9118/80

CONSEIL   DE L’EUROPE   COUNCIL   OF EUROPE   COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME   EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS   EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA   SUD (VEĆE)   PREDMET   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   (Predstavka br. 9118/80)   PRESUDA   STRAZBUR   24. oktobar 1986. godine   Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i   Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”.   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   U predmetu AGOSI,   Evropski sud za ljudska prava, zasedajući, u skladu sa članom 43   Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu:   „Konvencija”) i relevantnim odredbama Poslovnika Suda, u Veću u čijem sastavu   su bili:   g. G. VIARDA (WIARDA), Predsednik,   g. R. RISDAL (RYSSDAL),   g. Tor VILJAMSON (Thór VILHJÁLMSSON),   g. M. MATŠER (MATSCHER),   g. J. PINEIRO FARINA (PINHEIRO FARINHA),   g. L.-E. PETITI (PETTITI),   Ser Vinsent EVANS (Sir Vincent EVANS),   kao i g. M.-A. AJZEN (EISSEN), Sekretar i g. H. PECOLD (PETZOLD),   Zamenik Sekretara,   Posle razmatranja predmeta na sednicama zatvorenim za javnost 23.   januara i 22. septembra 1986. godine,   Izriče sledeću presudu koja je usvojena poslednjeg gore navedenog   datuma:   POSTUPAK   1. Predmet je 19. decembra 1984. godine Sudu uputila Evropska komisija   za ljudska prava (u daljem tekstu: „Komisija”), u okviru roka od tri meseca   predviđenog stavom 1 člana 32 i članom 47 Konvencije. Predmet proističe iz   predstavke (br. 9118/80) protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i   Severne Irske koju je Komisiji podnela Gold-und Silberscheideanstalt AG (u   daljem tekstu: „kompanija AGOSI”).   2. Komisija se u svom zahtevu pozvala na članove 44 i 48 i na deklaraciju   kojom je Ujedinjeno Kraljevstvo priznalo obaveznu nadležnost Suda (član 46).   Svrha njenog zahteva jeste dobijanje odluke o tome da li predmetne činjenice   ukazuju na to da je tužena Država prekršila svoje obaveze po osnovu člana 1   Protokola br. 1 Konvencije.   3. U odgovoru na upit, postavljen shodno stavu 3 (d) pravila 33 Poslovnika   Suda, podnosilac predstavke je izjavio da želi da uzme učešće u postupku pred   Sudom i u tu svrhu imenovao advokata koji će ga zastupati (pravilo 30).    Napomena Sekretarijata Suda: Broj predmeta je 14/1984/86/133. Drugi broj označava godinu   kada je predmet upućen Sudu na razmatranje a prvi broj označava poziciju ovog predmeta na   spisku predmeta koji su Sudu upućeni u relevantnoj godini; poslednja dva broja označavaju   položaj predstavke na spisku predmeta, podnetih Sudu od osnivanja i na spisku odgovarajućih   podnesaka upućenih Komisiji.   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   4. Članovi sudskog veća po službenoj dužnosti bili su i Ser Vinsent Evans,   izabrani britanski sudija (član 43 Konvencije), i g. G. Viarda, tadašnji Predsednik   Suda (pravilo 21 stav 3 (b) Poslovnik Suda). Predsednik je 23. januara 1985.   godine, u prisustvu Sekretara, žrebom odredio imena preostale petorice sudija, i   to: g. R. Risdal, g. Tor Vilijamson, g. F. Matšer, g. J. Pineiro Farina i g. L.-E.   Petiti (član 43 in fine Konvencije i stav 4 pravila 24).   5. Kao Predsednik Sudskog veća (pravilo 21 stav 5), g. Viarda je, preko   Sekretara, konsultovao zastupnika Države Ujedinjenog Kraljevstva (u daljem   tekstu: „Država”), delegata Komisije i advokata kompanije, podnosioca pred-   stavke o potrebi za vođenjem postupka u pisanoj formi (stav 1. člana 37). Zatim   su, shodno nalogu i uputstvima Predsednika Veća, Sekretarijatu podneta sledeća   dokumenta:   - 26. aprila 1985. godine podnesak podnosioca predstavke;   - 6. maja podnesak Države;   - 18. i 19. jula zahtevi kompanije podnosioca predstavke, shodno članu 50   Konvencije;   - 30. decembra primedbe Države na te zahteve u pisanom obliku, zajedno s   presudom domaćeg suda;   - 10. januara 1986. godine različiti dokumenti koje je zatražila Komisija.   6. Predsednik Suda je 22. oktobra 1985. godine, preko Sekretara Suda,   nakon konsultacija sa zastupnikom Države, delegatom Komisije i advokatom   kompanije podnosioca predstavke, naložio da usmeni postupak započne 20.   januara 1986. godine (pravilo 38).   7. Javna rasprava je održana zakazanog dana u Sudu u Strazburu.   Neposredno pred početak rasprave Sud je održao pripremnu sednicu.   Pred Sudom su nastupali:   (a) u ime Države   g. M. Iton (EATON), pravni savetnik,   Ministarstvo inostranih poslova i Komonvelta,   u svojstvu zastupnika,   u svojstvu advokata,   g. D. Latam (LATHAM), Q.C.1,   g. Foterbi (FOTHERBY), Uprava carina,   g. Alen (ALLEN), Uprava carina,   g. Robinson (ROBINSON), Uprava carina,   u svojstvu savetnika;   u svojstvu delegata;   (b) u ime Komisije   g. J. A. Frovin (FROWEIN),   (c) u ime kompanije podnosioca predstavke   g. R. Graupner (GRAUPNER), pravni savetnik,   g. G. Dajmond (DYAMOND), pravni savetnik,   u svojstvu advokata,   u svojstvu savetnika.   Q. C. (Queen's Council) – savetnik Krune je počasna titula koja se u Velikoj Britaniji dodeljuje   istaknutim predstavnicima advokatske profesije (prim. urednika).   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   8. Sudu su se obratili g. Iton i g. Latam u ime Države, g. Frovin u ime   Komisije i g. Graupner u ime kompanije podnosioca predstavke, i dati su   odgovori na pitanja koja su postavili Sud i nekoliko sudija.   9. U periodu između 15. januara i 7. marta 1986. godine, Država i   podnosilac predstavke su, prema prilici, Sekretarijatu podneli niz dokumenata,   bilo na zahtev Predsednika Suda ili na sopstvenu inicijativu.   10. Pismom koje je primljeno 21. marta 1986. godine podnosilac   predstavke zatražio je odobrenje da podnese dodatni podnesak. Predsednik je,   međutim, 28. juna 1986. godine takav zahtev odbio.   ČINJENICE   I. POSEBNE OKOLNOSTI OVOG SLUČAJA   11. Kompanija podnosilac predstavke, AGOSI, je akcionarsko društvo   (Aktiengesellschaft) koje je osnovano i koje ima registrovano sedište u Saveznoj   Republici Nemačkoj. Glavna delatnost ove kompanije jesu poslovi vezani za   topljenje metala, ali se ona u dato vreme takođe bavila poslovima u vezi sa   zlatnicima i srebrnjacima.   A. Zaplena zlatnika   12. Kompanija AGOSI je 1974. godine započela poslovanje s britanskim   državljaninom X. Tokom njihovih poslovnih aktivnosti u periodu između avgusta   1974. godine i maja 1975. godine kompanija AGOSI je od X kupila veliku   količinu britanskih kovanih novčića, koji datiraju pre 1947. godine i koji sadrže   visok procenat srebra. Međutim, čini se da su ti kovani novčići bili ilegalno   izvezeni iz Ujedinjenog Kraljevstva, a da to kompaniji nije bilo poznato.   13. U subotu 2. avgusta 1975. godine, posle završetka radnog vremena, X   je posetio fabriku kompanije AGOSI u pratnji lica Y, koga je predstavio kao   bogatog poslovnog čoveka. Oni su zatražili da odmah kupe 1.500 krugeranda,   zlatnih novčića kovanih u Južnoj Africi, gde predstavljaju i zakonsko sredstvo   plaćanja, u vrednosti od GBP 120.000. Kupovina je dogovorena i zlatnici su   utovareni u automobil s registarskim tablicama Ujedinjenog Kraljevstva. U vezi s   načinom plaćanja, izdat je ček bez garancije jedne engleske banke. Ček nije imao   oznaku da je odobren za potrebe kontrole bankarskog obračuna. U ponedeljak, 4.   avgusta, ček je predat banci kompanije AGOSI na naplatu. Međutim, 11. avgusta   banka je obavestila kompaniju AGOSI da je odbijena naplata čeka. U ugovoru o   prodaji postoji odredba shodno kojoj kompanija AGOSI ostaje vlasnik zlatnika sve   dok ne primi uplatu u visini pune ugovorene vrednosti.   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   14. U međuvremenu, 2. avgusta, kupci su pokušali kolima da   prokrijumčare zlatnike u Ujedinjeno Kraljevstvo. Međutim, zlatnici su otkriveni u   rezervnoj gumi automobila i zaplenjeni od strane carinskih vlasti u Doveru.   15. Amandmanom od 5. jula 1973. godine ministar za trgovinu i industriju   je na otvorenu opštu dozvolu za uvoz, 16. aprila 1975. godine, zabranio unošenje   zlatnika. Ta zabrana je povučena 16. juna 1979. godine.   16. Dana 14. avgusta 1975. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu pokrenut je   krivični postupak protiv X i Y. Оni su, između ostalog, optuženi i za nezakonito   kršenje zabrane uvozа zlatnika, protivno članu 304 (b) Zakona o carini i akcizama   iz 1952. godine (u daljem tekstu: „Zakon iz 1952. godine”).   17. Kompanija AGOSI je najpre 18. a zatim ponovo 28. avgusta zatražila   od Uprave carina povraćaj zlatnika, na osnovu činjenice da je kompanija njihov   zakoniti vlasnik, i tvrdeći stoga da je ona nevina žrtva prevare.   