9300/81

Pravo na odbranu putem branioca u krivičnom postupku   Izveštaj Komisije u slučaju   Elvan Can protiv Austrije   1. Činjenično stanje   Podnosilac predstavke g. Elvan Can, turski državljanin, bio je uhapšen 17. avgusta 1980.   godine zajedno sa svojim bratom i dva austrijska državljanina na osnovu sumnje da su   učestvovali u krivičnom delu podmetanja požara. Takođe je sumnjano da su počinili delo   prevare u vezi sa osiguranjem.   Podnosilac predstavke je početkom septembra 1980. godine izabrao pravnog zastupnika.   Međutim, tokom prva tri meseca njegovog pritvora, on nije bio u mogućnosti da sa   svojim pravnim zastupnikom komunicira bez prisustva sudskog službenika. Ova praksa   je bila u skladu sa austrijskim zakonom na snazi. Nakon 22. decembra 1990. godine,   podnosiocu predstavke je omogućen kontakt sa pravnim zastupnikom bez prisustva   sudskog službenika.   Tokom perioda koji je proveo u pritvoru, podnosilac predstavke je podneo više molbi za   puštanje iz pritvora. One su bile odbijene, jer su sudovi smatrali da je postojala opasnost   od dosluha sa saoptuženima i bekstva.   30. aprila 1981. godine Okružni sud je naložio puštanje na slobodu podnosilaca   predstavke uz kauciju u iznosu od 90 000 austrijskih šilinga (AS), i pod uslovom da će   podnosilac predstavke poštovati određene obaveze. Pri određivanju iznosa kaucije, sud je   uzeo u obzir štetu prouzrokovanu podmetanjem požara, kao i lični i finansijski položaj   podnosioca predstavke. Podnosilac predstavke se žalio na ovu odluku, i zahtevao da svota   kaucije ne bude veća od 20 000 AS. žalba je bila odbijena. Međutim, podnosilac   predstavke je 12. novembra 1981. godine konačno oslobođen uz kauciju u iznosu od 20   AS.   14. januara 1983. godine, podnosilac predstavke je osuđen za saučesništvo u podmetanju   požara i dosuđena je kazna od 14 meseci zatvora.   Podnosilac predstavke se žalio Evropskoj komisiji za ljudska prava da, nakon hapšenja, u   prvom periodu nije bio u mogućnosti da u poverenju komunicira sa svojim pravnim   zastupnikom, što je predstavljalo povredu člana 6., stav 3. Konvencije.   2. Izveštaj Komisije   U vezi sa žalbom podnosioca predstavke po članu 6., stav 3. (b) i (c) Evropske   konvencije o ljudskim pravima, Komisija je kao prvo primetila da se ove odredbe ne   odnose isključivo na suđenje već i na prethodne faze postupka. Zatim je skrenula pažnju   na svoju sudsku praksu, u skladu sa kojom se postupak mora posmatrati u celini. Ona je   takođe istakla da su posebna jemstva, postavljena u članu 6., stav 3., sastavni deo pojma   pravičnog suđenja i da moraju biti tumačena u svetlosti svrhe koju imaju u opštem   kontekstu postupka.   Komisija je primetila da su u slučaju pred njom bila nametnuta ograničenja komunikacije   podnosioca predstavke sa izabranim pravnim zastupnikom tokom značajnog vremenskog   perioda u početnoj fazi prethodne istrage. Ona je utvrdila da se jemstva iz člana 6., stav 3.   (b) i (c) u načelu primenjuju na ovu situaciju. Međutim, Komisija je napomenula i da   Konvencija ne jemči izričito pravo optuženog da slobodno komunicira sa svojim pravnim   zastupnikom. Ona je ukazala na više međunarodnih instrumenata koji to čine, kao na   primer Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Standardna minimalna   pravila za postupanje prema zatvorenicima (rezolucija Saveta Evrope). ^injenica da ovo   pravo nije izričito navedeno u Konvenciji ne znači da se ono ne može implicitno izvesti   tumačenjem njenih odredbi. Međutim, u odsustvu takve odredbe u Konvenciji ne može se   smatrati da ovo pravo ne može biti ograničeno.   Komisija je nastavila razmatranjem slučaja u svetlosti člana 6., stav 3. (b), prava na   odgovarajuće vreme i sredstva za pripremu odbrane. Ova odredba po mišljenju Komisije   znači da optuženi mora imati mogućnost da organizuje svoju odbranu na odgovarajući   način i bez ograničenja u pogledu mogućnosti da sve relevantne dokaze u korist odbrane   iznese pred sud, i da time utiče na tok postupka. Odredba je povređena jedino ako je ovo   onemogućeno.   U ovom slučaju podnosilac predstavke je imao mogućnost da slobodno komunicira sa   svojim pravnim zastupnikom tokom vremenskog perioda od godinu dana pre suđenja.   