je, pored ostalog, navedeno i sledeće:   „Usled produbljivanja društveno-ekonomskih razlika u Evropi, pojavila se   nova vrsta nesigurnosti, kao i novi rizici. Pojavili su se sukobi na nacionalnoj,   verskoj i društvenoj osnovi ... Verske i nacionalne zajednice, od kojih su neke   u sukobu, koegzistiraju u jugoistočnoj Evropi. Otkako su stvorene nove države,   određene zajednice ispoljile su tendenciju ka izolovanosti. To je dovelo do   dramatičnog porasta regionalnih pretnji našoj nacionalnoj bezbednosti....   Verski i nacionalni ekstremizam utiče na lokalne zajednice koje nemaju snažnu   demokratsku tradiciju...“   PRAVO   I. PRETHODNI PRIGOVORI DRŽAVE   84. Država je stavila prigovor da nisu iscrpeni domaći pravni lekovi jer   povodom naloga br. 503 nije izjavljena žalba, da drugi i treći podnosilac pred-   stavke nisu pokrenuli nikakav postupak, kao i da se prvi podnosilac predstavke   pred domaćim sudovima nije žalio u vezi sa svojim porodičnim životom ili ver-   skim slobodama, izuzev u žalbi od 21. juna 1999, upućenoj sudu koji nije bio   nadležan za njeno rešavanje.   85. Podnosioci predstavke okarakterisali su kao neosnovan prigovor   Države u vezi s iscrpljenošću domaćih pravnih lekova i pozvali se na svoje žalbe   po članu 13 Konvencije.   86. Sud konstatuje da su prvi podnosilac predstavke i njegov branilac pod-   neli brojne žalbe sudovima i drugim nadležnim organima. Međutim, pošto je   kao osnov za preduzimanje spornih mera navedena nacionalna bezbednost, ni-   jedna od ovih žalbi nije razmotrena (vidi gore stavove 35–46). Država nije obja-   snila zašto smatra da bi podnosioci predstavke imali više šanse da njihova žalba   bude razmotrena da su podneli još jednu žalbu u ime sve trojice, da su osporili   nalog br. 503 ili da su u tekstu svojih podnesaka dodatni naglasak stavili na svoj   porodični život i verska prava. Sud dalje konstatuje da se prigovor na osnovu   člana 35 stav 1 Konvencije mora proglasiti neprihvatljivim.   87. U svojim zapažanjima u vezi sa suštinom spora, Država je stavila   još jedan prigovor, iznoseći optužbu da su podnosioci predstavke počinili   zloupotrebu zato što Sud nisu blagovremeno obavestili o činjenici da su gđa   Saleh i njena deca Bugarsku napustili 29. juna 2000. godine.   88. G. Grozev, advokat podnosilaca predstavke, objasnio je da, iako je   već u proleće 2000. saznao za finansijske poteškoće s kojima je gđa Saleh bila   suočena u Smoljanu, kao i za njenu okvirnu zamisao da napusti Bugarsku, on o   tome nije razgovarao s prvim podnosiocem predstavke, koji se nalazio u Siriji.   Advokat se nadao da će to učiniti u Strazburu, pre početka rasprave. Međutim,   konzulat Francuske u Damasku nije razmotrio zahtev g. Al-Našifa za izdavanje   vize. Budući da na samoj raspravi advokat nije bio siguran u pogledu tačnih     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   činjenica, on se radije opredelio za to da prvo raščisti činjenice, pa da onda o   tome obavesti Sud. On je, na sopstvenu inicijativu, tako i učinio odmah nakon   rasprave.   89. Premda smatra da predstavka koja je namerno zasnovana na opisu či-   njeničnog stanja iz kojeg su izostavljeni događaji od ključnog značaja može, u   načelu, da predstavlja zloupotrebu prava na predstavku u smislu člana 35 stav 3   Konvencije, Sud ne smatra da je utvrđeno da se u ovom predmetu radilo o takvoj   situaciji, imajući u vidu fazu postupka, činjenicu da su se informacije koje su   navodno zatajene odnosile isključivo na novi razvoj događaja posle deportacije   koja je predmet žalbe, kao i imajući u vidu objašnjenje advokata podnosilaca   predstavke.   Prema tome, prigovori Države se odbacuju.   II. NAVODNA POVREDA ČLANA 5 STAVA 4 KONVENCIJE   90. Prvi podnosilac predstavke žalio se na osnovu člana 5 stav 4 Konvenci-   je na to da bugarskim zakonom nije bilo predviđeno sudsko preispitivanje njego-   vog odvođenja u pritvor, na to da je držan u izolaciji, kao i na to da nije mogao   da se vidi sa svojim advokatom.   U članu 5 stav 4 propisano je kako sledi:   „Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud   hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je   lišenje slobode nezakonito.“   91. Država je tvrdila da je planirano da pritvor pred deportaciju traje   toliko kratko da se obično ne traži sudsko preispitivanje, kao i da bugarske vlasti   nisu bile odgovorne za to što deportaciju g. Al-Našifa nije bilo moguće izvršiti   odmah nakon hapšenja.   92. Sud ponavlja da svako ko je lišen slobode ima pravo na to da sud ispita   zakonitost lišenja slobode, bez obzira na dužinu trajanja pritvora. Zahtev iz   Konvencije da čin lišenja slobode treba da podleže ispitivanju od strane suda od   elementarnog je značaja u kontekstu osnovne svrhe člana 5 Konvencije, a to je da   se obezbedi zaštita od samovoljnog postupanja. Tu se podjednako radi o zaštiti   fizičke slobode pojedinaca, kao i o njihovoj ličnoj bezbednosti.   Dotično lice treba da ima pristup sudu, kao i mogućnost da bude sasluša-   no lično ili putem nekakvog oblika zastupanja (vidi predmete De Wilde, Ooms   and Versyp v. Belgium, presuda od 18. juna 1971, Series A No. 12, st. 73–76, Win-   terwerp v. the Netherlands, presuda od 24. oktobra 1979, Series A No. 33, st. 60 i   61, Kurt v. Turkey, presuda od 25. maja 1998, Reports of Judgments and Decisions   1998–III, st. 123, kao i Varbanov v. Bulgaria, br. 31365/96, ECHR 2000–X, st.   58).   93. U ovom predmetu je neosporno da u bugarskom zakonu ne postoji   mogućnost žalbe sudu na odluke o pritvoru pred deportaciju u slučajevima   kada je nalog za deportaciju izdat po osnovu nacionalne bezbednosti (vidi gore   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     stavove 67–70, 77 i 78). Kao posledica toga, prvi podnosilac predstavke uzalud je   pokušavao da izdejstvuje da sud ispita zakonitost njegovog pritvaranja (vidi gore   stavove 42–45).   94. U skladu s relevantnim pravom i praksom, odluka o tome da li se u   nalogu za deportaciju ili pritvor treba pozvati na nacionalnu bezbednost – što   za posledicu ima automatsko isključivanje mogućnosti bilo kakvog ispitivanja   zakonitosti od strane studa – u potpunosti se donosi po nahođenju Ministarstva   unutrašnjih poslova. Nijedan sud nema ovlašćenje da ispituje zakonitost pritvora.   U samom nalogu za pritvor, kao što je to slučaj u ovom predmetu, nije navedeno   nikakvo obrazloženje (vidi gore stavove 68–72). Štaviše, g. Al-Našif je u pritvoru   držan praktično u izolaciji i nije mu bilo dozvoljeno da se sastane s advokatom   i razgovara o bilo kom eventualnom pravnom leku kojim bi osporio mere   preduzete protiv njega.   