18. Službena lica Uprave carina 20. avgusta su posetila fabriku kompanije   AGOSI u Nemačkoj da bi se raspitali o okolnostima pod kojima je prodaja   obavljena. Kompanija AGOSI je nastavila da sarađuje s Upravom carina tokom   čitave krivične istrage.   19. Kompanija AGOSI je 1. oktobra dala izjavu o poništaju ugovora o   prodaji, čime je prodaja zlatnika prema nemačkom zakonu postala nevažeća ab   initio.   20. Advokati kompanije AGOSI su 13. oktobra 1975. godine uputili dopis   predstavnicima Uprave carina, koji su bili zaduženi za taj slučaj, zahtevajući da   službena lica Uprave carina iskoriste svoje diskreciono pravo odlučivanja, shodno   članu 288. Zakona iz 1952. godine (vidi dole navedeni stav 35) i vrate zlatnike   kompaniji, budući da ovi ne predstavljaju robu koja može biti predmet trajnog   oduzimanja, u skladu sa Zakonom iz 1952. godine, ako se navedeno tumači u   svetlu Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (Rimski ugovor),   opštih načela međunarodnog javnog prava i Konvencije, naročito člana 1.   Protokola br. 1.   21. U svom pisanom odgovoru od 29. decembra 1975. godine službena   lica Uprave carina ispitivala su da li kompanija AGOSI osporava to da je uputila   validan podnesak, tvrdeći da zlatnici ne podležu oduzimanju. Predstavnici Uprave   carina naveli su da bi u tom slučaju – da bi mogli pristupiti oduzimanju zlatnika –   morali da pokrenu postupak za oduzimanje pred Višim sudom2, shodno članu 6   Dodatka VII Zakonu iz 1952. godine. U pogledu tvrdnji kompanije da zlatnici ne   mogu biti trajno oduzeti (vidi gore navedeni stav 20), službena lica Uprave carina   su primetila da, između ostalog, „[sudovi] [nisu imali] diskreciono pravo   odlučivanja da odbiju potvrđivanje [zlatnika kao oduzetih] zbog štete koju je   pretrpeo savestan vlasnik”. Zlatnici nisu bili vraćeni.   High court – uz Crown court i Court of Appeal predstavlja sudsku instancu koja postupa u   krivičnim predmetima najvećeg značaja i težine. U njemu postoje tri sudska odeljenja i najčešće   postupa sudija pojedinac, osim u odeljenju „Kraljičinog veća”, gde predmete razmatra veće   sastavljeno od dvojice ili više sudija, prim. prev.   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   B. Krivični postupak protiv lica X i Y   22. Prilikom trećeg suđenja u januaru 1977. godine, na kome je u korist   tužioca svedočio direktor kompanije AGOSI, dr Roze (ROSE), X i Y su tvrdili da   zabrana uvoza zlatnika predstavlja kršenje člana 30. Rimskog ugovora, kojim se   garantuje slobodno kretanje dobara i da su, shodno tome, krivične optužbe koje su   protiv njih podnete neosnovane.   23. Sudija u prvostepenom postupku nije prihvatio ovaj argument; u   presudi od 31. januara 1977. godine on je zaključio da zabrana potpada pod   odredbu o „javnoj politici” iz člana 36. Ugovora i da zlatnici predstavljaju kapital   a ne robu u smislu člana 67.   24. X i Y su se žalili Apelacionom sudu, koji je 15. decembra 1977.   godine podneo ovo pitanje Sudu pravde Evropskih zajednica, u skladu sa članom   177. Ugovora.   25. Sud pravde Evropskih zajednica je u presudi od 23. novembra 1978.   godine potvrdio da južnoafrički zlatnici predstavljaju kapital a ne robu (predmet   7/78, [1978] European Court Reports 2247). Shodno tome, žalba koju su X i Y   podneli nije bila prihvaćena, te su oni osuđeni i kažnjeni novčanom kaznom.   C. Građanski postupak kompanije AGOSI za povraćaj zlatnika   26. S obzirom na to da po okončanju prvostepenog krivičnog postupka   predstavnici Uprave carina nisu izvršili povraćaj zlatnika, kompanija AGOSI je   14. aprila 1977. godine podnela tužbu Višem sudu. U relevantnom delu podneska   kaže se:   „7. … odredbe člana 44 i člana 275 Zakona o carini i akcizama iz 1952. godine i   Dodatka VII pomenutog Zakona treba tumačiti u svetlu i prema opštem načelu   međunarodnog javnog prava koje zabranjuje neopravdano oduzimanje imovine koja   pripada „prijateljskim strancima“.3   8. Dalje, ili kao druga mogućnost, odredbe člana 44 i člana 275 Zakona o   carinama i akcizama iz 1952. godine i Dodatak VII pomenutog Zakonu treba tumačiti u   skladu sa članom 1 [Protokola br. 1] Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i   osnovnih sloboda.   9. U smislu prethodno spomenutog u stavovima 7 i 8 ovog podneska, … zlatnici   ne podležu oduzimanju.   10. Alternativno stavu 9, ako pomenuti zlatnici mogu biti oduzeti, onda u onome   što je prethodno pomenuto u stavovima 7 i/ili 8 tuženi mora koristiti svoje ovlašćenje u   skladu sa članom 288 Zakona o carinama i akcizama i/ili stavom 16 Dodatka VII   pomenutog Zakona, kako bi izvršio povraćaj zlatnika tužiocu bez nametanja bilo kakvih   uslova.   Podnosilac tužbe zahteva:   (i) odluku o tome da … su zlatnici vlasništvo [kompanije AGOSI];   Termin se koristi u dva značenja – da osoba / pravno lice potiče iz države koja nije u ratu s UK i/   ili da je lice zakonito na teritoriji UK, prim.prev.   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   (ii) odluku o tome da … zlatnici ne mogu da budu oduzeti …;   (iii) odluku o tome da [kompanija AGOSI] ima pravo na povraćaj zlatnika bez nametanja   bilo kakvih uslova za povraćaj … zlatnika.”   Službena lica Uprave carina podnela su protivtužbu i tražila da zlatnici   budu proglašeni oduzetim zato što podležu konfiskaciji, između ostalog, shodno   članu 44 (b) i članu 44 (f) Zakona iz 1952. godine (vidi dole navedeni stav 33).   27. Kompanija AGOSI je 2. februara 1978. godine takođe podnela zahtev   da Viši sud utvrdi usklađenost zabrane uvoza južnoafričkih zlatnika u Ujedinjeno   Kraljevstvo s Rimskim ugovorom i slučaja njihove konfiskacije bez obeštećenja.   Predmet je razmatran 20. februara i kompanija AGOSI je zatražila da se ova   pitanja upute Sudu pravde Evropskih zajednica na odlučivanje.   28. Sudija Višeg suda g. Donaldson odbacio je ovaj zahtev istoga dana i   dao na znanje da bi on isto tako odbio i tužbu protiv sudskog naloga da mu je   podneta na odlučivanje (gore navedeni stav 26). Podnosilac predstavke je i pored   toga ostao kod predmetne tužbe. Sudija Višeg suda g. Donaldson je 10. marta   1978. godine odbio ovu tužbu i, shodno protivtužbi predstavnika Uprave carina,   naložio oduzimanje zlatnika kao robe koja podleže oduzimanju u skladu sa   članom 44(f) Zakona iz 1952. godine (vidi dole navedeni stav 33).   29. Kompanija AGOSI je podnela žalbu Apelacionom sudu tvrdeći da se   član 44(f) ne može primenjivati, budući da je Sud pravde Evropskih zajednica u   međuvremenu zaključio da zlatnici ne predstavljaju robu (vidi gore navedeni stav   25), i ponovila svoje tvrdnje u smislu člana 1 Protokola br. 1 i opštih načela   međunarodnog prava.   30. Apelacioni sud doneo je presudu 10. decembra 1979. godine ([1980] 2   All England Law Reports 138-144). Glavnu presudu je izrekao Lord Dening, s   kojim su ostala dvojica sudija, sudija Bridž i Ser Dejvid Kerens, bila saglasna.   U vezi s tvrdnjom kompanije AGOSI da imaju pravo na povraćaj   južnoafričkih zlatnika u svetlu njihove navodne nevinosti, Lord Dening je najpre   izneo sledeća zapažanja:   „Pre nego što krenemo dalje mogu reći da carinski organi imaju diskreciono   pravo odlučivanja po ovom pitanju. Dešava se ponekad da roba bude trajno oduzeta,   a zatim se pojavi pravi vlasnik robe i kaže da je prevarom bio lišen te robe. Ako se   carinske vlasti uvere u istinitost njegovih tvrdnji, mogu da ponište oduzimanje i da   mu tu robu predaju. Shodno članu 288 Zakona iz 1952. godine, predstavnicima   Uprave carina dato je veoma široko diskreciono pravo odlučivanja, shodno kome   mogu da oduzmu neku robu ili da je vrate ili plate obeštećenje itd. To se može javiti   kasnije. Nemačka kompanija, međutim, kaže da u ovom slučaju organi carine nisu   uopšte imali pravo da trajno oduzmu robu. Ako se uzme u obzir vrednost samog   zlata, nemačkoj kompaniji bi mnogo više odgovaralo da im se ti zlatnici vrate nego   da im se plati obeštećenje za zlatnike, obračunato shodno ceni zlata iz 1975.   godine.”   Lord Dening se zatim bavio različitim primedbama koje je kompanija   AGOSI iznela protiv tvrdnje predstavnika Uprave carina da južnoafrički zlatnici   podležu trajnom oduzimanju. Lord Dening je smatrao da je definicija robe prema   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   Rimskom ugovoru, u svrhu tumačenja člana 44 (f), irelevantna, i da ni u članu 1   Protokola br. 1, kao ni u opštem međunarodnom pravu, ne postoji ništa što   zabranjuje trajno oduzimanje u ovom slučaju. On je zaključio:   „Čini mi se da su carinske vlasti u pravu. Država može trajno oduzeti ove   južnoafričke zlatnike… Uprava carina ima u potpunosti diskreciono pravo da odluči   da li je zahtev nemačke kompanije toliko čvrst i opravdan da bi trebalo da im te   zlatnike vrati ili da ih zadrži i kompaniji isplati neko obeštećenje. To je diskreciono   pravo Uprave carina.”   