Stoga se ne može smatrati da su ograničenja, o kojima je bilo reči, predstavljala mešanje   u ključne aktivnosti na strani odbrane neophodne da bi se pripremila za suđenje, i   Komisija nije utvrdila povredu člana 6., stav 3. (b).   U pogledu člana 6., stav 3. (c), tj. prava optuženog da se brani, između ostalog, uz pomoć   pravnog zastupnika po sopstvenom izboru, Komisija je izjavila da je, radi utvrđivanja da   li ta odredba zahteva da se licu u pritvoru obezbedi pravo na slobodnu komunikaciju sa   pravnim zastupnikom u početnoj fazi prethodne istrage, važno imati u vidu zadatke   pravnog zastupnika odbrane. Oni uključuju ne samo pripremu za samo suđenje, već i   kontrolu zakonitosti bilo kakvih mera preduzetih u toku istrage, pitanja vezana za dokaze,   kao i pružanje dalje pomoći optuženom u pogledu bilo kakvih žalbi koje bi on želeo da   podnese u vezi svog pritvora. Ako pravni zastupnik odbrane ne može slobodno da   komunicira da svojim klijentom, dolazi do mešanja u više ovih zadataka ili je njihovo   ispunjenje onemogućeno.   Komisija je utvrdila da, uopšteno govoreći, pravni zastupnik ne može svoje zadatke   ispuniti na odgovarajući način, ako mu nije bilo dozvoljeno da slobodno komunicira sa   svojim klijentom u poverenju, i da podvrgavanje kontakata pravnog zastupnika odbrane   sa optuženim sudskom nadzoru u načelu nije u skladu sa članom 6., stav 3. (c) Evropske   konvencije. U ovom slučaju, Komisija nije mogla da utvrdi posebne razloge koji bi   opravdali ograničenja na koja se žalilo. Iako su optužbe protiv optuženog lica bile od   određene važnosti, one nisu bile izuzetne težine, i nije bila izneta tvrdnja da je postojala   bilo kakva opasnost da bi pravni zastupnik odbrane zloupotrebio pravo da sa   podnosiocem predstavke komunicira u poverenju.   Komisija je utvrdila da se zadržavanje pomenutih ograničenja tokom vremenskog perioda   od skoro tri meseca moralo smatrati preteranim, i da je došlo do povrede člana 6., stav 3.   (c).   Komisija je nastavila razmatranjem žalbe podnosioca predstavke po članu 5., stav 3.   Konvencije da je dužina zadržavanja u pritvoru prekoračila jemstvo razumnog   vremenskog roka sadržanog u ovom članu.   Komisija je primetila da su produženja pritvora podnosioca predstavke nakon 13. januara   1981. godine bila zasnovana na tome da je postojala sumnja da je podnosilac predstavke   učestvovao u krivičnom delu podmetanja požara i da je postojala opasnost od bekstva.   Komisija nije utvrdila da su austrijske vlasti tokom prvih meseci pritvora pogrešile kada   su smatrale da je postojala ova opasnost imajući u vidu, između ostalog, da je bila   poništena njegova dozvola boravka. Međutim, Komisija je istakla da postojanje sumnje o   izvršenju dela, i čak i opasnost od bekstva, ne oslobađaju vlasti obaveze da pritvor ne   produžavaju nepotrebno i nerazumno. Odlaganja u postupku, kao što je zahtev da se   pribave dalji dokazi, zahtevala su objašnjenje od strane tužene vlade. Vlada je tvrdila da   je pitanje bilo složeno, i da je podnosilac predstavke doprineo odlaganjima time što je   zahtevao puštanje iz pritvora i ulagao žalbe u vezi nadziranja njegovog kontakta sa   pravnim zastupnikom.   Komisija, međutim, nije bila mišljenja da je slučaj složen, i smatrala je da vlasti nisu   delale sa marljivošću i brzinom kakve se zahtevaju u slučajevima u kojima je optuženi   zadržan u pritvoru. Ona je odlučila da je ovaj faktor trebalo uzeti u obzir kada su sudovi   prvi put naložili oslobađanje podnosioca predstavke uz kauciju od 90 000 AS, što je iznos   koji on nije mogao da plati. Iznos kaucije je trebalo da bude procenjen u prvom redu u   odnosu na podnosioca predstavke, njegova sredstva i njegovu vezu sa licima koja je   trebalo da obezbede jemstvo, a ne u vezi sa štetom prouzrokovanom podmetanjem   požara. Komisija je stoga zaključila da je produžavanje pritvora podnosioca predstavke   predstavljalo povredu člana 5., stav 3. Nakon što je objavljen Izveštaj Komisije   postignuto je prijateljsko poravnanje između strana u sporu i Evropski sud za ljudska   prava je odlučio da izbriše ovaj slučaj sa svoje liste.