Takva situacija nije u skladu sa članom 5 stav 4 Konvencije i njegovom   osnovnom svrhom, a to je da se pojedinci zaštite od samovoljnog postupanja.   Nacionalne vlasti ne mogu da se oslobode delotvorne kontrole zakonitosti pri-   tvora kad god im padne na pamet da tvrde da su u neki slučaj umešani elementi   nacionalne bezbednosti i terorizma (vidi predmet Chahal v. the United Kingdom,   presuda od 15. novembra 1996, Reports 1996–V).   95. U predmetu Chahal, Sud je ustanovio da čak i ako se koristi poverljivi   materijal koji se odnosi na nacionalnu bezbednost, to vlasti ne oslobađa efektivne   pravosudne kontrole pritvora. Sud je ocenio kao značajan podatak da u drugim   zemljama postoje tehnike koje se mogu upotrebiti kako bi se otklonila opravdana   bojazan u pogledu bezbednosti, u smislu prirode i izvora obaveštajnih podataka,   i pojedincu ujedno u znatnoj meri pružile procesne garancije.   96. U kasnijim predmetima (vidi, na primer, Jasper v. the United Kingdom,   br. 27052/95, koji nije objavljen), Sud je konstatovao da je, po donošenju presude   u predmetu Chahal i presude u predmetu Tinnelly v. the United Kingdom (10. jul   1998, Reports 1998–IV), Ujedinjeno Kraljevstvo uvelo zakone kojima je propisalo   imenovanje „specijalnog branioca“ u određenim slučajevima vezanim za   nacionalnu bezbednost (Zakon o posebnoj komisiji za žalbe u oblasti imigracije   iz 1997. i Zakon o Severnoj Irskoj iz 1998).   97. Bez iznošenja mišljenja o usklađenosti prethodno navedenog sistema   s Konvencijom u sadašnjem kontekstu, Sud konstatuje da, kao i u prethodno   navedenom predmetu Chahal, postoje sredstva koja se mogu upotrebiti kako   bi se otklonila opravdana bojazan u pogledu bezbednosti, a pojedincu ipak u   znatnoj meri pružile procesne garancije.   98. Međutim, u ovom predmetu, g. Al-Našifu nisu bile pružene čak ni   osnovne garancije, niti je on uživao zaštitu koju predviđa član 5 stav 4 Konvenci-   je u slučajevima lišenja slobode.   Prema tome, došlo je do povrede člana 5 stav 4 Konvencije.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   III. NAVODNA POVREDA ČLANA 8 KONVENCIJE   99. Sva tri podnosioca predstavke žalili su se da je bilo samovoljnog   mešanja u njihovo pravo na poštovanje porodičnog života suprotno članu 8   Konvencije, kojim je propisano kako sledi:   „1. Svako ima pravo na poštovanje svog ... porodičnog života ...   2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu   sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne   bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja   nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda   drugih.“   A. Argumenti stranaka   1. Podnosioci predstavke   a) Sporne činjenice   100. Prvi podnosilac predstavke kategorički je demantovao da je ikada   bio umešan u bilo kakvu nezakonitu radnju i tvrdio je da su optužbe o njegovoj   povezanosti s fundamentalističkim organizacijama koje propovedaju nasilje   izmišljene i da nisu potkrepljene nikakvim pouzdanim dokazima (vidi gore   stavove 49–65). Osim toga, Država nije tvrdila da postoje drugi, poverljivi   dokazi.   101. Podnosioci predstavke usprotivili su se načinu na koji je zastupnik   Države pokušala da „progura“ dokaze, čitajući na usmenoj raspravi odlomke iz   dokumenata koje nije podnela Sudu. Kad su ti dokumenti kasnije podneti Sudu,   ispostavilo se da se radi o izjavama sastavljenim za potrebe ovog postupka pred   Sudom, koje su bile pune neodređenih uopštavanja i preuveličavanja, bez ikakvog   kredibiliteta, poput izjava o „stotinama hiljada dolara..., jednom ... čak dvadeset   hiljada“ u kući prvog podnosioca predstavke, koji su stizali u „novčanicama od   američkih dolara“. Štaviše, u informaciji Službe državne bezbednosti nalaze   se netačne tvrdnje, poput onih koje se odnose na fondacije Tajba i Iršad.   Prema mišljenju podnosilaca predstavke, stvarne činjenice su pokazale da   je proterivanje g. Al-Našifa imalo za cilj da se stane na put njegovim zakonitim   verskim aktivnostima.   b) Pravna argumentacija   102. Pozivajući se na sudsku praksu Suda, podnosioci predstavke naveli   su da oni imaju pravo na zaštitu po članu 8 Konvencije, budući da čine jednu   porodicu, da su, u svim periodima koji se uzimaju u obzir, neprekidno živeli   zajedno i da su finansijski zavisili jedni od drugih. Postojanje pravog porodičnog   života između podnosilaca predstavke ne može se osporiti isključivo na osnovu   argumenta da je g. Al-Našif imao i drugi, verski brak. U kulturnim tradicijama   mnogih naroda, takva situacija nije neuobičajena.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     103. Nakon što su, 1992. godine, bili prinuđeni da napuste Kuvajt, gđa   Saleh i g. Al-Našif, kao apatrid, nisu mogli da uspostave snažne veze ni s jednom   zemljom osim Bugarske, gde su zasnovali svoj dom i porodični život. Podnosioci   predstavke tražili su od Suda da uvaži argument o tome da ako se jedino   zakonito prebivalište koje je par pronašao nalazi u zemlji s kojom nijedno od   njih prethodno nije imalo nikakve veze, onda proterivanje jednog od njih iz te   zemlje predstavlja mešanje u njihova prava po članu 8 Konvencije. Oni su tvrdili   da deportacija g. Al-Našifa predstavlja ozbiljno mešanje u njihov porodični   život. Ta porodica nikada nije živela u Siriji i nije imala nikakve stvarne veze s   tom zemljom. Štaviše, posle deportacije g. Al-Našifa, oni su, zbog ekonomskih   i pravnih prepreka, bili sprečeni da novi porodični dom zasnuju u Siriji ili u   Jordanu. Međunarodne organizacije i države izvestile su da je stanje ljudskih   prava u Siriji nepodnošljivo, pogotovo za strance i apatride.   104. Podnosioci predstavke tvrdili su da je mešanje u njihov porodični   život bilo utemeljeno na zakonskim odredbama kojima nedostaju jasnoća i pred-   vidivost, koje su predviđene pojmom zakonitosti koji je ugrađen u Konvenciju, i   izvršeno putem samovoljnih naloga u kojima nije bilo navedeno nikakvo obra-   zloženje.   Prema Zakonu o strancima, Ministarstvo unutrašnjih poslova ovlašćeno   je da deportuje lica koja nikada nisu osuđivana ili koja nikada nisu bila pod   istragom, i to na osnovu naloga izdatih bez ikakvog ispitivanja dokaza, bez   mogućnosti vođenja raspravnog postupka i bez ikakvog obrazloženja, uz   istovremeno izdavanje saopštenja za javnost u kojima je to lice okarakterisano   kao „pretnja nacionalnoj bezbednosti“.   