Sudija Vrhovnog suda g. Bridž je tome dodao:   „Da sam u potpunosti uveren, a nisam, da u međunarodnom pravu postoji   takvo jedno načelo kao što [advokat nemačke kompanije] tvrdi, i dalje me ne bi   mogao ubediti da bi trebalo da u Zakon o carini i akcizama iz 1952. godine unesemo   opširne amandmane koje bi bilo neophodno doneti kako bi to načelo moglo da se   primenjuje i da se napravi izuzetak od podleganja trajnom oduzimanju, tamo gde je   bio jasan slučaj, shodno jeziku zakonske odredbe koji omogućava trajno   oduzimanje, u korist stranog vlasnika robe koji može da dokaže da nije učestvovao u   činu koji za sobom povlači oduzimanje imovine.”   Ser Dejvid Kerens primećuje:   „Ako je [strani vlasnik] nevin i ni na koji način nije bio saučesnik u   krivičnom delu krijumčarenja, prikladno bi bilo da on ima mogućnost da zatraži da   se diskreciono pravo odlučivanja upotrebi u njegovu korist. Ne vidim, međutim, da   je moguće tumačiti Zakon na takav način koji bi robu koja pripada tom [strancu]   isključivao iz odredbe koja predviđa trajno oduzimanje.”   Žalba je bila odbijena.   31. Apelacioni sud nije dao odobrenje za podnošenje žalbe Domu   Lordova. Kompanija AGOSI je 27. marta 1980. godine Domu Lordova podnela   molbu za podnošenje žalbe, ali je ona odbijena.   32. Pravni savetnici kompanije AGOSI su 1. aprila 1980. godine ponovo   uputili dopis predstavnicima Uprave carina tražeći povraćaj zlatnika. Pravni   savetnik predstavnika Uprave carina je 1. maja 1980. godine odbio taj zahtev, bez   obrazloženja.   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO   A. Postupak za oduzimanje   33. Shodno članu 275 Zakona iz 1952. godine, roba koja podleže   oduzimanju u skladu, između ostalog, i sa članom 44 Zakona, može biti   zaplenjena ili zadržana od strane carinskih organa.   Član 44 u relevantnom delu glasi:   „U slučajevima kada:   … (b) se neka roba uveze, unese ili istovari suprotno bilo kojoj zabrani ili ograničenju koje   je u datom trenutku na snazi u tom smislu shodno nekom aktu ili pomoću njega; ili   … (f) je neka uvezena roba sakrivena ili spakovana na način da se čini da je namera bila da   se službeno lice prevari,   Ta roba može biti trajno oduzeta…”   34. Postupak koji treba da sledi posle zaplene dat je u Dodatku VII   Zakona.   Shodno stavu 1, predstavnici Uprave carina obaveštavaju o zapleni svako   lice koje je u vreme zaplene po njihovim saznanjima bilo vlasnik zaplenjene robe.   Svako lice koje tvrdi da data roba ne podleže trajnom oduzimanju mora, u   skladu sa stavovima 3 i 4, dostaviti službenim licima Uprave carina pisani zahtev   u roku od mesec dana od dana izdavanja obaveštenja o zapleni, ili, ako mu takvo   obaveštenje nije uručeno, u roku od mesec dana od zaplene.   Stav 6 predviđa da ako je obaveštenje o zahtevu valjano uručeno,   predstavnici Uprave carina će pokrenuti postupak za trajno oduzimanje robe pred   sudom. Ovaj stav dalje navodi da „ako sud zaključi da su [predmeti] podobni za   trajno oduzimanje, sud će [ih] proglasiti trajno oduzetim.” Shodno ustaljenoj   sudskoj praksi, sudovi razmatraju samo pitanje da li zaplenjena roba potpada pod   bilo koju kategoriju robe pomenutu u Zakonu koja podleže trajnom oduzimanju;   sudovi ne razmatraju pitanje da li je vlasnik kriv ili je nedužan. Postupak trajnog   oduzimanja se smatrati građanskim postupkom, shodno stavu 8.   Ako predstavnicima Uprave carina nije uručen zahtev, shodno stavovima 3   i 4, tada se smatra da je zaplenjena roba, shodno stavu 5, valjano proglašena trajno   oduzetom.   35. Prema članu 288 Zakona iz 1952. godine:   „Predstavnici carine mogu, ako smatraju da treba,   (a) …   (b) da izvrše povraćaj svega onoga što je, shodno pomenutom zakonu, trajno oduzeto ili   zaplenjeno, pod onim uslovima, ako ih uopšte bude, koje oni smatraju za   odgovarajuće…”   AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   B. Sudsko preispitivanje odluka organa uprave   36. Pre 11. januara 1978. godine, sudsko preispitivanje određenih odluka   organa uprave se moglo zatražiti i dobiti podnošenjem zahteva za vanredno   preispitivanje tih odluka (mandamus, certiorari i prohibition), u skladu sa članom   Zakona o uređenju pravosuđa iz 1938. godine i Odredbom 53 tadašnjeg   Poslovnika Vrhovnog suda. Povrh toga, parnične strane su imale pravo da   pokrenu sudski postupak za izdavanje izjave, zabrane ili naknadu štete u   odgovarajućim slučajevima.   Prema rečima Države, „smatralo se da postojanje mnoštva pravnih lekova,   od kojih svaki ima svoju procesnu idiosinkretičnost, predstavlja nepovoljnost po   parničare i prepreku sposobnosti sudova da razviju jedan koherentan korpus prava   u ovoj oblasti.” Naročito, zahtev za sudsko preispitivanje ne bi bio delotvoran ako   osporena presuda nije sadržala razloge na kojima je zasnovana, budući da zakon   ne dozvoljava prikupljanje dokaza o činjenicama ili o nekim drugim stvarima koje   se ne pojavljuju u zapisniku / evidenciji o presudi (vidi „Izveštaj o pravnim   lekovima u upravnom pravu” (Law Commission) br. 73, Cmd. 6407 (1976)).   37. Poslovnik Vrhovnog suda izmenjen je i dopunjen 1977. godine,   zakonskim instrumentom, da bi predvideo postupak koji je danas poznat pod   zvaničnim nazivom „sudsko preispitivanje”, namenjen svim strankama koje traže   pravni lek u stvarima u vezi s javnim pravom. Amandmani su stupili na snagu 11.   januara 1978. godine i stoga su bili primenjivi onda kada su službena lica Uprave   carina donela svoju odluku, 1. maja 1980. godine (vidi gore navedeni stav 32).   38. Shodno praksi Vrhovnog suda, nova Odredba 53 je, između ostalog,   uvela i sledeće promene:   „- Nastao je nov postupak pod nazivom ‘zahtev za sudsko preispitivanje’ i   ovakvim jednim zahtevom podnosilac predstavke može zatražiti bilo koji od   pojedinačnih oblika preispitivanja, bilo zajedno ili pojedinačno, a da pri tome ne   mora da odabere bilo koju određenu nadležnost preispitivanja koja je primerena   njegovom slučaju.   - Mehanizam zahteva za izricanje privremene mere, kao što su javno   iznošenje dokumenata, ispitivanje i nalog da optuženi prisustvuje unakrsnom   ispitivanju, uveden je u zahteve za sudsko preispitivanje i takve zahteve može da   razmatra sudija ili sudija Odeljenja Vrhovnog suda.   - Ako je podnet zahtev za vanredni pravni lek u vidu certiorari naloga, osim   što odluku može da poništi, sud predmet može da prosledi datom organu uprave, uz   uputstvo da ga ponovo razmotri i donese odluku u skladu sa zaključcima suda, tako   da sud može da funkcioniše ne samo kao ’Kasacioni sud’ već i kao sud pune   jurisdikcije u odnosu na predmet.” (Poslovnik Vrhovnog suda, RSC, 1985, tom. 1,   Odredba 53, strane 757-758 stav 53/1 – 14/6).   39. Tokom reforme nije se menjao postupak u kome je zahtev za sudsko   preispitivanje morao da bude podnet u dve faze. Prvo je potrebno dobiti odobrenje   suda i shodno praksi Vrhovnog suda, „samo u slučaju da se takvo odobrenje   dobije i u meri u kojoj je ono predviđeno, sud će razmatrati ključni zahtev za   sudskim preispitivanjem.” „Odobrenje treba dati, ako sud na osnovu dostupnog     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   materijala proceni, a da pri tom ne zalazi u suštinu stvari, da postoji osnovan   razlog za odobravanje pravnog leka koji podnosilac predstavke traži” (RSC, loc.   cit., str. 757, stavovi 53/1 – 14/23).   40. Razlozi na osnovu kojih se shodno novoj Odredbi 53 može odobriti   sudsko preispitivanje jesu isti oni koji su se smatrali prihvatljivim u ranijim   zahtevima za sudsko preispitivanje. Na osnovu prakse Vrhovnog suda mogu se   razvrstati u sledeće grupe:   „1. Nedostatak ili višak nadležnosti ...   2. Tamo gde je došlo do greške u primeni prava na prvi pogled...   3. Nepoštovanje pravila osnovnih pravnih načela ... U širokom smislu,   pravila osnovnih pravnih načela sadrže dužnost pravičnog postupanja ... Pravila   osnovnih pravnih načela obično se primenjuju u onim slučajevima kada data odluka   utiče na prava nekog lica, na primer prilikom eksproprijacije njegove imovine...   Pravila osnovnih pravnih načela takođe se primenjuju onda kada podnosilac zahteva   za sudsko preispitivanje nema pravo, na primer kada podnosi zahtev za izdavanje   zakonom predviđene neophodne dozvole: u takvim slučajevima, iako dato lice nema   pravo na dozvolu ako i dok mu ona ne bude izdata, postoji obaveza poštovanja prava   osnovnih pravnih načela i pravičnog postupanja, zato što se koristi zakonsko   ovlašćenje koje utiče na njegove interese ...”   4. Venzberijev princip – odluka organa vlasti može biti poništena ili na drugi   način rešena odgovarajućim nalogom u postupku sudskog preispitivanja u slučaju   kada sud zaključi da je odluka takva da ni jedan organ vlasti koji se valjano   rukovodio relevantnim pravom i celishodno postupao, nije mogao doneti takvu   odluku ...”   41. U nekoliko predmeta koji su razmatrani pred engleskim sudovima   objašnjavano je zašto se organi uprave moraju valjano rukovoditi relevantnim   pravom i celishodno postupati (vidi takođe „Upravno pravo”, H.W.R. Wade, 5th   edition (1980), strane 348-349 i 354-355). Tako u predmetu Breen v.   Amalgamated Engineering Union [1971] 2 Queen’s Bench Division, str. 190,   Lord Dening navodi:   „Diskreciono pravo odlučivanja nekog zakonom ustanovljenog tela nikada   nije neograničeno. To je diskreciono pravo koje se mora koristiti u skladu sa   zakonom. To znači u najmanju ruku ovo: zakonom predviđeno telo mora da se   rukovodi relevantnim a ne irelevantnim razlozima. Ako nebitni razlozi, koje nije   trebalo ni uzeti u obzir, utiču na njegovu odluku, odluka nije održiva. Bez obzira na   to što je zakonom predviđeno telo postupalo u dobroj veri, ta odluka mora biti   poništena.”   Dužna pažnja se mora pokloniti, između ostalog i obimu i predmetu   zakona kojim se ovlašćenje daje. Prema mišljenju Lorda Rida u predmetu   Padfield v. Minister of Agriculture, Fisheries and Food [1968] Žalbe, str. 997:   „Parlament bi trebalo da je dao diskreciono pravo, s namerom da se ono koristi u   cilju unapređivanja politike i predmeta Zakona.”   42. Država je priznala da, osim u presudi koju je 17. jula 1985. godine   izrekao Viši sud (u predmetu R. v. Commissioners of Customs and Excise, ex   parte Leonard Haworth), nije bilo slučajeva u kojima su se na korišćenje     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   diskrecionog prava od strane predstavnika Uprave za naplatu carina i akciza u   pogledu povraćaja trajno oduzete robe primenjivali gore pomenuti principi.   U predmetu Haworth radilo se o zapleni jedne jahte od strane predstavnika   Uprave carina, koja je korišćena pri pokušaju krijumčarenja droge, kao i o   korišćenju diskrecionog prava od strane predstavnika Uprave carina, shodno članu   Zakona o upravljanju naplatom carina i akciza iz 1979. godine. Shodno ovoj   odredbi, čija jezička formulacija je skoro identična jezičkoj formulaciji člana 288   Zakona iz 1952. godine, „Predstavnici Uprave carina mogu po slobodnom   nahođenju, ... izvršiti povraćaj trajno oduzete ili zaplenjene stvari, pod određenim   uslovima (ako ih uopšte ima) za koje oni smatraju da su odgovarajući.” Vlasnik   jahte, koji je tvrdio da nije bio kriv za pokušaj krijumčarenja ni po kom osnovu,   podneo je zahtev za sudsko preispitivanje odluke, pozivajući se na to da službena   lica Uprave carina nisu iskoristila ili su odbila da iskoriste svoje zakonom   predviđeno diskreciono pravo odlučivanja da bi izvršila povraćaj jahte. Viši sud   (sudija Višeg suda g. Forbs) je smatrao da je korišćenje diskrecionog prava od   strane predstavnika Uprave carina, shodno članu 152, obuhvatalo i razmatranje   krivice vlasnika i smatrao je da predstavnici Uprave carina nisu valjano koristili   svoje diskreciono pravo, shodno članu 152, u slučaju koji je prethodno postojao,   budući da vlasniku nisu pružili potrebne informacije u vezi s njegovom navodnom   odgovornošću i nisu mu dali mogućnost da na njih odgovori.   POSTUPAK PRED KOMISIJOM   43. U predstavci od 17. septembra 1980. godine upućenoj Komisiji (br.   9118/80), kompanija AGOSI se žalila da trajno oduzimanje zlatnika predstavlja   kršenje člana 6 st 2 Konvencije i člana 1 Protokola br. 1.   44. Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 9. marta 1983. godine.   U izveštaju od 11. oktobra 1984. godine (član 31) Komisija je izrazila svoje   mišljenje, s devet glasova za i dva glasa protiv, da je došlo do kršenja člana 1   Protokola br. 1. Celovit tekst mišljenja Komisije, kao i dva izdvojena mišljenja   sadržana u izveštaju, dati su kao aneks ovoj presudi.   KONAČNI PODNESCI SUDU   45. Na raspravi održanoj 20. januara 1986. godine Država je iznela tvrdnju   da član 6 nije primenjiv u ovom predmetu i potvrdila je po suštini završne tvrdnje   koja je izneta u njihovom podnesku kojim su zatražili od Suda da „odluči i   ustanovi da nije došlo do kršenja prava kompanije podnosioca predstavke, shodno   članu 1 Protokola br. 1 Konvencije ”.   46. Podnosilac predstavke je, sa svoje strane, na raspravi ponovio, u   suštini, završne tvrdnje koje su iznete u njihovom podnesku kojim je od Suda   zatraženo „da zaključi da je Država izvršila povredu člana 1 Protokola br. 1… i   člana 6 Konvencije… ”.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   PRAVO   I. ČLAN 1 PROTOKOLA BR. 1   47. Podnosilac predstavke nije se žalio na prvobitnu zaplenu južnoafričkih   zlatnika od strane carinskih vlasti. Njihova pritužba se odnosi na trajno   oduzimanje zlatnika i kasnije odbijanje predstavnika Uprave carina da izvrše   njihov povraćaj. Podnosilac predstavke je tvrdio da su ove odluke bile u   suprotnosti sa članom 1 Protokola br. 1 Konvencije, koji glasi:   „Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.   Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima   predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.   Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da   primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u   skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili   kazni.”   Kompanija AGOSI je tvrdila da konfiskacija zlatnika nije bila opravdana   shodno ovom članu, budući da je ona zakoniti vlasnik zlatnika i ne snosi bilo   kakvu krivicu, te da joj nije data prilika da, shodno relevantnim odredbama   zakona Ujedinjenog Kraljevstva, dokaže svoju nevinost pred sudom.   A. Opšta razmatranja   48. Član 1 Protokola br. 1 u suštini garantuje pravo na imovinu (vidi   presudu u predmetu Marckx od 13. juna 1979. godine, Series A br. 31, strane 27-   28, stav 63). On sadrži „tri jasno razgraničena pravila”: prvo pravilo, koje je dato   u prvoj rečenici prvog stava, jeste opšte prirode i naglašava načelo neometanog   uživanja imovine; drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici prvog stava, bavi se   lišavanjem imovine i postavlja izvesne uslove u tom pogledu; treće pravilo,   navedeno u drugom stavu, priznaje da Države ugovornice imaju pravo, između   ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu s opštim interesom (vidi, inter   alia, presudu u predmetu Sporrong and Lönnroth od 23. septembra 1982. godine,   Series A br. 52, strana 24, stav 61). Međutim, ta tri pravila nisu „jasno   razgraničena” u smislu da nisu uopšte međusobno povezana: drugo i treće pravilo   se bave određenim slučajevima mešanja u pravo na neometano uživanje imovine,   pa bi stoga trebalo da budu tumačena u svetlu opšteg načela koje je naglašeno u   prvom pravilu (vidi: presudu u predmetu Lithgrow and Others od 8. jula 1986.   godine, Series A br. 102, str. 46, stav 106).   49. Trajno oduzimanje krijumčarenih južnoafričkih zlatnika predstavljalo   je mešanje u pravo kompanije podnosioca predstavke na neometano uživanje   njihove imovine koje je zaštićeno članom 1 Protokola br. 1. Ovo nije bilo sporno.   50. Sud najpre mora da utvrdi da li je glavna odredba u ovom predmetu   druga rečenica prvog stava ili drugog stava.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   51. Zabrana uvoza zlatnika u Ujedinjeno Kraljevstvo očigledno je   predstavljala kontrolu korišćenja imovine.   Zaplena i trajno oduzimanje južnoafričkih zlatnika predstavljali su mere   koje su preduzete zarad sprovođenja zabrane. Tačno je da je Viši sud doneo   presudu da južnoafričke zlatnike proglasi trajno oduzetim na osnovu tačke (f)   člana 44 Zakona iz 1952. godine, smatrajući da su ti zlatnici predstavljali robu   koja je bila sakrivena na takav način da se sticao utisak da je to urađeno da bi se   obmanuli carinski službenici. Međutim, protivtužba predstavnika Uprave carina u   vezi s trajnim oduzimanjem zlatnika takođe se oslanjala, između ostalog, na tačku   (b) istog člana, koja je predviđala trajno oduzimanje robe koja je uvezena u   suprotnosti sa zabranom uvoza (vidi gore navedene stavove 26 i 33). Ne čini se da   je u ovom kontekstu od presudnog značaja to što je Viši sud odlučio da se pozove   na jednu od ovih tačaka a ne i na drugu.   