105. Pored toga, takvo mešanje bilo je nesrazmerno i neopravdano. Nije   bilo nikakve potrebe za deportacijom prvog podnosioca predstavke jer on   nikada nije počinio nikakvo krivično delo. G. Al-Našif se nikada nije bavio   nikakvom nezakonitom ili opasnom delatnošću. Njegova nastava veronauke ni   na koji način nije predstavljala bilo kakvu pretnju. Osim toga, odluke vlasti bile   su u načelu neispravne jer u njima nikada nije bila procenjena ravnoteža koja je   morala da bude uspostavljena između ciljeva deportacije kojima se težilo i prava   podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog života, uključujući   – kao bitne faktore – interese dece, odnosno drugog i trećeg podnosioca   predstavke, i činjenicu da je prvi podnosilac predstavke apatrid.   Podnosioci predstavke na kraju su ponovili da su zbog mešanja u njihov   porodični život zapali u ozbiljne nevolje.   2. Država   a) Sporne činjenice   106. Država je iznela brojne optužbe na račun verskih aktivnosti prvog   podnosioca predstavke i kao dokaze za to dostavila je izjave gđice M, informaciju   Službe državne bezbednosti, isečke iz novinskih članaka i druge dokumente (vidi     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   gore stavove 49–65). Država nije komentarisala prigovore podnosilaca predstavke   u vezi s pouzdanošću tih dokaza.   b) Pravna argumentacija   107. Država je smatrala da između prvog podnosioca predstavke i gđe   Saleh i njihove dece nije postojao porodični život u smislu člana 8 Konvencije   pošto g. Al-Našif nije dokazao da je bio u zakonitom braku s gđom Saleh i pošto   je često odsustvovao iz porodičnog doma jer je zaključio drugi brak. Te činjenice   su navodno ukazivale na nedostatak emotivne ili porodične veze između g. Al-   Našifa i njegove dece.   108. U svakom slučaju, nije bilo mešanja u porodični život podnosilaca   predstavke. G. Al-Našif i gđa Saleh nisu imali snažne veze s Bugarskom jer su u   Bugarsku došli kao već odrasli ljudi i tamo su proveli samo sedam godina. Gđa   Saleh nije radila u Bugarskoj, njeni kontakti bili su ograničeni isključivo na lica   arapskog porekla i ona se nije potrudila da se uklopi u lokalnu zajednicu. Njihova   deca, drugi i treći podnosilac predstavke, bila su u mlađem i prilagodljivom   uzrastu. Uprkos tome što su imala bugarsko državljanstvo, bilo je očigledno da   će na njihov pravni status uticati status njihovih roditelja, koji su bili njihovi   staratelji. Osim toga, činjenica da su gđa Saleh i deca Bugarsku napustili juna   2000. godine potvrđuje da oni nisu bili vezani za Bugarsku.   U podnesku Države nije bilo dokaza o bilo kakvim preprekama za život   te porodice u Siriji ili u Jordanu. Tvrdnja podnosilaca predstavke da je njihov   povratak u Kuvajt bio nemoguć takođe nije dokazana.   109. Kao alternativu tome, Država je navela da ako Sud smatra da je ipak   bilo mešanja, svako takvo mešanje bilo je zakonito i opravdano.   110. Nalog za deportaciju izdat je u skladu s relevantnim zakonom i   njegov cilj bila je zaštita nacionalne bezbednosti. Iako sâm zakon ne sadrži   definiciju ovog pojma, taj pojam je pojašnjen u Okvirnom konceptu nacionalne   bezbednosti, koji je Parlament usvojio 1998. godine (vidi gore stav 83).   Štaviše, g. Al-Našif je, nakon učešća na seminaru 1997. godine, kao i u   drugim prilikama, bio upozoren da ne nastavlja da se bavi svojim verskim   aktivnostima.   Na osnovu prethodno navedenog, Država je smatrala da je zakon dovoljno   jasan i da je g. Al-Našif mogao da shvati eventualne posledice svojih postupaka.   111. U podnesku Države, mešanje je nadalje okarakterisano kao srazmerno   legitimnom cilju kojem se težilo.   Država je naglasila bitan aspekt ovog predmeta u regionalnom kontekstu   Balkana, gde mere aktivne zaštite verske tolerancije imaju ključni značaj. Posebno   u Bugarskoj, usled brojnih faktora – kao što su prekidi u tradicijama zajednica,   prouzrokovani decenijama totalitarne vlasti – verska svest stanovništva trenutno   je veoma nestabilna i neustaljena. Stoga su zajednice u opštem smislu, a posebno   muslimanska zajednica, podložne uticajima. Neophodno je da one budu zaštićene   od islamskog fundamentalizma.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     U takvim okolnostima, vlasti su aktivnosti g. Al-Našifa opravdano svrstale   u „nezakonite verske aktivnosti ... kojima su prekršeni nacionalni interesi, kao i   prava verskih, etničkih i manjinskih grupa na očuvanje nacionalnih i kulturnih   vrednosti i tradicija“ (vidi gore stav 39).   B. Ocena Suda   1. Da li je postojao „porodični život“ u smislu člana 8 Konvencije?   112. Postojanje odnosno nepostojanje „porodičnog života“ u suštini je   pitanje činjeničnog stanja, koje zavisi od realne mogućnosti ostvarivanja bliskih   ličnih veza u praksi (vidi predmet K. and T. v. Finland [GC], br. 25702/94, ECHR   2001–VII, st. 150).   Uprkos tome, iz pojma porodice na kojem se temelji član 8 proističe da   je dete rođeno u bračnoj zajednici ipso jure sastavni deo te veze; prema tome,   od trenutka detetovog rođenja i na osnovu same te činjenice, između njega i   njegovih roditelja postoji veza koja predstavlja „porodični život“ i koju kasniji   događaji ne mogu da prekinu, osim u izuzetnim slučajevima (vidi Berrehab v. the   Netherlands, presuda od 21. juna 1988, Series A No. 138, str. 14, st. 21, Hokkanen   v. Finland, presuda od 23. septembra 1994, Series A No. 299–A, str. 19, st. 54,   Gül v. Switzerland, presuda od 19. februara 1996, Reports 1996, st. 32, kao i Ciliz   v. the Netherlands, br. 29192/95, st. 59 i 60, ECHR 2000–VIII).   Što se tiče odnosa između jednog para, „porodični život“ obuhvata poro-   dice koje su rezultat braka, kao i de facto veze. Prilikom odlučivanja o tome da   li za neku vezu može da se kaže da predstavlja „porodični život“, tu može biti   relevantan određeni broj faktora, uključujući i zajednički život dotičnog para,   dužinu trajanja njihove veze, kao i to da li su oni pokazali međusobnu privrže-   nost tako što su dobili decu ili na neki drugi način (vidi Kroon and Others v. the   Netherlands, presuda od 27. oktobra 1994, Series A No. 297–C, str. 55–56, st.   30, kao i X, Y and Z v. the United Kingdom, presuda od 22. aprila 1997, Reports   1997–II, st. 36).   113. U ovom predmetu, g. Al-Našif i gđa Saleh su, 1992. godine, iz Kuvajta   zajedno došli u Bugarsku kao bračni par i očigledno su tako i posmatrani za   sve potrebe. Rodilo im se dvoje dece, 1993. i 1994. godine. Iako je g. Al-Našif   sklopio verski brak s drugom ženom, gđicom M, taj brak nije bio pravno važeći   u Bugarskoj. Nadalje, ne postoje odlučujući dokazi koji potkrepljuju tvrdnju   Države da su gđica M. i prvi podnosilac predstavke zajedno živeli u Smoljanu. U   svakom slučaju, gđica M. je u tom gradu boravila manje od godinu dana. G. Al-   Našif je u Smoljanu nastavio da živi sa svojom suprugom, gđom Saleh, i njihovo   dvoje dece sve do trenutka kada je uhapšen 1999. godine (vidi gore stavove 11 i   14–20).   Prema tome, nisu postojale izuzetne okolnosti koje su mogle da unište   porodičnu vezu između prvog podnosioca predstavke i njegove dece, drugog i   trećeg podnosioca predstavke. Pored toga, g. Al-Našif i gđa Saleh se nisu rastali.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   2. Da li je bilo mešanja u porodični život podnosilaca predstavke?   114. Sud primećuje da pravo stranca na ulazak ili boravak u nekoj   određenoj zemlji, nije, kao takvo, zagarantovano Konvencijom. Prema   ustanovljenom međunarodnom pravu i s obzirom na njene obaveze po osnovu   potpisanih međunarodnih ugovora, država ima pravo da kontroliše ulazak na   svoju teritoriju lica koja nisu njeni državljani (vidi, pored ostalih pravnih izvora,   predmet Boultif v. Switzerland, br. 54273/00, ECHR 2001–IX, st. 39). Što se tiče   pitanja imigracije, ne može se smatrati da član 8 državi nameće opštu obavezu da   poštuje izbor bračnih parova u pogledu zemlje u kojoj će kao bračni par boraviti   i da odobri ponovno ujedinjenje porodice na svojoj teritoriji (vidi prethodno   navedenu presudu u predmetu Gül, st. 38).   Međutim, udaljavanje lica iz zemlje u kojoj žive bliski članovi njegove po-   rodice može da predstavlja kršenje prava na porodični život, koje je garantovano   u članu 8 stav 1 Konvencije (vidi prethodno navedenu presudu u predmetu Bo-   ultif).   115. U ovom predmetu je neosporno da je prvi podnosilac predstavke bio   apatrid i da su on i njegova supruga, gđa Saleh, koja je, po svoj prilici, i sama bila   apatrid, imali zakoniti boravak u Bugarskoj, na osnovu dozvola stalnog boravka.   Ovaj par se u Bugarsku preselio 1992, nedugo nakon venčanja, i tamo je zakonito   zasnovao svoj dom. Njihova deca, drugi i treći podnosilac predstavke, rođena su   u Bugarskoj, stekla su bugarsko državljanstvo i tamo su pošla u školu.   Prema tome, deportacija g. Al-Našifa, 1999. godine, predstavljala je   mešanje u porodični život podnosilaca predstavke.   116. Takvim mešanjem Konvencija će biti prekršena ako nisu ispunjeni   uslovi iz stava 2 člana 8. Prema tome, neophodno je utvrditi da li je to mešanje   bilo „u skladu sa zakonom“, da li je motiv za to bio jedan legitimni cilj ili više   takvih ciljeva koji su ovim stavom predviđeni i da li je bilo „neophodno u demo-   kratskom društvu“.   3. Da li je mešanje bilo „u skladu sa zakonom“?   117. Neosporno je – i Sud to uvažava – da su nalozi br. 503 i 504 bili za-   snovani na relevantnom domaćem pravu.   118. Međutim, podnosioci predstavke su tvrdili da važećem zakonu   nedostaju jasnoća i predvidivost, koje su predviđene pojmom zakonitosti koji   je ugrađen u Konvenciju, jer je, prema tom zakonu, Ministarstvo unutrašnjih   poslova ovlašćeno da deportuje lica koja nikada nisu osuđivana ili koja nikada   nisu bila pod istragom, i to na osnovu rešenja izdatih bez ispitivanja dokaza, bez   mogućnosti vođenja raspravnog postupka i bez obrazloženja.   119. Sud ponavlja da izraz „u skladu sa zakonom“ podrazumeva da   pravni osnov mora da bude „dostupan“ i „predvidiv“. Posledice nekog pravila   su „predvidive“ ako je ono u dovoljnoj meri precizno formulisano da svakom   pojedincu omogućava da – po potrebi, uz odgovarajući savet – reguliše svoje   ponašanje.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     Pored toga, u domaćem pravu mora da postoji izvesna mera pravne za-   štite od samovoljnog mešanja javnih vlasti u prava koja su zaštićena Konven-   cijom. Bilo bi suprotno vladavini prava da zakonom dato diskreciono pravo   izvršne vlasti, u oblastima koje utiču na osnovna prava, bude iskazano u smislu   nesputanih diskrecionih ovlašćenja. Shodno tome, u zakonu mora da bude na-   veden obim svakog takvog diskrecionog prava koje se daje nadležnim organi-   ma, kao i da dovoljno jasno bude preciziran način vršenja tog prava, s obzirom   na legitimni cilj dotične mere, kako bi pojedinac na odgovarajući način bio   zaštićen od samovoljnog mešanja (vidi predmete Amann v. Switzerland [GC],   br. 27798/95, ECHR 2000–II, st. 55 i 56, Rotaru v. Romania [GC], br. 28341/95,   ECHR 2000–V, st. 55–63, Hasan and Chaush v. Bulgaria [GC], br. 30985/96,   ECHR 2000–XI, kao i Klass and Others v. Germany, presuda od 6. septembra   1978, Series A No. 28).   120. Država je iznela stav da iako Zakon o strancima ne ograničava sluča-   jeve u kojima se neko lice može smatrati pretnjom nacionalnoj bezbednosti, što   bi iziskivalo njegovu deportaciju, izraz „nacionalna bezbednost“ pojašnjen je u   Okvirnom konceptu nacionalne bezbednosti (vidi gore stav 83).   121. Sud ponavlja da, što se tiče kriterijuma koji se odnosi na kvalitet   zakona, ono što se zahteva u smislu mera zaštite će, makar u izvesnom stepenu,   zavisiti od prirode i obima dotičnog mešanja (vidi predmet P. G. and J. H. v. the   United Kingdom, br. 44787/98, ECHR 2001–IX, st. 46).   Sud smatra da zahtev koji se odnosi na „predvidivost“ zakona ne zadire   toliko daleko da države primorava da donesu zakonske odredbe u kojima će   detaljno biti nabrojane sve vrste ponašanja koje mogu da uzrokuju odluku o   deportaciji pojedinca iz razloga nacionalne bezbednosti. Po prirodi stvari, pretnje   nacionalnoj bezbednosti mogu biti različitog karaktera i mogu biti nepredviđene   ili se teško mogu unapred definisati.   122. Međutim, moraju da postoje mere zaštite kojima će se obezbediti da   se diskreciono pravo koje je dato izvršnoj vlasti vrši u skladu sa zakonom i da se   ne zloupotrebljava.   123. Čak i u slučaju da je nacionalna bezbednost zaista ugrožena, koncepti   zakonitosti i vladavine prava u demokratskom društvu nalažu da mere koje utiču   na osnovna ljudska prava budu podvrgnute nekom obliku raspravnog postupka   pred nezavisnim telom nadležnim za ispitivanje razloga za donošenje odluke,   kao i relevantnih dokaza, po potrebi uz odgovarajuća procesna ograničenja koja   se odnose na upotrebu poverljivih informacija (vidi presude navedene gore u   stavu 119).   124. Pojedinac mora da bude u mogućnosti da ospori tvrdnju izvršne   vlasti o ugroženosti nacionalne bezbednosti. Premda će ocena izvršne vlasti o   tome šta predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti svakako imati značajnu   težinu, nezavisni organ mora da bude u mogućnosti da reaguje na slučajeve   kada pozivanje na ovaj koncept nema realno utemeljenje u činjenicama ili kada   otkriva tumačenje „nacionalne bezbednosti“ koje je samovoljno, nezakonito ili   suprotno zdravom razumu.