U trajno oduzimanje zlatnika je, naravno, spadalo i lišavanje imovine, ali   je u datim okolnostima trajno oduzimanje predstavljalo sastavni element postupka   za kontrolu korišćenja zlatnika, poput južnoafričkih zlatnika, u Ujedinjenom   Kraljevstvu. Stoga je drugi stav člana 1 Protokola br. 1 taj koji je primenjiv u   ovom predmetu (vidi, mutatis mutandis, presuda u predmetu Handyside of 7.   decembra 1976. godine, Series A br. 24, str. 30, stav 63).   B. Poštovanje uslova iz drugog stava   52. Drugi stav člana 1 Protokola br. 1 priznaje pravo Države „da sprovodi   one zakone koje smatra potrebnim za kontrolu korišćenja imovine … u skladu s   opštim interesima.”   Nesumnjivo je da je zabrana uvoza južnoafričkih zlatnika u Ujedinjeno   Kraljevstvo sama po sebi bila usklađena s uslovima iz pomenute odredbe. Budući   da drugi stav treba tumačiti u svetlu opšteg načela koje je naglašeno u uvodnoj   rečenici člana 1 Protokola br. 1 (vidi gore navedeni stav 48 in fine), u pogledu   sprovođenja ove zabrane mora ipak postojati razuman odnos srazmernosti između   sredstava koja su korišćena i cilja kome se teži. Drugim rečima, Sud mora da   utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteža između zahteva opštih interesa u   ovom pogledu, te interesa datog pojedinca ili pojedinaca (vidi gore pomenutu   presudu u predmetu Sporrong and Lönnroth, strana 26, stav 69 i str. 28, stav 73,   kao i presudu u predmetu James and Others od 21. februara 1986. godine, Series   A br. 98, str. 34, stav 50). Prilikom utvrđivanja da li je postignuta prava ravnoteža   Sud priznaje da Država uživa široko polje slobodne procene u pogledu odabira   načina sprovođenja i utvrđivanja da li su posledice sprovođenja opravdane u   opštem interesu, u cilju postizanja svrhe datog zakona.   53. Kao što je Komisija istakla, prema opštim pravnim načelima koje   priznaju sve Države ugovornice, krijumčarena roba može po pravilu biti predmet   trajnog oduzimanja. Međutim, Komisija i podnosilac predstavke su smatrali da   mora postojati veza između ponašanja vlasnika krijumčarene robe i kršenja   zakona da bi se opravdalo trajno oduzimanje, tako da ako je vlasnik „nevin”, on bi   trebalo da bude u mogućnosti da povrati oduzetu robu.   Država je smatrala da takvo pravo ne daje ni Konvencija ni Protokol br. 1.   Tvrdili su da ako se svrha mešanja u vlasnikovo pravo na neometano uživanje     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   imovine može opravdati u smislu člana 1 Protokola br. 1, onda se i trajno   oduzimanje može opravdati, pod uslovom da se za dato trajno oduzimanje s   pravom može reći da služi toj svrsi. Međutim, priznali su da u praktičnom smislu,   u slučajevima u kojima osoba nije ni na koji način kriva za nešto što bi moglo na   bilo koji način biti povezano sa svrhom zakona, vrlo je verovatno da trajno   oduzimanje te imovine, ako se zakon tumači na iole razuman način, ne bi moglo   da potpomogne ostvarenje zadatog cilja.   54. Prvo se mora primetiti da iako postoji trend u praksi Država   ugovornica da se ponašanje vlasnika robe, a posebno njegov oprez i pažnja, uzima   u obzir prilikom odlučivanja o tome da li treba vratiti krijumčarenu robu ili ne –   pod pretpostavkom da ova nije opasna – primenjuju se različiti standardi i ne bi se   moglo reći da postoji neka ujednačena praksa. Da bi se trajno oduzimanje moglo   opravdati, shodno uslovima drugog stava člana 1 Protokola br. 1, dovoljno je da   budu ispunjeni eksplicitni zahtevi iz ovog stava i da je Država postigla   odgovarajuću ravnotežu između javnog interesa i interesa pojedinca (vidi gore   navedeni stav 52). Uspostavljanje odgovarajuće ravnoteže zavisi od mnogo   faktora, a ponašanje vlasnika imovine, uključujući i stepen krivice kao i stepen   brige i opreza koji je pokazao, jesu elementi sveukupnih okolnosti koje bi trebalo   uzeti u obzir.   55. Shodno tome, iako drugi stav člana 1 Protokola br. 1 ne sadrži izričite   procesne zahteve, Sud mora da razmotri da li su primenjeni postupci u datom   predmetu bili takvi da su mogli, između ostalog, da omoguće i to da se stepen   krivice ili opreza kompanije podnosioca predstavke uzmu u obzir, ili u najmanju   ruku, da se u obzir uzme odnos između ponašanja kompanije i kršenja zakona, što   se nesumnjivo dogodilo; a isto tako, da li su dati postupci pružili kompaniji   podnosiocu predstavke dovoljno mogućnosti da svoj predmet iznese nadležnim   organima vlasti. Prilikom utvrđivanja da li su ovi uslovi zadovoljeni, moraju se u   obzir uzeti i postupci koji se mogu primeniti (vidi između ostalih izvora, mutatis   mutandis, presudu u predmetu X v. the United Kingdom od 5. novembra 1981.   godine, Series A br. 46, str. 26, stav 60).   56. U ovom predmetu, pitanje trajnog oduzimanja je tretirano u okviru dve   odvojene faze: postupkom za trajno oduzimanje pred sudovima i kasnijim   utvrđivanjem od strane predstavnika Uprave carina, shodno članu 288 Zakona iz   1952. godine, da li bi trebalo ili ne da iskoriste svoje diskreciono pravo   odlučivanja i podnosiocima predstavke izvrše povraćaj južnoafričkih zlatnika.   Neosporno je da je pitanje ponašanja kompanije AGOSI tokom postupka pred   Višim sudom, shodno članu 44 Zakona, bilo irelevantno za proglašenje   zaplenjenih južnoafričkih zlatnika trajno oduzetim. Međutim, pitanje ponašanja   kompanije je implicitno pokrenuto u njihovom zahtevu za povraćaj južnoafričkih   zlatnika, shodno članu 288 (vidi gore navedene stavove 32 i 35), koji je podnet   predstavnicima Uprave carina 1. aprila 1980. godine, tj. pošto su sudovi i   formalno potvrdili trajno oduzimanje zlatnika. U skladu s pravilima domaćeg   prava, službena lica Uprave carina trebalo je da se rukovode relevantnim   razlozima (vidi gore navedene stavove 40 i 41). U ovom predmetu, u relevantne   razloge svakako spadaju navodna nevinost i sve mere opreza koje su preduzete od   strane vlasnika oduzetih zlatnika, kao i odnos između ponašanja vlasnika i akta   kršenja zakona o uvozu.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   57. Podnosilac predstavke je tvrdio da je sam upravni postupak, u svrhu   tumačenja drugog stava člana 1 Protokola br. 1, nedovoljan: potreban je sudski   pravni lek da bi se zaštitio vlasnik koji nije kriv.   Država je na taj argument odgovorila tvrdnjom da ako Sud prihvati   ovakvo osporavanje, pravo Ujedinjenog Kraljevstva nudi odgovarajuću kontrolu   omogućavanjem sudskog preispitivanja odluke predstavnika Uprave carina,   shodno članu 288. Podnosilac predstavke je, međutim, osporavao da je sudsko   preispitivanje omogućeno u pogledu ovih odluka, i alternativno, da i ako bi se   prihvatilo da je takvo preispitivanje bilo dostupno, da delokrug tog sredstva nije   dovoljno sveobuhvatan da bi predstavljao delotvoran pravni lek.   58. Podnosilac predstavke je tvrdio da se nedostatak sudskog   preispitivanja u njihovom predmetu uočava i u presudama Višeg suda kao i   Apelacionog suda, uzimajući naročito u obzir tačku 10 izjave o tužbi u nalogu za   poziv na sud koji je kompanija uložila 14. aprila 1977. godine (vidi gore navedeni   stav 26).   Država je osporavala tumačenje ovih presuda od strane kompanije AGOSI.   Prema tvrdnji Države, ove presude samo pokazuju da je zahtev kompanije da se   proglasi da južnoafrički zlatnici treba da joj budu vraćeni preuranjen, i da on ne   može biti razmatran pre nego što se zlatnici ne proglase trajno oduzetim i dok   predstavnici Uprave carina ne odbiju da iskoriste svoje diskreciono pravo, shodno   odeljku 288.   Čitanjem presuda potvrđuje se tumačenje Države (vidi naročito navedene   delove iz presude Lorda Deninga u Apelacionom sudu u stavu 30 gore). Procesne   teškoće prema engleskom pravu, naročito činjenica da službena lica Uprave carina   nisu ni na koji način obrazložila svoje odluke, mogle su svakako, pre reforme koja   je sprovedena 1977/78. godine, da opravdaju zaključak da postupak koji je   kompaniji podnosiocu predstavke bio dostupan, nije dozvolio da na delotvoran   način traži pravni lek koji sudsko preispitivanje nudi (vidi gore navedeni stav 36-   38). Međutim, kada su 1. maja 1980. godine predstavnici Uprave carina doneli   svoju odluku, shodno članu 288, reforma sudskog preispitivanja je već stupila na   snagu, tako da su ove prepreke otklonjene.   59. Podnosilac predstavke takođe je, međutim, tvrdio da pravni lek u vidu   sudskog preispitivanja ne bi bio od koristi, usled činjenice da je diskreciono pravo   predstavnika Uprave carine, shodno članu 288, toliko široko postavljeno da se ne   može podvrgnuti preispitivanju. Država je ovo osporavala tvrdeći da je sudsko   preispitivanje korišćenja diskrecionog prava organa uprave uvek moguće.   Sud primećuje da je dostupnost pravnog leka u okolnostima sličnim   okolnostima slučaja podnosioca predstavke nedavno pokazana presudom od 17.   jula 1985. godine, u predmetu R. v. H.M. Customs and Excise, ex parte Leonard   Haworth (vidi gore navedeni stav 42). U tom predmetu Viši sud je sproveo   postupak sudskog preispitivanja diskrecione ocene predstavnika Uprave carina,   shodno članu 152 Zakona o upravljanju naplatom carina i akciza iz 1979. godine,   čiji član carinskim službenicima daje isto široko diskreciono pravo kao i član 288   Zakona iz 1952. godine (vidi gore navedeni stav 35). Iako je ta presuda doneta   nakon ovog predmeta, nema indicija da je ona predstavljala novi pravac u   tumačenju zakona.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   U ovim okolnostima, tvrdnje kompanije AGOSI po ovoj tački čine se   neosnovanim.   60. Alternativno, kompanija je tvrdila da, iako je takav pravni lek možda i   bio dostupan, njegov delokrug je bio nedovoljan u svrhu tumačenja drugog stava   člana 1 Protokola br. 1.   Po mišljenju Suda, ovaj argument takođe ne stoji. Jedan od razloga za   osporavanje odluke organa uprave, kao što su službena lica Uprave carina, jeste –   i po ovom pitanju sporenja nije bilo – da je „odluka bila takva da svaki organ   uprave, koji se na pravi način rukovodi relevantnim pravom i postupa celishodno,   nije mogao da je donese” (takozvani „Venzberijev” princip), na primer, usled toga   što organ uprave koji koristi diskreciono pravo odlučivanja nije uzeo u obzir   relevantne razloge (vidi gore navedeni stav 41). Štaviše, priroda i delotvornost   pravnog leka putem podnošenja zahteva za sudsko preispitivanje u kontekstu   zaplene i trajnog oduzimanja robe od strane carinskih organa, ilustrovani su   nedavnom presudom u predmetu Haworth (vidi gore navedene stavove 42 i 59). U   tom predmetu, Viši sud je smatrao da su, prilikom korišćenja svog diskrecionog   prava u okolnostima koje su slične okolnostima ovog predmeta, predstavnici   Uprave carina postupali necelishodno, u smislu da vlasniku robe koja je   zaplenjena prilikom pokušaja krijumčarenja nisu pružili potrebne informacije o   tome za šta se on tereti niti dali priliku da odgovori ili dokaže da nije saučesnik u   bilo čemu što je kriminalno ili neodgovorno postupanje.   Sud smatra da je pod datim okolnostima delokrug sudskog preispitivanja   shodno zakonu Ujedinjenog Kraljevstva dovoljan da zadovolji uslove iz drugog   stava člana 1 Protokola br. 1.   61. Kompanija AGOSI je dalje tvrdila da ona nije morala da iskoristi ovaj   pravni lek, budući da pravu Ujedinjenog Kraljevstva nedostaje potrebna izvesnost   po tom pitanju. Međutim, kao što se vidi iz gore navedenih stavova 58 i 60, ova   tvrdnja nema uporište u pruženim dokazima.   C. Zaključak   62. Sud stoga zaključuje da postupak koji je bio dostupan podnosiocu   predstavke protiv odbijanja predstavnika Uprave carina da izvrše povraćaj   južnoafričkih zlatnika, ne može biti odbačen kao neadekvatan u svrhu tumačenja   drugog stava člana 1 Protokola br. 1. Posebno, nije ustanovljeno da britanski   sistem nije uspeo bilo da uzme u obzir ponašanje podnosioca predstavke, bilo da   podnosiocu predstavke pruži razumnu mogućnost da predstavi svoj slučaj.   Činjenica da je podnosilac predstavke, iz njemu poznatih razloga, odlučio   da ne zatraži sudsko preispitivanje odluke predstavnika Uprave carina iz maja   1980. godine i samim tim ne iskoristi sve prednosti zaštitnih mehanizama koji su   na raspolaganju vlasnicima koji tvrde da su nevini i da nisu nemarno postupali, ne   može opovrgnuti ovaj zaključak. Shodno tome, nije došlo do povrede člana 1   Protokola br. 1.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   II. ČLAN 6 KONVENCIJE   63. Podnosilac predstavke tvrdio je, takođe, da je došlo do povrede   sledećih odredbi člana 6 Konvencije:   „1. Svako, tokom odlučivanja… o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo   na pravičnu… raspravu… pred nezavisnim i nepristrasnim sudom…   2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne   dokaže njegova krivica na osnovu zakona.”   …”   Kompanija AGOSI se žalila da odluka koju su doneli engleski sudovi   tokom postupka trajnog oduzimanja kao i odluka predstavnika Uprave carina po   zahtevu za povraćaj južnoafričkih zlatnika, predstavljaju odlučivanje o krivičnoj   optužbi, u smislu člana 6, protiv nje. Njena pritužba se uglavnom odnosila na to   da pravo da se neko ima smatrati nevinim dok se ne dokaže suprotno tokom prvog   kruga postupaka nije poštovano, a da u drugom krugu postupaka nije poštovano   njeno pravo da se po krivičnoj optužbi protiv nje odlučuje pred sudom.   64. Mora se najpre utvrditi mogu li postupci na koje se podnosilac   predstavke žali biti posmatrani, bilo odvojeno ili zajedno, kao postupci u kojima   se odlučuje po krivičnoj optužbi protiv kompanije AGOSI, što je tvrdnja koju su i   Država i delegat Komisije osporavali.   65. Sud po ovom pitanju deli mišljenje Države i delegata.   Trajno oduzimanje južnoafričkih zlatnika od strane sudova i kasnije   odbijanje predstavnika Uprave carina da izvrše njihov povraćaj, predstavljaju   mere koje proizilaze iz čina krijumčarenja koji su počinila lica X i Y (vidi gore   navedene stavove 28 i 32). Krivične optužbe u vezi s tim aktom podignute su,   shodno domaćem pravu, protiv krijumčara ali ne i protiv kompanije AGOSI (vidi   gore navedene stavove 22 – 25).   Činjenica da su preduzete mere, koje proizilaze iz nekog čina za koji je   treća strana krivično gonjena, imale negativan uticaj na imovinska prava   kompanije AGOSI, ne može sama po sebi da dovede do zaključka da je tokom   postupaka na koje se podnosilac predstavke žali došlo do podizanja „krivične   optužbe”, u smislu člana 6, protiv kompanije koja je podnosilac predstavke.   66. Usklađenost posledičnih mera s pravima podnosioca predstavke koja   su garantovana Konvencijom, ispitana je u ovoj presudi na osnovu člana 1   Protokola br. 1.   Ni jedan od postupaka na koje se podnosilac predstavke žali ne može se   smatrati postupkom koji se bavio „odlučivanjem po krivičnoj optužbi” koja je   podignuta protiv kompanije podnosioca predstavke; shodno tome, član 6   Konvencije se ne primenjuje u ovom smislu.   67. Podnosilac predstavke se nije pozivao na član 6 u onom delu u kome   se odnosi na „građanska prava i obaveze”, pa Sud ne smatra da je neophodno da   razmatra ovo pitanje na sopstvenu inicijativu.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   IZ OVIH RAZLOGA, SUD   1. Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv, da nije došlo do   povrede člana 1 Protokola br. 1;   2. Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv, da se član 6   Konvencije ne može primeniti u ovom predmetu u onom delu koji se odnosi na   odlučivanje o krivičnoj optužbi;   3. Utvrđuje, sa pet glasova za i dva glasa protiv da nije potrebno uzeti u   obzir član 6 u onom delu koji se odnosi na odlučivanje o građanskim pravima i   obavezama.   Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspravi   u zgradi Suda u Strazburu, 24. oktobra 1986. godine.   Mark-Andre AJZEN   Sekretar   Žerar VIARDA   Predsednik   Shodno stavu 2 člana 51 Konvencije i stavu 2 pravila 52 Poslovnika Suda,   izdvojena mišljenja sudije Tora Vilijamsona i sudije Petitija nalaze se u prilogu   ovoj presudi.   G. V.   M.-A. A.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE TORA VILIJAMSONA   Ne mogu, na žalost, da se složim s većinom članova Veća u ovom   predmetu. Smatram da je došlo do povrede stava 1 člana 6 u građanskopravnom   smislu, ali da nije došlo do povrede u krivičnopravnom smislu. Po mom mišljenju,   pitanje da li je došlo do povrede člana 1 Protokola br. 1 utopljeno je u pitanje koje   je pokrenuto shodno članu 6. Ovi zaključci su me naterali da se pridružim većini u   svemu osim po poslednjem pitanju u vezi s izrekom presude.   