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Bez postojanja takvih mera zaštite, policija ili drugi državni organi mogli   bi samovoljno da krše prava koja su zaštićena Konvencijom.   125. U ovom predmetu, prvobitni predlog za deportaciju g. Al-Našifa dali   su policija i tužilac u Smoljanu (vidi gore stav 21). Tačno je da su organi tužilaštva   u Bugarskoj odvojeni i strukturno nezavisni od izvršne vlasti. Međutim, Država   nije dostavila podatke o tome da je sprovedena bilo kakva nezavisna istraga.   Tužilac nije postupio u skladu s bilo kojom utvrđenom procedurom, već je   predmet jednostavno prosledio policiji. Organ nadležan za donošenje odluke   bio je direktor Odeljenja za pasoše Ministarstva unutrašnjih poslova (vidi gore   stav 22).   126. Pored toga, odluka o deportaciji g. Al-Našifa doneta je bez otkrivanja   bilo kakvih razloga podnosiocima predstavke, njihovom advokatu ili bilo kom   nezavisnom organu nadležnom za ispitivanje te stvari.   Prema bugarskom zakonu, Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo je   ovlašćeno da izdaje naloge za deportaciju, koji predstavljaju mešanje u osnovna   ljudska prava, bez vođenja bilo kakve vrste raspravnog postupka, bez navođenja   bilo kakvih razloga i bez ikakve mogućnosti žalbe nezavisnom organu.   127. Izuzetno je značajno to što je prethodno pomenuti pravni režim bio   predmet osporavanja u Bugarskoj i da su, u tom smislu, stavovi u pravosuđu bili   podeljeni.   Gradski sud u Sofiji i Vrhovni upravni sud su, u nekim slučajevima, odbili   da prihvate nepotkrepljene tvrdnje izvršne vlasti u neobrazloženim odlukama   donetim na osnovu Zakona o strancima. Neki poslanici Parlamenta i sudije   Vrhovnog upravnog suda smatrali su da je postojeći pravni režim neustavan   (vidi gore stavove 38, 71 i 72).   Prilikom ocenjivanja zahteva kojim je osporena ustavnost pomenutog   pravnog režima, Ustavni sud nije mogao da donese većinsku odluku jer je   polovina sudija iznela stav da je nepostojanje mogućnosti u bugarskom zakonu za   sudsko preispitivanje odluka o deportaciji u slučajevima u kojima se Ministarstvo   unutrašnjih poslova pozvalo na „nacionalnu bezbednost“ suprotno Ustavu i   Konvenciji, jer je takav pravni režim izvršnoj vlasti dao nesputano diskreciono   pravo i otvorio vrata mogućim zloupotrebama (vidi gore stavove 73–77).   128. Ovaj Sud konstatuje da je deportacija g. Al-Našifa bila naložena u   skladu s pravnim režimom kojim nisu obezbeđene neophodne mere zaštite od   samovoljnog postupanja.   Prema tome, ne može se smatrati da je mešanje u porodični život   podnosilaca predstavke bilo utemeljeno na zakonskim odredbama koje   ispunjavaju zahteve zakonitosti koji su propisani u Konvenciji.   Iz toga proističe da je došlo do povrede člana 8 Konvencije.   129. Imajući to u vidu, Sud ne mora da utvrđuje da li je mešanje u   porodični život podnosilaca predstavke imalo legitimni cilj kojem se težilo i, ako   jeste, da li je to mešanje bilo srazmerno cilju kojem se težilo.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     IV. NAVODNA POVREDA ČLANA 13 KONVENCIJE   130. Podnosioci predstavke žalili su se da nisu imali delotvoran pravni lek   protiv mešanja u njihovo pravo na poštovanje njihovog porodičnog života. Oni   su se pozvali na član 13 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:   „Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji   ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li   povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“   131. Država je ostala pri tvrdnji da je žalba na osnovu člana 13 očigledno   neosnovana jer podnosioci predstavke nisu iscrpeli sve domaće pravne lekove.   132. Kako je Sud u više navrata naveo, članom 13 Konvencije garantuje se   raspoloživost pravnog leka na nacionalnom nivou za sprovođenje suštine prava i   sloboda po Konvenciji u kom god vidu ona bila zajemčena u domaćem pravnom   poretku. Stoga je efekat člana 13 u zahtevu za obezbeđenje domaćeg pravnog leka   kako bi se rešila suština „dokazive žalbe“ po Konvenciji i pružila odgovarajuća   zaštita, premda se državama ugovornicama daje izvesno diskreciono pravo u   pogledu načina na koji će se, na osnovu ove odredbe, one ponašati u skladu sa   svojim obavezama prema Konvenciji.   Iako neposredno izražava obavezu država da štite ljudska prava   prevashodno unutar svog sopstvenog pravnog sistema, član 13 uvodi i još jednu   garanciju za pojedinca kojom se obezbeđuje njegovo delotvorno uživanje tih   prava.   „Delotvornost“ „pravnog leka“ u smislu člana 13 ne zavisi od toga da li je   izvesno da će ishod postupka biti povoljan za podnosioca predstavke. Isto tako,   izraz „vlasti“ koji se pominje u ovoj odredbi ne mora nužno da podrazumeva   pravosudne vlasti; ali, u slučaju da se ne radi o pravosudnim vlastima, ovlašćenja   vlasti i garantije koje one daju relevantne su za utvrđivanje delotvornosti pravnog   leka pred njima. Isto tako, čak i ako jedan jedini pravni lek sâm po sebi u   dovoljnoj meri ne ispunjava uslove iz člana 13, te uslove mogu zbirno da ispune   svi pravni lekovi koji su predviđeni u domaćem pravu (vidi Čonka v. Belgium, br.   51564/99, koji nije uvršten u izveštaj, Kudła v. Poland [GC], br. 30210/96, ECHR   2000–XI, st. 152, i T. P. and K. M. v. the United Kingdom [GC], br. 28945/95,   ECHR 2001–V, st. 107).   133. Osim opštih procesnih garancija koje su članom 1 Protokola br. 7 uz   Konvenciju – koji u periodu koji se uzima u obzir nije važio za Bugarsku – pred-   viđene za sve slučajeve proterivanja stranaca u kojima postoji dokaziva tvrdnja   da takvo proterivanje može da predstavlja kršenje prava stranca na poštovanje   porodičnog života, u članu 13, zajedno sa članom 8 Konvencije, propisano je da   države dotičnom pojedincu moraju da stave na raspolaganje delotvornu moguć-   nost da ospori nalog za deportaciju ili nalog da mu se uskrati dozvola boravka,   kao i mogućnost ispitivanja relevantnih pitanja uz dovoljne procesne garancije   i temeljnost od strane odgovarajućeg domaćeg foruma koji pruža odgovarajuće   garantije nezavisnosti i nepristrasnosti (br. 13718/89, odluka Komisije od 15. jula     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   1988, koja nije uvrštena u izveštaj, br. 22406/93, odluka Komisije od 10. septem-   bra 1993, koja nije uvrštena u izveštaj, br. 27794/95, odluka Komisije od 14. ok-   tobra 1996, koja nije uvrštena u izveštaj, kao i predmet Shebashov v. Latvia (odl.),   od 9. novembra 2000, br. 50065/99, neobjavljen).   