Slažem se s većinom kada, u stavu 55 presude, kaže da je po ishod   predmeta od odlučujućeg značaja to da li su podnosiocu predstavke, shodno   domaćem pravu, date dovoljne procesne garancije. Ali, kao što je već rečeno, ne   slažem se s većinom kada svoj argument bazira na tome da bi nedostatak   procesnih garancija značio povredu člana 1 Protokola br. 1. Smatram da bi to   predstavljalo povredu stava 1 člana 6 u vezi s odlučivanjem o „građanskim   pravima” podnosioca predstavke. Nebitno je da li je ova odredba navedena u   argumentima podnosioca predstavke, bilo   u građanskopravnom ili   krivičnopravnom smislu ili u oba. Glavni razlog koji me je naterao na primenu   člana 6 a ne člana 1 Protokola br. 1 jeste taj da član 6 naglašava jasno formulisano   pravilo o pravu na pravično suđenje. Takvo pravilo nije izričito utvrđeno članom   na koji se većina poziva, i većina smatra da je ono implicitno sadržano u toj   odredbi. Po mom mišljenju, takvo tumačenje Konvencije nije potrebno i donekle   je nategnuto.   Došavši do zaključka da je član 6 ključna odredba, sledeće pitanje na koje   bi trebalo dati odgovor je da li je građansko pravo podnosioca predstavke bilo   dovedeno u pitanje. Ne bi bilo primereno da pokušam da u ovom izdvojenom   mišljenu formulišem jedno opšte pravilo u vezi s linijom razdvajanja između   građanskih prava i prava u vezi s javnim pravom u oblasti carina i akciza.   Dovoljno je reći da me donekle specifične okolnosti ovog predmeta teraju da bez   oklevanja klasifikujem zahtev kompanije AGOSI za povraćaj zlatnika kao potvrdu   „građanskog prava”, u svrhu tumačenja stava 1 člana 6 Konvencije.   Ostaje, zatim, da se utvrdi da li postupak koji je korišćen ili koji je bio na   raspolaganju zadovoljava zahteve iz stava 1 člana 6. Ova odredba zahteva, između   ostalog, pravično suđenje pred sudom. A to znači da se moraju razmotriti sledeća   tri pitanja, kao što to većina i čini u stavovima 58, 59 i 60 ove presude, tačnije:   - da li je sudsko preispitivanje kao pravni lek bilo dostupno?   - da li je diskreciono pravo predstavnika Uprave carina bilo toliko široko   da ga nije bilo moguće podvrgnuti preispitivanju?   - da li je delokrug takvog sudskog preispitivanja, koje je možda bilo   dostupno, bio dovoljno širok?   Strogo govoreći, tačno je da je sudsko preispitivanje, kao što je u stavu 58   većina i zaključila, bilo dostupno na osnovu zakona i da je odluku koju je   osporavao podnosilac predstavke, kao što je i navedeno u stavu 59 i kao što se   vidi iz predmeta Haworth iz 1985. godine, teoretski bilo moguće preispitati.   Smatram da je jasno da je, prema pozitivnom pravu Ujedinjenog Kraljevstva, ovo   jedan pravni lek koji se može koristiti, doduše veoma retko. Ovo je vrlo važno     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   budući da okolnosti u kojima se sudsko preispitivanje može tražiti nisu retke.   Štaviše, razlozi zbog kojih se preispitivanje može odobriti su ograničeni po   obimu. Ti razlozi su dati u stavu 40 presude, gde se citira deo prakse Vrhovnog   suda (1985) koji se odnosi na takozvanu Odredbu 53.   Imajući u vidu sadržaj stava 40 presude, nisam uveren da je podnosiocu   predstavke, u skladu s engleskim pravom, bilo dostupno sudsko sredstvo   zadovoljavajućeg delokruga, u svrhu tumačenja stava 1 člana 6 Konvencije,   putem koga bi se moglo odlučivati o građanskom pravu koje se tražilo.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE PETITIJA   (Prevod)   Ja se ne slažem s većinom u ovom predmetu, budući da smatram da je   stvarno došlo do kršenja Protokola br. 1 i člana 6 Konvencije.   Tačno je da je delokrug presude u vezi s pravilima koja se mogu primeniti   na carinske organe ograničen. Sud je zaključio da nije došlo do povrede Protokola   br. 1 a da se član 6 ne može primeniti. Dakle, Sud smatra da je podnosiocu   predstavke bio dostupan postupak koji omogućava adekvatno sudsko   preispitivanje odluke iz maja 1980. godine, koju su doneli predstavnici Uprave   carina.   U vezi s članom 1 Protokola br. 1   U vezi sa drugim stavom člana 1 Protokola br. 1, Sud navodi da je trajno   oduzimanje robe dozvoljeno samo ako se poštuju eksplicitni zahtevi ovog člana i   ako Država postigne pravu ravnotežu između svojih sopstvenih interesa i interesa   zainteresovane strane (stavovi 52 i 54).   Prema mišljenju Suda, nije ustanovljeno da britanski sistem nije uspeo da   obezbedi da se ponašanje podnosioca predstavke uzme u obzir, pa se stoga ova   kompanija može smatrati odgovornom za to što nije tražila sudsko preispitivanje   odluke predstavnika Uprave carina, donete u maju 1980. godine, što bi joj   omogućilo da iskoristi sve prednosti koje pružaju zaštitne mere koje bi trebalo da   budu dostupne vlasnicima imovine koji nisu počinili carinski prekršaj.   Smatram, međutim, da je podnosilac predstavke bio sprečen da iskoristi   one zaštitne mere na koje je imao pravo.   Kompanija AGOSI je pokušala da iskoristi sva opšte poznata pravna   sredstva. Po izricanju presude prvostepenog suda, kojom se nalagalo oduzimanje   zlatnika shodno članu 44(b) Zakona o carinama iz 1952. godine, kompanija je   svoj predmet podnela Apelacionom sudu, koji je žalbu odbio, nakon što je   razmotrio pravnu definiciju robe ili kapitala koju pruža Rimski ugovor.   Apelacioni sud nije dozvolio podnošenje žalbe Domu Lordova. Kompanija   AGOSI je 27. marta 1980. godine neuspešno pokušala da dobije dozvolu od   samog Doma Lordova, da mu podnese žalbu.   Ser Dejvid Kerens je, međutim, u Apelacionom sudu primetio:   „Bez obzira na delokrug načela međunarodnog prava u vezi s trajnim   oduzimanjem robe koja pripada stranim državljanima, po mom mišljenju jasno je da   se to načelo ne može primeniti na trajno oduzimanje krijumčarene robe. Ako stranac   može da dokaže da bi to trajno oduzimanje značilo da on bude lišen svoje imovine i   da nije ni na koji način učestvovao u krijumčarenju, primereno bi bilo da on ima   mogućnost da zatraži da diskreciono pravo odlučivanja bude upotrebljeno njemu u   korist, ali ne vidim da je moguće Zakon tumačiti na takav način koji bi robu koja     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   pripada tom [strancu] isključivao iz odredbe koja predviđa oduzimanje.” ([1980] All   England Law Reports).   Sledeći događaji su prethodili ovom postupku pred Apelacionim sudom.   Kompanija AGOSI je uputila zahtev carinskim vlastima za povraćaj   zlatnika 18. i 28. avgusta 1975. godine. Službena lica Uprave carina došla su   fabrici kompanije AGOSI u inspekciju i nisu našla bilo kakve dokaze da je   izvršeno neko krivično delo. Sledeći zahtev, upućen carinskim vlastima 13.   oktobra 1975. godine, takođe nije urodio plodom. Uprkos tome, kompanija   AGOSI je sarađivala sa carinskim vlastima u krivičnom postupku koji je vođen   protiv lica X i Y. Građanski postupak za povraćaj zlatnika bio je pokrenut protiv   predstavnika Uprave carina i akciza 14. aprila 1977. godine, pred Višim sudom,   ali je i on odbijen.   Postupak za oduzimanje imovine je u englesko pravo prvi put uveden   Zakonom o konsolidaciji carina iz 1853. godine, ali ovaj zakon nije ukinuo   diskreciono ovlašćenje carinskih organa da izvrše povraćaj trajno oduzete   imovine.   U periodu između 1836. (predmet R. v. Commissioners of Customs and   Another) i 1985. godine (predmet Haworth) očigledno nije bilo predmeta u kome   je došlo do sudskog preispitivanja korišćenja diskrecionog ovlašćenja od strane   carinskih organa da izvrše povraćaj trajno oduzete imovine.   Presuda u predmetu Haworth se ne može navesti kao presedan protiv   predmeta AGOSI, budući da je ona doneta posle odluke Višeg suda u predmetu   AGOSI. Kompanija AGOSI je tvrdila da bi reč „može” u Zakonu o konsolidaciji   carina iz 1876. godine morala da se tumači kao davanje diskrecionog ovlašćenja   sudovima u pogledu povraćaja zaplenjene imovine. Dom Lordova bi možda   doneo korisnu odluku o ovoj vrlo važnoj stvari, da je podnosiocu predstavke   omogućio da im podnese žalbu.   Čini mi se da postupak koji je primenjen nije napravio jasne razlike   između krivičnog i upravnog prava, između konfiskacije u engleskom smislu   „oduzimanja” i konačnog oduzimanja, s prenosom vlasništva na Državu – razlika   koja je potrebna da bi se zaštitila prava zakonitih vlasnika koji nisu počinili bilo   kakav krivični ili carinski prekršaj. U ovom predmetu i uzimajući u obzir robu   koja je trajno oduzeta, nije postojao interes Države koji je zahtevao da se ostane   pri odluci o trajnom oduzimanju. Sporni zlatnici zaista potpadaju pod značenje   člana 1 Protokola br. 1. Po mom mišljenju, ovaj član ukazuje na to da vlasnik koji   ni za šta nije kriv i koji postupa u dobroj veri, mora da bude u mogućnosti da   povrati svoju imovinu.   Čak i ako se Državi dozvoli diskreciono pravo u pogledu njenih upravnih   propisa, postupak i delovanje protiv kompanije AGOSI predstavlja povredu prava   na neometano uživanje imovine i nesrazmerni su i u pogledu cilja i u pogledu   posledica koje imaju.