134. Nema sumnje da je dokaziva žalba podnosilaca predstavke o tome   da je deportacijom g. Al-Našifa prekršeno njihovo pravo na poštovanje njihovog   privatnog života. Prema tome, oni su imali pravo na delotovoran žalbeni postupak   u okviru bugarskog prava.   135. Međutim, neosporno je da su sve žalbe koje je prvi podnosilac   predstavke uložio odbačene bez ispitivanja, na osnovu Zakona o strancima,   kojim je – prema tumačenju Ministarstva unutrašnjih poslova i bugarskih sudova   u slučaju podnosilaca predstavke, a kasnije i u Zakonu o tumačenju koji je doneo   Parlament (vidi gore stavove 70, 72 i 78) – predviđeno da odluke o deportaciji   koje se temelje na razlozima „nacionalne bezbednosti“ ne moraju da budu   obrazložene i ne podležu žalbi. U slučaju da je takva žalba izjavljena sudu, sud   nema pravo da preispituje stvarnu ugroženost nacionalne bezbednosti i takvu   žalbu mora da odbaci. U slučaju podnosilaca predstavke, isti pristup zauzelo je i   Ministarstvo unutrašnjih poslova, kome se g. Al-Našif žalio (vidi gore stav 36).   136. Tačno je da se obim obaveza po članu 13 razlikuje u zavisnosti od   prirode žalbe podnosioca predstavke po Konvenciji (vidi prethodno navedenu   presudu u predmetu Kudła, st. 157).   U slučaju da su uključena pitanja koja se odnose na nacionalnu bezbednost,   izvesna ograničenja u smislu vrste pravnih lekova dostupnih pojedincu mogu da   budu opravdana. Što se tiče tajnog nadzora i korišćenja tajnih podataka u cilju te-   stiranja kandidata za posao koji bi imali pristup osetljivim podacima, član 13 za-   hteva pravni lek koji je „onoliko delotvoran koliko je to moguće“, imajući u vidu   činjenicu da svaki sistem tajnog nadzora ili tajnih provera prirodno podrazumeva   i ograničeni obim pravnih lekova (vidi Klass and Others v. Germany, presuda od   6. septembra 1978, Series A No. 28, st. 69, kao i prethodno navedenu presudu u   predmetu Leander, st. 78). Bez obzira na to, pravni lek iz člana 13 mora da bude   delotovoran u praksi, kao i u zakonu. Pogotovo u predmetima Klass i Leander,   podnosioci predstavke imali su mogućnost pravnog leka, uz određene procesne   garancije i nezavisnu ocenu zakonitosti. U predmetu Amann v. Switzerland ([GC],   br. 27798/95, ECHR 2000–II), podnosilac predstavke mogao je da se žali sudu. U   tim predmetima nije konstatovana povreda člana 13 Konvencije.   Mogućnost žalbe nije bila dostupna podnosiocu predstavke u predmetu   Rotaru v. Romania ([GC], br. 28341/95, ECHR 2000–V) – koji se takođe odnosio   na čuvanje i korišćenje tajnih podataka – a Sud je konstatovao povredu člana 13   Konvencije (vidi takođe predmet Hewitt and Harman v. the United Kingdom, br.   12175/86, izveštaj Komisije od 9. maja 1989).   137. Sud smatra da u slučajevima proterivanja stranaca, utemeljenih na   razlozima nacionalne bezbednosti – kao što je to ovde slučaj – očigledno je da   interese zaštite osetljivih podataka nije toliko teško uskladiti s pravom pojedinca   na delotvorni pravni lek, kao u prethodno pomenutim predmetima kada sistem   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     tajnog nadzora ili tajnih provera može da funkcioniše jedino ako pojedinac nije   upoznat s merama koje na njega utiču.   Iako procesna ograničenja mogu da budu neophodna da bi se sprečilo   curenje podataka koje bi bilo štetno po nacionalnu bezbednost i iako će nezavisni   organ nadležan za žalbe na odluku u deportaciji možda morati izvršnoj vlasti da   pruži šire polje slobodne procene kod pitanja koja se tiču nacionalne bezbednosti,   to nikako ne opravdava potpuno ukidanje pravnih lekova kad god izvršnoj vlasti   padne na pamet da se pozove na izraz „nacionalna bezbednost“ (vidi prethodno   navednu presudu u predmetu Chahal i gore stav 96 u vezi s mogućim načinima   usaglašavanja relevantnih interesa o kojima se radi).   Čak i u slučaju optužbe da je nacionalna bezbednost ugrožena, garantija   delotvornog pravnog leka nalaže makar to da nezavisni organ nadležan za žalbe   bude obavešten o razlozima na kojima se temelji odluka o deportaciji, čak i onda   kada takvi razlozi nisu dostupni javnosti. Taj organ mora da bude nadležan da   tvrdnju izvršne vlasti o ugroženosti nacionalne bezbednosti odbaci ako ustanovi   da je takva tvrdnja samovoljna ili nerazumna. Mora da postoji nekakva vrsta   raspravnog postupka, po potrebi uz pomoć specijalnog zastupnika koji prethodno   treba da prođe bezbednosnu proveru. Štaviše, pitanje o tome da li bi sporna mera   predstavljala mešanje u pravo pojedinca na poštovanje porodičnog života i, ako   je odgovor potvrdan, pitanje o tome da li je uspostavljena pravična ravnoteža   između javnog interesa i prava pojedinca, moraju se ispitati.   138. S obzirom da podnosiocima predstavke nisu bile dostupne nikakve   garantije delotvornosti, Sud konstatuje povredu člana 13 Konvencije.   V. NAVODNE POVREDE ČLANA 9 I ČLANA 13,   ZAJEDNO SA ČLANOM 9 KONVENCIJE   139. Prvi podnosilac predstavke žalio se da je njegova deportacija bila   rezultat reakcije i na kazne za njegove zakonite verske aktivnosti i da je stoga   predstavljala neopravdano mešanje u njegova prava po članu 9 Konvencije. On   se takođe žalio da u pogledu povrede člana 13, zajedno sa članom 9, nije imao   delotvoran pravni lek.   U članu 9 propisano je kako sledi:   „1. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo   uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili   zajedno s drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom,   propovedi, običajima i obredom.   2. Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim   ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu   u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi   zaštite prava i sloboda drugih.“   140. Prvi podnosilac predstavke tvrdio je da njegova nastava veronauke i   sve njegove verske aktivnosti nikada nisu podrazumevale nikakvu podršku nasilju   ili ekstremističkim stavovima. Optužba da je on ugrozio nacionalnu bezbednost     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   apsurdna je i samovoljna. Vlasti su zapravo želele da stanu na put njegovim   verskim aktivnostima. Cilj deportacije, prema priznanju Države, upravo je bio   taj da se prvi podnosilac predstavke spreči da u Bugarskoj ispoveda svoju veru.   Prema tome, došlo je do mešanja u njegova prava po članu 9. Što se tiče njegove   argumentacije po osnovu člana 8 Konvencije (vidi gore stavove 104 i 105), prvi   podnosilac predstavke tvrdio je da to mešanje nije bilo zakonito i neophodno u   demokratskom društvu.   141. Država je navela da nije bilo mešanja u pravo prvog podnosioca   predstavke da podučava veronauku. Njegova deportacija nije bila rezultat reakcije   na njegovu nastavu veronauke – koja je bila zakonita – već je bila zasnovana na   oceni da njegove verske aktivnosti predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti.   Štaviše, g. Al-Našif dobrovoljno je prestao da podučava veronauku nakon što   mu je uručen nalog za deportaciju i on ne bi mogao ponovo da počne to da   radi jer je, u novim uputstvima koje je Kancelarija glavnog muftije izdala   nakon njegove deportacije, uvedena zabrana da nastavu veronauke drže lica   koja nemaju odgovarajuće versko obrazovanje. Država je dalje navela da su u   Bugarskoj garantovane verske slobode i da vlasti strogo poštuju načelo nemešanja   u unutrašnje stvari verskih zajednica i da redovno dozvoljavaju posete stranaca   koji dolaze da drže nastavu veronauke.   142. Nakon što je konstatovao da deportacija g. Al-Našifa predstavlja   povredu prava svih podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog   života u smislu člana 8 Konvencije, kao i to da oni u tom pogledu nisu imali   delotvorni pravni lek, suprotno članu 13 Konvencije, Sud smatra da nije   neophodno da utvrđuje da li su ti isti događaji bili u suprotnosti sa članom 9   Konvencije, posmatranim odvojeno ili zajedno sa članom 13.   VI. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE   143. U članu 41 Konvencije propisano je kako sledi:   „Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo   Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će,   ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“   A. Šteta   144. Podnosioci predstavke tražili su 60.000 evra (EUR) na ime   nematerijalne štete za neprijatnosti koje su pretrpeli zbog povreda njihovih prava   po Konvenciji.   Podnosioci predstavke su naglasili da je njihov porodični život bio narušen   i da su verske slobode g. Al-Našifa prekršene uprkos činjenici da on nikada nije   uradio ništa nezakonito. Sva tri podnosioca predstavke su zbog toga bili lišeni   normalnog porodičnog života, živeli su u neizvesnosti i nisu imali mogućnosti   da pronađu novi zajednički porodični dom. Njihova patnja bila je pogoršana   medijskom kampanjom koju su vlasti organizovale.   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     145. Podnosioci predstavke takođe su naveli da su pretrpeli materijalne   gubitke zbog toga što je g. Al-Našif morao da proda svoju firmu u Smoljanu,   a u Siriji nije mogao da nađe posao. Iako su svoje gubitke procenili na EUR   22.000, podnosioci predstavke nisu tražili materijalnu odštetu, priznajući da za   to ne mogu da dostave dokaze u formi dokumenata. Umesto toga, oni su od   Suda zatražili da njihove gubitke uzme u obzir prilikom utvrđivanja iznosa   nematerijalne štete.   146. Država je smatrala da su ovi iznosi preterani i izjavila je da treba uzeti   u obzir ekonomsku situaciju u Bugarskoj.   147. Podnosioci predstavke odgovorili su da čak i ako bi ekonomsku   situaciju možda trebalo uzeti u obzir kako bi se obezbedilo da podnosioci   predstavke iz raznih zemalja ne dobiju nesrazmerno različite realne iznose,   prilikom obračunavanja iznosa obeštećenja trebalo bi primeniti neki pouzdani   kriterijum, poput uporedne studije cena robe i usluga, umesto minimalne me-   sečne zarade. Čak i da je tako, iako je roba široke potrošnje svakako jeftinija   u Bugarskoj, nego u zemljama Zapadne Evrope, neke druge vrste robe, poput   električnih aparata i automobila, tamo su mnogo skuplje jer je tržište malo.   Kad bi usvojio pristup koji je predložila Država, Sud bi mogao da se nađe u   nezgodnoj situaciji u kojoj bi žrtvama povreda prava morao da određuje šta će   da kupe novcem od dodeljene odštete. Rezonovanje Države takođe je pogrešno   u ovom konkretnom slučaju jer podnosioci predstavke sada žive izvan Bugar-   ske, iako žele tamo da se vrate.   148. Sud smatra da su podnosioci predstavke sigurno pretrpeli nemate-   rijalnu štetu zbog kršenja prava prvog podnosioca predstavke po članu 5 stav 4   Konvencije, kao i zbog kršenja prava sva tri podnosioca predstavke po člano-   vima 8 i 13 Konvencije. Donoseći odluku na ravnopravnoj osnovi, Sud na ime   odštete prvom podnosiocu predstavke dodeljuje iznos od EUR 7.000, a sva-   kom od ostala dva podnosioca predstavke iznos od EUR 5.000 (ukupno EUR   17.000).   B. Sudski i ostali troškovi   149. Podnosioci predstavke tražili su iznos od 5.845 američkih dolara   (USD) na ime 118 sati pravnog zastupanja pred Sudom, po tarifi od USD 40 na   sat, kao i na ime 45 sati pravnog zastupanja pred domaćim organima, po tarifi od   USD 25 na sat. Podnosioci predstavke podneli su tabelu s obračunatim satima,   kao i ugovor koji su sklopili sa svojim advokatima, i pozvali se na publikaciju u   kojoj je navedeno da vodeće advokatske kancelarije u Bugarskoj svoje zastupanje   naplaćuju između USD 80 i 190 na sat.   Oni su takođe tražili USD 792 na ime avionskih karata za svoje advokate,   g. Grozeva i gđu Janevu, kao i 2.650 francuskih franaka na ime hotelskih računa,   troškova prevoza u lokalu i dnevnica za njihovo pojavljivanje na raspravi pred   Sudom.     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   Ukupan iznos koji su podnosioci predstavke tražili na ime sudskih i dru-   gih troškova približno iznosi EUR 7.750.   150. Država je smatrala da su honorari advokata po ugovoru o troškovima   zastupanja prema postignutom rezultatu nemoralni i da advokati treba besplatno   da pružaju pravnu pomoć siromašnim strankama. Država je iznela stav da su   tražene tarife na sat ogromne, s obzirom na to da je minimalna mesečna zarada   u Bugarskoj veoma mala.   Država je zatim osporila broj sati koje su advokati navodno proveli u   pravnom zastupanju pred domaćim organima i Sudom u Strazburu. Posebno   gđa Janeva nije mogla da tvrdi da je provela deset sati za vreme sedam poseta   pritvorskoj jedinici na aerodromu u Sofiji jer se tamo nikada nije sastala s   g. Al-Našifom. Pored toga, gđa Janeva nije navela datume svojih navodnih   poseta Okružnom sudu u Smoljanu. Isto tako, za sastavljanje žalbi upućenih u   pet različitih organa nije bilo potrebno sedam sati rada jer je njihov tekst bio   identičan.   151. Sud ponavlja da se, na osnovu člana 41 Konvencije, mogu naknaditi   samo oni sudski i ostali troškovi za koje je utvrđeno da su stvarno plaćeni, da su   nužno nastali i da su bili racionalni (vidi, pored ostalih pravnih izvora, i predmet   Nikolova v. Bulgaria [GC], br. 31195/96, od 25. marta 1999, st. 79).   