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   Na suđenju, delegat Komisije je tvrdio da sudsko preispitivanje nije   predstavljalo zadovoljavajuće pravno sredstvo, u svrhu tumačenja člana 1   Protokola br. 1, koje bi kompaniji AGOSI omogućilo da ostvari svoja prava kao   vlasnik imovine koji ni za šta nije kriv; pa se čini da bi ova analiza ovde bila   relevantna. Prvo, Vlada Ujedinjenog Kraljevstva nije pred Komisijom zapravo   pokrenula pitanje sudskog preispitivanja u vezi s iscrpljivanjem domaćih pravnih   lekova. Drugo, korišćenje ovog argumenta u fazi utvrđivanja merituma a da   prethodno nije upotrebljen u vezi sa članom 26 u fazi pred Komisijom, čini se   kontradiktornim, čak i ako je Država zadržala pravo da se vrati na ovo pitanje   prilikom razmatranja merituma. Ako je pravni lek bio toliko očigledan, zar nije   izvesno da je činjenica da nije upotrebljen trebalo da bude iskorišćena kao   argument?   Složenost britanskog procesnog sistema u ovoj oblasti bila je očigledna i   pred Komisijom i pred Sudom. Ona se ne može uporediti s pravnim sistemima   kontinentalne Evrope, koji omogućavaju sudsku kontrolu upravnih postupaka u   pojedinačnim predmetima putem primene upravnog spora. Tačno je da se   postupak sudskog preispitivanja u Ujedinjenom Kraljevstvu kreće u dobrom   smeru, ali je on i dalje zbunjujući čak i za najiskusnije britanske advokate, a   pouzdan znak toga jeste vrlo mali broj presuda koje su donete u ovoj oblasti.   Delegat Komisije je takođe primetio da Država tvrdi da načelo prema   kome se trajno oduzeta roba mora vratiti vlasniku koji je potpuno nevin, ne može   biti izveden iz člana 1 Protokola br. 1. On je smatrao da to nije u skladu s   tvrdnjom Države da se postupak sudskog preispitivanja može smatrati dovoljnim.   U odluci o prihvatljivosti predstavke (izveštaj, strana 44), Komisija je   sažela stav Države na sledeći način:   „Tužena Država je osporavala to da podnosilac predstavke nije iscrpeo sva   dostupna i delotvorna pravna sredstva u smislu člana 26 Konvencije u tom smislu   što nije pokrenuo postupak protiv lica X i Y, bilo zbog čeka koji su izdali bilo zbog   ugovora. Tužena Država prihvata, za potrebe prihvatljivosti, da je mogućnost da   ospore, putem pokretanja postupka sudskog preispitivanja, odbijanje predstavnika   Uprave carina da upotrebe svoje diskreciono pravo odlučivanja, shodno članu 288   Zakona o carinama i akcizama iz 1952. godine, nije onaj pravni lek koji član 26   Konvencije zahteva od podnosioca predstavke da traži.   Tužena Država je tvrdila da se zahtev iz člana 26 sastoji u tome da pravni lek   mora biti u stanju da pruži pravno zadovoljenje po pritužbi podnosioca predstavke,   bez obzira da li se to pravno sredstvo odnosi na navodno kršenje Konvencije ili ne.   Stoga, građanski postupak protiv lica X i Y bi podnosiocu predstavke pružio   finansijsko zadovoljenje, ugovorenu cenu, na koju ima pravo shodno ugovoru o   kupoprodaji. Uz to, ovo pravno sredstvo odražava prirodu živog interesovanja za   zlatnike posle njihove „prodaje” X i Y, što predstavlja pravo ove kompanije na   osnovu ugovora u vezi s njihovim povraćajem ili isplatom ugovorenog iznosa.”   Takav postupak, da je pokrenut, bio bi sporedan, jer bi njegov rezultat bila   samo moguća odšteta. Glavni građanski postupak je i dalje bio onaj koji je   pokrenut protiv organa vlasti koji su zadržali zlatnike, u cilju obezbeđivanja   njihovog povraćaja.     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   Jezička formulacija člana 288 Zakona iz 1952. godine pokazuje da je   diskreciono ovlašćenje predstavnika Uprave carina izuzetno široko. U predmetu   kompanije AGOSI, organi vlasti ni u jednom trenutku nisu bili spremni da izvrše   povraćaj zlatnika.   Međutim, vladavina prava ukazuje da „mešanje organa vlasti u prava   pojedinca treba da podleže delotvornoj kontroli... To je naročito slučaj kada...   zakon daje izvršnim organima vlasti široka diskreciona ovlašćenja” (presuda u   predmetu Silver and Others od 25. marta 1983. godine, Series A br. 61, str. 34,   stav 90).   Iz sudske prakse ne proizilazi jasno da je sudsko preispitivanje moglo da   bude korisno upotrebljeno, čak i kada bi sudovi u poslednjoj instanci imali   nadležnost u ovom pogledu. Odredba 53 prakse Vrhovnog suda jasno ukazuje na   teškoće prilikom podnošenja zahteva za sudsko preispitivanje. Predstavnici   Uprave carina su 1. maja 1980. godine odgovorili da nisu spremni da upotrebe   svoje ovlašćenje da vrate zlatnike, shodno članu 288 Zakona iz 1952. godine, iako   se kompanija AGOSI pozivala na opšta načela britanskog prava, kada je zatražila   da im se zlatnici vrate, i ponovo se bezuspešno obratila Višem sudu da bi im ti   zlatnici bili vraćeni.   Zaštita koju pruža prvi stav člana 1 Protokola br. 1 ne odnosi se na lica   koja su kriva za prevaru, ali se odnosi na vlasnike imovine koji nisu krivi za   prevaru.   Dakle, po mom mišljenju, definitivno jeste došlo do kršenja člana 1   Protokola br. 1.   U vezi sa stavom 1 člana 6 Konvencije.   Osim pitanja člana 1 Protokola br. 1, postavlja se i pitanje povrede člana 6   Konvencije. Pošto je zaključila da je došlo do povrede Protokola br. 1, Komisija   nije razmatrala ovu stavku.   Krivični postupak je pokrenut protiv lica koja su pokušala da unesu   zlatnike u zemlju. Pravni zastupnik kompanije AGOSI nije krivično gonjen –   naprotiv, on je pozvan da svedoči. Zahtev kompanije AGOSI nije podnet u okviru   krivičnog postupka, u kome, u procesnom smislu, kompanija nije bila stranka.   Naprotiv, njen zahtev da se utvrdi vlasništvo i obezbedi povraćaj zlatnika čiji je   kompanija bila zakoniti vlasnik, i shodno prvobitnom ugovoru i shodno domaćem   pravu, očigledno se bavio „građanskim pravima i obavezama”, u smislu stava 1   člana 6.   To je značilo da su pravila u vezi s „pravičnim suđenjem” morala da budu   primenjena. Pa ipak, pre svega, kompanija AGOSI nije mogla delotvorno da   potvrdi svoja prava ni u građanskom ni u upravnom sporu, što bi omogućilo   valjano učešće strana u sporu (procès contradictoire) i odluke po njenom zahtevu.   Drugo, pravni lek koji bi omogućio sudsko preispitivanje odluke carinskih organa   nije bio tako lako dostupan; u svakom slučaju, sudsko preispitivanje koje je     AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA   stajalo na raspolaganju nije bilo dovoljno široko u svom delokrugu i nije   zadovoljavalo zahteve pravne izvesnosti.   U fazi ispitivanja prihvatljivosti, Država se pozvala na to da je kompanija   AGOSI imala mogućnosti da pokrene postupak protiv lica X i Y, iako bi bilo koji   takav postupak naišao na nepremostive prepreke, od kojih je nesolventnost lica X   i Y bila najmanji problem. Štaviše, odgovarajući građanski postupak očigledno   jeste bio onaj postupak koji je pokrenut protiv carinskih vlasti za povraćaj   zlatnika.   Da su carinski organi pokrenule postupak protiv direktora kompanije   AGOSI za navodno saučesništvo, njemu bi bilo omogućeno pravično suđenje.   Budući da carinski organi nisu pokrenuli postupak protiv kompanije AGOSI, nije   pravično onemogućiti ih da iskoriste pravna sredstva, ili prenebregnuti pravila   zacrtana u članu 6 u vezi s „građanskim pravima i obavezama”, jer su u ovom   postupku nesumnjivo u pitanju takva prava. Krajnji rezultat ovde jeste   zadržavanje upravne sankcije koju su izrekli organi carinske uprave, a koja se ne   zasniva na krivici kompanije AGOSI. Stav 1 člana 6 definitivno kaže da se ne   može, pod izgovorom promene nadležnosti/ih organa i pravne klasifikacije, biti   lišen zaštitnih mera koje su uobičajene u postupcima u vezi s tim stvarima. Ovo je   poštovano u presudi Evropskog suda u predmetu Öztürk. Država koja krivično   nije gonila osobu shodno krivičnom pravu, ne može zbog svog unutrašnjeg   strukturnog uređenja pravosuđa neko lice lišiti garancija koje pruža član 6, zato   što nije bilo krivičnog postupka, a da ga u isto vreme onemogući u pokretanju   građanskog postupka. Stoga je kompanija AGOSI bila onemogućena da dokaže   svoju nevinost tokom krivičnog postupka i da potvrdi svoja prava u građanskom   postupku. Kompanija AGOSI je imala lošiji tretman u postupku koji je sama   pokrenula nego što su to imali stvarni počinioci krivičnog dela.   Imajući u vidu kako su stvari po pitanju prava i precedentnih odluka   stajale pre 1985. godine, sudsko preispitivanje je predstavljalo redak pravni lek, i   neuspeh kompanije AGOSI da iskoristi taj pravni lek, ne može, po mom mišljenju,   biti razlog da smatramo da ona ne uživa zaštitne mere koje pruža Konvencija.   Shodno tome, smatram da je došlo do kršenja stava 1 člana 6.   26