Činjenica da gđa Janeva nije mogla da se sastane s g. Al-Našifom u pri-   tvorskoj jedinici – u kojoj je on proveo 26 dana u potpunoj izolaciji – predstav-   ljala je jedan od aspekata povrede člana 5 stav 4, koja je konstatovana u ovom   predmetu. Njene posete pritvorskoj jedinici, koje su, po svemu sudeći, imale za   cilj da izdejstvuje susret sa svojim klijentom, očigledno su podrazumevale nužne   troškove koji su nastali prilikom odbrane njegovih prava po Konvenciji.   Sud odbacuje podnesak Države da je navedeni broj sati veći od broja sati   rada koje su advokati zaista ostvarili i koje je bilo nužno potrošiti na pravno   zastupanje podnosilaca predstavke.   Sud takođe konstatuje da tarife od USD 40 i USD 25 na sat nisu bile   preterane.   152. Međutim, traženi iznos mora se donekle umanjiti s obzirom na to da   je prvobitna predstavka proglašena neprihvatljivom.   Nakon pretvaranja traženog iznosa u evre i nakon ukupne procene   troškova, Sud podnosiocima predstavke dodeljuje iznos od EUR 6.500 na ime   sudskih i ostalih troškova.   C. Zatezna kamata   153. Prema podacima koji su raspoloživi Sudu, zakonom propisana kamata,   koja se u Bugarskoj primenjuje na potraživanja izražena u konvertibilnoj stranoj   valuti na dan donošenja ove presude, iznosi 13,65% na godišnjem nivou.   IZ TIH RAZLOGA, SUD   1. Odbacuje, jednoglasno, prethodne prigovore Države;   2. Odlučuje, jednoglasno, da je postojala povreda člana 5 stav 4 Konven-   cije;   Predmet Al-Našif protiv Bugarske     3. Odlučuje, sa četiri glasa za i tri protiv, da je postojala povreda člana 8   Konvencije;   4. Odlučuje, sa četiri glasa za i tri protiv, da je postojala povreda člana 13   Konvencije;   5. Odlučuje, jednoglasno, da nije neophodno ispitati žalbe na osnovu   člana 9 Konvencije, posmatranog odvojeno ili zajedno sa članom 13;   6. Odlučuje, sa četiri glasa za i tri protiv,   (a) da je, u skladu sa članom 44 stav 2 Konvencije, tužena Država   dužna da, u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti presude,   isplati sledeće iznose, zajedno sa svim naplativim iznosima poreza   na dodatu vrednost:   (i) EUR 7.000 (sedam hiljada evra) prvom podnosiocu predstavke   i po EUR 5.000 (pet hiljada evra) svakom od ostala dva   podnosioca predstavke, kao naknadu za nematerijalnu štetu;   (ii) EUR 6.500 (šest i po hiljada evra) za sudske i ostale troškove,   zajednički za sva tri podnosioca predstavke;   (b) da oba iznosa budu pretvorena u nacionalnu valutu tužene Države   po važećem kursu na dan isplate;   (c) da je, od isteka pomenutog roka od tri meseca pa do isplate, na   pomenute iznose naplativa prosta kamata od 13,65 % godišnje;   7. Odbacuje, jednoglasno, ostatak zahteva podnosilaca predstavke za   pravično zadovoljenje.   Sačinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 20. juna 2002.   godine, u skladu s pravilom 77, stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.   Vinsent Berger   Sekretar   Georg Res   Predsednik   U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika   Suda, zajedničko delimično izdvojeno mišljenje g. Makarčika, g. Butkeviča i gđe   Botučarove dato je u prilogu ove presude.   G. R.   V. B.   ZAJEDNIČKO DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE   SUDIJA MAKARČIKA, BUTKEVIČA I BOTUČAROVE   1. Glasali smo protiv odluke kojom je utvrđena povreda člana 8 u ovom   predmetu.   2. Većina je smatrala da je deportacija g. Al-Našifa bila naložena u   skladu s pravnim režimom kojim nisu bile obezbeđene neophodne mere zaštite     Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV   od samovoljnog postupanja i stoga je zaključila da mešanje u porodični život   podnosilaca predstavke nije utemeljeno na pravnim odredbama koje ispunjavaju   zahtev zakonitosti koji je propisan Konvencijom.   3. Iako se vlasti moraju kritikovati zbog toga što u prostupku odlučivanja   nije bilo dovoljno procesnih garancija, to je, pored ostalog, samo jedan od   aspekata pitanja da li je mešanje u porodični život podnosilaca predstavke   bilo srazmerno legitimnom cilju kojem se takvim mešanju težilo. Sud je u više   navrata zaključio da kvalitet postupka odlučivanja predstavlja stvar koja upućuje   na pitanje srazmernosti (vidi, mutatis mutandis, T. P. and K. M. v. the United   Kingdom, [GC], br. 28945/95, ECHR 2001–V, st. 72, i Chapman v. the United   Kingdom [GC], br. 27238/95, ECHR 2001–I, st. 92).   4. Da je takav pristup usvojen, u ovom predmetu bilo bi očigledno da,   uprkos svim procesnim nedostacima, načelo srazmernosti nije prekršeno.   5. Kao što je većina s pravom konstatovala, ne može se smatrati da član   Konvencije državi nameće opštu obavezu da poštuje izbor bračnih parova u   pogledu zemlje u kojoj će kao bračni par boraviti i da odobri ponovno ujedinjenje   porodice na svojoj teritoriji (vidi stav 114 presude).   6. G. Al-Našif i gđa Saleh su u Bugarsku došli kao odrasli ljudi, nakon što   su se venčali u svojoj matičnoj zemlji, a u trenutku sporne deportacije oni su u   Bugarskoj boravili manje od sedam godina. Činjenica da su njihova deca, koja   su rođena u tom periodu, dobila bugarsko državljanstvo ne treba da se posmatra   kao bitan činilac u analizi srazmernosti, jer su ta deca veoma mlada, pa je   prirodno da svuda idu sa svojim roditeljima, i očigledno govore arapski jezik.   Gđa Saleh je sa svojom decom Bugarsku napustila juna 2000. godine, godinu   dana nakon deportacije njenog supruga, i nastanila se u Jordanu, gde ima bliske   rođake. Sâm g. Al-Našif ima bliske rođake u Siriji, ima sirijske lične isprave za   apatride, a po ulasku u Bugarsku on je naveo Siriju kao zemlju svog prebivališta.   Na osnovu prethodno navedenog, teško da se može smatrati da je ova porodica   imala dovoljno snažne veze s Bugarskom. Očigledno je da podnosioci predstavke   svoj porodični dom mogu zakonito da osnuju u Siriji ili negde drugde.   7. Imajući u vidu sve relevantne činioce, smatramo da deportacija g. Al-   Našifa iz Bugarske nije bila nesrazmerna u konkretnim okolnostima. Nije bilo   povrede člana 8 Konvencije. Budući da žalba na osnovu te odredbe nije bila   dokaziva, član 13 nije mogao da se primeni.   8. Shodno tome, što se tiče zahteva za pravično zadovoljenje, s obzirom da   je jedina povreda Konvencije koju smo mi konstatovali bila povreda prava prvog   podnosioca predstavke po članu 5 stav 4, mi bismo mu dodelili iznos od EUR   2.000, a ostatak zahteva bismo odbacili.